Month: November 2020

Samira O. (27) iz Bora uhapšena je prekjuče nakon što je pijana nožem teško ranila nevenčanog supruga Denisa D. (30) u iznajmljenom stanu u Karađorđevoj ulici 22. Kako saznajemo, krvavoj drami prethodile su pijanka i svađa između dvoje supružnika. Denis je nekoliko puta udario Samiru, a ona je potegla nož i ubola ga u grudi! Kad je shvatila šta je uradila, Samira se uplašila i pozvala Hitnu pomoć, koja je odmah o svemu obavestila policiju

Na mestu obračuna ostali su tragovi krvi na vratima i podu. Samiri je određeno zadržavanje do 48 sati, dok je njen muž sa teškom povredom prebačen na Grudno odeljenje u niškom Kliničkom centru.

– Prema dosadašnjim informacijama, Denis i Samira su u subotu ceo dan pili alkohol. U jednom trenutku među njima je izbila svađa i tuča, a Samira je dohvatila kuhinjski nož i mužu zarila sečivo u grudi, pri čemu mu je probila plućnu maramicu – otkriva Informerov sagovornik iz istrage.

Slavoljub D., otac povređenog Denisa, izjavio je da je tek u nedelju ujutru iz medija saznao šta se desilo i da mu je sin u bolnici.

– Odmah sam ga pozvao i, srećom, javio mi se iz bolničkog kreveta. Kazao mi je kratko da ga je Samira ubola nožem u grudi, ali da ne zna zašto i da ne može mnogo da priča zbog povrede. Tako da ja, zapravo, i ne znam šta se tačno desilo. Samo se nadam da će mi sin preživeti, samo se za to molim… – kaže Slavoljub i dodaje:

– Denis je rođen u sela Tanda, u kojem je i proveo veći deo života. Mislim da je došao u Bor samo zbog Samire. Bili su tri godine zajedno, ali veoma često su svađali i tukli, to svi znaju. Dešavalo se, pričao mi je sin, i da popiju i da se zakače. Ali sad u subotu, kako sam ga razumeo kroz šapat, izgleda da nisu tako mnogo pili i nisu se svađali, tako da ne znam zašto se ovo desilo.

Protiv Samire je, za sada, podneta krivična prijava za nasilje u porodici i nanošenja teške povrede, za šta je zakonom predviđena kazna zatvora do 10 godina.

Ipak, konačnu kvalifikaciju krivičnog dela daće Tužilaštvo posle utvrđivanja svih okolnosti ovog incidenta.

Nije tajna da deca tokom odrastanja najviše vole da vreme provode sa bakom i dekom, jer, ono što kod mame i tate nije dozvoljeno, kod njih jeste.

Oni su ti kod kojih jedemo najukusnija jela, koji uvek imaju neki slatkiš i na kraju, oni koji nas vode i dovode iz škole. Upravo jedna takva situacija, odnoslo, slika deke koji u školu vodi dve unuke, oduševila je sve na društvenim mrežama.

Momak iz Aranđelovca, Aca Avramović, fotograf koji se godinama uspešno bori protiv cerebralne paralize, slučajno je uslikao fotografiju, koja po njegovim rečima, ima posebnu emocionalnu težinu. Naime, kako je naveo, fotografija koja je nastala u Aranđelovcu, a na kojoj se vidi kako deka na leđima nosi rančeve svojih unuka koje očigledno vodi ka školi, nastala je sasvim slučajno.

– Ova fotografija je nastala danas, sasvim slučajno dok sam tražio inspiraciju za fotografiju u našem gradu, ona ima posebnu emocionalnu težinu. Mnogo sam bio srećan što sam uspeo da uhvatim ovaj momenat – napisao je on ispod fotografije koja je na društvenim mrežama raznežila veliki broj ljudi.

