Zaprepašćeni policajci nisu u prvi mah znali šta da rade
Šezdesetčetvorogodišnja majka i njen, 21 godinu mlađi sin uhapšeni su u Fičburgu, Mesačusets, nakon što je policija dobila informaciju od njegove supruge da su imali seksualni odnos.
Supruga Tonija Lavoja došla je ranije s posla jer se nije osećala dobro, a po ulasku u spavaću sobu imala je šta da vidi.
Sin je ležao preko majke, dok je ona glasno stenjala i pritom je pogledala u snaju.
Ona je izjurila iz kuće i odmah pozvala policiju, iako je znala da bi to moglo da skupo košta i njenog muža i njegovu majku.
Prema zakonu države Mesačusets za incest je predviđena zatvorska kazna u trajanju od dve i po do 20 godina.
Kada su policajci došli na lice mesta, i oni su bili zbunjeni jer nisu dosad imali ovakve slučajeve. Pitali su Tonija šta se to dogodilo i da li je njemu i majci bio prvi put da to rade.
“Da, nikad pre. Ne znam…samo se dogodilo”, bilo je sve što je rekao zbunjeni sin, prenosi lokalni list The Sentinel and Enterprise.
Majka i sin su se prošle nedelje pojavili na sudu i proglašeni su krivim, ali nije poznato koliku će zatvorsku kaznu tačno dobiti.
Što se njegove supruge tiče, ona je još pre nekoliko nedelja podnela zahtev za razvod braka.
KURŠUMLIJA – Savka Đorđević (65) medicinska sestra iz Kuršumlije pravi je supermen, jer za 45 godina radnog staža nema ni dan bolovanja! Ona bukvalno može da uđe u Ginisovu knjigu rekorda kao osoba koja je više od polovine svog života provela u radu.
Zbog svog predanog rada, Savka je ove godine dobila Svetosavsku zahvalnicu, koju dodeljuje Toplički upravni okrug za doprinos u obrazovanju, kulturi, veri i zdravstvu.
– Za mene je posao svetinja i uvek sam se trudila da ga obavljam što savesnije. Još par meseci i čeka me penzija, a pravo da vam kažem uopšte ne znam šta ću da radim kada odem – kazala nam je Savka.
Ona je zaposlena u specijalističkoj ambulanti Doma zdravlja Kuršumlija, gde dnevno ima oko 70 pacijenata. Pored papirologije, ona obavlja i sve hiruške intervencije, pripremu materijala i sve ostalo što je potrebno u njenom poslu.
-Volim ovo što radim i čak i kada sam prehlađena, na poslu sam. Očuvala sam i decu, izvela ih na put, a kada sam bolesna koristim godišnji odmor- kaže ova vedra i vredna žena koja može biti uzor.
Ona dodaje da je u vreme bombardovanja ona bila u svim intervencijama u kuršumlijskoj opštini, odnosno na terenu. Ispratila je sve tragedije i spasavala ljude koji su povređeni. O njoj je ispevana i guslarska pesma u ovom kraju, a za Savku Đorđević i njen rad svi znaju.
– Naravno, ume da bude teško, naporno, ali tada pomislim da je moj zadatak da pomognem da se spasi ljudski život i to mi da snagu da izdržim- dodaje naša sagovornica.
Čak je, kako kaže u Titovo vreme, dobijala zahvalnice za svoj rad i predanost, ali joj je najveća nagrada ipak čovek koji nakon ozdravljenja dođe da joj se zahvali, ili je sretne na ulici i osmehne joj se.
– Taj osmeh mi daje snagu da nastavim i da ne odustajem, jer ljudima smo zaista potrebni – naglasila je Savka, kojoj je možda i kum, kada joj je dao ime koje je izvedeno od imena Svetog Save, utro put i odredio poziv i život….
Kad sam ga videla da stoji prvo nisam verovala, jer sam pomislila da mi se od moje silne želje da ga vidim – pričinjava. Ali, posle sam shavtila da je moj sin došao i suze su same navirale na obraze…
ČAČAK – Naš čovek može lako da obiđe čitav svet, ali ono što je sigurno jeste činjenica da nikad ne zaboravlja vatru u roditeljskoj kući, toplinu doma i majčino krilo.
Ruža Stjepanović iz Konjevića kod Čačka pre 18 godina sina Milana ispratila je u beli svet, ali uvek ga je željno iščekivala iako je znala da iz daljine ne može doći uvek kad bi to ona poželala.
