Month: November 2020

Zamilićete se… 

Poučna priča o nesvakidašnjem postupku sina prema majici kruži društvenim mrežama.

Prenosimo je u celosti:

Na svom venčanju je sin postavio svoju majku da sedi za glavnim stolom. Njegova žena se približila i rekla: “Šta radi ova starica ovde? Odmah je izbaci sa našeg venčanja”.

On joj je odgovorio: “Ovo je moja majka”.

Međutim, žena je i dalje insistirala na tome da je njen muž izbaci sa njihovog venčanja. Sin je zatim uzeo mikrofon kako bi ga svi gosti čuli i rekao: “Ko hoće da kupi moju majku? Prodajem je danas, po ceni koju ponudite, jer se mojoj ženi ne sviđa moja majka.”

Kaže da su povraćanja u taksiju i deca koja od alkohola ne mogu ni da izgovore adesu stanovanja svakodnevna pojava, a sve više ima pijanih devojčica. Kaže da gotovo svaki vikend do grada vozi neku devojčicu koja iz kuće izađe pristojno obučena, a potom se u taksiju presvuče.

– Ni ne skontam šta se dešava, samo vidim kada izađe da to kao da nije ista osoba. Većina njih ispod pristojne haljine ili neke košulje ima neku malu haljinicu ili šorc u kome na kraju izađe. Verovatno da ne bi roditelji videli u čemu je izašla – kaže taksista.

Dodaje da ponekad sam mora da nosi mušterije iz auta, posebno mlađe, jer oni sami nisu u stanju da dođu do ulaza u kom žive.

Svi gosti su ga iznenađeno gledali i niko nije odgovorio.

Došetao je do svoje majke i rekao: “Niko ne želi moju majku?! Pa, ja je želim!”

Napustio je venčanje sa svojom majkom i otišao svojoj kući.

Nakon nekoliko dana je najimućniji čovek u selu došao pred njegova vrata i rekao: “Čuo sam šta se dogodilo na tvom venčanju! Dajem ti dozvolu da oženiš moju kćer jer ako tako brineš o svojoj majci, sigurno ćeš se tako brinuti i poštovati moju kćer.”

Dvojica braće starosti 19 i 21 godina osuđeni su na smrt zbog brutalnog ubistva svoje bivše učiteljice u Belorusiji, poslednjoj zemlji u Evropi u kojoj nije ukinuta smrtna kazna.

Stanislav Kostsev (19) i njegov brat Ilija (21), trebali bi biti pogubljeni streljanjem u potiljak, piše Mirror.

Poslednja nada dvojice ubica da će ostati živi jeste da ih pomiluje predsednik Aleksandar Lukašenko, ali on ih je već javno okarakterisirao kao ‘šljam’.

Hladnokrvni dvojac je proglašen krivim za ubistvo 47-godišnje Natalije Kostritse, koju su izboli oko sto puta, a onda zapalili njenu kuću.

Odlučili su joj se osvetiti nakon što je kontaktirala socijalnu službu jer je smatrala da bi njihova sestra treba izgubiti starateljstvo nad svoje dvoje maloletne dece.

Na sudu su izneseni stravični detalji zločina koji je potresao Belorusiju.

– Ubadali su je i rezali cele noći. Doslovno su je ubijali satima. Preklinjala ih je, a na kraju su je dokrajčili uprkos molbama da ju poštede – rekao je tužitelj.

Mladići su se branili da su bili pijani i da im je ‘votka pomutila razum’.

 *foto: Tanjug / Zoran Žestić

Lukašenko je rekao da se oseća loše svaki put kad potpiše nalog za pogubljenje, a do sad ih je od 1994. godine potpisao oko 250. Poštedio je samo jednog osuđenika.

– Osećam se strašno i preplašeno. Duboko sam uznemiren jer znam da će neko zbog mene biti pogubljen. Ali, život u zatvoru je još gori budući da su ljudi tamo u kavezu kao životinje – izjavio je predsjednik Belorusije.

