Stefan već sada nosi nagrade i priznanja, a među poslednjima je i najviše odličije Opštine Trstenik
Srbija ima novog genijalca za ponos. On se zove Stefan Unić i student je Visoke tehničke mašinske škole strukovnih studija Trstenik, akademije u Kragujevcu.
foto: Printscreen
Stefan već sada nosi nagrade i priznanja, a među poslednjima je i najviše odličije Opštine Trstenik, Oktobarska nagrada kao i priznanje za najboljeg mladog inovatora Rasinskog okruga 2019. godine.
Ovaj vrsni student je nagrađivan više puta iz raznih oblasti plivanja, glume i obrazovanja, nadaren je glumac čija su dela višestruko odlikovana na prestižnim glumačkim konkursima.
foto: Printscreen
Takođe je i nosilac priznanja za počasnog gosta na sajmu u Budimpešti za 2019. godinu.
Stefan se ne libi da nesebično podeli svoje znanje sa vršnjacima. Mentor je mladim naučnim timovima iz Srbije, koordinator raznih projekata. O kakvom kalibru je reč, najbolje govori podatak da je Unić nosilac nekoliko opštinskih i regionalnih takmičenja takođe i svetskih nagrada i priznanja.
U Meksiku je registrovano 6.426 novoobolelih od koronavirusa, a 719 ljudi je umrlo, saopštilo je danas Ministarstvo zdravlja. Sa 100.823 potvrdjenih smrtnih slučajeva od kovida-19, Meksiko je četvrta zemlja po broju umrlih, posle Sjedinjenih Američkih Država, Brazila i Indije.
Broj obolelih popeo se na 1.025.969.
Dan nakon što je Meksiko prešao granicu od 100.000 zvanično registrovanih smrtnih slučajeva od kovida-19, i predsednik države i gradonačelnik glavnog grada suočavaju se sa kritikama zbog odgovora na epidemiju.
Smatra se da je broj umrlih daleko veći.
Krajem oktobra, vladina studija je otkrila je da je ukupno oko 140.000 smrtnih slučajeva ove godine verovatno povezano novom koronavirusu.
Zvaničnici se slažu da je i broj zaraženih verovatno mnogo veći zbog niskog nivoa testiranja.
Predsednik Andres Manuel Lopez Obrador je u petak ocenio da su kritike pandemijske politike države politički napadi i uporedio kritičare sa “lešinarima”.
Njegova administracija sumnja da nošenje maski ima efekta, predsednik je gotovo nikada ne nosi, i brani politiku niske stope testiranja.
“Zašto se menjati? Samo zato što se onima koji su krali i pljačkali ne svidja ono što radimo ili ne vole da nas vide na vlasti”, rekao je.
Foto: EPA-EFE/Sashenka Gutierrez
Pomoćnik ministra zdravlja Hugo Lopez-Gejtel kritikovao je medije zbog podizanja tenzija. On je odbacio kritike o verodostojnosti vladinih podataka o broju umrlih i davanju kontradiktornih saveta o korišćenju maski za lice i umanjivanju važnosti testiranja.
“Epidemija je sama po sebi užasna, ne morate je dodatno dramatizovati”, rekao je Gejtel, ističući da su se neki mediji fokusirali na broj smrtnih slučajeva da bi prodali novine ili izazvali “političku konfrontaciju”.
“Po mom mišljenju, objavljivanje statistike na naslovnu straniu ne pomaže mnogo”, rekao je.
“Takodje mi se čini da ne poštuje ljude koji su umrli i njihove porodice”, dodao je.
Meksiko je podeljen po pitanju pandemije, dok neke ljude ona uopšte ne zabrinjava i ne nose maske, drugi su toliko preplašeni da premiru od straha na prvi znak kratkog daha. Meksiko testira samo ljude sa ozbiljnim simptomima i obavio je samo oko 2,5 miliona testova u zemlji od 130 miliona stanovnika.
Glumica Sloboda Mićalović je u žiži javnosti nakon skandala o kom bruje društvene mreže. Ona je, šetajući svog krznenog ljubimca, zastala u jednom trenutku da bi prošao automobil, a potom je šutnula psa da bi mu dala do znanja da treba da krene. Ovakve reakcije Sloboda nije pokazivala pre i njene fanove je začudilo takvo ponašanje popularne glumice.
