Ima samo 23 godine i diplome dva fakulteta – Elektrotehničkog i Fizičkog.

IZVOR: PRINTSCREEN/FACEBOOK/STEFAN ĐORĐEVIĆ

Stefan Đorđević, iz Beograda, za četiri godine studija položio je ukupno 84 ispita, 45 na ETF i 39 na fizici. U indeksima je upisano isto toliko desetki! Trenutno, radi kao saradnik u nastavi na Fizičkom fakultetu, drži vežbe. Iako je konkurisao za master, tehnički ga je već završio. Sve ispite je položio unapred, ostao mu je pola ispita i da odbrani rad. Planira doktorske studije u inostranstvu i da se potom vrati u Srbiju.

Za Stefanov uspeh se čulo zahvaljujući njegovoj devojci Ani Knežević. Kaže da je za uspešno studiranje najbolje upisati ono što volite. A matematika i fizika su bile njegov izbor od osnovne škole, a zatim i Matematičke gimnazije.

“Moj najbolji drug Mihajlo Sporić i ja, koji je nažalost prošle godine preminuo, u Kembridžu od raka, bili smo fizičari. Međutim, fizika na Fizičkom fakultetu, u prve dve godine nam je poznata iz gimnazije, pa smo hteli da upišemo još jedan fakultet. Izbor je pao na ETF”, priča Stefan.

“Pošto predavanja i vežbe nisu obavezni, uspeo sam da se uklopim. Na Fizičkom sam išao na sva predavanja u trećoj i četvrtoj, a na ETF u prvoj i drugoj godini. Ne mogu da kažem da je bilo lako, ali ni da nije mnogo teško”.

Ovaj mladi naučnik ističe da je sve bilo lakše, zbog Matematičke gimnazije. Kako je bio u mentorskom odeljenju, koje je rezervisano za najbolje među najboljima, znanje je sticao od profesora univerziteta. Posebno pominje Natašu Čaluković i Alkesandru Dimić. Uvek je želeo nešto više. Tako je već u četvrtom razredu učio “Kvantnu mehaniku”, koja je predmet na trećoj godini Fizičkog fakulteta. Matematiku je zavoleo od trećeg razreda osnovne škole, zahvaljujući Arhimedesovoj školi.

Najviše “muke” tokom studija zadali su mu Osnovi elektrotehnike i Programiranje na ETF. Iz ovih predmeta je dobio devetke, koje je poništio. To je uradio, kaže, jer je pogrešio u računu, a znao je da zna za 10. U junu je “čistio” godine na oba fakulteta, osim u trećoj na ETF, kada je ostavio dva ispita za septembar.

Među studentima, kojima Stefan drži vežbe je i njegova devojka Ana. Kaže da je sjajan predavač, da odlično objašnjava i da je jedan od boljih asistenata koje je slušala. Želja joj je da on upiše doktorske, a ona master studije u istom gradu.

Iako je tek zvanično upisao master na Fizičkom fakultetu, Stefan je tokom studiranja unapred položio sve ispite. Ostao je master rad i polovina ispita, kao i da se upišu ocene. I to su sve desetke. Prošle nedelje je stao i za katedru.

Incestuozno-bizarna priča sa nekoliko neverovatnih momenata

Leri (55) i Amanda Meklur (31) iz Minesote proglašeni su krivim za ubistvo Tomasa Megvajera (38).

Leri je ubio Mekgvajera tako što mu je prvo razbio glavu vinskom flašom, a onda mu je ubrizgao kristalni metadon. Sve je to učinio da bi ga se zauvek rešio jer je bio zaljubljen u ćerku i želeo je seks s njom.

Sud u Minesoti prisustvovao je poslednjih meseci mučnom i bizarnom suđenju tokom kojeg je i Amanda Meklur priznala da je celog života “gajila simpatije” prema ocu koji je inače registrovani seksualni napasnik.

Leri Meklur više puta bio je u zatvoru, a poslednji put kada je izašao pre tri godine, oboje su shvatili da su zaljubljeni.

Smetnja im je bio Tomas Megvajer koga nije znala kako da se reši Lerijeva ćerka. Posle više meseci mučenja oko njega i pokušaja da raskine s njim, za šta on nije želeo da čuje, ona je skovala jeziv plan sa ocem.

Nakon što su ga ubili, telo su odneli dvadesetak kilometara dalje do napuštenog groblja gde su ga zakopali. Potom su se prepustili incestu i bolesnim strastima. Posle dva meseca, oni su se i venčali! Ipak, Amanda nije ni slutila da će njen otac Leri “pući”.

Neverovatno, ali Leriju se pojavila griža savesti. Želeo je posle nekoliko odlazaka u zatvor miran ostatak života, a znao je da ako se ovo otkrije, ne gine mu doživotna robija. Tako je anonimno obavestio policiju gde je telo, a onda im je sredinom novembra 2019. napisao i pismo u kojem se manje-više kaje zbog svega.

S druge strane, ćerka je sve negirala na sudu, pa je počeo višemesečni proces, okončan proglašenjem krivice za oboje i to za prvostepeno ubistvo.