Priča o baki Zorki mnoge je pokrenula na razmišljanje

Ova priča je zaludela internet, a u pitanju je zanimljiv osvrt na ljubavne veze današnjice.

Prenosimo je u celosti:

– Moja pratetka Zorka krajem pedesetih godina prošlog stoleća fatalno se zaljubila u dečka iz susednog sela. Ona je bila fazon mene, za ljubav dajem sve, od*ebite tradicijo, običaji, od*ebite susedi i rodbino. Spletom tadašnjih nesrećnih okolnosti on je morao pobeći u Australiju. Složio joj je paćeničke fazone: Zorka odlazim, vratiću se po tebe, čekaj me, ne udaj se, ne rađaj sinove fukari.Zorka je hladno odgovorila: Ja ću doći za tobom. Priča meni to moja pratetka Zorka pre nekoliko godina, setim se toga slučajno večeras i meni u glavi moj poslednji sastanak. Imam 25 godina, mobilni, Viber, Facebook, WhatsApp i sva ostala čuda koja omogućavaju da se Dragi i ja dogovorimo kad ćemo, šta i gde. I dogovaramo se čitav dan, gde ćemo, šta ćemo, šta će on obući da ne bi bilo ko zadnji put (on u trenerci, ja u haljini) i sve ostale boljke koje zamaraju današnji svet. Ali to nije poenta ove priče. Tetka Zorka ima 17 godina. Polupismena je devojka u duvanjskom selu. Pokupi ono malo stvari što ima, peške ide do grada, pa autobusom, pa vozom, pa brodom putuje tri meseca. Bez mobilnog. Bez Vibera. Bez Facebooka. Bez tačnog dogovora. Ona je jednostavno rekla da će doći, a on je jednostavno rekao da će je čekati tamo. Nepismenost. Odeća seljanke. Autobus. Voz. Brod i pučina tri meseca. I bili su zajedno skoro 60 godina. On ju je jednostavno čekao, i ona je jednostavno otišla za njim. Da li je takva ludačka ljubav izumrla? Šta nam se to događa? Ko je nama iskomplikovao živote?

Zašto završavamo u brakovima bez ljubavi, a u ruci danas držimo čitav svet? Zašto završavamo u vezama gde se ljubav samo priželjkuje, u kojima se samo trudimo da zavolimo nekoga? Zašto ostajemo s onima koji nas gaze i varaju? Zašto lažemo o plodnim i neplodnim danima? Zašto pravimo decu da bi zadržali devojku ili dečka? Zašto ostavljamo one koje volimo zato što su na lancu ishrane ispod nas? Zašto ponižavamo one koji nas vole? I glavno pitanje, koje mi ovih dana i naročito ovih noći, ne izlazi iz glave: Zašto danas kad imamo mobilni, Vajber, Fejs, auto, 50 eura za autobusku kartu, slobodu kretanja, slobodan vikend mi nemamo hrabrosti da odemo tamo gde želimo? Zašto nemamo hrabrosti da ostavimo sve što imamo za ljubav, i zašto nikad nismo sigurni da nas ta ljubav stvarno čeka?Nemam pojma. Ali znam da je svijet ovako ružno mesto samo zato što prečesto nemamo hrabrosti da nekome kažemo: „Čekaj me, doći ću po tebe.“ Zato što nemamo hrabrosti ni da čekamo ni da odemo.Garantujem vam svojim životom, svet je ogavno mjesto zato što ljudi više nemaju hrabrosti za ludačku ljubav. Dugo nisam videla tetku Zorku, ali dobro pamtim šta mi je tada rekla na kraju priče: „Sine, u svemu je dozvoljeno biti kukavica, osim u ljubavi. U ljubavi ne budi kukavica, i nikad ne voli kukavice“.