Mićalovićeva nema običaj da se putem Instagrama oglašava i demantuje razne navode i prozivke, ali je ovoga puta odlučila da se oglasi. Glumicu su, po svemu sudeći, uznemirili komentari određenih korisnika društvenih mreža na konto incidenta koji se desio, pa im se otvoreno obratila.
– Ne znam zašto neki ljudi misle da želim da čujem njihovo mišljenje kada ne znam ni ko su ni da li njihovo mišljenje ima neku težinu. Zato molim vas da me otpratite pre nego što vas blokiram – napisala je Sloboda.
Bračni par Cvetković iz Leskovca 40 godina je radio u Nemačkoj, dok su dvojica sinova i kćerka, koje su ostavili u pubertetu, rasli u startu kod očevih roditelja. Deca su rasla u izobilju jer su Cvetkovići solidno zarađivali. Kada su sinovi odrasli, a oni dovoljno uštedeli, napravili su im kuće kao vile i kupili im po jedan stan na crnogorskom primorju, a ćerki dali bogat miraz u vidu novog BMW-a, spavaće sobe i drugih svadbenih poklona. Porodična ljubav je cvetala, sve je bilo idilično, dok S. Cvetković nije umro.
Tada nastaje tragedija za njegovu životnu partnerku koju ni u snu nije naslućivala. Mesec dana, naime, pošto se bračni par vratio u domovinu da tu uživa sa unucima i prauncima u blagodetima koje su teškim radom stvorili, S. Cvetković je umro. Iako je prevalio osamdesetu, bio je zdrav kao dren, ali gdinama bolovao od demencije.
I baš kada je zaboravnost uzela maha, sinovi su dobili ugovor o doživotnom izdržavanju, iako je bilo obrnuto, odnosno, S. Cvetković i njegova supruga su izdražavali svoju decu čak i u poznim godinama. U ugovoru S. Cvetković svojim sinovima na ravne časti poklanja svu nepokretnu i pokretnu imovinu.
„Tako se radi svuda. Ako nekog želiš da isključiš iz nasledstva, napišeš doživotni ugovor o izdržavanju koji je skoro pa neoboriv na sudu. U ovom slučaju namera je verovatno bila da se onemogući da i sestra nešto nasledi od imovine roditelja“, objašnjava advokat Igor Stamenković.
I ništa tu ne bi bilo tragično, mada jeste egoistično i neshvatljivo što se potomak ženskog pola nije pomenuo u ugovoru makar s jednim jorganom, „tuđa kuća“, kako Leskovčani i južnjaci nazivaju žensku decu. Ono što jeste više nego tragično i čak i advokatima i socijalnim radnicima čudno jeste da se u tom ugovoru ni jednom rečju nije pomenula supruga autora ugovora. Čudno je još i to što ispod ugovora nema njenog potpisa jer je veći deo poklonjene imovine stečen u braku Cvetkovića.
„Ovakav ugovor do sada nisam video, zapravo jesam jer je šablonski, ali je neshvatljivo da ispod njega ne stoje oba imena roditelja i krajnje nkorektno što je suprug izbacio suprugu iz jednog vida testamenta budući da su imovinu zajednički sticali, a po našim pouzdanim saznanjima, reč je o braku koji je bio solidan i o supružncima koji su bili veoma privreženi“, priča socijalni radnik koji je posredovao u ovom slučaju.
Pokojnikova supruga objšanjava za juGmediu da su dve kuće koje su u startu namenjene sinovima sazidane u istom porodičnom dvorištu i kompletno opremljene njenim i novcem njenog supruga jer u to vreme ni jedan sin ni njihove žene nisu radile.
S.Cvetković i njegova supruga ni jednom nisu letovaliu u stanovima na crnogrskom primorju jer za njih nije tamo bilo mesta. „Ili su oni bilo po 15 dana ili su izdavali stanove. Ostaću željna što ih nisam videla“
„Pored kuće starijeg sina za sebe smo sazidali manji objekat koji se lepio uz tu kuću. Nije to bilo nešto veliko – mali hodnik, kuhinja, kupatilo, dnevna i spavaća soba. Nije nam više trebalo, da budemo sami, da ne dosađujemo deci kad dođemo da živimo u Srbiji“, počinje svoju tužnu ispovest supruga S. Cvetkovića, koja ne želi da otkrije svoj identitet da ne bi ponovo imala problema sa sinovima, ali i da joj se ne bi „smejao svet“.
