Month: November 2020

Babica joj rekla da je rodila dve devojčice, a doktorka posle nekoliko dana tvrdila drugačije

U NIŠU se 1978. godine porodila Verica Pešić iz Vranja. Bila je to njena treća trudnoća i bez naznaka da će nešto krenuti naopako. Ipak, posle porođaja život joj više nikada nije bio isti. Uverili su je da je rodila devojčicu, koja je umrla dan kasnije. Verica, međutim, veruje da je rodila dve devojčice i sumnja da su joj obe otete i prodate.

Spletom životnih okolnosti došla je do informacija da joj jedna ćerka živi u Nišu. Ali, na putu do istine, kako tvrdi, isprečile su se mnogobrojne spletke i nejasnoće u radu institucija, nedorečenosti na koje gotovo uvek nailaze roditelji u Srbiji kada se, sumnjajući u zvaničnu verziju o sudbini rođene dece, upuste u potragu za njima.

– Zbog opasnosti od prevremenog porođaja iz Vranja su me uputili u Niš – govori nam Verica. – U pratnji su bili moj suprug i rođaka, koje nisu pustili u bolnicu. Čim su me doveli u porodilište, ostavili su me da ležim ispred operacione sale, nije bilo ni pregleda. Čekala sam carski rez.

Priča nam i da je bila krupna trudnica, ali tada se u Vranju nije koristio ultrazvuk pa nije mogla da zna koliko beba nosi. Svejedno, kaže, na porođaj je krenula bez straha, jer je prvog sina rodila carskim rezom, a drugog prirodnim putem.

– Iako sam bila pod anestezijom, kroz maglu sam čula plač deteta i razgovore medicinske ekipe – kaže vidno potresena Verica. – Kada je sve bilo gotovo, u liftu mi je sestra rekla da sam rodila dve devojčice.

Smeštena je, seća se, u sobu sa još jednom ženom, prolazili su dani, ali decu ni njoj ni drugoj porodilji nisu donosili. Nešto ranije supruga su obavestili da sam rodila zdravu devojčicu.

– Nekoliko dana posle porođaja ušla je doktorka u sobu i saopštila nam da su nam deca umrla – priča ova žena. – Plakale smo obe, ali sam u trenutku pitala za moje drugo dete. Ona se trgnula, ali mi je odgovorila da je jedno dete i da haluciniram.

Rezultati isključili majčinstvo

Očajna majka provela je dve nedelje u niškoj bolnici i kaže da je to bila prava agonija. Stalno je insistirala da vidi mrtvo dete, ali je zbog te upornosti prebačena u drugu sobu i dati su joj lekovi. Iz bolnice je izašla bez ijednog dokumenta. Obećali su da će im ih poslati poštom, ali nikada nije stigla na njihovu adresu. Kada je kasnije, kako tvrdi, krenula da traga za dokumentacijom, saznala je da je jedno dete, devojčica, upisano u knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. Osim toga nema ni potvrde o smrti, već samo neki lažni zahtev za obdukciju. U više navrata dok je tražila dokumentaciju u bolnici, tvrdi i da je videla da stoje dve bebe na porođaju. Čak joj je i medicinska sestra koja je radila u boksu za decu to potvrdila.

Kada je pre dvadesetak godina o aferi nestalih beba počelo da se priča u Srbiji, novinar “Novosti” Miša Ristović sve njihove sudbine objedinio je u knjigu. U slučajnom susretu sa roditeljima nestale dece dolazi do informacije o dve devojke, jednoj koja navodno liči na Veričinog supruga i drugoj koja je saznala da je usvojena i sama tražila roditelje.

– Došla sam do prve devojke, te za koju su mi tvrdili da liči na mog supruga – kaže Verica. – Upoznala sam je na fakultetu koji je studirala. Mnogo teško je podnela informaciju da je usvojena, nije znala. Otišla je kod majke koja joj je sve priznala i onda je pristala na DNK. Tada smo u istom trenutku po nalogu sudije uradili DNK za obe devojke.

Tek posle ove analize, tvrdi Verica, nastao je pravi haos. Istražni sudija, koji je naložio DNK analizu Radomir Vujačić, obavestio je Vericu i njenog supruga, u svojoj kancelariji u Sudu u Nišu, da su to njihove ćerke i da mogu da slave. DNK izveštaj koji je kasnije dostavljen pokazao je, međutim, da ni u jednom ni u drugom slučaju nema poklapanja.

– Više ne verujem nikome – ogorčeno govori Verica.

