Month: November 2020

Muškarac iz Ukrajine tereti se da je napustio svoju ćerku i ostavio je na deponiji, tek nekoliko meseci nakon što ju je preuzeo iz sirotišta

Vlasti u Ukrajini sprovode istragu o devojčici u gradu Odesa, koja je Božić provela napuštena na deponiji, piše portal Unilad. Ona je svoje dane provodila u jednom zapuštenom šatoru koji koriste beskućnici, prinuđena da se hrani onim što nađe među otpacima.

Policija je pronašla malu Anastasiju 30. decembra, mada izveštaji svedoče o tome da je nekoliko dana provela na deponiji. Devojčica je u međuvremenu predata socijalnoj službi i nalazi se u prihvatilištu za decu.

Mala Anastasija je šator delila sa još troje ljudi, a policija nastoji da otkrije zašto se niko od njih nije obratio državnim organima.

– Zaprepašćujuće je što su samo prolazili pored nje, ne obraćajući pažnju. Niko nije prijavio njen slučaj policiji – tvrdi Nata Samohina, predstavnica socijalne službe za decu.

Kako Samohina objašnjava, Anastasijin biološki otac ju je preuzeo iz sirotišta u junu 2019. Kasnije je shvatio da je briga o njoj prevelik posao za njega, pa je odlučio da je ostavi na deponiji.

Valentina Kartaševa, zaposlena u sirotištu, brinula se o napuštenoj devojčici. Ona je priznala da sirotište nije bilo rado da ocu preda Anastasiju, jer su imali loš osećaj u vezi sa tim, ali zakon ih je primorao.

– Hvala Bogu, samo kad je živa! Trenutno je u stanju šoka – kaže Kartaševa.

Anastasija će biti smeštena među svojim drugarima u dečijem prihvatilištu, nakon što se izvrše svi neophodni lekarski pregledi.

Sirotište je potvrdilo da će učiniti sve u njihovoj moći kako bi ocu osporili starateljska prava i na taj način ga sprečili da više ikada odvede malu Anastasiju.

(Izvor: telegraf.rs)

Mali Aleksa je pre svega jedan humani dečak koji stalno smišlja nove načine kako da uveseli i obraduje decu koja boluju od teških bolesti..

Nišlija, Aleksa Dimitrijević (11) pokazao je koliko srce ima kada je odlučio da  na Uskrs pokloni igračke svojim vršnjacima. Tada je imao devet godina, i  želeo je da obraduje decu, a svi sugrađani su bili ponosni na njega.

Posebno, njegova majka, Nadedžda Dimitrijević.

Ona nam je ispričala kako je došlo do toga da tako mlado dete učini humani gest o kojem je brujala cela Srbija.

 Aleksa je jednog dana video u centru grada akciju “Nurdora”  i tada me je pitao o čemu se tu radi. Ja sam mu objasnila da oni pomažu deci kojima je pomoć najneophodnija, a on je već sutradan po povratku iz škole došao sa idejom da im pokloni igračke, priča Nadedžda za Espreso.

Aleksa je tih dana čuo i za Sigurnu kuću, kao da tamo ima i dece, pa je rešio da ih obraduje

Aleksa je spremio apsolutno sve svoje igračke i poneli smo ih u Sigurnu kuću gde su došli i mladi iz “Nurdora”. Rekao je da je on igračke prerastao i da želi da sada druga deca uživaju u njima, priča ponosna majka.

Dečak nam je objasnio kako je postao veliki za te igračke i kako želi da i druga deca uživaju u njima.

Upoznao sam se i igrao sa njima dok smo bili u poseti. Volim svu decu, svoje drugare i drugarice i želim da pomažem deci i svima kojima to treba. Volim kad su srećni, priča mali Aleksa i dodaje kako je želeo da pokloni igračke deci kako bi se ona osećala bolje.

– Osim igračaka, automobilčića, kockica, tu je bilo i dosta raznih slikovnica i dečjih knjiga, društvene igre i jedna interaktivna mapa. Nadam se da će im doneti radost i zadovoljstvo kao što su donele meni kada sam se sa njima igrao, ispričao nam je ovaj presladak dečačić.

On nam je rekao kako su u školi svi bili oduševljeni njegovom odlukom. l učiteljica i učitelj su mu tada čestitali i rekli kako su ponosni na njega. To mu je mnogo značilo, i tada je postao svestan da je uradio nešto što bi retko ko, u njegovim godinama uradio.