(Izvor: blic.rs)

Slavska trpeza je posna u vreme četiri velika posta, ali i sredom i petkom

Sezona krsnih slava u Srbiji uveliko traje, a nadležne institucije apeluju da se vernici pridržavaju svih zdravstvenih mera zaštite zbog aktuelne situacije sa koronavirusom. Ove godine domaćini koji su navikli da slavu proslavljaju sa velikim brojem gostiju to ne mogu da čine, budući da nije dozvoljeno organizovanje bilo kakvih proslava sa više od pet ljudi. Ipak, epidemija nije promenila jednu stvar – slavsku trpezu.

Poznato je da postoje mrsne i posne slave. Slavska trpeza je posna u vreme četiri velika posta: božićnog, vaskršnjeg, petrovskog i gospojinskog. Isto tako, i kada nije vreme posta, a slava pada u sredu ili petak, spremaju se posna jela.

Verski analitičar Draško Đenović kaže za Objektiv.rs da se post u današnje vreme doživljava kao dijeta, što je pogrešno.

“Post nije dijeta, danas nažalost imamo situaciju da je to postao. Post znači učiti svoje telo ne piti i ne jesti. Nije stvar u tome da ne pijete mleko, ali zato pijete sojino mleko, tako se gubi smisao. Sa druge strane, i da imate najposniju slavu, Srbi mnogo vole da jedu, pa se dešava da se više ljudi ugoji za vreme posta”, napominje on.

Đenović ističe da suština posta nije u jelu, već u duhovnom stanju čoveka.

“Post znači da okrenemo misli, nije bitno šta jedemo. Džabe nekome što ne jede mrsno, a tuče ženu, maltretira dete i ne priča sa pola komšiluka. Post nije hrana, to je dunovno stanje“, priča verski analitičar.

Naš sagovornik podvlači da je pitanje koliko Srba zaista posti, odnosno šta za njih predstavlja krsna slava.

“Veliko je pitanje kako ljudi to doživljavaju. Ima ljudi koji sami preseku slavski kolač, umesto da ga preseče sveštenik. Nama slave više liče na proslave i rođendane, a zapravo treba da služe da se setimo sveca kome je praznik posvećen. Najčeće je porodica krštena na taj dan, pa su zato uzeli tu krsnu slavu. Imamo slučajeva da prođe cela slava, a ljudi se ni ne sete sveca, već pričaju o politici, sportu, svađaju se oko nasledstva i slično”, napominje Đenović i podseća da je najvažnije da se slavski običaji ispoštuju.

Izvor: Objektiv.rs

Oprostila se od publike

Foto: EON/Printscreen

Pevačica Maja Odžaklijevska gostovala je u emisiji “Luda noć”, a nakon što je otpevala pesmu saopštila je da je upravo taj nastup njen oprašta od scene.

Naime, pevačica je istakla da je umorna od svega i da je njen nastup u emsiji, kako je rekla, lep oproštaj, što je iznenadilo mnoge gledaoce, a posebno rastužilo one koji vole Maju i njeno pevanje.

Foto: EON/Printscreen

– Ovog puta ste me podsetili da vas podsetim da bi ovo zaista da bude jedan lep oproštaj, tako da bih molila da ne nastupam, jeste, znam da to volite, ali ja sam malo umorna od svega – rekla je Maja.

Foto: EON/Printscreen

– Opraštam vam što ste me pozvali, u svakom slučaju, hvala i naravno, neka ovo bude lep oproštaj – rekla je pevačica, dok su voditelji istakli da se nadaju da će se Maja ipak vratiti na scenu novom pesmom.

Onaj ko u Grigorija veruje, prema predanju, biće večno zdrav i zaštićen od zlih ljudi

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju dan posvećen Svetom Grigoriju Čudotvorcu.

Sveti Grigorije Čudotvorac poznat i kao Grigorije Neokesarijski živeo je od 213. do 270. godine. Bio je pravoslavni svetitelj, učitelj crkve i prvi episkop Neokesarije Pontijske (Mala Azija) kao i osnivač crkve u Kapadokiji.