– Nemam sumnju da je devojka, koja liči na mog supruga, naše dete i ne želim da iznosim njene podatke. Znam da je sve ovo zbunjuje i plaši. Volela bih da se ponovi DNK, ali nisam sigurna da li bi ona pristala. Druga devojka je nastavila potragu za svojim biološkim roditeljima ne sumnjajući u nalaz DNK.

Naša sagovornica kaže i da u Pčinjskom okrugu ima mnogo roditelja koji već decenijama sumnjaju da su im deca ukradena. Svako od njih vodi svoju borbu na svoj način. Verica je saslušala mnoge priče i tvrdi da veruje da je sve to rađeno po nekom šablonu, da se pojedinačne priče razlikuju samo u nijansama.

JEDINSTVOM DO REŠENjA

KADA je počela bitka za istinu, pre mnogo godina, u Nišu su se okupljali roditelji nestalih beba koji su međusobno sarađivali. Imali su pomoć sudija, policije, pa i medicinskih radnika koji nisu mogli da ćute. Verica Pešić kaže da ceni svaki korak u rešavanju ove afere, ali da joj se ne dopadaju stalni sukobi na relaciji nekoliko udruženja koja vode borbu za nestale bebe, jer samo jedinstvom može nešto da se postigne.

KUPLjENA ZA 10.000 MARAKA

VERICA kaže da niko ne može da je ubedi da njena ćerka, a možda i obe, nije živa. Napominje da je izvesno da su i žene koje su usvajale decu obmanjivane.

– Verujem da mnoge nisu znale da usvajaju ukradenu decu već ostavljenu. Kada je reč o ženi za koju sumnjam da je usvojiteljka mog deteta, ona je rekla da ima podatke o ženi od koje je usvojila bebu, ali su ti podaci bili lažni – priča Verica Pešić i tvrdi da je neposredno saznala da je njena beba kupljena za 10.000 maraka. Usvojiteljka ih je, kaže, dala doktorki koja je kasnije preminula.

(Izvor: Večernje Novosti / J. Stojković)

Sve više žena dobija otkaz kada postanu majke 

Većina žena muči muku u trenucima kada postanu majke, a još uvek žele da zadrže posao koje su imale pre ili u toku trudnoće. Mnogi zakoni su još uvek nedefinisani, a sve češće se dešava da baš zbog toga što je žena postala majka dobije i otkaz. 

Fejsbuk status jedne od njih, majke Zorice, vam prenosimo u celosti:

Juče sam dobila OTKAZ – zato što imam decu, troje !!! Zamislite ! Pustila sam da prenoći ali i dalje se isto osećam, poniženo, povređeno, izdano… Necu nikoga da pljujem, otišla sam da pitam da pošto sam često na bolovanju da tada radim od kuće, koštala me je moja naivna iskrenost da je Manja mala, da ima tek 3 godine i da će tek sada kad dođe zima biti bolesna jer to tako u vrtiću funkcionise, ali dobila sam kutiju sa maramicama, dostojanstveno sam potpisla sporazumni raskid 2 meseca pre isteka ugovora, jer sam tako vaspitana, jer ne umem da lazem da cu naći nekoga da ih čuva, jer ja mogu da razumem da njima takav radnik ne treba, vredan i radan ali ipak imam i decu…iskreno sam se zahvalila na pruženoj prilici da radim, da naučim, i da upoznam sjajne ljude sa kojima je čast bilo raditi. A sada pitam tebe državo – zašto ti mi MAJKE smetamo, zašto mi nigde ne pripadamo, za SIZ nisam spojila godinu, za socijalno nisam dovoljno siromašna, za druge pomoći nisam obojena, za ovo društo mi OBIČNE MAME ne postojimo!

Zdravo Opštinari ovo se u VAŠEM dvorištu dešava, ovako se gazi dostojanstvo u VAŠEM gradu!!! Ovako se u vašem gradu za 5 minuta daje otkaz posle 10 meseci rada, samo sam trepnula i bilo je gotovo, niko ništa nikome ne zamera a ja jutros to moje troje dece nisam mogla da pogled koliko su mi oci od suza natekle. I opet ću izostaviti ružne reči jer mi ih vaspitanje ne dozvoljavaja ali ću da vas pitam ZAŠTO? Ko će sutra da vas leči, da vas vozi, da vas šiša, da vas hrani, ko? Naša deca neće jer ce biti jako daleko od ove rupe u kojima za MAME nema mesta! Mislite da se to sutra neće desiti vama, vašoj mami, sestri ,tetki, kumi? Šta nam poručujete? Da ne radjamo da bi mogli da se hranimo, ili da se strogo držimo partije pa će ona da nam garantuje da će poštovati to bolovanje koje nam je dozvolila, da će dozvoliti našoj deci da se razbole, e neće!!! Neće niko, neće jer kao miševi svi samo svoju guzicu gledamo jer nam je tako svima lakše! JER JE OVDE TO JEDINI OPSTANAK !

