Month: November 2020

Dvadesettrogodišnji Mostarac Adi Bebanić podelio je sa svojim prijateljima na Fejsbuku priču koja je mnoge ostavila bez reči.

“Imao sam 17. U decembru 2011. svijet se srušio. Otišlo je sve što sam želio i što sam želio bit. Ne volim decembar, ni zimu. Odnijela mi je oca i nikad ga nije vratila. On je imao 44. Bio mi je sve, a nikad mu to nisam rekao i nikad to sebi neću oprostiti. Ostao sam u kući sa tri žene, njegovom majkom, mojom majkom i mojom sestrom. Mama je imala 38, sestra 14. Mjesecima sam bio sve u toj porodici, unuk, brat, sin. Domaćin koji je pekao kafe. Svaki dan pravio ručak i večeru. I istu bacao, jer nisu jele, nisu mogle od muke i tuge. Bio sam i onaj koji mjesecima nije spavao, jer sam brisao tuđe suze, a zaplakao nikad nisam. A sve vrijeme sam bio i učenik, odličan u gimnaziji. 10 dana nakon te noći u decembru, sestra je jedva preživjela operaciju crijeva, jednu, pa drugu, pa treću. Doktori su se igrali s njom, rezali je kako su htjeli, a svaku grešku bi ispravljali novim rezanjem. Opet nisam plakao.”, napisao je on. 

Godinu dana nakon kobnog decembra, imao je 18. godina, i tada kreće nova životna drama.

“Ista bolnica, nova dijagnoza. Sada mama. Bolest od tri slova. Nemaš oca, a sad nećeš imati ni majku – svaku večer ista noćna mora, ista briga i patnja. Opet plakao nisam. Plakala je sestra, ne možemo oboje. Godinu dana niko nije radio, a svi smo imali potrebe, ne znam šta sam jeo i od čega sam živio, ali nikad nisam odustao. Danas imam 23. Radim od 18. Imam pet godina radnog iskustva, radim ono što volim i smijem se dok idem na posao. A nikad nisam imao nekoga da mi bude vjetar u leđa ili da me usmjeri. Moja sestra ima 21, najljepša je na svijetu i ima dva posla, prošle sedmice mi je posudila neke pare, hitno mi bilo. A moja mama je danas bucka, koja je ponovo u bijelom i najomiljeniji farmaceut u gradu na Neretvi”, kaže ovaj mladić i dodaje: 

“Ne pišem ovo kako bih pucao na nečiju sentimentalnost. Danas mi sažaljenje ne treba, živim svoje snove. Pišem ovo jer mi je dosta koliko se žalite i koliko vam smeta sve što vam se dešava. Puni ste negativnosti i prazni ste. Niko od nas nije imao sjajne živote. Bili smo i tužni i mrtvi, pa opet živi, i gladni, pa opet siti. Uzmite život u svoje ruke i protresite ga. Zgrabite šansu i volite tlo kojim hodate, vaše je. Nije ovo motivacijski govor. Ovo je hitan apel da prestanete biti kukavice, prestanete osuđivati sve što vam nije prirodno na društvenim mrežama, prestanete biti dio vojske, koja je postojala dok se niste ni rodili, prestanete se dijeliti u tri tora i molim vas, nemojte mrziti. Imate ovaj život, iskoristite ga. Volite svim srcem. Laku noć”.

Mozgalice su najbolji način da ubijete vrijeme, a i provjerite svoje znanje. Ovu matematičku mozgalicu može da riješi samo 10 odsto ljudi, provjerite da li ste i vi među njima.

Javite nam u komentarima rezultate:

Ona ima najlepše kale, a novac joj je veoma potreban

Osim krize sa koronom, mnogi se u Srbiji baš kao i u svetu, bore sa finansijskom krizom.

Nekima je bilo teško, a sad im je još teže…

Na društvenim mrežama je objavljena jedna vrlo tužna priča o starici koja prodaje cveće, i koja je više gladna nego sita. 

– Kupite cveće kod ove bake na uglu Šumatovacke i Internacionalnih brigada. Godinama kupujem kod nje, mogu reći da smo vec i prijatelji, po njoj se proleće poznaje.

Rekla mi je da je danas pojela samo pola hleba i tako danima, jer nema posla ove godine i sve joj je propalo, te su joj samo kale domaće. Sve ostalo je uvozno.

– Unuk pored nje prodaje jagode – piše na Fejsbuku. 

Posle ove fotografije, jedina poruka koju vam možemo poslati je da više kupujete od seljaka, a manje po prodavnicama.