Amandi nije bilo svejedno što je otac popustio u priči, pa mu je pretila, a i preko jedne rođake pokušala da mu naudi. Na kraju mu je poručila da će goreti u paklu i da će ceo život imati njen lik pred sobom “koji mu jede dušu”.

Leri i Amanda su dobili po 15 godina zatvora.

Hana Pašanbegović uspješno je izliječena u Istanbulu.

Te srećne vijesti dolaze iz turske bolnice bolnice, a prenosi Pomozi.ba.

U tijelu djevojčice Hane Pašanbegović više nema ćelija raka.

Podsjećamo, Hana Pašanbegović koja je rođena 6. juna 2015. godine u Zenici od rođenja ima zdravstvenih problema jer je rođena bez jednog bubrega.

Nakon što joj se stanje pogoršalo roditelji su posjetili ljekara koji je malenoj Hani dijagnostifikovao zloćudni tumor između bešike i maternice (alveolarni rabdomiosarkom).

Hana je tada imala samo dvije godine, piše Avaz.

Nakon toga uslijedila je njena lavovska borba sa opakom bolešću koju je četiri puta pobijedila.

Danas Hana slavi svoju novu pobjedu.

Pevač Radiša Trajković Đani krajem prošle godine kupio je na kredit čak tri stana u luksuznom naselju Beograd na vodi, a sada bi navodno zbog finansijske krize koju je izazvala pandemija korona virusa mogao da ostane bez njih.

Naime, kako je za “Alo” ispričao izvor blizak folkeru, Đani je sve donedavno redovno isplaćivao obavezne mesečne rate budući da je jedan od naših najplaćenijih pevača, ali je navodno zbog nemogućnosti da redovno nastupa zapao u ozbiljne finansijske poteškoće.

Kako se dalje navodi, od letos se folker suočava sa ozbiljnim izazovom pa mu je sve teže da banci redovno isplati 20.000 evra, koliko iznosi njegova mesečna rata za kredit.

– Đani nije dugo razmišljao kada mu se ukazala prilika da kupi čak tri luksuzna stana na kredit budući da je oduvek želeo da obezbedi svoju decu. Kao pevač koji za vikend može da zaradi oko 20.000 evra, nije se mnogo dvoumio kada se odlučio da uzme stambeni kredit. Računica je bila idealna, a naznaka da će doći do problema nije bilo. Otkako je potpisao ugovore, nije zakasnio ni sa jednom ratom za stanove sve do pred kraj leta, kada se suočio sa problemima – priča izvor.

– Mnoge pevače pandemija je jako udarila po džepu, a budući da gotovo niko više ne nastupa, nije iznenađenje to što je Đaniju teško da izmiri svoje obaveze prema banci – priča izvor i ističe da se Trajković od početka pandemije rado prihvatao svakog nastupa i proslave ne bi li izbegao finansijsku krizu, ali nažalost bezuspešno.

– Dok su mnoge njegove kolege izbegavale nastupe ne želeći da rizikuju, Đani je od samog starta zauzeo stav da će nastupati dok god može. Nastupao je i po klubovima i po proslavama sa više od 500 ljudi zbog čega su ga u javnosti oštro osudili, ali niko nije mogao ni da pretpostavi u kakvim je kreditnim obavezama i zbog čega prkosi sve ozbiljnijoj zdravstvenoj situaciji. Bez ikakvog kompleksa je bio spreman čak i da spusti cenu svojih nastupa samo da radi i ne dovede u pitanje stambenu sigurnost svoje supruge i dece – navodi izvor i otkriva da je folker spreman da se navodno odrekne stana koji je kupio za sebe i suprugu samo da bi zadržao druga dva koje je namenio naslednicima.

– Đani jedva uspeva da plati rate za stanove jer su mu se angažovanja svela na jedva dve, tri privatne proslave. U inostranstvu nema posla, kod nas je situacija takođe katastrofalna, pa čak i najjeftiniji pevači retko rade. Ipak, donekle je uspeo da se iščupa i poslednjih meseci odloži plaćanje i da uplati bar neki deo. Ako se situacija sa pandemijom nastavi, spreman je da se vrati u staru kuću i odustane od stana koji je namenio za sebe i suprugu, samo da sinove ne ostavi na ulici. Ni na šta nije ponosan kao na činjenicu da im je obezbedio stanove, pa bi teško podneo kada bi zbog dugova morao da ih ostavi bez krova nad glavom – zaključuje izvor.

Ovim povodom oglasila se i Đanijeva supruga Slađa Trajković.

– Baš mi je drago što ima dušebrižnika koji vode računa o našim dugovima. Nije istina da smo u lošoj finansijskoj situaciji – poručila je Slađa.

Magdalena Femić danas ima 14 meseci, teška je 8.2 kilograma i visoka 72 centimetra. Rodila se sa 660 grama i visinom od 31 centimetra. I danas na Svetski dan prevremeno rođenih beba slavimo njenu pobedu u borbi za život.