I ono što je najstrašnije od svega je to što je to ovde sve sasvim NORMALNO! Zorica Novaković Majka troje fenomenalnih klinaca!

Aleksandar Vučićević, jedanaestogodišnji dečak iz Kuršumlije koga majka zbog nemaštine nije mogla da poseti u bolnici, ozdravio je, izašao iz bolnice i vratio se kući – u nemaštinu.

U kuršumlijskom naselju Baćoglava Aleksandar nas dočekuje u hladnoj sobi šćućuren na krevetu uz sestru Milicu (12). Tako uvek sede, ne samo zato što im je hladno u ovoj jedinoj prostoriji koju zimi greju, već i što su tako navikli, bliski su, upućeni jedno na drugo.

U sobi koja je i kuhinja, jedan krevet i fotelja na rasklapanje, koju im je dao komšija da se posluže dok se on na proleće ne vrati u Kuršumliju. Na krevetu spavaju sve troje. Tako se i greju, jer su sada noći studene. U šporet ubace poneko drvce da se zamlači soba. Nešto drva uspela je da kupi majka Milijana od novca koji im je poslao humani čovek iz Kanade. Od njihovih 11.000, koliko primaju mesečno, ne mogu da izdvoje ništa za ogrev.

*FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– Ne možemo zimi da spavamo u drugim sobama, ledeno je. Tamo spavamo samo preko leta, zimi nikako – objašnjavaju Aleksandar i Milica. 

*FOTO: GORICA STAMENOVIĆ / RAS SRBIJA, Kupaju se u kadici, u kupatilu je ledeno, a nema ni bojlera

Stisnuti jedno uz drugo, jedva odgovaraju na pitanja. Stidljivi, ćutljivi, previše ozbiljni za svoje godine, tek na trenutak im zasijaju oči i pojavi se onaj pravi blagi dečji smešak na njihovim licima. Svesni da nemaju, ništa ne traže od majke. Pa, i kada ih pitate šta bi voleli da dobiju, kao odgovor dobijete – ćutanje. Živeći tako teško, uz gotovo svakodnevno izgovorenu rečju „nema“, ko zna kad su i prestali da bilo šta žele. Ni rođendane ne slave.

– Možda bismo pozvali nekoga od školskih drugova ili drugarica, ali nemamo čime da ih poslužimo – kaže tiho Milica, spuštajući stidljivo pogled i šapućući kao za sebe:

– A i neće da dođu jer smo siromašni.

*FOTO: GORICA STAMENOVIĆ / RAS SRBIJA, Mačak Munja je Aleksandru i Milici jedina igračka

Mali Aleksandar, još tiši od sestre, jedva da reč progovara, ponekad joj šapne šta bi rekao pa Milica kaže glasno.

– Sestra čestita meni, ja njoj rođendan, i samo nas dvoje i majka znamo da smo od tog dana stariji. Nemamo tortu, ali nam je opet tog dana lepo. Mama nam donese čokoladu – jedva čujno dodaje Aleksandar.

Trebalo je vremena da se Aleksandar i Milica odlede, pa da saznamo da bi voleli da mogu da se okupaju u kupatilu.

– Tamo je sada mnogo hladno, pa mama greje vodu i kupamo se u plastičnoj kadici. Volela bih da mogu da se okupam u kupatilu kao druga deca – konačno je otvorila dušu Milica.

S tugom u glasu majka Milijana objašnjava da je bojler odavno prestao da radi.

– Više se i ne sećam kad je to bilo, pukla je i cev u zidu, a ja nemam pare da to popravim. Prvo moram za decu da imam, pa onda struju da platim, a za ostalo nemam – kaže ona.

Aleksandar u krilima drži crno mače, nazvao ga je Munja. On mu je igračka, jer drugih igračaka on i sestra nemaju. Garderobu i cipele dobijaju od drugih, pa je i to problem za njih, a zima uveliko steže. Prošle godine komšija im je kupio jaknice za zimu, ali su ih oni sada već prerasli.

Sestra Milica pripijena je uz brata. Jedno drugom su sve. Pogotovo od kada je ustanovljeno da Milica boluje od epilepsije, pa je već dve godine pod terapijom. Oboje idu u Osnovnu školu „Kosta Vojinović“ u Kuršumliji. Milica je šesti razred, a Aleksandar peti. Ona je dobar đak, iako je lekovi, koje zbog epilepsije mora da pije, usporavaju, ali u školi, kaže, svi imaju razumevanja za nju. Aleksandar je odličan. Iako mali, pomažu majci tokom proleća i leta u berbi marela, malina ili kupina, zarade pokoju dnevnicu da bi kupili neophodne stvari za školu. Za ostalo se nema.