Jer oni zavise od nas…

Šta vi mislite o ovome? 

Pišite nam u komentarima…

Ja sam Marijana. Ne poznajete me? Istina, nema me ni na Instagramu, ni na Facebooku. Ne četujem. Ako me želite upoznati, možete doći meni – napisala je devojčica u sastavu.

Ja sam Marijana. Ne poznajete me? Istina, nema me ni na Instagramu, ni na Facebooku. Ne četujem. Ako me želite upoznati, možete doći kod mene – napisala je devojčica u sastavu.

Devojčica Marijana 12-godišnjakinja je koja nema laptop, internet, nit telefon, a njen je sastav prekrasna i tužna priča koju donosi emisija ‘Provjereno’. Njena razredna, učiteljica hrvatskog jezika iz Osnovne škole Molve, Marija Halaček, za nju ima samo lepe reči i kaže da je drugačija. – Ona nikad nije rekla – ‘E ja bi baš to, joj pogledaj kako se ova obukla, kako je bila negde’. Nema takve uzore. Njeni uzori su nešto sasvim drugo i zato je posebna – rekla je Halaček koja je prepoznala njezin talent za pisanje.

– Ja sam Marijana. Ne poznajete me? Istina, nema me ni na Instagramu, ni na Facebooku. Ne četujem. Ako me želite upoznati, možete doći kod mene. U moju ulicu ili školu. Ili mi mašite dok čekam na autobusnoj stanici. Lako ćete me prepoznati. Ja sam ona koja ne drži mobilni u rukama – piše u sastavu koji je napisala Marijana. – Tražila je temu, a ja sam uporno vraćala, daj nešto od sebe. Pitaj se po čemu si posebna. Došla je sledeći dan i rekla da je razmislila. Spustila je glavu dolje. Bilo joj je neugodno. Rekla je: ‘Znate, meni je neugodno, ali ja mislim da sam posebna jer imam sve petice’. Ja kažem: ‘To je dolično, baš zato si posebna – ispričala je učiteljica za ‘Provjereno’. Naime, Marijana je napisala sastav o detinjstvu bez telefona i interneta sa kojim je osvojila drugo mesto na državnom književnom takmičenju ”Mato Lovrak”.

Poslušajte bilo koju od pesama sa liste jutjub kanala ove produkcije i prenerazićete se!

Podizanje i vaspitavanje deteta nikada nije jednostavan posao, ali podizanje i vaspitavanje deteta pred pubertetom u Srbiji 2020. roditelje stavlja u jednu sasvim novu dimenziju i pred čitavu lepezu izazova i muka.

To onespokojavajuće saznanje protutnjalo mi je kroz glavu dok sam užasnut slušao “raport” mog desetogodišnjeg deteta sa novogodišnje proslave u Domu pionira na koju je otišlo sa svojim razredom i školom.

Program manifestacije bio je kreiran i odobren od strane Ministarstva prosvete, a čitavo “zadovoljstvo” koštalo je tričavih 1140 din, piše Marko Tanasković za portal Standard.

Zabava se sastojala od improvizovane predstave sa Deda Mrazom, jedenja sendviča i potom diskoteke u kojoj su četvrtaci i mlađi razredi mogli da uživaju u hitovima eminentnih umetnika poput Jale Brata i Bube Korelija, Maje Berović, Cobija i Raste.

Dakle, deca od deset godina i naniže đuskala su uz hitove sa, na primer, ovakvim stihovima: “Mala voli audi, mala voli BMV, mala voli dolare, mala voli evre, penje se na stolove, voli separe”. I sve to u organizaciji škole i ministarstva, za vreme trajanja obavezne školske nastave.

Na moje šokirano i ogorčeno reagovanje, moje dete je samo sleglo ramenima i reklo: “Pa šta ti je tata, to svi slušaju…”

Od Deda mraza do kokaina

Na sličan način reagovali su i mnogi roditelji kada je nas nekolicina na vajber grupi razreda podelila zabrinutost i potrebu da se reaguje kod ministarstva.

“Ma oni i ne slušaju reči, samo prate ritam…” ili “pa i mi smo slušali svakakve gluposti kao klinci pa nam ništa nije falilo”, bili su najčešći odgovori zatečenih roditelja.

Kao prvo, treba reći da deca od najranijeg doba itekako obraćaju pažnju na reči, kako svesno, tako i nesvesno, što potvrđuju brojni eksperimenti dečijih psihologa širom sveta. Deca se tada nalaze u najosetljivijem periodu intelektualnog i emotivnog razvoja, kada im se formiraju unutrašnji sistemi vrednosti i pogledi na svet.