“Magdalena je moje prvo dete iz željene i planirane trudnoće. Još od puberteta sam imala disbalans hormona i tada su mi doktori rekli da ću teško ostati u drugom stanju prirodnim putem”, kaže nam Mila Medić (29) iz Beograda koja je kasnije sa suprugom Ivicom Femićem (42) planirajući da postanu roditelji, potražila savet lekara na privatnoj klinici za vantelesnu oplodnju.

“Magdalena je moje prvo dete iz željene i planirane trudnoće. Još od puberteta sam imala disbalans hormona i tada su mi doktori rekli da ću teško ostati u drugom stanju prirodnim putem”, kaže nam Mila Medić (29) iz Beograda koja je kasnije sa suprugom Ivicom Femićem (42) planirajući da postanu roditelji, potražila savet lekara na privatnoj klinici za vantelesnu oplodnju.

“Niti je disbalans hormona mogao da utiče na to. Trudnoća se odvijala kako treba, svi nalazi su uvek bili gotovo pa savršeni, svi, moj pritisak, šećer”.

“Lekari su mi rekli da ću pobaciti bebu”

S obzirom da se trudnoća odvijala dobro, Mila i njen suprug su u avgustu prošle godine planirali da odu na godišnji odmor – na kontroli obavljenoj 15 dana pre planiranog polaska na put nije ustanovljen bilo kakav problem.

“Dan pre putovanja, tačnije 12. avgusta odlazimo na kontrolu da proverimo da je sve u redu i tada počinje pakao”, priseća se Mila i dodaje:

“Doktorka je na ultrazvuku videla da se grlić smanjio, da je bebina noga izašla skoro napolje i da moraju hitno da me hospitalizuju. Govori mi da nemam vremena ni da odem kući po stvari i upućuje me hitno u Višegradsku na Odeljenje humane reprodukcije gde će me dočekati lekar koji je trebalo da me porodi za tri meseca. Primaju me uz pomoć telefonskog angažovanja samog doktora koji je na godišnjem odmoru, smeštaju me u krevet i saopštavaju da mora hitno da mi se uradi serklaž, operativna metoda kojom se usiva sam grlić materice kako bi se sprečilo dalje otvaranje i prevremeni porođaj”.

Na operaciju se čekalo do povratka Milinog lekara. Bilo je teško, ali je jedna osoba unela mnogo svetla.

“Upoznala sam divnu medicinsku sestru koja mi je davala snagu da izdržim. Po njoj je moja ćerka Magdalena dobila ime”, poručuje mama koja se seća svega što je prethodilo rođenju njene ćerkice:

“Doktor dolazi na kliniku 19. avgusta i operiše me dan kasnije. Za tih osam dana koliko sam ležala čekajući, grlić se potpuno smanjio. Lekar me je uveravao da je sve u redu, operacija je završena, vraćam u sobu i primećujem da imam oticanje plodove vode. Rečeno mi je da sam izgubila osećaj za mokrenje od anestezije i da to nije plodova voda”

Mila je otpuštena nekoliko dana kasnije, uz napomenu da dolazi na mesečne kontrole.

“Stižem kući i ležemu krevet. Ustajem samo do toaleta. U ponedeljak ujutru 26. avgusta u 24. nedelji trudnoce dobijam bolove i krvarenje. Hitno odlazim u Višegradsku. Ponovo me smeštaju u sobu i posle dva sata pregledaju. Ustanovili su da mi je istekla sva plodova voda i da počinje porođaj. Nemoguće je bilo sprečiti ga. Sat vremena pre porođaja lekari se okupljaju oko mene, govore mi mi da će me poslati na prvi sprat u porodilište i da ću imati pobačaj. Ni jedan odsto šanse nisu davali da Magdalena preživi”.

Doktor joj je rekao da se takav porođaj smatra pobačajem. Zahtevala je da urade carski rez jer nije mogla da budna posmatra horor, a onda joj je objašnjeno da je bolje da je ne seku kako bi što pre mogla da ponovo zatrudni.

“Ne mogu ni da se setim tačno šta se sve dalje dešavalo. Muž je bio u hodniku I njemu su isto saopštili i pustili nas da se pozdravimo. Od šoka, tuge, bola i nemoći da nešto promenimo nismo mogli ni da progovorimo. Samo smo se zagrlili i plakali dok nas nisu razdvojili”, ističe.

“Magdalena je dobila ocenu jedan”

Opisuje nam šta je zatim usledilo:

“U porođajnom boksu sam sama, imam bolove, odbijam da poverujem da to biće koje se i dalje pomera u meni neće biti živo za koji trenutak. Doktorku kroz suze pitam da li će pokušati neko da spasi moju bebu, a ona kaže da je to previše kratka trudnoća da bi moglo sve dobro da se završi. Četiri sata kasnije u 17. 52 časova porađam se i rađam nju, moju Magdalenu, mog heroja”.

Doktorka joj je pokazala majušnu bebu, tešku 660 grama i dugačku 31 centimetar.