Kako nećeš da imaš decu? Sa tim pitanjem susrela sam se toliko puta dok sam živela u Srbiji. Osetila sam na svojoj koži ogroman pritisak familije zbog toga što nemam decu. Ali to je moj izbor i ne želim da radim nešto da bih se uklopila u šablon društva – kaže Beograđanka Milica Milošević, koja danas živi u Vašingtonu, gde radi kao analitičar u Svetskoj banci.

Sa 17 godina otišla je u Ameriku da završi četvrti razred gimnazije. Tamo je završila i fakultet, nakon kog se vratila u Srbiju. Radila je u još nekoliko drugih zemalja pre nego što se ponovo vratila u Vašington. Radi posao koji voli, putuje svetom i tamo okolini ne mora da objašnjava svoje najintimnije odluke.

– Velika je razlika u shvatanju života bez dece u Srbiji i Americi. Ovde ne postoji toliki pritisak okoline na ženu da mora da bude majka, niti bi Amerikanci davali na značaju tome šta okolina misli i govori o toj temi, kao što je slučaj u Srbiji – objašnjava Milica.

Ne žali što nema decu i smatra da osoba ili par mogu da budu srećni i ispunjeni u životu iako nemaju potomstvo. Važno je samo da su oba partnera jasna u toj nameri i da znaju da dete nije garancija srećnog braka. Da je tako, ne bismo imali sve više razvoda.

Ipak, to ne znači da ne voli decu, a posebno mesto u njenom životu imaju bratanci. Nažalost, žive u inostranstvu, pa nemaju priliku da se često viđaju i zajedno slave važne datume. Takođe, tu su i deca njenih prijateljica, na šta se nadovezalo pitanje – šta pomisli kad uporedi svoj život sa njihovim sad.

– Pomislim da otkako su dobile decu, ne uspevaju dovoljno da se posvete sebi i svojim interesima i da im se ceo život vrti oko dece. Većina njih je nekako izgubila svoju ličnost i pretvorile su se samo u mame, čast izuzecima – kaže Milica.

Za kraj napominje da različiti ljudi imaju različite sudbine i da svako treba da bira ono što misli da je najbolje za njega. Uostalom, kakav je to život ako ga živite po tuđim merilima i očekivanjima?

Glumac Mustafa Nadarević preminuo je juče, 22. novembra u 77. godini u Zagrebu nakon duge i teške bolesti.

Mustafu Nadarevića će mnogi pamtiti kao Izeta Fazlinovića u seriji “Lud, zbunjen, normalan”, što je takođe jedna od njegovih najzapaženijih uloga.

Kako se prenosi, on će biti sahranjen u najužem krugu porodice, a to je navodno bila i njegova želja. Međutim, još uvek se ne zna gde će biti sahranjen. 

Zahvat je uveliko bio u planu

Dušica Jakovljević, Foto: YouTube/Printscreen

Kako “alo.rs” ekskluzivno saznaje, voditeljka najgledanijeg rijaliti programa “Zadruga” Dušica Jakovljević imala je danas intervenciju povećanja grudi!

Ona je ovu informaciju podelila sa medijima pre nekoliko dana, a danas se tagovala na društvenim mrežama u poznatoj privatnoj bolnici.

Izvor blizak Dušici za “alo.rs” rekao nam je da je ova operacija bila već dugo u planu, ali da voditeljka nije imala vremena da odvoji nekoliko dana kako bi se oporavila nakon intervencije.

– Želela sam odavno da promenim grudi, zahvaljujući jednom doktoru to ću uraditi za nekoliko dana. Nisam osoba koja to krije, jer smatram da svako treba da promeni na sebi ono što mu ne odgovara. A kada je reč o meni, ako govorimo o unutrašnjim osobinama, želim da postanem pre svega ambicioznija. Za sve druge se trudim, ali za sebe nekako manje. Postoji mnogo stvari koje ponekad tapkaju u mestu. Pokrenuću se i sve ono što sam zapostavila, krećem lagano i u borbu sa tim – izjavila je nedavno Dušica.