Izrazio je nadu da će i njegovi vršnjaci iz Niša imati dobro srce kao on i da će odlučiti da poklone stvari koje su “prerasli” ili koje im nisu više neophodne.

Ovaj mali humanitarac je jedinac, ima 11 godina i ide u peti razred. Odličan je đak, obožava drugove i drugarice, voli da se druži, i mrzi nasilje.

Kako nam je njegova majka rekla, Aleksa pohađa školu glume i jako je uspešan u tome. Ono što je novost za sve, jeste da Aleksa “neće stati”. 

Sada je sakupio sve svoje knjige za decu mlađeg uzrasta i želi da ih pokloni Dečjoj internoj klinici.

 Jako sam ponosna na njega jer želi svoje knjige da pokloni bolnici. Od malena je naučen da deli i pomaže drugima, to je video i naučio u našoj kući. Mi smo imali običaj da sve nepotrebne stvari poklanjamo, pa je verovatno ovde zadobio tu naviku, priča majka.

Ona nam je objasnila kako je Aleksa ovim gestovima poslao jaku poruku, ne samo deci, već i odraslima da kada god imamo nešto što nam nije potrebno, da ne bacamo, već da poklonimo ljudima kojima je to neophodno.

 Za nas je to mala stvar, a sigurni smo da će i ova donacija nekoga usrećiti i učiniti ga zadovoljnim, ističe Nadežda i dodaje da se Aleksa iskreno nada da će knjige nekome pomoći da brže ozdravi, zaboravi ili da će im jednostavno biti drago. 

Eliška Tanzer ispričala je svoju zastrašujuću priču o teškom detinjstvu koje je imala dok je živela u Slovačkoj sa svojom porodicom

Njena baka, kako je navela, zahtevala je od nje, kada je imala samo šest godina da počne da se bavi prostitucijom baš kao što je to činila njena majka.

Majka i tetke sa kojima je živela bavile su se prostitucijom. Od zarađenog novca kupovale su hranu za sebe, a deci su davala samo komadiće. Eliškina majka bila je ciganka, a baka je bila u Aušvicu gde su je mučili zbog njenog romskog porekla. Otac joj je bio Nemac i kada je ulicama išla sa njim, njega su tretirali drugačije.

– Odrasli su mu se smešili kada je bio sa mnom, ali ja sam bila problem. Često su umeli i da me pljunu na ulici.

Njena baka htela je da ona i njene rođake postanu prostitutka već sa šest godina, međutim tetke su se usprotivile i rekle da treba sačekati da dobiju prvu menstruaciju. Eliškin otac, koji je inače bio nasilan i imao kriminalni dosije, zabranio je da krene ovim putem. 

U nekoliko navrata majka ju je vodila sa sobom na posao. Čak joj se i dopalo kada su muškarci okolo njih bacali novac dok su one plesale. I pored svega, ispričala je da i dalje voli svoju majku, koja je takođe imala teško detinjstvo i bila je zlostavljana kao devojčica. Sa 13 godina majka ju je poslala u Veliku Britaniju kako bi naučila da čita i piše, a zatim da se vrati kao uspešna žena i da joj kupi kuću.

Kada se majci požalila kako će joj nedostajati, ona joj je samo na to rekla kako ne treba da joj nedostaje posle svega šta je učinila i da jedva čeka da ne viđa ćerkino lice svakog dana. Zajedno sa još dvoje dece poletela je preko okeana. U Britaniji je bila smeštena u kući neke žene koja joj se dopala.

Jedne večeri kod vlasnice kuće došli su njeni prijatelji, a Eliška je sa uživanjem plesala. Njena prijateljica je primetila da Eliška ima talenta za ples i ubrzo je počela da je vodi na časove plesa. Vodila je na razne zabave i poklanjala joj prelepe haljine. Kako je ispričala, to je bio najlepši period života do momenta kada je napunila 16 godina. 

Posle jedne zabave trojica muškaraca su je napali i silovali, posle čega je sa teškim povredama bila danima u bolnici. Nikakva optužnica protiv njih nije podignuta pošto Eliška nije imala ličnu kartu. Njen otac je nekako saznao za tragediju i ubrzo se pojavio na njenim vratima i odveo je u hotel. 

Rekao joj je kako treba da upiše fakultet i da ostavi dosadašnji život iza sebe. Majka je vest dočekala sa rečima: – Dopustila si da ti to urade besplatno?