*FOTO: RINA
Međutim, svu muku i samoću ove starice platio je jedan neočikavani gest, jer je za njen osamdeseti rođendan, Milan prešao čak 2.500 kilometara kako bi obradovao staru majku.
“Kad sam ga videla da stoji prvo nisam verovala, jer sam pomislila da mi se od moje silne želje da ga vidim – pričinjava. Ali, posle sam shavtila da je moj sin došao i suze su same navirale na obraze. Moje emocije mogu da razumeju samo roditelji čija su deca daleko, jer samo oni znaju koliko je tu sakriveno boli, tuge i iščekivanja u svakom danu”, ispričala je Ruža za RINU.
*FOTO: RINA
Milan nije zaboravio sve njene neprospavane noći, ljubav i požrtvovanost koju mu je pružala tokom svih godina odrastanja u teškom vremenu i zato mu nije ništa teško da učini za ženu koja mu je podarila život.
*FOTO: RINA
“Ona me ja vaspitala, uvek bila tu i stub cele porodice. Zaslužila je mnogo više, a ovaj put od dve hiljade kilometara na njen rođendan je samo mali delić. Ni ja nisam mogao da sakrijem suze kad je na proslavi počela pesma “Raširi ruke majko stara, ja ću ti doći kad dođe maj”. To je pesma koja sve nas koji radimo u belom svetu mnogo pogađa”, rekao je Milan.
*FOTO: RINA
Ovaj Čačanin kaže da ništa ne može zameniti njegove rodne Konjeviće, kroz koje protiču dve reke i da će se kroz deset godina zauvek vratiti u svoju domovinu, u Srbiju.
Sara Stojanović, desetogodišnja devojčica iz Oslara kod Bujanovca, koju je majka napustila kada je imala samo pet godina, zahvaljujući “Blic fondaciji” danas živi neki bolji život.
Godinu dana od kako smo prvi put pisali o njoj Sara nas beskonačno srećna vodi da pokaže gde je sve smestila stvari koje smo joj zahvaljujući donacijama ljudi dobre volje kupili. Tu su zamrzivač, frižider, veš-mašina, električni šporet, šporet na drva, televizor.
U jednom kutku sobe smestila je svoj radni kutak, stolicu, radni sto, laptop, tablet, telefon, ranac…
Sara na novom biciklu sada brzo stigne do škole
– Ovde sam najsrećnija jer mi je ovde sve što mi je potrebno za školu. Sve ovo sam doskora samo gledala na televiziji – uz veseo dečji osmeh ponosno pokazuje Sara. Ipak, sramežljivo priznaje, najviše se obradovala biciklu.
– Niko od mojih drugara nema takav! Sad do škole ili prodavnice stignem za čas – hvali se uz vragolast osmeh.
Sara živi sa bolesnim ocem Srđanom i iznemoglom bakom Naskom. Ona brine o staroj i oronuloj kući, sprema hranu za sve njih, pere, čisti i s uspehom pohađa školu. Otac je srećan i zahvalan svima.
– Ima Boga. On sve vidi. Hvala svima koji su pomogli da ovo dete sutra postane svoj čovek – skoro u suzama govori Sarin otac Srđan. Bolestan, sve što može, to je da pored kuće nadgleda mali plastenik i da brine o nekoliko kokošaka. Ostalo je na Sari. Ona sve to stoički podnosi.
– Najteže mi je bez vode. Kuća je stara, a voda je u dvorištu, pa mi je pranje i pripremanje hrane veliki problem, teži od svih ostalih – požalila se Sara.
Ona kaže da bi bila bezgranično srećna kada bi imala, kao i njene drugarice, vodu u kući i kupatilo. Zbog toga veš-mašina još uvek stoji neraspakovana pored ulaznih vrata.
– Bili su ovde neki ljudi i obećali da će detetu da naprave sobicu i kupatilo, pa kad to bude, onda ćemo tamo sve ovo da smestimo, a nas dvoje ćemo lako – dodaje baba Naska.
Ovo troje Stojanovića živi od 13.000 penzije i 3.500 dinara dečjeg dodatka, ukupno 16.500 dinara. Imaju i hektar posne zemlje sedme klase na kojoj seju ono što mogu i moraju: malo krompira, luka, pasulja, kupusa, paradajza, paprike…
Sarinu majku sud je obavezao da njeno izdržavanje plaća 4.000 dinara mesečno. Za pet godina majka joj nije dala nijedan dinar. Sari je uz pomoć “Blic fondacije” sada mnogo lakše, ali nažalost, njeni problemi još nisu rešeni. Ona i dalje čeka neko još bolje sutra.
Kako da pomognete
Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.