Rođen je u Neokesariji oko 213. godine u uglednoj paganskoj porodici. Rođeno ime mu je bilo Teodor, a nakon što se krstio uzeo je ime Grigorije. U rodnom gradu izučavao je pravo i retoriku. U Kesariji palestinskoj upoznao se sa Origenom. Slušajući njegova predavanja u poznatoj Aleksandrijskoj školi, krstio se i ostao je da ga sluša još pet godina (233-238).

Pre odlaska iz škole, održao je svoj čuveni Pohvalni govor Origenu. Nekoliko godina kasnije, Grigorije je ustoličen za episkopa Neokesarije. U episkopskoj službi istakao se kao snažna ličnost, s velikim sposobnostima za organizovanje crkvenog života, bio je i veliki podvižnik i čudotvorac. Njegovo žitije napisao je Sveti Grigorije Niski.

Poznat je i po svom učenju o Svetoj Trojici koje su kasnije koristili su i Sveti Oci Crkve: Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Niski, njega je posle proučio i potvrdio i Prvi vaseljenski sabor (325).

Kada je počelo progonstvo hrišćana pod carem Decijem Trajanom (249-251), sveti Grigorije je odveo svoje vernike u udaljenu planinu. Međutim, jedan neznabožac ih je prijavio progoniteljima, i vojnici su opkolili planinu. Svetitelj je predavši upustva svom đakonu, otišao na otvoreno mesto, podigao svoje ruke ka nebu, i počeo da se moli Bogu.

Vojnici su pretražili planinu nekoliko puta, prolazeći pored Hrišćana, ne videvši ih, tako da su konačno odustali u potrazi i otišli. Po povratku u grad, rekli su da na planini nema nikoga i da samo dva drveta stoje jedno naspram drugog. Neznabožac koji je izdao mesto skrivanja Hrišćana se prvo iznenadio, a onda poverovavši u Hrista i sam se obratio u hrišćanstvo.

Po prestanku progonstava, Sveti Grigorije se vratio u Neokesariju. Uspostavio je dane proslavljanja mučenika koji su postradali za Hrista. U to vreme se počelo širiti lažno učenje Pavla Samosatskog, patrijarha Antiohije. Ta jeres je pogrešno učila o suštini Svete Trojice i suštini Boga Oca. Osuđena je na pomesnom saboru u Antiohiji (265), gde je učestvovao i Sveti Grigorije. Umro je u dubokoj starosti, u vreme cara Aurelijana.

Narodni običaji i verovanja

Svetom Grigoriju pripisuju se mnoga čuda zbog kojih ga je narod i prozvao Čudotvorac. Prema verovanjima, zapovedao je zlim dusima, gorama i vodama, lečio muke i bolesti, pred onima koji su ga gonili bio je nevidljiv, a mogao je da predvidi događaje i čita ljudske misli.

Zato se i do današnjih dana zadržao običaj po kome, svako ko se u crkvi pomoli Svetom Grigoriju Čudotvorcu i upali sveću ima pravo da zamisli jednu želju. Ako je molitva bila iskrena i duboka, ovaj svetitelj će je uslišiti i ispuniti želju. Veruje se da onaj ko je neveran, a na današnji dan pročita svete spise Grigorija, postaće vernik. Onaj ko u Grigorija veruje, prema predanju, biće večno zdrav i zaštićen od zlih ljudi.

Izvor: Objektiv.rs

Da li je Kulićeva stvarno trudna ili je u pitanju samo njena sumnja, ostaje da se sazna sutra kada bi prema Miljaninim rečima trebalo da ide na kiretažu.

Aktuelna učesnica “Zadruge Miljana Kulić je mislila da su kamere ugašene te se izlanula i priznala da ponovo mora na kiretažu što je sve bacilo u sumnju da je Kulićeva ponovo trudna.

Kulićeva je usnimljena dok leži u izolaciji, kada joj se majica povukla, pa ispao stomak. Ono što je evidentno jeste da se Kulićeva i te kako ugojila, a da li je ova fotografija dokaz tome da je trudna procenite sami. 

Pevačica Ana Bekuta podelila je sa svojim pratiocima šta joj se mota po glavi, a njene reči oduševile su mnoge.