FOTO: GORICA STAMENOVIĆ / RAS SRBIJA, Sve troje spavaju u jednom krevetu

Milica i Aleksandar jesu mali, ali potpuno svesni teške situacije u kojoj žive, pa smo jedva uspeli da saznamo bar neku njihovu želju. Uskoro će i Nova godina, a oči su im zasijale kada smo ih pitali za poklone od Deda Mraza.

– Samo nam je Crveni krst davao paketiće. Tada se obradujemo, pa podelimo slatkiše, da ih imamo i za drugi dan – priča Aleksandar. Milica se nadovezuje:

– Volela bih da za Novu godinu dobijem lutku ili kompjuter, a znam da bi moj bata voleo telefon ili bicikl.

U tom trenutku Aleksandar kroz osmeh izgovori:

– Voleo bih pečeno pile!

Uskoro će i njihova slava Sveti Nikola. Spremiće pasulj i krompir – i to je sve. Za drugo nemaju.

Svakodnevna borba za preživljavanje

Aleksandru i Milici otac je preminuo pre devet godina, tada su oni imali tri, odnosno dve godine, pa ga se sećaju kao kroz maglu. Od tada počinje i borba majke sa nemaštinom. Očeva penzija od 11.000 dinara ne može da zakrpi sve rupe – dug za struju, vodu. Zbog zemlje koja je na ime njihovog pokojnog oca ne mogu da ostvare pravo na socijalnu pomoć. Fasada sa kuće opada, zidovi upijaju vodu, pa je u kući vlaga. Bojler i frižider ne rade… Nameštaj, ormani i kreveti ručno pravljeni ko zna kad, pokućstvo staro, već se raspada. Od smrti oca, majka se bori da sa decom prežive svaki dan.

– Ne traže mi gotovo ništa. A penziju rastegnem da za njih ima, krompir, pasulj, makarone, ponekad meso, samo za decu – kaže majka Milijana.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.

(Izvor: blic.rs / Gorica Stamenović)

Trpila je jake bolove, ne možete da zamislite kako je nama roditeljima bilo u tim momentima. Gledati svoje dijete u takvim mukama, prisjetila se u emotivnoj ispovesti za Blic Katarina Gavran, majka zlatokose heroine Helene.

Sada je svemu tome došao kraj, ova prelijepa djevojčica, koja je ujedinila Srbiju i region u borbi protiv opake bolesti, ozdravila je i danas slavi rođendan.

Na posljednjoj kontroli na klinici u Parizu, gdje se ova hrabra petogodišnja djevojčica liječila od ljetos, porodici je saopštena najljepša moguća vijest – Helena je sada zdrava!

– Kada su nam saopštili da je Helena zdrava bili smo presrećni, a onda su nam rekli da Helena može da ide kući i da nema ništa više sa bolnicama. E, tu su već krenule suze radosnice – presrećna je Katarina Gavran, Helenina mama.

Mnogo muka je sada iza njih

– Prve tri terapije su bile blaže. Odmah joj je opala kosica, ali ona je to podnijela herojski – prisjeća se bolnih trenutaka njena majka.

– Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa – bile su tada dirljive riječi ove hrabre djevojčice. Danas mala hrabrica ponovo ima kosicu, a čak joj i treba rajf – podijelila je porodica sa ekipom Blica.

Korona virus već godinu dana kosi živote širom planete. Na udaru su često i oni koji nas leče, lekari, doktori i ostalo medicinsko osoblje, koje provodi dane i noće pored kreveta u kojima se pacijanti bore za život.

Jedan od njih, Jovan Petković, istaknuti infektolog iz Tuzle, preminuo je u nedelju u COVID bolnici Klinike za zarazne bolesti u Tuzli od posledica zaraze korona virusom.

Jedna od osoba koja mu je javno odala počast je njegov kolega dr. Nermin Salkić, čije su reči učinile da čitav Balkan zaćuti tokom čitanja emotivno napisanog statusa na Fejsbuku, koji govori o svim užasima i teškoćama sa kojima se svakodnevno njeove kolege i on sreću tokom lečenja obolelih od korona virusa, ali i o onima koji ne veruju u njegovo postojanje, te sve smatraju samo farsom.

Njegovu objavu vam prenosimo u celosti.