Na društvenom mreži Fejsbuk je odjeknulo pismo Albanke iz Makedonije koja je odrasla u Skoplju uz ljude svih nacionalnih manjina, a u pismu je pričala o svom detinjstvu, odrastanju i o onome o čemu najviše žali.

Pismo vam prenosimo u celosti:

“Moje ime je Zehra, ćerka sam Ferida i Seline, Albanske sam nacionalnoti i ponosna sam na svoje korene.

Ja sam od onih klinaca koji znaju šta je suživot, tako sam odrasla i da mogu, svoje detinjstvo bih dala svima. Moj deda je bio komunista, a pravi moto komunizma je “Bratstvo i jedinstvo”, pa me je tome učio i tako smo živeli sa svim našim komšijama u ulici Džona Kenedija.

Moja majka je živela u naselju Madžer (za one koji ne znaju nalazi se blizu nove železničke pruge), a tata je odrastao u naselju Pajko (sada se tamo nalazi makedonska opera i balet). Za vreme Jugoslavije, moj otac je bio rukometaš i družio se sa Srbima, Makedoncima, Romima i Turcima. Njegovi najbolji prijatelji se zove Dragan koji mu je bio kum na venčanju, čika Marko i čika Kiki, a ja sam rasla sa njihovom decom, bratom  Nino, Đoko, Filip, Ana Maji i sa njenim mlađim bratom. Slavili smo zajedno rođendane, slave i Bajrame. Bilo je lepo.

Kada je moj tata umro, za njim su svi plakali, i nije bilo bitno da li su Albanci, bilo je bitno da im je stalo do njihovog izgubljenog druga, i bilo je bitno da su Zehra i Driton ostali bez oca.

Kao što sam i rekla, odrasla sam u Čairu u ulici Džona Kenedija. I dan danas se sećam kako sam se sa svojim drugarima igrala u senci zgrade koja je imala tri sprata, i u kojoj su živeli Albanci, Makedonci, Srbi, Turci, Crnogorci i Romi i svi smo se poštovali i brinuli jedni za druge.

Baka Ljubica je dolazila na turski čaj sa Miberom, sedela sa babom i dedom i razgovarala sa njima.

Čika Kjani je bio policajac koga su se svi plašili i u njegovom prisustvu sedeli mirno, a čika Dragan je bio neko koga smo svi voleli. Deda Ape je imao golubarnik i obožavala sam da gledam kako hrani životinje, a baka Cuku sam volela kao svoju, a njihova unuka Ana bila moja najbolja drugarica. Mnogo generacija je bilo u toj zgradi, ali moja je bila poslednja koja je živela u spokoju.

Moji drugari koje i dan danas volim su ana, Sevim, Tamara, Ivana, Ajnur, Sanja – Bože kako je to bilo lepo vreme. Preskakanje lastiša ispred zgrade, svađe oko toga ko najbolje igra itd. Pre operacije tetka Zore, mi smo počeli da stičemo prve simpatije, počele smo da ogovaramo dečake dok su igrali košarku.

Znam da će svi moji prijatelji, kao i ja, svoju decu učiti i vaspitati na isti način kao što su i nas naši roditelji.

Ovo je moje detinjstvo o kojem mnogo toga da napišem zbog mnoštva lepih uspomena. Imala sam toliku sreću da me niko nikad neće naterati da nekog mrzim. Deca od Iline su mi najdraža, Katerina (Kare) mi je mnogo draga, jer su mi Aleksandar i Nikola braća, Sevastijanu volim. Nisam imala okrutan život i mene niko nikada nije nazvao Šiptarkom!

Ja poznajem Makedonce koji Albance nisu videli uživo, za njih su čuli samo preko vesti, poznajem Albance koji su namučeni, koji su omalovažavani od strane Makedonac koji su bili vaspitani tako da gaze po Albancima. Poznajem one koji su namučeni kroz život, i svega toga smo mi danas svedoci.