– Rastužuje me kada se moje pređašnje poruke u delu javnosti tumače kao kukanje zato što ne radim. Ne, ne kukam i ne, ne radim. Ko sam ja da kukam, živa i zdrava, pored hiljada obolelih koji se ovih dana bore za život? Ko sam ja da se žalim pored naših lekara koji svaki dan neumorno rade sate i sate prekovremenih i za bedne plate reskiraju zdravlje i život. Iza mene je 35 godina karijere i čitav jedan život. Bilo je i dobrih i loših dana. Srećna sam što sam zaradila za život radeći ono što najviše volim – pevajući. Zato je strašno gledati i slušati kolege iz zemlje i regiona koji navijaju da se ponovo otvore klubovi kako bi mogli ponovo da pevamo. Da li ste normalni? Nijedan ljudski život nije vredan nečijeg nastupa, a ni nečije karijere. Ni jedan ljudski život – napisala je ona.

– Sva zla su prošla, proći će i ovo. Da, verovatno ćemo ostati bez para. Verovatno će nam stvari koje su bile svakodnevnica postati luksuz. Možda ćemo svi da osetimo kako je to razvlačiti malu sumu novca od prvog do prvog. Možda ćemo tada shvatiti kako živi prosečan lekar u Srbiji. Čuvajte se. Važno je da preživimo. Ponovo će biti radosti i života. Prošlo je sve, proće i ovo. Pevaćemo ponovo! – zaključila je na Instagramu, pokrenuvši lavinu komentara.

Sina ukradenog iz porodilišta prepoznala u novinama! Ilona Novak (43) iz Kikinde sumnja da joj je jedan od blizanaca, koje je rodila 3. marta 1997. godine u Beogradu ukraden!

Ilona Novak kaže da od bolnice nije dobila ni obdukcioni nalaz, ni otpusnu listu, ni umrlicu! Neverovatan sticaj okolnosti i sličnost sa jednim detetom koje je uočila u novinama pet godina posle porođaja bacili su joj so na ranu.

Naime, zbog komplikacija tokom trudnoće, iz kikindske bolnice je prebačena u Beograd, gde se porodila 3. marta 1997. godine prirodnim putem i na svet dobila blizance u sedmom mesecu trudnoće, ali su joj sutradan javili da je jedno dete preminulo.

Ona kaže da joj majčinski instikt govori već 21 godinu da je njen drugi sin, kome je namenila ime Endru, živ. Čudan splet okolnosti usledio je pet godina posle porođaja. Njenoj svekrvi, koja je radila u jednoj kikindskoj školi, prišla je koleginica sa novinskim člankom u kojem je za jednog petogodišnjaka tražen novac za operaciju vida.

Obratila joj se rečima “Bože, da ne znam da nisi ti stavila ovu sliku u novine, pomislila bih da je ovo Denis”.

“Sličnost tog dečaka, U.M. iz Beograda i Denisa bila je neverovatna. Došla sam do njegove majke, kojoj sam rekla da moje dete liči na njeno i da želim da se upoznamo. Našle smo se u jednom restoranu u Beogradu sa sinovima. Obojica su imali probleme sa vidom i govorom. Interesantno je da za dva sata, koliko smo proveli zajedno, oba dečaka nijednom nisu zamucala. Čim smo se videli, U.M. je upitao “Mama, je l mi ovo brat?”, tvrdi Ilona.

“Rekla sam da joj da nikoga ne optužujem, ali sam tražila da uradi DNK analizu koja bih ja platila. Međutim, odgovorila mi je da ona zna da je to njeno dete i da neće da ga maltretira. Pokrenula sam tužbu, ali je odibjena uz obrazloženje da nema dovoljno osnova”, kaže Ilona koja sa sinom Denisom i ćerkom Emilijom sada živi u Nemačkoj.

Inače, zanimljivo je i da su obojica dečaka u isto vreme bili u inkubatoru.