Otac joj je kasnije pomogao u školovanju, a uspela je da završi fakultet. Kasnije je napisala knjigu o svom životu “Devojka niotkuda”. A nastavila je da bude u dobrim odnosima sa roditeljima i postala snažna žena.

Sara je sama prolazila kroz težak životni period nakon rođenja bliznakinja, hrabro se borila za svoju decu i uspela da sruši predrasude i razvije svest kod ljudi da sva deca zaslužuju da budu srećna i volela, ma koliko bila drugačija

Sara Prelević (30), mlada Podgoričanka, postala je poznata u celom regionu kao kraljica, lavica, heroina, ponosna majka desetogodišnjih bliznakinja Irme i Ilde, devojčice rođenih sa Daunovim sindromom. Dugo je bila samohrana majka, a onda je upoznala Veska, sa kojim je dobila još jednu devojčicu, čarobnicu Inu. Na Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom Sara za naš portal govori o tome koliko je srećna što pored sebe ima tako posebne devojčice, kao što su njene ćerke.

Sara je Irmu i Ildu rodila kada je imala samo 20 godina. Pred njom se našao veliki izazov, a Sara na početku razgovora otkriva kako se osećala kada je saznala da su njene bebe rođene sa smetnjama u razvoju.

– Ja se mojim devojčicama nisam obradovala, jer su mi doktori stvorili krivu sliku o njima, kao i medicinske sestre dok smo ležale u bolnici… Tada nisam znala ovo što sada znam i osećam, da će me one zagrliti uvek kada vide umoran izraz lica, da se svakog dana trude oko svega i bore se da se prilagode nama a ne mi njima. Ovim putem bi svim budućim roditeljima rekla da se raduju i slave jer je to dar od Boga kao i svako dete – kaže sa ponosom ova srećna majka.

U novembru 2018. godine je rodila još jednu devojčicu, čarobnicu Inu, kako je zove i priznaje da nijednog trenutka nije osetila ni trunku strepnje ili straha da će treća beba biti kao njene sestre.

– Posle odrađenog Nifti testa baš sam se prepustila trudnoći i uživala svakog dana u njoj – iskrena je ona.

Sara ističe kako se dugo borila sa lošim komentarima ljudi i prkosila svim negativnim reakcijama okoline. Danas o ovim devojčicama svi pričaju i svi ih obožavaju, a sve je manje ljudi koji prvo primete njihovo stanje. Hrabra Sara uspela je da sruši sve predrasude i da podigne svest ljudi o tome da sva deca imaju pravo da budu prihvaćena, srećna i voljena, koliko god bila drugačija.

– Od početka je to jako uticalo na mene, bila sam i mlađa, nekako je sve to bilo jako teško prevazići. Ljudi vas pogledaju pa vam nije prijatno, a još kada vam se podsmevaju ili pričaju iza leđa… Sada se ne borim mada tih ljudi i negativnih komentara više i nema – kaže naša sagovornica.

Mediji u celom regionu prozvali su je majka kraljica, lavica, a ona se pita zar ne bi svako trebao da se bori za svoje dete.

– Ja uvek kažem da su mnoge mame borci i da se skoro svaka mama odriče dosta toga kako bi njeno dete bilo srećno. Ja ništa specijalno nisam, isto to radim i gledam na svoju decu kao svaka majka – kaže mlada Podgoričanka.

Sara je veoma aktivna i na Instagramu, gde je prati više od 120.000 ljudi. Njen profil izmami osmeh na lice svakome ko ga poseti, jer su na njenim fotografijama devojčice koje su vesele i srećne.

– Ljudi koji me prate na Instagramu znaju da se smejemo od ranog jutra, od odlaska u školu i kada sam najumornija i neispavana, uvek gledam da ih oraspložim i srećne ostavim u školi kako bi više radile i bile motivisane, jer deca nisu kriva što smo mi umorni – priča ona.

Sara je dugo bila samohrana majka, sama je prolazila kroz težak životni period nakon rođenja bliznakinja, a onda je upoznala Veska. Nakon toga u porodicu je stigla i čarobnica Ina.

– Suprug mi je jako velika podrška i mnogo nam pomaže. Ilma i Ilda su jako dobro prihvatile svoju sestricu, čarobnica Ina je dar od Boga. One je paze, nose, kupaju, učestvuju u svemu. Ina je prve osmehe upravo poklonila njima – ističe ova majka.