Vraćali su se iz Nemačke u Leskovac, priča, sa zebnjom jer je duže vreme osećala da se sinovi i snahe ne raduju njihovom povratku, spremanom dve godine.
„Moj suprug nije bio 100 posto dementan. Zaboravljao je ono što je bilo pre godinu dana, a pamtio ono što se danas dešavalo, od jutra do večeri. Normalno smo komunicirali. Međutim, ja nikada od njega nisam čula da je svu našu imovinu poklonio sinovima. Sećam se da je govorio da ćerka nema tu šta da traži, ali verovala sam da toliko ima pameti da ništa ne poklanja dok smo živi, iako su nas sva naša deca i unuci poštovali kada bismo po mesec, mesec i po dana provodlili leti u Srbiji. Nismo, čak, ni koristili one naše prostorije već bismo se stacionirali kod starijeg sina po njegovoj želji“, priča žena od 80 godina, koja i pored svih muka i tegobnog rada izgleda mnogo mlađe.
S. Cvetković je bolovao kratako. Umro je u snu, bez bolova, ali je to za njegovu suprugu bio veliki udarac jer su skoro 60 godina proveli zajedno.
Još se od tog šoka nije ni oporavila, a atmosfera u kući, a za početak živela je u kući starijeg sina, postala je nepodnošljiva.
„Ja nisam zdrava kao što je bio moj suprug. Bolešljiva sam. Imala sam nekoliko operacija i hodam sa štapom, a imam i hroničnu astmu. Mojoj snahi je najpre počelo da smeta što često noću odlazim do toaleta. Šuštala joj je voda pa nije mogla da spava. Smetao joj je moj noćni kašalj. Kako mi kuća nije bila dobro poznata, a sijalice nisam smela svuda pa palim, često bi umesto u moju sobu ušla u drugu i u mraku lupila u nešto pa ili ga oborila ili polomila. To je, do tada izuzetno ljubaznu snahu dovodilo do ludila. U pola noći bi nastajao haos. Umesto da me uhvati za ruku i odvede u sobu, ona mi se drala, ludovala, klela, psovala. Nisam znala šta me je snašlo. Pa, zar ja, gazdarica, domaćica koja sam sve ovo stekla radeći i tegleći po nemačkim fabrikama, da doživim u svojoj kući, mislila sam i pitala sam se i u sebi i glasno?“, priseća se.
Kaže da su snaha u unuk bili kao stražari oko nje i da nisu dozvoljavali da dodirne čak ni česmu, da popije čašu vode. Nedelju dana od smrti supruga, naredili su joj da ostane u jednoj sobi i da ne izilazi iz nje bez njihove dozvole.
„Donosili su mi da jedem, bacali pedamnom kao na kuče i stavljali bokal sa vodom“.
Kako je, nastavlja, videla da je đavo odneo šalu, počela je da se buni, najpre se okrenula snahi, pa unuku, pa sve ispričala sinu, terencu koji je retko bio u Leskovcu.
„Tog dana kada sam sve ispričala sinu, on je napravio lom u smislu da je vikao po svog sina i svoju suprugu i pretio im. Sutradan je otiša ponovo na teren, a ja sam ostala u paklu. Snaha me je od ranog jutra vređala, govorila da je to njena kuća, a unuk me je stiskao za vrat, umalo da me uguši, i govorio da će me ubiti ako mu još jednom nasekiram majku. Poslala sam aber ćerki da dođe. Došla je, ali joj je unuk jasno stavio da znanja da ona nema šta tu da traži i ako neće da bude dobar gost da zna gde je kapija. Ćerka je otišla u suzama i na izlazu je rekla da mi ne može pomoći“, jasno govori lucidna starica koja je sa unukom izašla ispred zgrade da udahne svež vazduh.
Stanje se nije smirivalo. Nedelju dana kasnije ponovo se sa terena vraća sin, ali ovoga puta, kako priča baka, potpuno „preparin“.
Rekao je majci da ovako više ne može da se živi, da ona smeta, da u kući neće niko da je čuva i da ima tri izbora: Ili da ide u dom za stare ili da ide kod ćerke ili bilo gde.