Srbija ima puno dobrih i požrtvovanih lekara, a jedan od njih je dr Dragan Dankuc, načelnik ORL Kliničkog centra u Vojvodini i profesor novosadskog Medicinskog fakulteta, a post o njemu na Fejsbuku, a koji je napisao Boris Bijelović iz Vrbasa, bukvalno je preplavio društvene mreže i nastavlja neprestano da se širi.

Razlog zbog čega je taj doktor zadivio celu Srbiju otkriva za “Blic” upravo Bijelović, čija je majka Marija (73) završila na operaciji sinusa u klinici gde radi dr Dankuc.

Otkako ju je sin ostavio tamo, pa do samog njenog napuštanja klinike, sve se dešavalo kao u nekom filmu, kroz koji se provlače motivi kao što su ljudskost, čovekoljublje, dobrota, požrtvovanost i – jednostavnost.

Evo priče.

“Ostavio sam majku ispred prijema, morao sam na put”

– Pre nekoliko dana dovezao sam majku na operaciju sinusa u Klinički centar Vojvodine. Mama je morala tamo da ostane tri dana jer je intervencija trebalo da bude urađena u totalnoj anesteziji. Istovremeno, dan prijema u kliniku poklopio se s danom kada sam morao da putujem u Republiku Srpsku, na humanitarni bal u Gradišku. Tamo je trebalo da ostanem, takođe, tri dana, koliko i moja majka u bolnici. Dogovorio sam se s njom da je dovezem u kliniku kada budem krenuo na put i dođem po nju po povratku s puta – počinje svoju priču Boris za “Blic”.

Prema njegovim rečima, kada su stigli u kliniku poneo sam joj torbu i otišli smo do prijema.

– Tamo nisam mogao nekoliko sati da čekam s njom jer sam morao na put. Kolege su me čekale ispred u kolima. Otišao sam i majka je ostala tamo sama. Kako mi je ona kasnije ispričala, tada je naišao čovek u belom mantilu. Njoj je delovao kao medicinski tehničar. Kako ga je ona opisla, taj čovek je bio “običan” i ljubazan. Uzeo joj je torbu i poveo je kod doktorke, koja je trebalo da je operiše – priča za “Blic” Boris.

“Onda se pojavio on”

Prema njegovim rečima, rekao je doktorki: “Nema smisla da ova starija žena čeka u hodniku, da li vas mogu zamoliti da je odmah primite i smestite?”

– Naravno da je doktorka odmah primila moju majku, kojoj je kako mi je rekla, bilo čudno da tehničar može tako da nastupi kod doktorke. Majka je smeštena, ali je taj čovek u belom mantilu nastavio da je obilazi i pita da li joj nešto treba. Čak je posle operacije, dok se majka budila, dočekao upravo on i sa osmehom joj rekao da je sve odlično prošlo i da ne brine – opisuje naš sagovornik.

Kako on dodaje, i naredna dva dana tokom majčinog boravka u bolnici isti čovek ju je posećivao.

– Razgovarali su, kako mi je majka rekla, baš o svemu, čak i o kuhinji. Majci je i dalje bilo čudno da se neko toliko angažuje oko nje, i uz to pokazuje toplinu i ljubaznost. Došao je dan da majka napusti kliniku – navodi on.

Ponovila se scena, kaže Boris, majka u hodniku, a torba pored nje.

“Ostanite još jedan dan, odmorite”

– Čekala me je. Kasnio sam zbog snega na putu. Isti taj divni čovek opet je sreo majku. Pitao ju je: “Zašto čekate na hodniku Marija?”, a ona mu je odgvorila da malo kasnim s puta, ali da ću sigurno uskoro stići. Onda je on rekao: “Marija, hajde da se dogovorimo. Ako želite, ostanite ovde još jedan dan, a sina pozovite i recite mu da polako vozi, sneg neprestano pada. Odmorite još malo” – navodi sagovornik “Blica” i nastavlja da se majka konačano tad usudila da ga pita ko je on, kada joj nudi da ostane još jedan dan u bolnici.