Sestre Taša (2), Maša (5), Marta (6), Tijana (7) i Jovana (8) Košanin iz sela Lozno u Ibarskoj klisuri, 60 kilometara udaljenog od Kraljeva, odrastaju u kući na vrhu brda, odakle puca pogled na kanjon Ibra.
Ovako bi možda trebalo da započne jedna lepa priča o sedmočlanoj porodici iz kuće na kraju sela, ali, nažalost, iza nje se krije strašno siromaštvo u kom odrastaju ove devojčice.
– Retko idemo van sela, još ređe nam neko dolazi. U školu idemo pešice, nas tri, same… Prvi put sam iz sela otišla prošle godine, i to sa školom na Goč – počinje priču o svom detinjstvu najstarija Jovana.
Njena mlađa sestra Tijana završila je prvi razred i ponosno objašnjava kako su one “kao velike”:
– U školu nas vodi Jovana. Marta i ja idemo s njom. Mama ne može ni Martu uvek da vodi u predškolsko, jer mora da ostane kod kuće da bi čuvala Mašu i Tašu. Zato nas tri idemo zajedno – priča ona.
Sedmočlana porodica Košanin: samo kad bismo mogli da renoviramo kuću, sve bi bilo lakše
Devojčice, sve jedna dugoj do ramena, nemaju ništa od onog što imaju njihovi vršnjaci. Nemaju računare, ni mobilne telefone. Imaju samo prirodu.
– Nemamo igračke, Mi se igramo žmurke ili jurke. Igramo se sa psima i mačkama. Kupamo u potoku. Nama je dobro – stidljivo dobacuje Jovana, pokušavajući da ublaži sliku koja se pruža pred nama.
A ono što vidite je stvarno veoma loše. Kuća u kojoj žive stara je više od pola veka. I takva, sva nakrivljena i oronula, tek je odskoro njihova. Posle ostavinske rasprave dobili su još dve sobe, ali je sve za renoviranje. U sobama je zemljani pod, izgledaju kao i pre više od 50 godina kada su sazidane. Tu su i klimavi sto za ručavanje i poneka stolica. U drugoj sobi dva kauča na kojima svi spavaju. Zarđali frižider brekće, ali radi, jedino je mašina za veš nešto novija. I to je celo pokućstvo porodice Košanin.
Tek odskoro radim u Ibarskim rudnicima. Počeo sam kao rudar u jamama, ali sam doživeo nezgodu. Sada radim na kapiji rudnika, ali plata nije dovoljna za renoviranje kuće, objašnjava otac Miroslav
– Ranije smo imali ideju da renoviramo i te druge sobe, ali stričevi nisu dali saglasnost. I tako je vreme prolazilo. Novac nismo uspeli da uštedimo, jer ja nisam imao stalni posao. Tek odskoro ga imam u Ibarskim rudnicima. Prvo sam počeo da radim kao rudar u jamama. Nažalost, doživeo sam nezgodu. Povredio sam nogu, i morao sam jedno vreme da se oporavljam. Od tada imam posledice, šepam na jednoj nozi. Sada radim na kapiji rudnika – priča otac Miroslav, krijući pogled, kao da ga je sramota što svojoj deci nije uspeo da obezbedi koliko-toliko pristojan život.
Kućni budžet im je veoma skroman. Iako žive na selu, nemaju ništa. Sve namirnice bukvalno moraju da kupe.
Dva kauča, zarđali frižider i nešto novija mašina za veš sva su imovina ove porodice
– Živimo na selu, ali nemamo ni bašticu. Kada se u potpunosti završi taj ostavinski postupak, nadamo se da ćemo dobiti nešto zemlje. Dečji dodatak su nam ukinuli kada je Miroslav počeo da radi. A onda se on povredio, otišao na bolovanje i mi nismo imali ništa – priča majka Marina, koja i sama ima zdravstvenih problema zbog kojih redovno mora da uzima terapiju.
I pored svega, oni su optimisti. Deca su im zdrava, i to im je najbitnije. Oni kažu da dobrih ljudi koji hoće da im pomognu uvek ima. Miroslav nam priča da bi mu ljudi iz sela i majstori pomogli da sredi kuću, samo da može da kupi materijal. Ali, novca jedva imaju i za hranu.
– Mesecima smo živeli na veresiju, ali preživeli smo. Samo kad bismo mogli da renoviramo kuću, mislim da bi sve bilo lakše – kaže majka pet devojčica.
Kako da pomognete
Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd. Detaljnije možete pogledati OVDE.