„Skamenila sam se. Kakav dom, kakvo čuvanje, pa ja se sama čuvam, pa ko mene može iz moje kuće da izbaci? Pozovem mlađeg sina da raspravimo situaiciju i kažem obojici, onako u besu, da ću obe kuće i stanove da prodam. Gledaju me objica sa podsmehom, a mlađi sin me zagrli pa mi reče: Majko, pa ovo je sve naše, ti nemaš ovde ništa i ova garderba koju nosiš je naša“, priča i plače žena kojoj ruke podrhtavaju i koja dušu nprestano hladi kratkim gutljajima vode iz flašice.
U tom šoku nekako je shvatila šta joj je suprug napravio ali se u magnovanju setila onog objekta koji su ona i njen životni saputnik napravili za sebe, a koji nije stigla ni da počisti od dolaska iz Nemačke. Još je bilo teže, priča, što nemačke penzije nisu stizale zbog promene prebivališta i brdo dokumentacije koja je trebalo da se šalje tamošnjem penzionom fondu.
„Rekla sam, pa dobro sinovi, idem ja onda u moj kućerak. Međutim, onaj mlađi, još bezdušniji mi kaže da ni to nije moje. Nisam verovala, mislila sam da me lažu jer moj suprug je mene mnogo voleo ne bi me ostavio bez ičega“.
Pravi puzu u ispovesti. Plač prerasta u jecaj. Potom, čas priča o njihovoj bračnoj ljubavi, čas kune svog muža. Kaže da mu do sada nije zapalila sveću iako je prošla godina dana.
Tek mesec dana kasnije pokazan joj je u Centru za socijalni rad ugovor o doživotnom izdržavanju gde je videla da je sve bilo onako kako su joj sinovi predočili. Plakala je tamo, pitala kako može da se promeni ugovor, odgovarali – nikako. Tvrdi, međutim da ispod tog ugovora ne stoji potpis njenog supruga, zapravo, da malo nalikuje da je pisan drhtavom rukom i veruje da je falsifikat. „Ili su ga, možda, sinovi prevarili jer je potpisan baš u vreme kada je dementnost uzela maha. Ja sam molila ćerku da povede parnicu, ali su mi i ona i advokat rekli da je to nedokazivo i da bi se parnica izgubila“.
Dan posle rasprave sa dvojicom sinova u kojoj su snahe suflirale u korist muževa, starica je skoro na silu smeštena u staračkom domu, ali se tu nije dugo zadržala jer je po nju došla ćerka i odvela je svojoj kući, a braću prijavila za zanemarivanje i zlostavljanje majke, pa je pre početka sudskog postupka odustala od daljeg gonjenja, iako se majka nije složila sa tom konačnom odlukom.
„Moja ćerka je najmlađe dete i mnogo radi, skoro po ceo dan, pa sam pala na teret njenoj deci, unuci i unuku kojima sam najmanje pružala u svom životu. Sada jesam mnogo bolesna, a doprineli su mi stresovi koje su mi priredili sinovi i moj pokojni muž. Veći deo vremena prvodim u krevetu i plačem. Ćerka, zet u unici me teše, ali ne pomaže. Ovo nije moja kuća, stvari koje me je okružuju nisu moje. Tuđi je krevet i nije moja posteljina, a za svog života iz Nemačke sam donela i snahama dala, ali i sebi ostavila, najmodernije, najkvalitetnije i najlepše posteljine, ćebad, jorgane, jastuke… Kuće koje smo moj suprug i ja svojim rukama zidali i napunili stillskim nameštajem, posuđem, i sa svim što jednom domaćinstvu treba, računajući i alate vredne oko 100.000 evra, sada su na na drugom kraju grada. Moje srce je tamo, pa zar da ja budem isterana skoro na ulicu pri mojeg onolikog bogatsva?“ neprestano se pita žena.
Prošlo je skoro 11 meseci, a sinovi je ni jednom nisu obišli
Njena dva sina sa celim svojim porodicama sada ne razgovaraju s majkom, ali ni sa sestrom, koja je volela braću iako je bila kao siroče u toj porodici
„Naljutili su se. Oni su, izgleda, mislili da ja živim u domu a oni da uzimaju moju penziju, pošto sam ja starijeg sina, koji manje zarađuje od mlađeg, bila ovlastila da u Srbiji podiže moju penziju. Ali, moja penzija je mala jer ja sam malo odvajala za penzijsko osiguranje, njanižu skalu, kako bi što više imalo za nih. Da nije udovičke penzije, a ona je niska, ne bi pokrila ni za osnovne troškove. Jedina mi uteha što i finansijski nisam pala na teret ćerke i njene porodice pred kojom osećam veliki stid“, objašnjava, a mi ne pitamo o kom iznosu je reč.