Sara je osnovala i prvo udruženje dece i omladine s Daunovim sindromom “Ljubav za ljubav”, a na Svetski dan osoba sa ovim smetnjama u razvoju organizuje zanimljiv program na Trgu nezavisnosti u Podgorici.

– Spremili smo jako bogat program. Danas će nam se na trgu pridružiti ambasadorka Turske, zamenica gradonačelnika, direktori škola, učiteljice i još mnogi drugi – ističe ona.

Na kraju razgovora ova hrabra mama ima jednu važnu poruku za sve.

– Daunov sindrom je stanje, nije bolest, ljudi sa Daunom su različiti po izgledu i ni po čemu više. Imaju iste potrebe kao i svi mi, a to su potrebe za ljubavlju, druženjem… Danas se sa Daunom živi mnogo bolje, a kao neko ko je osnovao prvo udruženje omladine i dece sa DS boriću se da svake godine bude što bolja pozicija te dece. Jer svi imamo ista prava – zaključuje naša sagovornica.

Vedrana Rudan otvoreno pokrenula temu nezahvalnosti dece i odnosa prema roditeljima.

“Ja sam mislila da se to samo meni dešava. Imam dete. Dete ima dete. Muž i ja bismo nekad hteli pokraj sebe imati dete svoga deteta. Ne po svaku cenu jer se dete mog deteta koje više nije malo dete ponaša kao dete. Vi koji nemate dete ni od deteta dete ne znate o čemu govorim. Pa ću vam objasniti iako vas ova tema ne zanima.

Blago vama. Mi, muž i ja, zato jer smo stari, ne razumemo generaciju mog deteta. Ta generacija svojim roditeljima iz dana u dan ponavlja samo jednu rečenicu, ne mešajte se u naše živote, ponekad još osobnije NE MEŠAJ SE U MOJ ŽIVOT!

Šta to znači, pitala sam. Odgovor je vrlo jednostavan. Moje dete i partner moga deteta i njihovo zajedničko dete imaju pravo na neuznemiravanje u nedoba, ni jedno doba nije pravo doba za nazivanje, pravo da od tebe traže usluge širokog spektra u svako doba. Nakon što si im tokom četrdeset godina dao dušu i telo, da si “uvek mislila na sebe i da si sebi uvek bila i prva i zadnja”.

Kad to čuješ od svog deteta od tebe se očekuje da ćutiš, da se smešiš, ne zlobno. Ne mešaj se u moj život! Najzad sam shvatila što to znači i koga ja u životu imam. Nemam dete, imam partnera. On se na mene ne dere, on od mene ne traži da mu se ne mešam u život, on ne podivlja kad ga nazovem, on mi nikad u slušalicu ne zareži, u gužvi sam, imaš minutu da mi kažeš šta te muči.

A mene baš ništa nije mučilo. Samo sam htela čuti glas svoga deteta. Deteta koga sam nekad jako volela i koga iz dana u dan volim sve manje. Ne osećam se krivom zbog toga i ne, neće mi moje dete nabijati osećaj krivice za sve svoje promašaje.

E pa, ne trebaš mi, pelene još ne nosim, trebao mi je tvoj glas, tvoj osmeh, trebalo mi je tvoje dete. Dete koje neće japankama gađati ekran televizora, koje neće doručkovati u podne, koje neće pljuvati ručak i gledati crtaće tako da se ori čitava kuća. Ne, ne osećam se krivom što mi sve manje treba i moje dete i dete moga deteta. Ima života i bez dece i bez unuka. Ima ga!

I treba uživati u njemu. Šta fali pogledu na bugenviliju, šetnji uz more sa muškarcem svog života, grickanju girica u konobi na rivi, čitanju knjiga, grljenju muževljeva vrata? Šta nedostaje životu bez deteta i deteta tvoga deteta? O, kako mogu uživati bez dernjave, večne analize mojih grešaka koje činim od veka sedmog, govorenja kako “mi” ne razumemo “njih” jer smo “mi” živeli u sistem u kome “nas” nije ubijalo radom. “Mi” smo radili od sedam do tri i onda bili beskrajno slobodni i bez stresa.