Vladika David Kruševački upravo je hospitalizovan u bolnicu “Dragiša Mišović”
Vladika je primljen u bolnicu zbog oboljena od virusa korona, kao i upale pluća.
David (svetovno Miroslav Perović) episkop je kruševački i vanredni profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Na prolećnom redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC održanom od 16. do 26. maja 2011. godine, jerođakon dr David Perović izabran je za prvog episkopa obnovljene Episkopije kruševačke.
Dana 2. juna (po novom kalendaru) na Spasovdan u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu je rukopoloženje u čin jeromonaha od strane patrijarha srpskog Irineja.
David Perović je rođen 17. jula 1953. godine u Đurakovcu, na Metohiji, na prostoru Eparije raško-prizrenske. Osnovnu školu je pohađao u Istoku, Đurakovcu i Peći. Gimnaziju je završio u Peći.
Bavio se studijama književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a filmskom i televizijskom režijom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Teologiju je studirao na Bogoslovskom fakultetu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Monaški postrig je primio u carskoj Lavri Visoki Dečani. Predavao je kao suplent u bogoslovijama Sveta tri jerarha u Krki i Svete braće Kirila i Metodija u Prizrenu.
Učestvovao je u crkvenoj misiji za prijem pravoslavnih starokalendaraca Francuza — Oksitanaca (oblast Gaskonja) u krilo Srpske pravoslavne crkve, kao i u pregovorima sa Francuzima, pripadnicima Pravoslavne katoličke francuske crkve (LECOF), radi njihovog prijema u krilo Eparhije za Francusku i zapadnu Evropu.
Doktorski rad na dogmatsko-patrološku temu “Pnevmatologija Svetog Vasilija Velikog”, odbranio je na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Godine 2002. postavljen je za docenta na Katedri za hrišćansku etiku (s asketikom). U međuvremenu je postavljen za predavača na Katedri za asketsko bogoslovlje matičnog fakulteta.
Nakon izjava da je supruga samo osoblje u kući i da žena posle 50 godina nije ni za šta Marić nastavlja sa provokacijama
Seksolog Jovan Marić, koji je svojim izjavama o ženama i prevarama u braku izazvao kontroverze i lavinu komentara, sad tvrdi da je za preljubu u braku kriva žena.
“Predigra je najlepša, pa tako i ovo. Bog stvorio muškarca i kaže zadovoljan sam kako sam te napravio. Pa stvorio ženu, pa je gleda i kaže ti ipak moraš da se šminkaš”, već na početku je počeo sa provokacijana prema ženama.
“Ja sam ženoljubac! A zašto je to važnost, jer kad se našminkate, onda se atraktivni, a atraktivnost je jedan od razloga prevare partnera”, rekao je Marić, a najzanimljivi su mu istopolne prevare.
Koje je vaše mišljenje o svemu ovome? Da li su ovakve izjave stav nepoštovanja i netolerancije prema ženama? Napišite nam u komentarima na Fejsbuku
Okolina Trgovišta izuzetno je bogata crkvama i manastirima, od kojih pojedini datiraju iz srednjeg veka koje pohode brojni hodošasnici i turisti.
Crkvica posvećena rođenju Presvete Bogorodice podignuta u 14. veku na Vražjem kamenu kod Trgovišta, prava je turistička atrakcija na krajnjem jugu Srbije.
Vražji kamen podseća na poznatu Đavolju varoš kod Kuršumlije, a čine ga kamene kupe, njih desetak, koje su visoke i pedesetak metara. Prema jednom predanju, đavoli su hteli da preokrenu tok Pčinje koja tečeu podnožju, prema Bugarskoj i zato su kod sela Šajince pokušali da spoje njene obale. Dovlačili su sa pčinjskih brda čitave stene, ali ćudljiviju reku nisu mogli da pobede. Najzad su otišli u Končuljsku klisuru, prema Kosovskom Pomoravlju. Tamo su među kamenjem našli pravog gorostasa. Uprtili su ga na leđa i vratili se natrag. No, kamen je bio veoma težak i na putu su često odmarali. Kad su stigli blizu Trgovišta, zapevali su prvi petlovi.
Đavoli su onda bacili kamen pored jedne vodenice i nestali. I tako tog jutra pored reke osvanu Vražji kamen. Crkvu Presvete Bogorodice je u 14. veku podigao srpski vlastelin Dejan Marković uz blagoslov Cara Dušana, čijom je sestrom Teodorom Dejan bio oženjen. Bogorodičina crkva se danas nalazi pod zaštitom, kao spomenik kulture od velikog značaja
*FOTO: WIKIPEDIA
Iako gledano iz podnožja, uspon do crkve uz stenu izgleda gotovo nemoguć, uskom kozjom stazicom se stiže do nje, bez umora i sa lakoćom. A gore na vrhu stene, malena crkvica i pogled na dolinu Pčinje, koja sa te visine izgleda plava kao moreČitava okolina Trgovišta izuzetno je bogata crkvama i manastirima, od kojih pojedini datiraju iz srednjeg veka.