“Danas je preminuo naš kolega, infektolog, otac, suprug… preminuo od Covid-19. Preminuo jer je radio svoj posao, spašavao živote onih koji su se zarazili tuđim nemarom, ali i one koji su se zarazili svojim nemarom, neznanjem, bahatošću… Neki dan čitam na komentarima na nekom portalu kako pojedini od ovih zadnjih, bahatih, opasnih po sebe i druge, opasnih po društvo komentarišu kako bi medicinski radnici ‘trebali da pocrkaju u ovim odelima, jer ionako ništa ne rade, a sami su birali poziv’. Pa jesmo birali…ali ne OVO… Poznajem bolest, poznajem sivo, koščato lice smrti. Gledao sam je u oči, gledao sam je dok kosi druge, dok uzima moje najbliže, čak sam ponekada kao lekar uspevao i da joj otmem dušu ili dve, na kratko ili na duže. Mi, zdravstveni radnici smo navikli na nju, deo je posla i ništa bolje ne opisuje taj naš stav nego onaj citat iz Igre prestolja – ‘Šta kažemo Bogu Smrti? Ne danas! Ne danas!'”.

Ali ne mogu i nikad neću moći da se naviknem na uzaludnu, bespotrebnu, preventabilnu smrt. Smrt koja se mogla sprečiti, nije morala da se desi. A ovo je ta situacija – da je njih više držalo distancu, da je više njih nosilo masku, da je manje njih sedilo po raznoraznim feštama uz višak ića i pića, manje bi bilo obolelih, ne bi ovako dugo i intenzivno trajalo, a nas je tako zastrašujuće malo i tako smo umorni. A posebno umorni od uzaludnih smrti, poput ove – iako ova više pogađa, neću lagati, jer je pao jedan od nas.

I tako, biće sigurno onih koji će možda ovo što ispade iz mene loše primiti, komentarisati, a iskreno, šta me briga, kako reče neko mudar, vreme je da pametni prestanu svojim ćutanjem štediti osetljiva osećanja onih manje pametnih, ionako smo od aplauza svako veče u 20 sati prebrzo dogurali do ovoga sada, za šta ne postoji pristojna reč u ljudskom vokabularu. Ako se pak, makar jedno opameti i počne da shvata ozbiljno ovo sa čime se nosimo, biće dosta. Sutra je novi dan i sutra opet moje kolege i kolegice i moja malenkost idemo da kažemo Bogu Smrti “Ne,danas!” Bez jednog od nas…”, napisao je on u objavi koju je lajkovalo skoro 3 hiljade ljudi, dok ju je oko hiljadu njih i podelilo.

Priču o dostojanstvu, empatiji i ponosu

Devojka iz Valjeva bila je šokirana i dirnuta slučajnim susretom sa jednom bakom, a svoje iskustvo podelila je na društvenim mrežama. Njenu priču o dostojanstvu, empatiji i ponosu prenosimo u celini:

„Pekara, prepuna,čekam na red, ljudi se vraćaju sa posla, deca iz škole, podjednako ubijeni u pojam, podjednako svesni samo momenta kad im se piša i kad su gladni.

U jednom trenutku, ulazi stara baka, prebira po torbi, vadi kesu, u kesi sitnina, dinar dva, broji, ozarenog lica, jer shvata da za to nešto ima novca, ljubazno zamoli prodavačicu da joj odgovori na pitanje:

„Imate li možda danas, izvinite?“, prodavačica odgovara da nema tog nečeg. Svi ćute, niko se ne pita šta li traži. Nikoga ne zanima, pobogu, došla je u pekaru po hranu ne po drogu, i to sa crkavicom! Baka kreće ka vratima, i kaže: „Hvala Vam, možda je negde ostalo“.

Pitam prodavačicu šta je gospođa htela,a ona mi kaže: „Bajat hleb, jeftiniji je bajat“. U šoku sam, 20 jeb**ih dinara se u ko zna koliko kuća skuplja, za koricu hleba i to nikoga ne zanima!!!!!!!!!!! Neki dečaci se smeju, šatro-gospođe se zgražavaju, gmaz se sklanja kao da je žena gubava, ali ta žena nije samo običan siromašni stanovnik Valjeva, ona je dostojanstvena, vredna svakog poštovanja, zašto?

Zato što sam izašla za njom da je zamolim da joj kupim svež hleb, a ona to nije želela, zato što se raspravljam sa njom 20 minuta i ubeđujem da ja to zaista želim i ona postiđeno pristaje, ali mi traži adresu ili mesto gde će, kad skupi još 20 dinara , mi vratiti novac jer mi možda zatreba!