“Moja beba nije imala čak ni kožu nego je skoro bila providna, delovala modro jer su se provideli krvni sudovi. Niti je disala, niti plakala, niti davala znake života. Magdalena je dobila ocenu jedan… Imala je jedan otkucaj srca pre nego što je ono prestalo da kuca pa su je reanimirali. Nije udahnula vazduh. Nije zaplakala. Nisam je držala na grudima. Nisam je pomazila. Ništa se nije odigralo onako kako je trebalo i kako sam prethodnih meseci zamišljala”.

“Sepsa, krvarenje u mozgu, epileptični napadi. Živeli smo za trenutak da posetimo našu bebu”

Magdalena je tri dana posle rođena prebačena na Institut za neonatologiju. U bolnici je provela četiri meseca, uz brojne komplikacije.

“Bila je dugo na respiratoru, imala je sepsu dva ili tri puta, krvarenje u mozgu. Njena kilaža je padala na 550 grama. Imala je neonatalne konvulzije – epileptične napade koji su, kako su nam lekari rekli, mogli da ostave ozbiljne posledice na njen neurološki sistem. Spominjali su razne teške bolesti, nemogućnost da živi normalan život. Rečenica koju smo najčešće čuli tokom razgovora sa lekarima bila je: “To je jako nerazvijena prevremeno rođena beba i prognoze su neizvesne i nimalo nisu lepe. Ona je stabilno, ali kakve će sve ovo posledice ostaviti ne možemo da znamo”. To je bilo nešto najteže. Mi roditelji smo potpuno nemoćni, ništa ne zavisi od nas, ne možemo ništa da uradimo, ne odlučujemo ni o čemu”.

Mila i njen suprug viđali su ćerkicu u mantilima, sa maskama, kapama i velikim količinama dezinfekcionog sredstva na rukama.

“Mi smo živeli samo za 12 sati kada su bile posete i za tih pola koje smo provodili sa našom bebom nadajući se da je baš taj dan onaj dan kada ćemo čuti nešto lepo. Ali ne, to je bio začarani krug. Jedan dan nam kažu da je stabilno, narednih tri dana je kritično, ne napreduje, ne raste. Magdalena je jako dugo imala 600 grama. Kada joj se stanje stabilizovalo, ostao je problem što ne raste. Sve dok jednog dana doktora nije predložio da dolazim popodne i da je držim u naručju da bi se pokrenulo napredovanje. To je bio pravi korak, moja beba je počela da napreduje. Prvi put sam je u naručje uzela skoro mesec dana posle rođenja. Ljubila sam je, mazila, pevala joj”, priča Mila.

“Taj njen prstić, čarobni štapić”

I ma koliko da je bilo teško, znala je da će sve biti u redu. Taj osećaj je nije napuštao od momenta kada je saznala da je njena beba rođena zdrava. Bodrili su je, pružali ogromnu ljubav, a bodrila je i ona njih.

“Sada čvrsto verujem da je taj njeni majušni prstić bio čarobni štapić koji je svakim danom stvarao novu čroliju u našim životima”, opisuje Mila momente kada bi sa suprugom dodirivala inkubator, a ćerkica reagovala na to.

“Nemoguće je izdvojiti najteži momenat jer je svaki dan prva dva meseca bio podjednako težak zbog konstantnog kritičnog stanja koje se ponavljalo iz dana u dan. Tri dana je problem sepsa, pa je problem disanje zbog pluća koja su potpuno nerazvijena. Skinuta je sa respiratora pa je vraćena na respirator, pa su bubrezi prestali sa radom pa su se za nekoliko dana oporavili, a konstantno su bile prisutne konvulzije koje su možda i bile najgore jer se ne zna kakve posledice mogu da ostave na mozak. Tako su se dijagnoze smenjivale svaki dan tokom četiri meseca”.

“Dva kilograma su bila znak da će sve biti dobro”

A onda je stanje počelo da se popravlja.

“Stvari su kenule nabolje kada smo konačno uspeli da dostignemo težinu od dva kilograma, kada su se malo stabilizovali napadi uz lekove, kada je postala sposobna da samostalno diše. Iako nismo znali da će biti neurološki zdrava, barem smo znali da joj osnovne životne funkcije više nisu ugrožene”, ističe mama koja je sa suprugom odvela ćerkicu kući nedelju dana pred Novu godinu. Magdalena je tada imala 2.300 grama.

“Kasnije smo redovno odlazili na preglede kod specijalista za srce, pluća, mozak, digestivni sistem. Kod fizijatra i oftalmologa. I dan danas pratimo njeno stanje u svim tim aspektima. Magdalena je sada dobro, ona je zdrava devojčica, vesela je, živahna, tvrdoglava i puna ljubavi. I dalje je veoma hrabra i sigurni smo da će joj osobine zahvaljući kojima je pobedila, pratiti ceo život”.

Mama Mila se zahvaljuje celom timu lekara, sestara i tehničara sa Instituta za neonatologiju, timu sa intenzivne nege i sa Četvrtog odeljenja, kao i odeljenju za neonatologiju Instituta za majku i dete gde se kasnije lečila Magdalena.