Uskoro će mraz i snegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.

Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive.

– Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo – sleže ramenima Kaća.

Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.

– Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra – žali se Aleksandar.

U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.

– Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe – opet je glas devojčice nadglasao plač.

– Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata – opet kroz suze zbori Katarina.

Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.

– Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima – nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih voleo, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače – kazuje dečak muku što ga tišti.

Pre neku noć sestra se poverila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htela takve.

– Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke – veli Aca.

Ono što prvo vidite otkriva kako posmatrate svet oko sebe

Svi ljudi različito posmatraju svet. Jasno je da u datim situacijama neki vide jedno, dok neki zapažaju nešto sasvim drugo.

Upravo iz tog razloga svi volimo optičke iluzije. One su neobičan oblik umetnosti u kojima umetnik sakrije više značenja u jedno delo, a od nas samih zavisi šta ćemo da uočimo u njima.

Ovaj crtež pojavio se na stranici Picture Puzzle i ubrzo je postao veoma popularan. Ono što prvo primetimo na određenim fotografijama uvek otkriva nešto o nama.

Ako ste prvo ugledali žabu

Top 10 Places To Visit AFTER CoronavirusCopy video urlPlay / PauseMute / UnmuteReport a problemLanguageMox Player

Žabu je zaista lako uočiti i ljudi češće uoče prvo nju. Skloni ste tome da površno posmatrate život i ne volite preterano da se udubljujete u detalje. Imate objektivni pogled na svet i u svim situacijama volite da ostanete hladnokrvni.

Ako ste prvo ugledali konja

Malo ko prvo primeti konja. Ako ste vi jedna od tih osoba, to znači da ste pravi detaljista kome nikad ništa ne “promakne”. Vi ste jedna od onih osoba koja obično primeti greške u filmovima i užasno vas narvira površno obavljen posao.

(Telegraf.rs)

– Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota me je samo što su nam isključili struju, pa kad u školi svi pričaju šta su gledali na televiziji, ja se samo pomerim u stranu – priča Kristina Anđelković (13), a u njenom glasu nema ni tuge, ni sažaljenja, kao da je sve bez emocija.

Ona je učenica sedmog razreda. S mamom Marijom (38) i braćom Veljkom (11) i Jovanom (9) živi u trošnom kućerku u varošici Minićevo pored Knjaževca.

– Idemo na spavanje oko sedam, osam uveče jer su nam isključili struju. Ponekad mi se ne spava, a ponekad me je strah šta ću da sanjam. Ali uvek, i dok budna ležim, i dok sanjam, vidim tatu kako vređa mamu, kako joj udara glavu o zid, pa je podiže i baca na pod. Onda je diže, hvata za kosu i treska joj glavu o sto. Mama plače, zapomaže, ali nema pomoći. I tako unedogled… Mi plačemo, branimo je, skačemo tati na leđa. On udara i nas. Uvek je branimo. Kada ju je šutirao i polomio vilicu, ja sam otrčala u dvorište, dohvatila loptu i udarila ga u leđa. Odgurnuo me je i pala sam na beton – priča Kristina.

Ona od stresa ima tikove, njeni treptaji očima traju više sekundi… Mama i tata su se razveli pre pet godina, ali on i dalje dolazi i tuče koga zatekne u kućerku. Dobio je i sudsku zabranu prilaska, ponekad ih čuva policija, ali strahovi su danonoćni.

– Uvek smo gladni. Uveče rano legnemo i da bismo preskočili večeru. Jednom smo četiri dana imali samo hleb i vodu. Ispod mog kreveta je zemlja, pa nekad čujem kako se tu šetaju miševi. Ipak, moja najveća želja nije da smo siti. Moja najveća želja je da se odselimo iz Minićeva u Knjaževac jer je tata onda daleko i ne može da dolazi tako često. On dođe i udara mi pesnice u lice. Dva puta sam imao zatvoreno oko. Jednom me je podigao i bacio svom snagom o zid. Ali, ništa mi nije slomio, samo je mami do sada slomio prst i vilicu i uvek je bila modra po licu – kaže nam Veljko (11).

Zbog zlostavljanja, Veljko tokom noći mokri u krevetu. Kaže da je navikao, ali da ga je sramota jer ne zna kako da prestane. U razgovor se uključuje i najmlađi brat Jovan (9) koji, srećom, zasad nema posledice očevog besa.