Prema jednom drugom predanju, narod je zidao crkvu kraj Pčinje i što bi sagradili preko dana, to bi đavoli u toku noći u ženskoj marami izneli na Vražji kamen. I tako je postala crkva na Vražjem kamenu. U narodu gornje Pčinje živo je verovanje da Bogorodica u crkvi leči neplodnost kod žena. Kruže priče da žene koje ne mogu da imaju porod dolaze i kada nema nikog u crkvi nastružu malo praha fresaka i to piju, verujući da će potom dobiti porod. Meštani dolaze u ovu bogomolju, ali se retko venčavaju i krste decu u njoj.
*FOTO: WIKIPEDIA
I o ovom običaju postoji predanje. Jednom su se zavoleli momak i devojka, on je bio jedinac i iz najbolje kuće, a ona najlepša u Pčinji, ali se njihove porodice nisu slagale i nisu htele da čuju za brak. Na kraju su roditelji pristali na brak, venčanje je obavljeno u Bogorodičnoj crkvi na velikoj steni. Kad su izašli iz crkve, mladoženja i mlada uzjahali su nakićene konje. Njegov konj se zbog vike i sviranja uplašio, pošao nazad i pao niz liticu u provaliju. Čim je to videla mlada potrčala je prema ivici stene, skočila i pala preko mrtvog mladoženje.
Za opštinu Trgovište, koja je jedna od najnerazvijenijih u Srbiji, Vražji kamen je od izuzetnog značaja, predstavlja mesto koje pohode brojni hodošasnici i turisti.
Semi-Džo Edvards (41) iz Velike Britanije nikad pre nije okusila ni kap alkohola, a zbog njega je poginula i ostavila za sobom muža i sedmoro dece.
Suprug Džejmi Kalingem potvrdio je da ju je prošle nedelje udario voz i da je na mestu poginula, usled teškog pijanstva.
Semi-Džo je prethodno u jednom pabu popila u toku dana 15 čaša piva. Ne mogavši da se vrati kući, teturala se nekakvim sokacima i preko livada da bi na kraju završila na šinama, gde je i pala.
U roku od nekoliko minuta, naišao je voz koji ju je bukvalno pregazio kod Somerseta.
Nesrećna žena zaposlila se u jednom restoranu pred epidemiju koronavirusa, ali je on zbog karantina zatvoren. Ostala je kući sa decom i psiha je polako počela da joj popušta te je usled sveopšteg stanja pala u tešku depresiju.
“Bila je prepuna ljubavi, ali i bola u sebi. Podizala je svako dete da postane dobar i uspešan čovek, međutim nikad nije volela da bude zatvorena. Kada je počeo karantin, sve joj se srušilo i promenila je odnos i sa decom. Iako je uvek sebe stavljala na poslednje mesto, sada je nažalost, sve izašlo na površinu i samo je pukla“, rekao je Kalingem.
Trudna tinejdžerka Snegugu Linda (17) ubijena je u južnoafričkom gradu Hamersdejlu na odvratan i bestijalan način.
Nju je na ulici u večernjim satima pratio, pa zaklao momak čiji je identitet poznat policiji. On ju je onesvestio udarcem s leđa u glavu, a onda joj je nožem naneo smrtonosne povrede po grudima i stomaku.
Kada ju je ubio, nožem je rasekao grudni koš i golim rukama iščupao joj je srce. Neko ga je verovatno video dok je klao nesrećnu devojku na ulici, pa je pozvao policiju, te su oni došli baš kad je njeno srce držao u rukama.
Tada je počeo da beži ka šumi, ali videvši da će ga policija stići ili možda čak pucati ka njima, okrenuo se licem ka patroli.
Srce nesrećne devojke ubica je počeo da liže, Foto: IOL printscreen
Potom je počeo da liže srce devojke i onda ga je bacio na policajce koji su ga potom opkolili i uz primenu sile uhapsili, pošto je pružao otpor.
Ono što se jedino zna, prenosi lokalni list IOL je da ubica nema nikakve veze sa tinejdžerkom niti je bio otac deteta, kako su mnogi pretpostavili čuvši za informaciju.