“Svi oni su doprineli da danas moja ćerka i mi njeni roditelji budemo zdravi i srećni zajedno i neizmerno im hvala na svemu”, poručuje.

Imala je i posebnu poruku za roditelje čije bebe vode bitku u kojoj je Magdalena pobedila:

“Neka samo pokušaju da budu pozitivni, jaki, istrajni, da veruju u svoje male heroje i da ne pokleknu i ne gube nadu, jer su oni, iako tako sićušni i sa mnoštvom komplikacija veoma jaki i veliki borci, hrabriji čak i od većine nas odraslih”.

Neda Ukraden, Goca Božinovska i Dragica Radosavljević Cakana, koje imaju milionsku imovinu, hoće da im država pomogne subvencijama iz budžeta?!

Neda Ukraden, Goca Božinovska i Dragica Radosavljević Cakana traže finansijsku pomoć države jer nemaju posla tokom pandemije koronavirusa?! Najimućnije dame na estradi smatraju da su ugrožene zbog toga što tokom vanrednog stanja “ne mogu da nastupaju, a nemaju drugi izvor prihoda”.

Sve vila do vile

Najglasnija u borbi za državne subvencije je Neda Ukraden, koja u svom vlasništvu ima dečju igraonicu i stan na Banovom brdu, luksuznu nekretninu u Beogradu na vodi i kuću u Lepetanima u Crnoj Gori!

– Apelovala bih na sve državne faktore koji odlučuju o finansijama da povedu računa i o nama muzičarima. Mi smo deo bogate muzičke industrije i zaista smo pogođeni ovom situacijom. Mnogi od nas od ovog posla izdržavaju svoje porodice i plaćaju račune. Zato i mi treba da dobijemo subvencije namenjene privrednicima i biznismenima – kaže pevačica i dodaje:

– Ova kriza će za mnoge biti veoma neprijatna, ali možemo da je prevaziđemo uz pomoć države. Svi oni koji odlučuju o tome kome će ići sredstva pomoći treba da obrate pažnju i na našu branšu.
Nedu je odmah podržala Goca Božinovska, koja poseduje ogromno imanje u Surčinu, stan u centru Beograda, a svojevremeno se pisalo da samo na kućne pomoćnice mesečno izdvaja 2.000 evra!

– Treba da se pomogne i pevačima, jer sada ne radimo zbog korone. Nije u redu da budemo zapostavljeni! Pored deset pevača koji vrhunski zarađuju, ima nas još dosta na estradi koji smo u nezavidnom položaju – priča Goca i samouvereno dodaje:

– Da se ne lažemo, ništa ne može da prođe bez muzičara. Bili smo tu i pre korone, bićemo i kada sve ovo prođe. Zato nije u redu da neko ko je otvorio firmu ima sve olakšice i privilegije, a mi… “vruće uštipke”.

Pevači na mukama

I pevačica Dragica Radosavljević Cakana, vlasnica velelepnog imanja u Sremčici i stana od 150 kvadrata na Novom Beogradu, smatra da bi njoj i njenim kolegama dobro došla pomoć države.

– Ako se nastavi ovo vanredno stanje, treba da se obezbedi neka vrsta pomoći za pevače i muzičare. Na mukama su ljudi kojima je to jedini prihod, kao i oni koji manje rade. Za muzičare koji sviraju i pevaju po restoranima i nemaju ušteđevinu veliki je problem da ne rade mesec-dva. I pevači bi mogli da članovima svojih bendova obezbede nešto novca – priča Cakana.

Lukas i Đani: Nama ne trebaju državne pare!

Nedine kolege Aca Lukas i Radiša Trajković Đani poručuju da ne žele nikakvu pomoć države.

– Mnogo ljudi je daleko ugroženije od pevača. Mi zarađujemo mnogo bolje nego drugi i zato ne bi trebalo da budemo na spisku za pomoć. Znajući Nedinu karijeru i finansijsko stanje, očekivao bih da se ponudi da pomogne, a ne da traži novac – rekao je Lukas, a sa njim je saglasan i Đani:

– Meni ne treba ništa. Uzdam se u se i u svoje kljuse. Radiću i tako ću pomoći sebi.

Samo zahvaljujući bogu ja sam se iz rada u Nemačkoj, i to po preporuci, vratila živa.

Tako svoju ispovest počinje Dušica Maksimović (42) koja je, kao i mnogo naših sunarodnika, poželela da oproba sreću sa poslom u “obećanoj zemlji”, Nemačkoj.

– Samo zahvaljujući bogu, vratila sam se živa. Da li sam i zdrava još nisam sigurna, moraću da potvrdim, ali svoju priču delim za nauk drugima – kaže nam Dušica.