– Imam sreću što sam mali, pa me tata ne udara pesnicama, nego samo šutira. Mene i Veljka je mnogo strah da izađemo na ulicu jer tata često ovde dolazi iz svog sela, pa kad nas sretne, bije nas gde stigne. Veljka je skoro udario u lice kod autobuskog stajališta – priča mališan.

Troje dece sa majkom Marijom pre nekoliko godina uselilo se u napuštenu oronulu kućicu u varošici Minićevo. Niko ih ne dira, ali su uslovi života više nego nehumani.

– Nemamo ništa, samo jedan mali šporet na drva kome ne radi rerna. Od decembra prošle godine smo bez struje. Nemamo kupatilo, pa smo od stare šupe napravili poljski WC. Kupamo se u limenom koritu, a vodu donosimo iz dvorišta jer nemamo u kući. Niko nam ne dolazi. U stvari, meni dođe drugarica kada sam bolesna da mi kaže šta smo učili – kaže Kristina.

Žive od 12.000 dinara socijalne pomoći. Ne primaju dečji dodatak jer nemaju sve papire vezane za mesto boravka, budući da su bespravno useljeni. Imaju samo dve stolice. Kreveti su rasklimatani, nemaju police, ormare, pa ono malo garderobe čuvaju na podu.

Pre nego što se obuku, kažu, najpre protresu odeću da poispadaju bube kojih ima svuda po kućerku. Njihova odeća nikada ne miriše na deterdžent jer nemaju za to para, pa ih majka opere samo u hladnoj vodi. Od igračaka, dečaci imaju samo jednu probušenu gumenu loptu.

Lice koje je osimnjičeno da je preko društvenih mreža pretilo predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ubistvom, uhapšeno je u Pirotu

Pretnje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uputio je korisnik društvene mreže Fejsbuk koji se potpisuje kao Miloš Bpm Petrović.

Na ovoj društvenoj mreži korisnik Miloš Bpm Petrović oglasio se sa jezivim pretnjama snajperom i “skidanjem glave”.

– Ovu dvojicu skloniše, a tebe će Aleksandre Vučiću snajper da reši znaš i sam, ona crvena tačka što te prati u spavaćoj sobi kad ugasiš svetlo. Vučiću, samo te posmatram, a ne znaš gde sam. Ti mene ne vidiš, ali ja tebe vidim kroz optički nišan stalno – napisao je ovaj korisnik iznad fotografije na kojoj su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Crne Gore Milo Đukanović i član Predsedništva BiH Milorad Dodik.

Nakon ovog statusa, nadovezao se novim u kome preti da će predsedniku Srbije “otići glava”.

– Ovog našeg prati ekipa “Čistača” 24/7. Ekipa iz naroda, naši ljudi, samo se čeka adekvatan trenutak da se skine glava… Ljudi su profesionalci, a nas 1000 smo sakupili novac da platimo “Čistače” jer dosta nam je Vučka – glasio je novi status.

OLGA i Vinćenco, ona 83 on 82 godine, poreklom iz Pulje, živeli su u Milanu.

Venčali su se pre 63 godine, nedavno su proslavili godišnjicu braka. BIli su nerazdvojni sve dok ih korona virus nije rastavio u dvema bolničkim sobama. Ali i u smrti su bili nerazdvojni – otišli su zajedno, u razmaku od samo jednog sata.

U potrazi za poslom stigli davnih godina na sever Italije, stvorili porodicu. Živeli su složno, uvek nerazdvojni, radili sve zajedno. On joj je uvek u svemu pomagao, čak i u kuhinji joj je pomagao u spremanju hrane. U svemu su bili složni, kao jedna duša. Proslavili su 26. septemba 63 godine braka.

– Znali su koliko je opaka realnost korone, jer imaju više od 80 godina. Izlazio je samo Vinćenco do apoteke, ili da kupi hranu, i ipak su oboleli oboje – priča unuka koja živi u okolini Bergama. – Bilo im je lođe deseatk dana, najpre se osetio loše deka a potom baka. Uprkos visokoj temperaturi lekar ih nikada nije posetio, prepisao im je antibiotik i ne videvši ih, dao dijagnozu da je u pitanju grip. Tek 11. novembra kada je bilo evidentno da je njihovo zdravstveno stanje više nego loše stigla je ambulanta i odvezla ih zajedno u bolnicu “San Đerardo” u Monci.

Nisu bili u istoj sobi, ali je Olga, koja je bila u nešto manje teškom stanju, zatražila da zadrži jaknu svoga muža, životnog saputnika, “da ga tako oseti blizu”.

Četiri dana kasnije otišao je zauvek najpre Vinćenco, a sat vremena kasnije Olga.