Obratite pažnju

Veliki broj iskusnih vozača koji svakodnevno koriste auto kao prevozno sredstvo, ubeđeni su da su Flojd glavom i bradom, te da svaki problem u saobraćaju rešavaju kao od šale.

Baš zbog njih, potrudili smo se da nađemo najteže pitanje, na koje odgovor daju u sekundi, a ne primete jednu začkoljicu i – ne daju tačan odgovor.

Odavno je poznato da su na testovima najteža pitanja ona sa “raskrsnicama“, tj. slike gde prateći pravila i saobraćajne znakove, budući vozač treba da proceni koje vozilo ima prednost, i upiše kojim redosledom vozila prolaze raskrsnicu.

Ova fotka vam deluje jednostavno? Hajde, rešite je i dobro zapamtite kojim redosledom automobili prolaze.

Napominjemo da ovog konkretnog pitanja nema na testu za polaganje, jer, prema mišljenju instruktora vožnje nijedno pitanje nije nerešivo, i budući vozači često test reše perfektno, ali u auto školi “Zeleno svetlo” baš ovo pitanje navode kao idealan primer za nepromišljene greške čak i iskusnih vozača.

Ponosni su na svoju decu

Negoslava (41) i Goran Nešić iz Vladičinog Hana pre nekoliko dana proširili su svoju porodicu sa još jednim detetom i sada ukupno imaju jedanaestoro dece. 

Dolasku novog člana porodice pored roditelja, obradovala su se njihova braća i sestre gde u šali vole da kažu kako ih je sada šest prema pet u kojem dominiraju dečaci jer ih ima više. 

Budući da je danas u Srbiji prava retkost da postoji porodica sa jedanaestoro dece, tim povodom smo kontaktirali Gorana Nešića koji nam je objasnio koliko je srećan čovek, ali i o problemima sa kojima se suočava svakodnevno.

Moja supruga se porodila 30. aprila u Vranju i na svet je donela dečaka. Inače, najstarije dete ima 19. godina i nažalost ne može da nađe posao. Takođe, ćerkica koja ima 18. godina nema zaposlenje. Ja sam zbog takve situacije morao da idem kod predsednika opštine ovde u Vladičinom Hanu, koji je obećao da će nam pomoći ali ništa od toga”, kaže Goran Nešić za naš portal. 

Kako nam je objasnio, nema stalan posao već kada je sezona odlazi u šumu i seče drva kako bi zaradio za honorar, a ujedno prima i socijalnu pomoć jer ni njegova supruga Negoslava nije zaposlena. 

Moja supruga ne radi, ali dok je bila devojka radila je u prodavnici. Dobijamo dečji dodatak za četiri deteta što iznosi oko 11 000 dinara, a socijalna pomoć oko 18 000 mesečno. Nažalost, nema posla nikako”, objašnjava Nešić. 

Dodaje, da njegova porodica nema obezbeđen ni krov nad glavom jer žive u porodičnoj kući njegove supruge.

Svi živimo u kući od moje supruge i to ništa nije prevedeno. Bukvalno rečeno, ako majka naredi da nas izbaci iz kuće, mi bi morali da izađemo, dakle ništa nije sigurno”, kaže Nešić. 

Takođe, vaspitačica im je izašla u susret te nisu plaćali užinu za dete koje je išlo u predškolsko dok ostala deca koja pohađaju osnovnu školu moraju da kupuju užinu. 

U predškolskom naše dete su oslobodili plaćanja užine dok ostala naša deca koja idu u osnovnu školu moraju da kupuju užinu jer ne daju besplatno. Takođe, morali smo i knjige da kupimo. Kao što sam rekao, obratio sam se predsedniku opštine ovde u Vladičinom Hanu, ali nam nisu pomogli”.  

Budući da je ponosan otac, kaže da ne planira dalje da širi svoju porodicu već da bi voleo da najstariji sin, a potom i ćerka koja je napunila osamnaest godina nastave tim putem jer bi voleo da dobije unučiće. 

Da li ste vi jedna od retkih osoba koja može da vidi tačan broj?

Mnoge tviteraše iznervirala je ova slika.

Nedavno se na Tviteru pojavila jedna optička iluzija, na kojoj samo neki ljudi mogu da vide određeni broj.

Nisu svi korisnici Tvitera uspeli da ugledaju cifru, ali su se pojavili mnogobrojni komentari.

 Neki su priznali da ne vide ništa, drugi nagađali brojeve, a mnogi samouvereno tvdili da imaju tačan odgovor. 