Njena priča počinje maja 2019. godine, kada je na slavi njenih roditelja susrela rođaku koja joj je ponudila, činilo joj se, jedinstvenu priliku. Imena u ovoj priči promenjena su po Dušicinoj želji kako bi se obezbedila anonimnost svih aktera, lali su poznata redakciji. A priča ide ovako:

– Na slavi sam se srela sa svojom rođakom Draganom iz Lazarevca. Ona mi je napomenula da njena kuma Sanja i njen suprug, po struci mašinski inženjer, žive u Nemačkoj i da im je potrebna pomoć oko deteta. Dete koje bih čuvala ima dve godine, a obezbedili bi mi platu, hranu, smeštaj kao i troškove puta i osiguranje. Oklevala sam isključivo zbog terapije koju dobijam na Institutu za reumatologiju u Beogradu gde se već četiri godine unazad moram pojaviti jednom mesečno. Razmišljala sam o tome, dok je Sanja insistirala da pođem i da ostanem šest meseci iako sa srpskim pasošem imam pravo da boravim najviše 90 dana u komadu. Uveravala me je da ne treba da brinem jer ona navodno ima neku vezu na graničnom prelazu u Hrvatskoj, kao i da će ona snositi troškove eventualne kazne koju bih mogla da dobijem. Nakon što sam svojoj lekarki objasnila situaciju, odobrila mi je da otputujem na tri meseca – kaže nam Dušica.

 *DUŠICA MAKSIMOVIĆ / FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Posle mnogo peripetija i razgovora sa dotičnom Sanjom kako bi se uskladili termini, pao je dogovor da Dragana dođe u Nemačku krajem avgusta i ostane do prvog oktorba, pa da potom svi zajedno dođu automobilom u Srbiju na sedam dana, gde će svi pozavršavati svoje obaveze u Srbiji a potom se opet svi zajedno vratiti u Nemačku gde bi Dušica trebalo da ostane do Uskrsa naredne godine. Sanja je Dušici takođe napomenula da ona i suprug imaju mesečna primanja od oko 10.000 evra, te im finansije nisu nikakav problem.

– Dan mog polaska smo potvrdili 18. avgusta, i to tako što mi je Sanjin suprug rezervisao i platio kartu za 25.8. na stajalištu kod Sava Centra, s polaskom u 00:05. Poslali su mi kartu mejlom i više puta naglasili da je polazak u nedelju uveče. Ni ja, kao ni oni, u toj gužvi, nismo uočili da je karta za subotu a ne nedelju uveče, a ja sam uplatila i osiguranje od 4.000 dinara za šta su mi oni obećali da će mi refundirati. Tek kada sam pokušala da se ukrcam u autobus, vozač mi je ukazao na to da moja karta važi za prethodni dan. Pokušala sam da kontaktiram Sanju ali ona više nije bila na mreži, pa sam se vratila kući. Sanja je poruke videla tek sutra ujutro. Sanjin suprug opet mi je rezervisao kartu za Manhajm. Tako sam 26.8. opet krenula na put, iz Beograda preko Zagreba pa do Nemačke – kaže Dušica.

 *DUŠICA MAKSIMOVIĆFOTO: PRIVATNA ARHIVA

Posle mnogo presedanja i kašnjenja zbog redova vožnji autobusa, što je, kaže, naljutilo Sanju, Dušica je napokon jedva stigla u Ludvigshafen, što je bio konačni cilj. Stigla je oko pola tri izjutra, a na stanici ju je dočekao Sanjin suprug.

– Svi su spavali i on je odmah otišao da spava. U njihovoj spavaćoj sobi je veliko kupatilo. Dakle, nema tuširanja dok ne ustanu, a ja sam umorna i znojava sa puta, dok je napolju 30 stepeni. U malom hodniku je manje kupatilo kome sam imala pristup, a koje ima samo lavabo i šolju. Posle tri dana konstantnog sedenja, konačno sam se makar opružila malo, u nadi da ću se ujutro istuširati i malo doći sebi.

U pola devet su svi ustali, međutim, odmah su nastavili sa svojim obavezama, te nije bilo vremena da uradim to što sam planirala. Sanja je starijeg sina od 10 godina ispratila na ekskurziju a ja sam odmah preuzela brigu o mlađem, zbog kog sam i došla. Tek oko tri popodne uspela sam da se konačno i ja okupam. Sanja i njen suprug žalili su mi se na prošlu dadilju koja ih je svakog časa zivkala telefonom i molila da izađu s posla. Kod mene, njihov sin Ivan imao je vrhunski tretman i uvek sam znala kako da ga umirim, nahranim i sve ostalo.

Radila sam i mnoge druge stvari koje mi nisu u opisu posla. Kuvala sam iako to nije bio dogovor. Sve u svemu, imala sam dnevno oko dva sata slobodnog vremena i to sam uglavnom provodila sedeći na stepenicama zgrede, plačući i odbrojavajući dane do povratka u Srbiju – kaže nam Dušica, dodajući i da je dogovor bio da će ona spavati na kauču u dnevnoj sobi koja, kako su joj rekli, nije prometna. Međutim, ispostavilo se da cela porodica tamo boravi dok ne krene na spavanje, oko ponoći, te je Dušica konstantno bila iscrpljena.

 *DUŠICA MAKSIMOVIĆ / FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Prvi ozbiljan sukob nastao je kada se Dušica Sanji požalila na loš tretman koji dobija od njenog starijeg sina.