Ha, ha. Neki od nas, ne mali broj, smo i u onom sistemu radili dva posla da bismo mogli vraćati kredite, neki od nas i danas rade od sedam ujutro do devet uveče svaki dan u nedelji iako je nekima od nas šezdeset i neka za vratom. Ne mešaj se u moj život! Treba to poštovati i očekivati da se tvoje dete ne meša u tvoj život. Nikad pa ni tad. A kad dođe vreme za ulazak u pelene, govorim o sebi, osigurala sam deset hiljada švajcarskih franaka kojima ću platiti eutanaziju u Švajcarskoj. Sve je bolje nego u smrtnom času iznad sebe videti lice bića koje ne želi da mu se mešaš u život.”

Ova priča nije retkost

Baka Ljubica, slepa i nepokretna, poslednje dane svog života provela je u Centru za pružanje lokalnih usluga socijalne zaštite, iako je za života izrodila šestoro dece. Umrla je u sredu po podne, a za ženom koja je često plakala u tišini ove ustanove, tuguju čak i zaposleni. Jedan od sinova je ipak preuzeo telo majke, kako bi je sahranili u rodnom kraju.

U novembru prošle godine, osamdesetosmogodišnju ženu iz planiskog sela Prvonek, koja je medicinski zbrinuta i čije je lečenje završeno, niko nije želeo nedeljama da prihvati iz bolnice, pa su zaposleni iz ove medicinske ustanove, nakon bezbroj pokušaja da kontaktiraju sa srodnicima, zamolili stručne socijalne službe za pomoć. Tada je žena u veoma lošem stanju primljena u ovu ustanovu, na privremeni smeštaj, dok se za nju tražio staratelj.

– Žena je bila blage naravi. Svi smo brinuli o njoj. Pružili smo joj i medicinsku pomoć, krov nad glavom i ljubav, ali pretpostavljam da je žena patila. Uprkos narušenom zdravlju i godinama, znala je šta se dešava – kaže direktorka ove ustanove Ivana Tasić.

Prema njenim rečima, za osam meseci koliko je starica boravila u Centru, nekoliko puta ju je neko od dece posetio.

Ova priča nije retkost. Često stari ljudi iz siromašnih krajeva Pčinjskog okruga završe pod okriljem ustanova socijalne zaštite, jer njihovi srodnici ne mogu da brinu o njima. Svaka priča ima svoju težinu, ali priča o baka Ljubici, koja je u teškim uslovima podigla šestoro dece i na kraju umrla sama, nikoga nije ostavila ravnodušnim.

Hoćemo sve da im damo, ali nemamo, rekao je ovaj mladi bračni par!

Porodica, bogata ljubavlju, ali bez svega drugog, pokazaće da je teško živeti i odgajati decu, ma koliko ih svi želeli u ogromnom broju.

U potrazi za pričama, koje oslikavaju “Srbiju na dlanu”, ekipa Hepi televizije naišla je na mladi par, koji je slomio i najtvrđa srca.

Ono što su tada videli i čuli, dokaz je, da i dalje ne razumemo jedni druge, u nemaštini, ali, po svemu sudeći, podržavamo u bahanalijama.

Glava porodice, pred kamerama, tiho je izustila:

– Hoćemo sve da im damo, ali nemamo. Volimo našu decu. Nekad, mi danima, po dva dana, najmanje, ne jedemo, da bi oni imali.

Oni stvarno postoje, nije izmišljena priča…

Almeda i Geri Haldvik, venčali su se 2015. godine, samo dve nedelje nakon što su se upoznali. Susret se dogodio u trenutku kada je Almeda proživljavala porodičnu tragediju zbog smrti sina Roberta.

Na sahrani su se sreli, a Geri, koji je tada imao 17 godina, ostavio je svoju 77- godišnju “devojku” i nakon dve nedelje zaprosio Almedu. Oni tvrde da su sasvim običan par, iako je između njih razlika više od 50 godina. Posle venčanja uselili su se kod Almedinog unuka koji je tri godine stariji od njenog supruga.

• Nisam tražila mlađeg muškarca, Geri se jednostavno dogodio. Kada sam ga upoznala, odmah sam znala da je on pravi muškarac za mene – rekla je Almeda za strane medije, dok se Geri slaže: – Ona je stvarno moja devojka iz snova, a fizička strana naše veze je odlična.

– Oboje smo bili toliko nervozni na našem prvom sastanku da je Geri u jednom trenu pao sa stolice. Ipak, jedno pitanje sam mu morala postaviti, a to je jesam li prestara za njega. On me samo uzeo za ruku, nasmešio se i rekao mi da su godine samo broj. Osećala sam se kao tinejdžerka – ispričala je Almeda. 