– “Ja sam, gospođo, profesor Dragan Dankuc, načelnik ove klinike. Imam majku vaših godina, i voleo bih da se svi ophode prema njoj kao ja prema pacijentima. I znam da će biti tako, ukoliko to zaslužim”, usledio je odgovor tog dobrog doktora. Ispostavilo se da je taj lekar profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i predsednik Društva lekara Vojvodine – priča Boris.

“Oko nas je mnogo dobrih ljudi”

Kako on dodaje, skloni smo da ističemo loše stvari u društvu, ali nije to baš tako, što dokazuje i ovaj slučaj.

 Znam da je više vrbaških lekara dobilo “Oktobarsku nagradu” zbog sjajnih rezultata u medicini, ali i odnosa prema pacijentima. Hoću da kažem da na svakom koraku žive mnogo dobri ljudi, samo nas neko bombarduje lošim vestima, i stiče se pogrešna slika o našem društvu. Vreme je da shvatimo da u našem društvu živi veliki broj pojedinaca koji su najpozitivniji primeri ljudske civilizacije – kaže taj čovek i dodaje:

“Zašto sam ostavio majku i otišao na put”

– Odgvor na pitanje koje se nekima, možda, nameće zašto sam majku ostavio samu i otišao na put jeste taj što se godinama bavim podrškom deci sa teškoćama, razvijam programe i saradnju sa drugim udruženjima, jačamo kapacitete. Imam jedno dete, sina s autizmom, i imam obavezu i prema njemu. Bal je bio humanitarnog karaktera, imao sam blagoslov majke da idem. Ona me je molila da ne ostajem s njom jer se radilo o rutinskoj operaciji – objasnio je Boris.

Prof. dr Dragan Dankuc izuzetan je stručnjak

Profesor dr Dragan Dankuc, upravnik Klinike za bolesti uha, grla i nosa Kliničkog centra Vojvodine i profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, jedan je od najboljih primera u srpskom zdravstvu, a zbog svojih doprinosa medicini i nauci, zbog lečenja i brige o pacijentima izabran je polovinom septembra za počasnog građanina Sremskih Karlovaca.

Nevenka, bez odeće, obuće, donjeg veša, bez ikakvog dokumenta, u užasnom zdravstvenom stanju, gladna i prepadnuta situacijom u kojoj se našla, nije bila čak ni broj za sistem naše države.

Nevenka Harkaj (71) iz Vršca po ledenom vremenu ostala je potpuno sama, bez ičega, ali bukvalno ičega nasred Karaburme. Ustvari, nije ostala, ostavila ju je ćerka. Žena koja je do tada imala koliko-toliko sređen život, misli se na to da nije bila u bluzi na snegu, nije bila gladna i redovno je pila lekove od kojih joj život zavisi, odjednom se našla u situaciji u kojoj niko ne bi želeo da se nađe. Ni u najgoroj noćnoj mori.

Nakon smucanja po svakojakim beogradskim naseljima, gde je greškom dolazila jer ne poznaje Beograd, zaustavila se u mirijevskom parku. U kućici na dečijem toboganu, ali je hladan decembarski vazduh toliko šibao, da je morala da misli samo na jedno – kako da se skloni sa ulice?

Iz čitave te agonije i strepnje da li će preživeti naredni dan ili barem dočekati jutro, izbavila ju je Marica, žena heroj i uzor. Spasila ju je i pružila svoj dom.

Nevenkina strašna životna priča teško bi se mogla spakovati u nekoliko pasusa, jer ni sada kada je pišem, ne znam odakle bih je počela, a da je do detalja shvatite i svaki segment razumete. Ipak, počećemo od situacije, koja bi trebalo da bude početak ove priče.

Sa ćerkom Vericom, nakon muževljeve smrti živela je u svom stanu u Vršcu, od 38. godine je penzionisana, jer je imala moždani udar, koji, kako i sama kaže, ne zna kako je preživela.