Kaže da je prvi put posle dve godina pre nekoliko meseci svoju penziju primila u svoje ruke, a njen unuk, dečak od 17 godina, priča da je najveći problem što baka odbija hranu. „Sve manje i manje jede. Kada je došla iz Nemačke baš je bila punačka, malo više, sada se prepolovila. A pritisak nikako da stabilizujemo“, kaže.
Baka svoju priču završava time da su je sinovi „izbacili na ulicu“ samo sa „ličnim prnjama“.
„Kao krpu, kao pocepanu majicu ili zarđali tanjir, a za njih sam živela, za njih i za njihovu decu“, priča dok joj se oči mute od umora.
Pozdravljamo se i obećavamo da nećemo pomenuti njeno ime. Dok odlazimo čujemo kako pita unuka da li se nije „obrukala i rekla ono što ne treba“, a ko zna šta je to još trebalo da ispriča.
Ogromna devastirana zgradurina sa stotine takođe runiranih soba i sa hodnicima punim građevinskog otpada, kao u horor filomovima, a u jednoj od tih ledenih soba na krevetu leži Mira Simonović (74) iz Đakovice sa kilom na stomaku, velikom kao dve fudbalske lopte. Pored nje stoji njen sapatnik u nevolji Boro Marjanović iz Prizrena (56).
Mesto – nekadašnji Internat Poljoprivrede škole, grad Leskovac. Dvoje raseljenih lica sa Kosova jedini su stanari ove zgrade bez prozora i vrata. Spojila ih je nevolja kada su ostali sami i kada je ovaj zbirni kolektivni izbeglički centar ispražnjem. Sticajem više okolnosti sada su jedini stanari zgrade strave i užasa, koja ništa bolje nije izgledala i pre 10 godina.
Pitanje kako žive je suvišno jer slika sobe – užasavajuća.
„Mi smo ovde 14 godina bez struje i 4 godine bez vode. Mi smo se zbog toga razboleli i fizički i psički. Jedemo suvu hranu, hleb i salamu, nekada sir, pune četiri godine živimo na tome, takoreći na suvoj korici hleba“, priča Bora koji nas je dočekao na ulazu.
On je u ovaj kolektivni centar stigao iz sela Lokvica kod Prizrena 2004. godine, ona dve godine kasnije iz Đakovice. Dugo su posle pražnjenja Internata živeli u odvojenim sobama, na istom ulazu, ali na različitim spratovima.
Niko ih ne obilazi sem pacova, slepih miševa i zmija
„Muka nas je naterala da sada živimo u istoj sobi. Ona se teško razbolela, iz kreveta ni danas ne može. Svaki čas bi me zvala da joj pružim čašu vode i koricu hleba. Pa kada se pojavio i problem grejanja, odnosno, naša želja da ne grejemo na dva mesta, odlučili smo da ja pređem kod nje“, objašnjava Boro.
U sobi punoj vlage dva kreveta s poderanim posteljinama, razbacana odeća, na nečemu što liči na komodu sveća i ikona, Mirina, pored kesa iz koje vire korice hleba, iznad kesa puna lekova, plastične flaše s vodom za piće koje Boro donosi sa česama po gradu, u jednom uglu šporet na drva bez ćunaka, a memla para nozdrve.
„Zimus sam ložio šest meseci dan i noć jer iako soba nije velika teško se zagreva, ložio sam najviše zbog Mire. Sada nemamo više ni jedno jedino drvo, šta će nam ćunci“, kaže Boro rezignirano.
On prima 8 hiljada dodatka, ona penziju od 22.000 dinara i na primanja se ne žale, samo traže smeštaj dostojan čoveka u 21.veku. Priznaju da im je dva puta nuđen smeštaj u seoskom domaćinstvu, ali da nisu mogli da prihvate jer nisu sposobni da rade, budući da se i Boro u međuvremnu razboleo.
„Nudili su mi da odem i u Dom za stare, ali ja tamo neću ni za živu glavu, pa ako treba i dalje ću ovde da skapavam“, veli Mira, koja sve vreme priča nepovezano.
Ipak ispevamo da shvatimo da je ova nekada lepa žena imala tešku sudbinu. Rođena je u Leskovcu, ali je svoju mladost provela na Kosovu. Radila je kao daktilograf u Opštinskom sudu i brinula o majci. Imala je mali stan, pa je kupila zemljište da napravi kuću, no rat je sve odneo, sve joj je, kao i Bori, ostalo tamo daleko.