– Ti si znala da ja imam dvoje dece i da moraš da vodiš računa o njima? -rekla mi je i ostavila me u šoku jer smo se jasno dogovorile da je moja obaveza samo mlađi, Ivan. Kada sam joj to i rekla, dreknula je na mene:

– Odmah idi! Izlazi iz stana!

To sam i želela da uradim, ali Sanjin suprug me je preklinjao da ih ne ostavljam na cedilu pa sam popustila. Nekoliko dana kasnije, saznajem da je moj suprug imao tešku saobraćajnu nesreću, ali je na svu sreću on ostao živ. Sanja se uopšte nije uzrujavala zbog toga, već je samo hladno prokomentarisala: “Pa eto, makar je živ”. Ostala sam frapirana – priča nam Dušica.

 *DUŠICA MAKSIMOVIĆ / FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– Sanja je iz mene iscedila i poslednji atom energije, a onda smo konačno seli u kola i krenuli kući. Svanulo mi je kad sam se dokopala Srbije. Radila sam za platu od 500 evra, daleko ispod tržišne cene, jer je ona mislila da sam bedna. Daleko od toga, bojim se da se iz ove priče vidi ko je bedan. Na kraju, ostali su mi dužni oko 150 evra. Kada sam ih putem Vibera kulturno pitala za to, prvo me je blokirao Sanjin muž, a potom i Sanja par dana kasije – završava Sanja.

A svoju priču, kaže, rešila je da podeli sa ljudima kako bi skrenula pažnju na opasnosti rada na crno u inostranstvu, pa čak i kada ide preko poznatih osoba.

(Izvor: zena.blic.rs)

Čačanski privrednik Radimir Ćurčić i njegova supruga Elena, koji su u maju 2019. vezali i brutalno pretukli kućnu pomoćnicu Jelenu Gostiljac, izvukli su se samo sa novčanom kaznom.

Oni su priznali krivično delo i nagodili se sa tužiocem da ne idu u zatvor, već da uplate po 80.000 dinara u budžet Republike Srbije. Jelena Gostiljac ogorčena je blagom kaznom koju su dobili njeni mučitelji.

– Novčana kazna od ukupno 160.000 dinara za njih je smešna cifra. Po toj presudi sud me je uputio na privatnu parnicu protiv njih da bih naplatila odštetu. To sam i učinila – kazala je Gostiljčeva i dodala da ovde nije stvar samo u novcu već i u dostojanstvu.

– Moj duševni bol se ne može naplatiti! Oni za svoje nedelo treba da odgovaraju jer tog 11. maja 2019. bila sam žrtva brutalnog nasilja – ispričala je Jelena.

Ovakva nagodba napravljena je shodno načelu oportuniteta na osnovu člana 283, stav 1, tačka 2 Zakona o krivičnom postupku.

U rešenju Osnovnog javnog tužilaštva od 20 novembra prošle godine, u koji je Morava info imala uvid, navodi se da su supružnici 11. maja zlostavljali Jelenu Gostiljac tako što su je pozvali u podrumsku prostoriji svoje kuće, koja se koristi kao prostor za rekreaciju, i rekli joj da sedne.

– Zatim je u prostoriju došao i Radimir i oboje su počeli da psuju i vređaju oštećenu Jelenu Gostiljac, zahtevajući da im prizna da je ona izvršila krađu novca i zlatnog nakita iz njihove kuće. Ta krađa navodno se dogodila se nekoliko dana pre ovog događaja. Elena je prišla oštećenoj i sa leđa je povukla je za kosu i oborila na pod, a zatim je joj je Radimir, dok je oštećena ležala na podu, zadao više udaraca rukama i nogama u predelu grudnog koša. Radimir je odvukao oštećenu do ležaljke, a Elena je donela lepljivu traku kojom su oštećenoj vezali ruke i zalepili joj traku preko usta, insistirajući da prizna krađu. Radimir je pretio oštećenoj i da će joj namestiti šest godina robije, da je angažovao ljudi iz Beograda da je prate, da će se sama ubiti u zatvoru. Elena joj je pretila da će je držati zatvorenu u podrumu, da će odseći prste, pa nakon što su pretresli tašnu oštećene i uzeli njen mobilni telefon, s kojeg su prepisali kontakt brojeve njenih mušterija kod kojih oštećena čiste kuće, zapretili joj da će ih pozvati i reći im da je ona lopov. Kako je oštećenoj pozlilo, oni su joj skunuli traku sa usta, i nakon vraćanja mobilnog telefona koji je Radomir prethodno razbio ispustivši ga na pod, oštećenu izbacili iz svoje kuće – navodi se u rešenju Osnovnog javnog tužilaštva u Čačku.

Nesrećna žena je potom tri dana provela u bolnici, gde su joj konstatovane lakše povrede, ali je imala čak 25 modrica po telu. Ceo slučaj je završio na sudu, a Osnovno javno tužilaštvo u Čačku teretilo je Radimira i Elenu za zlostavljanje i mučenje, za šta je propisana kazna do jedne godine zatvora, kao i za otmicu, za šta im je pretilo do tri godine.