Naporne poslove u vršačkim vinogradima je obavljala sa svojim suprugom, kako bi odgajili ćerku,koja će je na kraju, u decembru prošle godine, ostaviti na ulici i pobeći od nje. Nevenka je svojoj ćerki prepisala taj stan, ali uz uslov da je ona doživotno hrani i sahrani. Imala je invalidsku penziju koju je ćerka bezmalo trošila celu, a kada su se dugovi nagomilali, Verici je palo na pamet da tu nekretninu prodaju i dođu u Beograd.

Tada počinje pakao ove napaćene žene. Ćerka sa dve unuke od osam i 12 godina dolazi u prestonicu Srbije, a model po kom funkcioniše je: trošenje majčinog novca, seljakanje iz stana u stan, devojčice ne pohađaju školu, a Nevenka postaje višak i sunđer za istresanje Veričinih frustracija.

– Stalno smo se svađale, počela je da mi govori “nećeš ti više sa nama biti”, “šta tebe briga šta ja radim i na šta trošim novac”, “ko si ti da se pitaš”. Strašno je bilo. Pitala sam je samo dokle ćemo ovako, stara sam i bolesna – počela je svoju priču Nevenka.

Kobne večeri kada je završila na ulici, ćerka ju je slagala da ide do marketa i da je sačeka ispred. Nevenka je sve do tri ujutru sedela na hladnoj klupi i čekala.

Igrom slučaja ili lošim ćerkinim pokušajem da je “privali” bivšem stanodavcu na Mirijevu, našla se na smrznutom drvenom podu kuće za dečiju igru.

Kroz nekoliko dana Nevenku je “ogrejalo sunce” i vrata svog doma su joj otvorili Lazići, Marica i njeno troje dece.

– Nisam mogla da ostavim živo biće na ulici, nahranila sam je, okupala i sutradan pozvala policiju, prvo su mi rekli da “oni ne traže izgubljene ćerke”, a onda sam išla da je prijavim u Centar za socijalni rad na Zvezdari. Ona je teško bolesna, nema nikakva dokumenta, plašila sam se šta ako joj pozli, kako ću, šta ću. Međutim niko ništa nije uradio, dok se nisam obratila medijima, odnosno vama – rekla je Marica Lazić.

Kako ona kaže, mesec dana ništa nije preduzeto, sve dok ekipa “Telegrafa” nije saslušala i “pogurala” slučaj.

– Zamolila sam ih da bar prijave dokumenta kao ukradena, da ne bi mogla ćerka da joj koristi penziju, a oni su mi na to rekli da sam budala i da bi trebalo da je pustim u prihvatilište, u jezive one uslove – prisetila se Lazić.

Ipak, ma šta da joj je uradila, Nevenka bi želela da vidi svoju ćerku, jer samo nju ima. A jednom rečenicom možda je najbolje opisala roditeljsku ljubav, koja ne samo da nije merljiva, nego ne poznaje bol:

– Ma šta da mi je uradila, moje je dete. Žao mi je, htela bih samo da je pitam što me je ostavila, čime sam ovo zaslužila, teško sam je odgajila, sve svoje dala sam njoj. Samo da je pitam “što me ne želiš pored sebe, ćerko”? – sa suzama koje se slivaju niz lice, jecajući završila je naš razgovor Nevenka.

Kako bismo proverili do koje faze je stigao proces Nevenke Harkaji, pozvali smo policiju i socijalne centre oba grada – Beograda i Vršca. A informacija koju smo dobili je ohrabrujuća – socijalni radnici vršačkog centra će doći po nju i srediti njen pravni i zdravstveni status. A ćerka Verica?

Pa nadamo se da će nakon ovog teksta shvatiti da njeni postupci nisu ispravni, a najmanje nisu korektni prema jednoj majci.

Ni psi nisu zaslužili da budu na ulici, gladni i napušteni, a kamoli čovek, a kamoli majka. Tvoja majka.

Verice, svi se nadamo da je ovo samo nesporazum i da je ovaj problem rešiv, pa verujemo da ćeš kada ovo pročitaš pozvati ili majku ili nas.

U videu na početku teksta pogledajte celu priču izmučene Nevenke koja je bolesna ostala na ulici.