Predstavnike Komesarijata za izbegla i raseljena lica u Leskovcu nismo mogli da dobijemo
„Pisala sam ja o svom stanju i predsedniku države Srbije. Dolazili ovde da tražimo zajedno rešenje, ali onda je udarila ova korona“, priča Mira, sve vreme držeći obema rukama pokrivenu kilu na stomaku, koja se ljulja sa svakim njenim pokretom.
Da muka bude još veća, ovo dvoje mučenika često „posećuje“ policija jer Boru prijavljuju za, kaže navodnu, krađu drva, ali još strašnije je to što su tuženi za ilegalno zauzeće imovine Internata, koje je, zapravo, vlasništvo obližnje Poljoprivredne škole.
„Kažu kao nismo prijavljeni i kažu da smo ilegalno jer je kolektivni centar odavno zatvoren“, objašnjava Boro.
I istina je, taj centar zatvoren je pre desetak godina.
Ne znaju kako će izaći iz tog sudskog postupka, ali Boro kaže da će spavati po leskovačkim ulicama ako spor izgube i ako ih država Srbija u međuvremenu ne sagleda i ne obezbedi im pristojan prostor sa koga bi im bili dostpni bolnica i dom zdravlja, jer su to njihove druge kuće.
Ispovest jednog Nišlije koji je ispratio dete u Ameriku, u potrazi za boljim životom, rastužila je čitavu Srbiju.
Nju je na društvenim mrežama podelio blizak prijatelj Nišlije, i upravo ova kratka objava tera nas sve da stavimo prst na čelo.
On je prepričao uznemirenost svog prijatelja koja je postojala s razlogom. – Sreo sam juče prijatelja, inače poznatog Nišliju. Već na prvi pogled je bilo jasno da se dogodilo nešto nesvakidašnje jer je prikrivena uznemirenost izbijala iz njega. – Znao je da će se razgovor kretati u pravcu njegovog raspoloženja pa je odmah rekao ono što ga je mučilo. Ja ću ispovest jednostavno prepričati jer mislim da nema šta da se doda ili oduzme.
Ispovest vam takođe prenosimo u celosti. – Juče sam otpratio dete za Ameriku. Poslala mi već neke fotke kako je tamo i sve al, Nešo… Nije prošlo jutro da sam krenuo na posao a da je prethodno nisam poljubio…. Nemoj da me pogrešno razumeš, nije mi što je dete koje ima prosek na studijama 9 otišla u Njujork da pere čaše, negde joj se i divim što je stisla petlju i učinila ono što smatra ispravnim, što je uzela svoj život u svoje ruke.
– Al, Nešo, brale, ovo baš boli. Boli kad odeš na aerodrom. A tamo gužva ko u košnici. Kao u naše vreme kad su ispraćali u vojsku pa pola familije dođe na stanicu da se oprosti od vojnika. Samo, ovi sad ne odlaze da za dve godine dođu. Ovi idu da odu, brate moj. Gledam onu gužvu, srce mi se steglo: kog đavola se bavim ovim poslom, trpim sve i svašta ako moje dete, odličan student, ide odavde? Sve ti dođe zaludno.
Žena sa aerodroma mi reče da tim avionom, pazi – tim istim avionom – putuju premijer Vučić i Dačić u Brisel. Imaće šta da gledaju do Brisela, pade mi na pamet, avion pun pametnih glava kako odlazi iz Srbije. Odlazi da se ne vrati, brale moj”. Šta da kažem ogorčenom čoveku, tužnom čoveku ovlaženih podočnjaka kakav, možda, i sam budem u bliskoj budućnosti ? Šta je ono što treba reći u ovakvoj situaciji u kojoj se gubi smisao svega čime se bavimo?
Neka dragi Bog čuva svu našu decu, gde god da su. Neka im da uma i razuma, vetra u jedra, svega što im treba tamo gde su kad već nisu s nama…”, zaključuje ovaj Nišlija.
Majka nas je uvek sklanjala da ne gledamo kada otac dođe kući pripit. Često nismo imali gde da pobegnemo. Kada je mama konačno odlučila da odemo, za nas je to bio spas. Mi ovde nemamo mnogo toga, ali smo bar sigurni – ovim rečima nas je dočekala Milena (13) na vratima garaže u kojoj ona i njena sestra Marijana (11) spavaju.