Međutim, bogati supružnici, vlasnici nekoliko kompanija u Čačku, nagodili su se sa tužilaštvom da, u zamenu za priznanje krivičnog dela, dobiju samo novčane kazne od po 80.000 dinara, koje su bili obavezni da plate do 25. decembra 2019.

Kako Morava info nezvanično saznaje, Radimir i Elena pronašli su novac i nakit koji je navodno bio ukraden. Ispostavilo se da Jelena Gostiljac sa tim nije imala apsolutno nikakve veze. Oštećena je, prema saznanjima Novosti, pokrenula privatnu parnicu protiv nasilnika, kojom traži nadoknadu za pretrpljen duševni bol i fizički napad.

Rošel Kresmen (33), bivša profesorka fizičkog uhapšena je zbog seksualno neprihvatljivog odnosa sa 14-godišnjim đakom u školi u Pensilvaniji gde je radila.

Kresmen je đaka zapazila na početku prošle školske godine kako je najrazvijeniji i najzgodniji, kako je rekla, za svoj uzrast.

Iako udata, počela je da gaji jaku strast prema njemu i posle jednog od časova, zadržala ga je u svlačionici gde ga je ručno zadovoljila. Oduševljeni đak nije hteo nikom ništa da kaže, a Rošel ga je zamolila da sledeći put zaista i vode ljubav i to na strunjači u sali.

To se i dogodilo i to ne jednom već najmanje 20 puta u narednih nekoliko meseci, sve dok Rošel i momak nisu otkriveni zahvaljujući kameri koja je u međuvremenu postavljena u salu. Pred samo hapšenje, kao da je naslućivala, pretila je momku da nikad nikom ne priča o njihovom odnosu.

Rošel je priznala na sudu da je 7 meseci bila u tajnoj, isključivo seksualnoj vezi sa đakom, te da on ništa nije kriv za to što je njoj jednostavno nedostajalo vođenje ljubavi s mužem kod kuće.

Đak je priznao na sudu da mu je profesorka na kraju pretila, zbog čega joj sleduje najverovatnija kazna od čak 6 godina u zatvoru, ili 3 iza rešetaka, a preostale 3 na uslovnoj slobodi, prenosi People.

Da li je zaista dobra stvar znati nešto o bližoj budućnosti ili ne?

Gledanje u šolju je jedan od najpoznatijih i najpopularnijih načina proricanja sudbine koji potiče još iz stare Kine.

Da biste postali dobar čitač simbola posle ispijene kafe, potrebne su tri stvari: dobar vid, jasno prepoznavanje simbola i hrabrost. Zašto ovo treće? Zato što u šolji dobar tumač vidi SVE. A to sve treba reći onom ko je prekoputa.

Jedna od najboljih u svom “poslu” koji joj je i posle pola veka gledanja i dalje hobi je Olga, Beograđanka s Voždovca, koju poznaje novinar Objektiva, autor ovog teksta.

Ova žena ima dve vrline – prva, nikad nije naplaćivala usluge, i druga jezivija – nikad nije pogrešila.

Ko je s Voždovca verovatno je čuo za nju, mada postoje i mnogi ljudi koji nisu ni iz Beograda, ali su se sticajem okolnosti zadesili u kraju i svratili do nje. Olga ne prima svakog, već samo one koje poznaje dugo i kojima želi da skrene pažnju na sve izazove, drame i uspehe koji ih čekaju. Ako to žele naravno.

O uopštenim stvarima u gradu, zemlji, politici, religiji, koronavirusu ne govori. Vidi samo sudbinu sagovornika kraj nje. Čak i oni koji ne piju kafu, ukoliko poznaju Olgu i žele da im “vidi” budućnost, svratiće do nje. Interesantno je da jako mali broj ljudi zapravo to i uradi, valjda iz straha od onog što će reći.

Olgu znam ceo život. S jedne strane mi je drago, a s druge ne. Ne pijem kafu, ali sam to činio nekih dvadesetak puta do sada kada sam dolazio kod nje. Uglavnom kad sam imao isuviše važna pitanja u životu. Sve što je govorila, UVEK se ispostavljalo kao neminovnost.

Videla mi je sve radosne trenutke po dve-tri nedelje unapred (to je uobičajeni period za ono što vidi), isto tako i sve neuspehe, brodolome. Videla je i novac, slavlja, ali i nemaštinu i bolesti, i što je najvažnije – uvek bi sve govorila. Jer sam tako tražio.

Ove godine sam dva puta bio do nje i oba puta je pogodila. Ništa novo. Ali sam prvi put doživeo da je prilikom gledanja u šolju istu odjednom bacila na pod!

“Vidim tri smrti oko tebe i mene. Ne jednu, ne dve, već tri”, rekla je i počela da plače.

Izašao sam od nje pitajući se da li je moguće da će se i to dogoditi. U roku od 10 dana, kao na filmskoj traci, tri osobe bliske meni i njoj su zaista nažalost preminule.

Na kraju kad se sve sabere i oduzme, ostaje samo jedno pitanje – da li je dobro znati neke stvari unapred ili ne?