– Almeda je mlada u svom srcu i godine nam nikada ne smetaju, ni ne razmišljamo o njima. Samo znam da je Bog odgovorio na moje molitve toga dana kada je Almeda došla u moj život – dodao je Geri.

Plašio se da će ona nešto da napravi i bio je u pravu

Pobesnela majka napravila je skandal na sinovljevom venčanju u Kaliforniji.

Sin Džek plašio se da će nešto da se dogodi jer mu je majka Džudi celog života bila “za petama” plašeći se momenta kad zbog buduće žene bude ostala sama. I to se i dogodilo.

Na diskretnoj ceremoniji pred matičarem, dok su stajali jedno naspram drugog, Džudi je ustala i dobacila pogrdne reči Džekovoj budućoj supruzi Ani Larabi.

“Šta ćeš ti s njim? Ti njega ne zaslužuješ. On nije savršen. Ima mane, ali je bolji od tebe. Tu venčanicu koju nosiš, mi smo ti to platili”, dobacila je bezobrazno uzrujana majka.

Tu je mlada umalo briznula u plač rekavši Džudi da napusti venčanje dok je zbunjeni i očito rastrzani sin stajao i nemo posmatrao sve.

“Možeš da odeš ili da ostaneš, ali nećeš mi upropastiti ovaj dan. Svi imamo mane, ima i on. Zato ga volim”, rekla je majci mlada.

Anina sestra Sara Regsdejl snimala je ceo incident podelivši ga posle na TikTok aplikaciji.

“Radi se o snimku od pre nekoliko godina. Ova žena oduvek je mrzela moju sestru. Jedna od onih majki koje ne praštaju kad im devojke otmu i odvedu sinčiće”, rekla je Sara.

Dodala je da su zvanice redom dobacivale majci da se smiri i da ne kvari venčanje.

“Na kraju je dobacila mojoj sestri da to nije njen dan i da se ne radi o njoj, jer je njen sin mogao bilo koju devojku da odvede pred oltar. Na sreću, Anu to nije previše uzbudilo tog dana”, rekla je Sara Regsdejl.

Ulica Đorđa Ćurčije u selu Gornje Nedeljice kod Loznice poznata je i kao ulica u kojoj živi mladost. Na potezu od 900 metara nalaze se domaćinstva tri familije, Rosić, Kokanović i Šakić, koje zajedno imaju čak tridesetoro dece mlađe od osamnaest godina.

IZVOR: RTS PRINTSCREEN

U četiri kuće familije Rosić, jedanaestoro dece, devet dečaka i dve devojčice. Biće ih, kažu, i više, kad se i ostali ukućani ožene.

“Imam petoro dece, četiri sina i jednu ćerku, bavimo se poljoprivredom, najstarije mi je dete 20 godina, najmlađe četiri godine, imamo veliko domaćinstvo”, kaže Nebojša Rosić iz Gornjih Nedeljica.

“Ja imam dva brata, ali u ulici imam oko 30 drugara i drugarica, uvek smo zajedno, družimo se, radimo domaće zadatke zajedno, pomažemo, idemo zajedno u školu”, objašnjava Nikolina.

“Mi se često šalimo na temu dece, pošto imamo troje, i preko troje svaka porodica ima, a imali smo jednog komšiju koji je imao dvoje dece, pa se nije uklapao u naše selo, pa smo ga odselili u grad“, kaže Slaviša.

Desetak metara dalje niz ulicu, nalaze se Kokanovići, gde u pet porodica živi šesnaestoro dece.

“Mogu svim porodicima u Srbiji i svetu da poručim da je ovo najveće bogatstvo, i ono ne može da se kupi, i ne može da se proda”, istiše Zlatko Kokanović.

“Nas desetero ide u školu, idemo zajedno, kada dođemo iz škole igramo se svi zajedno”, navodi Ktarina.

Sva domaćinstva u ulici bave se poljoprivredom, obrađuju na desetine hektara zemlje i imaju farme goveda. Poznati su, kažu, i po slozi, jer su zajedno i kada se radi i kada se veseli.

“Kada su rođendani, pravimo torte, pravimo proslave, sva deca dolaze jedni kod drugih, na rođendane i to, zaista bude lepo”, ističe Ivana Šakić.

A najlepša fotografija je, kažu, upravo ona, gde su svi zajedno. Jer, svoje bogatstvo ne mere novcem, kućom, ni njivama, već dečijim osmesima.

(Mondo/RTS)