Ona je najstarija od petoro dece Milene Nestorović (32), žene koja je bežeći od nasilnog supruga sa četvoro dece iz lozničkog kraja pokušala da pronađe sreću uz Vladana Gajića (34). Znala je ona da je tu čeka nemaština, ali i pošten i vredan suprug. Tog avgusta trebao joj je samo mir i lepa reč, jer u kući gde je živela i izrodila decu godinama je samo pokušavala da sačuva goli život.
Tesna vikendica
A Vladan od rođenja zna šta je nemaština, ali i dobrota. Za prvo se pobrinula sudbina, a drugo je stekao u domu svog teče u Volujcu, koji ga je prihvatio kada je imao deset godina, školovao i othranio.
Sa mnogo ljubavi prihvatio je Milenu i njenih četvoro dece i krenuo da odvaja novac da se skuće. Dnevnice drvoseče nisu dovoljne za bolji dom, pa je uz finansijsku pomoć svog teče u selu Dvorište kod Šapca kupio skromnu vikendicu od tridesetak kvadrata
Tada su mislili da imaju sve, a onda je pre šest meseci na svet došla i Teodora, pa su soba i predsoblje postali tesni za njih sedmoro. Onda je Vladan za Milenu i Marijanu preuredio garažu.
U tom domu dočekuju nas čisti, nasmejani i srećni, jer su pre svega bezbedni.
Ne smeta Mileni ni to što mora da pomaže majci iako posla ima napretek. Muče se i za osnovno – vodu i hranu. Milena svaki dan iz bunara izvuče na desetine kofa vode da bi svi imali da obuku čisto.
U kući nema vode
– Ja izvučem vodu iz bunara i nalivam mašinu. Tako perem veš. U kući nemam vode, ali ja natočim cisternu i imamo u toku dana – priča Milena, koja je domaćin i domaćica dok je muž radi po šumama širom Srbije.
Da ovde vlada sloga i jedinstvo vidi se na prvi pogled. Milena i Marijana čuvaju Teodoru od kada se rodila, a pomažu im Slobodan (9) i Marija (7). Laknulo je i majci Mileni, koja sada može i u dnevnicu.
– Idem ja svaki dan, tu nema nikakvih problema. Spremim im ručak i idem da zaradim. Sad je bilo jagoda i malina. Ima gde da se zaradi. Malo muž donese, malo ja zaradim. Za hranu imamo svoju bašticu i tako se snabdevamo – priča Milena, iako je i sama svesna da su uslovi veoma teški.
I mališani vide da je teško i zato imaju samo jednu želju. Na pitanje šta im nedostaje, sve četvoro uglas odgovaraju – kupatilo!
Najteže nam je kad želimo da pozovemo drugare kući jer mi nemamo kupatilo, već idemo u poljski WC. Zbog toga ih ne zovemo ni na rođendan – kaže Milena
– Najteže nam je kad želimo da pozovemo drugare kući jer mi nemamo kupatilo, već idemo u poljski WC. Zbog toga ih ne zovemo ni na rođendan. Teško nam je kad treba da se kupamo jer nemamo prostoriju za to. Onda mama donese korito, napuni vodom i tu se kupamo na smenu. To nam je najteže. Mora da dovuče dosta vode iz bunara za sve nas, a i nama dvema je teško da se okupamo u koritu jer smo već velike – priča najstarija Milena.
Ona pokušava da odmeni majku gde god je to moguće. Milena bi s majkom i u nadnicu, ali neko mora da čuva bebu. Najviše novca ide na hranu, za ostalo šta pretekne.
Žele samo malo bolje
– Mi nemamo kompjuter i moderne telefone kao naši drugari. Voleli bismo da imamo i lep televizor, jer ovaj je mnogo star i često ne radi – kaže Marijana.
Njena majka sluša šta govore ćerke i tužno dodaje:
– Ovamo u produžetku napravili smo ostavu i tu držimo zamrzivač. Tu bi moglo da se uradi kupatilo, ali za nas je to velika investicija. Sve što zaradimo u nadnici, ode na decu. Mi se ne libimo da radimo, ali ne možemo toliko da zaradimo. I ovu vikendicu smo kupili uz pomoć Vladinog teče.