Kupujem hleb, izlazim i ona plače i moli me da oprostim što nema i gura mi 20 dinara u džep, dok preko puta nas, valjevska ku*vetina, gleda sa visine ženu koja može da je nauči šta je čovek neukaljanog obraza jer se za hleb nije jeb*la, jer nije prosila, jer je htela pošteno da plati svoje osnovne potrebe!

Gospođa baka me uhvatila za ruku, stegla i nakon toga zagrlila, i ja sam srećna zbog toga, i takvi trenuci u životu mi daju snage ne da ne budem nezainteresovana za ono što se oko mene dešava nego da uvek imam čak i mikro-plan kako sistematski uništavati idiote”.

Po novom Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti domaćinu preti kazna od 150.000 dinara

Ko organizuje žurku ili slavi slavu sa više od pet osoba u zatvorenom prostoru rizikuje kaznu od 50.000 do 150.000 dinara, na osnovu izmena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti koje su stupile na snagu prošlog petka.

Vinovnika ovog prekršaja mogu komunalnoj inspekciji ili komunalnoj miliciji prijaviti i sami građani putem jedinstvenog kontakt centra Koordinacione komisije za inspekcijski nadzor.

Podsetimo, nove mere koje je donela Vlada Srbije stupile su na snagu uutorak, a to znači da svi objekti uslužnih delatnosti, osim apoteka, benzinskih pumpi i restorana koji imaju dostavu, moraju da budu zatvoreni u 21 sat. Ova mera je oročena na dve nedelje, odnosno do 1. decembra, a ako se epidemiololška situacija do tada ne smiri, prete nove, još drastičnije mere!

Ipak, ni trenutne nisu toliko blage. Jedna od njih, na osnovu izmena Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, predviđa visoke novčane kazne za organizatore žurki ili slava sa više od pet osoba u zatvorenom prostoru.

Kolike su te kazne i ko se i u kojim okolnostima kažnjava prilikom nepropisnog organizovanja žurki i proslava otkriva za Blic Dragan Pušara, šef jedinica za inspekciju pri Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.

– Novčanu kaznu od 50.000 do 150.000 dinara dobija vlasnik stana u kome je organizovano okupljanje više od pet osoba u zatvorenom prostoru – kaže Pušara.

Ukoliko se radi o zakupu stana, recimo, na dan, onda sankciju može snositi ili vlasnik ili organizator okupljanja.

Oni koji izdaju stanove tek u problemu

– Ako ne postoji ugovor o zakupu, vlasnik stana snosi odgovornost po dva osnova. Prvo zato što nema takav ugovor i tu se novčana sankcija kreće od 500.000 do million i po dinara i drugo zbog organizovanja okupljanja sa više od pet osoba u zatvorenom prostoru za šta je zaprećena novčana kazna od 50.000 do 150.000 dinara. Konačno, ako postoji ugovor o zakupu onda kaznu mora da plati organizator okupljanja u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara – objašnjava Pušara.

Kako dodaje, visinu kazne određuje sudija za prekršaje i to, pre svega, na osnovu toga da li je reč o prvom ili prekršaju koji se ponavlja.

Prekršaj pored komunalne inspekcije ili milicije mogu otkriti i sami građani.

– Ukoliko vide ili čuju žurku, slavu ili bilo kakvog drugo okupljanje više od pet ljudi u zatvorenom prostoru građani to mogu da nam prijave putem jedinstvenog kontakt centra Koordinacione komisije za inspekcijski nadzor. Mogu da popune onlajn formular ili da pozovu na broj 011/6350-322. Najbolje bi bilo da ostave snimak, fotografiju ili tonski zapis kao dokaz kako bismo imali materijalni dokaz za prekršaj i smanjili rizik od lažnih prijava – naglašava Pušara.

Inače, oko 1.100 komunalnih inspektora i 400 komunalnih milicajaca proći će od sutra obuku o novim ovlašćenjima koja su dobili prošlog petka kada su stupile na snagu izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

-Trenutno komunalni inspektori i komunalni milicajci izlaze na teren, ali imaju samo savetodavnu ulogu to jest upozoravaju građane na prekršaje. Nama nije cilj da odmah počnemo da kažnjava već i da skrenemo pažnju ljudima na nepropisno ponašanje. Obuka će biti završena u ponedeljak kada će komunalni inspektori i komunalni milicajci početi i da kažnjavaju na osnovu novih ovlašćenja – podvlači Pušara i dodaje da će u Beogradu obuku proći oko 300 komunalnih inspektora i 180 komunalnih milicajaca.

Koja su nova ovlašćenja komunalaca?

Izmenama zakona komunalni inspektori i komunalni milicajci mogu da kontrolišu i sankcionišu nenošenje maske ili nepoštovanje fizičke distance u otvorenom i zatvorenom prostoru.