Moj deda je uvek pričao da u svakom suncokretu ima i neki pokvareni, a ista stvar je i sa ljudima. Postoje dobri Makedonci i Albanci, ali isto tako postoje i loši. Živimo u 21. veku, svi smo isti, ljudi stvoreni od Boga, vreme je da se ujedinimo i pokažemo da umemo i znamo kako da ponovo stvorimo jedinstvo!”

Pevač Aco Pejović progovorio je o najpotresnijim trenucima u životu, kada mu je supruga bila teško bolesna.
Aco Pejović uživa u skladnom braku sa suprugom Biljanom već više od dve i po decenije, a oženio ju je nakon sedam dana veze. Zajedno su prošli i lepe i ružne trenutke koji su samo učvrstili njihov odnos.

Pejović je tokom gostovanja u jednoj emisiji pričao o najtežim trenucima kada se borio za suprugin život.

– Rekli su mi da od hiljadu samo jedno preživi kad pukne aneurizma. Lekar koji je vodio nju na operaciju je zvao moju decu da je vide jer bi to možda mogao da bude poslednji put – rekao je Pejović drhtavim glasom sa suzama u čima.

– Nekako sam osećao potrebu da budem sam sa klincima. Sednem sa njima, zagrlim ih i kažem: “Možemo da ostanemo bez mame, ali…” – izgovorio je pevač i u tom momentu zaplakao pred kamerama tokom gostovanja u jednoj emisiji.  

Pevač Aco Pejović je u dugogodišnjem braku sa suprugom Biljanom sa kojom ima tri ćerke – Magdalenu, Mariju i Ivu.

Pevačica Neda Ukraden, koja je među prvima apelovala da se pomogne muzičarima u doba korone, u jutarnjem programu na Prvoj televiziji se uključila i otkrila da je i dalje teška situacija u njihovoj branši.

– Govorila sam u ime branše, ovo je vreme koje briše umetnost. Teško je objašnjavati ljudima koji nemaju nikakve empatije i solidarnosti. Ljudi trpe, na ivici egzistencije su u to ne treba ni da sumnjate. Jedan muzičar koji ima porodicu i koji je radio i živeo samo od toga, verujte mi da je u velikoj krizi i ovo je postao alarm. Svi se nadamo da će doći bolje vreme.

Neda je zatim i istakla da je dobila ponude da peva za doček 2021. godine, ali nijednu nije prihvatila.

– Ponude su i aktuelne i bilo ih je i verovatno će ih i biti, ali kome, gde i šta? Da idem u zatvoreni prostor i da pevam tajno za 30 ljudi u zatvorenom prostoru ne pada mi na pamet. Alarmantno je stanje, znate kad sedam meseci ne radite nije lako plaćati račune…

Čitav svet, pa tako i Srbija, prolazi kroz težak period – pandemiju korona virusa, ali pored strašnih brojki o zaraženim i umrlim pacijentima, iz brojnih bolnica stižu i one srećnije i lepše – bebe se i dalje rađaju!

Jučeršanja objava specijaliste ginekologije i akušerstva Nebojše Markovića koji radi u Kliničkom centru Srbije na društvenoj mreži Fejsbuk razveselila je i oduševila Srbiju u ova izazovna vremena, a pokazuje da uprkos svemu i svima život nastavlja da teče.

Čitav svet, pa tako i Srbija, prolazi kroz težak period – pandemiju korona virusa, ali pored strašnih brojki o zaraženim i umrlim pacijentima, iz brojnih bolnica stižu i one srećnije i lepše – bebe se i dalje rađaju!

Upravo je to suština objave doktora Markovića, koji je podeleo predivnu fotografiju novorođenih beba na GAK-u u Beogradu.

“Višegradskom ulicom … teče život kao rijeka”, napisao je on pored slike koje je prikupila na hiljade lajkova i lepih komentara.