Ne žale se Nestorovići ni na to što na istom stolu uče i jedu, niti što ponekad spavaju svi zajedno, što je televizor star dve decenije, a kompjuter viđaju samo kod drugara. Ipak, voleli bi da žive u malo boljim uslovima. Njihovoj sreći tada ne bi bilo kraja.
Ne primaju dečji dodatak
Milena Nestorović ne prima dečji dodatak niti socijalnu pomoć zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa. Oni nisu nerešivi, ali treba ići više puta autobusom do grada, a njima je svaki dan šansa da zarade u nadnici.
Država ne pomaže zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa
– Kad smo kupili kuću i krenuli da legalizujemo, ispostavilo se da nije isti broj katastarske parcele u ugovoru jer bivši vlasnik ima još jednu parcelu malo niže. To je tako ostalo jer muž po petnaest dana ne dolazi sa terena i nikako da to rešimo i prevedemo. Mi se sad ne vodimo na ovoj adresi i zbog toga ne možemo da dobijemo nikakvu pomoć – objašnjava Milena.
Kako da pomognete
Svi koji žele da pomognu mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarcima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.
Snimak iz Priboja na kom se vide lekari i medicinske sestre koji pevaju uz jedan narodni hit, dok operišu pacijenta obišao je Srbiju. Ovaj potez izazvao je oprečne reakcije, a prava pozadina ove priče, po svemu sudeći, izuzetno je pozitivna.
Joviša je imao rutinsku operaciju, a zbog mogućih srčanih problema lekari nisu mogli da mu daju anesteziju i onda su u dogovoru sa njim se odlučili za jednu alternativnu metodu suzbijanja treme i straha, a kako drugačije – već uz pesmu.
„Mogu reći da sam bio malo uplašen zbog svega i pitali su me koju pesmu bih voleo da čujem, meni je prvo ta pala na pamet. Ta je prava za dušu i srce. Kako su krenuli prvi taktovi odmah sam zaboravio na strah, a kad su i oni krenuli da pevaju bilo mi je mnogo lakše. Sve najbolje i najlepše mogu samo da kažem o tim lekarima i medicinskom osoblju, bili su izuzetno ljubazni i posvećeni“, izjavio je Joviša Adžić za RINU.
Njegova operacija koja je bila pre desetak dana prošla je u najboljem redu i Joviša je već otpušten iz bolnice, ali ovaj događaj, kako kaže, zauvek će mu ostati u najlepšem sećanju.
„Još nisam video da se tako dobro ekipa slaže. Svi za jednog i jedan za sve. Od te pozitivne energije koju su širili i meni je odmah bilo bolje. Svaka čast za te heroje, koji su i pored ovih teških trenutaka kroz koje svi prolazimo zbog epidemije, našli snagu da budu pozitivni i tako na najbolji mogući način pomognu i svojim pacijentima“, rekao je Joviša.
I nema sumnje, da je ova ekipa zdravstvenih radnika iz Priboja još jednom dokazala onu poznatu – ako sijaš, sjajno je, ako mračiš – mračno je!
Anita Stanković (33) iz sela Donje Konjuvce u opštini Bojnik, dobila je juče trećeg sina, ali ono po čemu će ga u leskovačkom porodilištu pamtiti, to je što je na rođenju imao čak 5,2 kilograma!
A beba, zdrava, sa dvema desetkama pri porođaju, velika i uhranjena kao da je stara dva meseca, odmah je postao miljenik porodilišta a i ponaša se kao pravi princ, piše Jugmedia.
Porodica Stanković je inače u ponedeljak proslavila slavu, a juče je na svet došao ovaj mali delija.
Porođaj je, kaže majka, prošao kako treba.
Ipak, dodaje, još je u šoku, kao i babice i sestre i njen suprug.
– Znala sam da je veliki, rekli su mi, ali nisam znala da je težak 5 kilograma i 200 grama. Na sreću, nije me mnogo namučio. U porodilište sam ušla u 11,15 sati i očas se porodila. Imala sam sreću da sam naišla na dobar tim – priča srećna majka za poral Jugmedia.
Anitu su inače porodili ginekolog Zoran Cakić i babica Dragana Manev.
– Ultrazvukom ne može da se odredi tačna težina, mada se videlo da je beba krupna. Došla je sa velikom dilatacijom, ali to nije pravilo da će porađaj ići glatko. Vrlo često se namučimo, ali ovoga puta je zaista išlo sve onako školski, žena je sarađivala, mi smo radili svoj posao – priča mlada babica.