To konkretno znači da komunalni milicajac ili gradski komunalni inspektor (turistički, ekološki, tržišni…) može da napiše na licu mesta kaznu od 5.000 dinara svakome ko, recimo, u zatvorenom prostoru ne nosi masku ili ne poštuje propisanu fizičku distancu.

Takođe, gradski komunalni inspektor ili komunalni milicajac može na licu mesta da piše kaznu pravnom licu ukoliko, primera radi, u ugostiteljskom objektu ne postoji dovoljan razmak između stolova ili u odnosu na kvadraturu ima više gostiju nego što je dozvoljeno. Novčane sankcije za pravno lice se kreću od 50.000 do 300.000 dinara.

Inače, gradski komunalni inspektori i komunalni milicajci nemaju izmenama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti sva ovlašćenja sanitarnih inspektora već samo ona koja ne zalaze u struku medicine.

To jest sankcionisaće one prekršaje protivepidemioloških mera koje su vidljive i okom laika. Primera radi, moći će da kažnjavaju i noćne klubove zbog organizovanja žurki gde je, odmah na prvi pogled, jasno da niko ne nosi ni masku niti poštuje fizičku distancu. 

Ako se ima u vidu da samo u Beogradu ima oko 370 komunalnih milicajaca i da je u prethodna tri meseca u akcijama kontrole protivepidemioloških mera učestvovalo 53 različtih gradskih inspektora u prestonici jasno je da će republički sanitarni inspektori sada imaju veliko pojačanje.

Podsećanja radi, gradski inspektori do sada su mogli da kažnjavaju samo zbog nepoštovanja radnog vremena i to na osnovu Zakona o ugostiteljstvu.

Kada se deca detektuju po rođenju, sa svakom od ove tri terapije mi ćemo imati zdravu decu”

Skrining na spinalnu mišićnu atrofiju (SMA) biće uveden početkom naredne godine, saznaje Telegraf.rs. Informacija nam je potvrđena iz Ministarstva zdravlja.

– Biće već početkom naredne godine rađen neonatalni skrining, koji će između ostalog otkrivati i SMA. Biće potpuno besplatno, finansirano sredstvima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje – kazali su nam.

Reč je o skriningu kod beba na tešku neuromišićnu bolest, progresivnu i potencijalno smrtonosnu, za koju je Srbija u kojoj ima bar 105 osoba obolelih od jednog od četiri tipa SMA, saznala čuvši apele roditelja za pomoć bebama – Sofiji, Lani, Minji, Oliveru, Aniki. Oni su odlučili da okušaju lečenje u inostranstvu genskom terapijom – zoldžensma – u vrednosti od 2,1 miliona evra.

Predsednica Udruženja “SMA Srbija” Olivera Jovović pre tri nedelje za Telegraf.rs govorila je o učinkovitosti postojeće terapije – jedne dostupne u Srbiji od 2018. godine, druge za koju postoji studija u Srbiji, u kojoj je osam ovdašnjih pacijenata i treće koja je dostupna samo u inostranstvu – pre pojave prvih simptoma. Reč je o spinrazi, ridsplamu i zoldžensmi.

– Kada budemo imali skrining, kada se deca detektuju po rođenju, sa svakom od ove tri terapije mi ćemo imati zdravu decu. Sa bilo kojom. Razlika je samo u tome što lekar treba da, na osnovu kasnije urađene slike , kaže koja je od te tri terapije za to dete najbolja. Jer postoje razlike: da li je tačkasta mutacija, koliko kopija SMA2 gena ima… – objasnila nam je tada.

Kako nam je tom prilikom rekla, Srbija ne dozvolja upotrebu genske terapije u Srbiji, što prvo mora da se promeni, kazala je, dodajući ocenu da se ide ka tome.

– Kada se postavi tek po rođenju dijagnoza, postoji kratak period dok se ne pojavi prvi simptom. Govorimo o dve, tri nedelje, mesec dana maksimum da detetu damo terapiju.

Odlično je to što se neće praviti razlika između toga koji je tip u pitanju. Nećemo dolaziti u situaciju da se detetu da dijagnoza u trećoj godini i da, zato što je to tip 3 i zato što u tom trenutku hoda, ne bude prioritet u dobijanju terapije, nego će i to dete dobiti terapiju i imaće apsolutno normalan razvoj – iznela je optimistične prognoze.

Olivera sa sinom Matijom / Foto: Olivera Jovović

Kako smo već pisali, tip 1 je procentualno najzastupljeniji, ali brojčano gledajući, slika je drugačija. Razlog tome je što je lečenje obolelih spinrazom počelo 2018, pa mnogi oboleli od tipa 1, rekla nam je Olivera, ujedno majka obolelog deteta sa upravo tom dijagnozom, nisu stigli da budu dijagnostikovani.

Ovaj najteži oblik bolesti se obično dijagnostikuje u prvih šest meseci života. Progresija je brza, pa neka od dece izgube moć i da se nasmeju. Neka izgube mogućnost da hodaju i pomeraju ruke, neka da dišu, žvaću i gutaju hranu. Kod ovakve dece se govorilo o smrtnosti koja nastupa do druge godine života. Sa pojavom terapije spinrazom i njenim davanjem na vreme, progresija se zaustavlja.

Sigurno ste čuli da su neke osobe proglasili mrtvim, a onda su one potom oživele. Ne, to nisu urbane legende. Takve situacije se zaista događaju.

Otac dvogodišnjeg Kelvisa Santosa doživeo je pravi šok kada je shvatio da je njegov sinčić ipak živ, iako su ga u bolnici proglasili mrtvim! Bizaran slučaj odigrao se 2012. godine u Brazilu. Tada dvogodišnji Kelvis prestao je da diše u bolnici, gde je ležao zbog teške upale pluća. Lekari su ga proglasili mrtvim, a porodica je preuzela njegovo telo kako bi mališana sahranili. Porodica je celu noć ostala da bdi nad telom koje je ležalo u otvorenom kovčegu. Samo sat vremena pre pokopa, dok je njegov otac neprekidno jecao, mališan je ustao i rekao da je žedan.

 Tatice, mogu li dobiti čašu vode – upitao je zbunjeni dečak, kom nije bilo jasno zašto svi oko njega plaču i vrište.

– Nismo mogli da verujemo svojim očima. Mislili smo da se ostvarilo čudo i da je naš dečak živ. Ali, samo je legao natrag, kao i trenutak pre toga. Više nismo mogli da ga probudimo. Bio je mrtav – ispričao je neutešan otac Antonio.

Sina su odmah odveli u bolnicu, ali lekari su potvrdili da mališan ne daje znakove života.

– Uveravali su me da je umro i nisu mi objasnili to što sam malopre video i čuo – rekao je Antonio.

Dečakova porodica je odlučila da za jedan dan pomeri sahranu u nadi da će se dečak opet probuditi, ali im se želja nije ostvarila. Dečak je sahranjen narednog dana na lokalnom groblju. Uveren kako mu je sin žrtva nemarnosti lekara, Antonio Santos prijavio je slučaj.

– Samo 15 minuta nakon što su ga odneli kako bi ga reanimirali došli su da mi kažu da je umro. Mislim da ga nisu dobro pregledali. Umrli ne mogu samo tako da se probude i pričaju – odlučan je otac.

Lokalne vlasti potvrdile su da je dečak primljen u bolnicu u kritičnom stanju i da je proglašen mrtvim nakon što je prestao da diše.

Slučaj Dušice Lazić iz Kruševca koja tvrdi da su joj u porodilištu ukrali bebu pre 32 godine, kao i da je videla kako joj tek rođeno dete doktori iznose iz bolnice i daju ženi u mercedesu nemačkih registarskih tablica potresao je Srbiju.

Član vladine Komisije za ispitivanje postupanja državnih organa u rasvetljavanju prijavljenih slučajeva nestale dece u Srbiji Radiša Pavlović kaže da je došlo do pomaka u istrazi šta se dogodilo sa detetom Dušice Lazić.

– Posle priče o tome da je Dušici oteta beba ljudi su sami počeli da se javljaju. Locirani su muškarac sa brkovima i njegova žena. Oni su iz okoline Požarevca, a žive u Nemačkoj – rekao je Pavlović.

Dodao je da taj bračni par ima sina za kojeg u selu važi priča da je usvojen, što je više nego dovoljan dokaz da je porodica na tragu ukradene bebe:

– Mi imamo fotografije mladića za kojeg se sumnja da je sin Dušice Lazić. Nećemo da iznosimo imena dok DNK analiza ne utvrdi šta je istina – pojasnio je Pavlović.

Dušica je kazala da je dok su snimali rekonstrukciju događaja pred bolnicom u Kruševcu prišla doktorka i rekla im da zna šta se sve radilo u toj ustanovi.

– Imamo informaciju da je u sobi doktora Šakule nedelju dana boravila Nemica i da je čekala da neko dete navodno umre – kazala je ona.

Dušica Lazić podnela je prijavu policiji u Kruševcu zbog krađe bebe od pre 32 godine.