Da li vi vidite broj na slici ?

Podelite svoje odgovore sa nama u komentarima, a mi ćemo vam otkriti rešenje u 17 časova!

(Telegraf.rs)

Izgledalo je sve kao da se dogodila tragedija

Budući roditelji smislili su kako da najbližim prijateljima i familiji otkriju kog će pola biti beba, kao i kada će biti venčanje.

Za tu priliku organizovali su zabavu na otvorenom na kojoj su u centralnom delu događaja stavili veliki broj povezanih balona.

Najveći u sredini bio je crn, ali kad se bude probušio pokazaće jednu od dve boje. Ukoliko taj balon bude ružičast, rodiće se devojčica, a ako bude plav – dečak.

Žurka je dostigla vrhunac upravo kada se bušio taj balon, a kada je pokazano da je ružičast, usledila je cika i vriska okupljenih, a najviše budućih roditelja.

Međutim, baš pre nego što će da zagrli verenicu, momka je preduhitrio kum koji je počeo da skače udarivši trudnicu leđima i ona je u poodmakloj trudnoći pala na pod.

Počela je da jauče i plače, ali posle nekoliko trenutaka smirila se kada je osetila da je sve u redu. Momak je pitao kuma kako nije pazio i da je mogao da izazove tragediju, pa se on oboma izvinio za glupost.

Petorica lovaca iz Ojkovice su pre tačno četvrt veka bukvalno otrgli od smrti petogodišnju curicu, a o tom događaju se i dan-danas sa strahopoštovanjem priča po selima oko Nove Varoši

Marijana Tomić, udata Filipović, ne samo da slavi dva rođendana nego je i dva puta rođena!

Jedan rođendan slavi na onaj dan 1989. kad ju je rodila majka, drugi rođendan slavi na dan kad je, kako kaže, drugi put rođena u zimu 1994, kad je na čudesan način spasena iz smetova iznad rodne Ojkovice i otrgnuta od smrti.

Priča o petogodišnjoj devojčici nađenoj u smetovim pod skutom mrtve bake Jovanke i danas se, tačno dve i po decenije kasnije, prepričava po selima oko Nove Varoši.

 *FOTO: Z.Š.

Priča postala mit

Sa strahopoštovanjem, sa suzama, ona je u međuvremenu postala mit, epska priča o devojčici koju je samo bog spasao i vratio u život.

– Ni sam ne znam što smo tog jutra, sneg je bio veliki, smetovi na sve strane, strahovita hladnoća, nas petorica lovaca, moj sin Jovan, komšije Rade i Dobrosav, i Jovanov šurak Miroslav Mutavdžić okrenuli tim putem, ka seoskoj crkvini, prema mestu na kom je u davna vremena bila crkva. Kao da nas je sam bog tog jutra okrenuo na tu stranu kojom smo retko kad išli – priča danas Marjan Rogović iz Ojkovice, svedok i akter spasavanja.

Kilometar od poslednjih kuća u selu, u smetu, Rade je, nastavlja Marjan, primetio pramen kose koji je virio iz snega.

 *FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– Oko nas su bili kerovi, počeli su da laju, Rade je viknuo, prosto kriknuo: „Marjane“, u tom trenutku iz smeta čuo se sasvim tih vapaj, zvuk deteta. Pritrčali smo, počeli da razgrćemo sneg, našli smo najpre Jovanku, bila je mrtva, ukočena, smrznuta, a onda smo pod njenim skutom ugledali detence, devojčicu, jedva smo je iščupali iz bakinog zagrljaja – priča Marjan.

U devojčici je, nastavlja priču Marjanov sin Jovan, još jedan od svedoka i aktera drame iznad Ojkovice, bila tek mrvica života, pitanje trena kad će prestati da diše.

 *FOTO: Z.Š.

– Podigli smo devojčicu, prigrlili, sećam se, rukice su joj bile ukočene od mraza, jedva je disala, bila je iznemogla, nije bilo druge, trčeći smo je doneli do prvih kuća, do komšija. Kad smo prekoračili prag, devojčica se ponovo snemogla, pomislili smo da je gubimo. Onda je Gorica, domaćica kuće, počela da joj daje disanje usta na usta, devojčica se nekako povratila, zvali smo lekare – priča Jovan.

Pravo čudo

Tek posle, spasioci su saznali, Jovanka je prethodne večeri, oko pet uveče krenula iz susednog sela, od svoje sestre ka svojoj kući, za ruku je povela i unuku Marijanu. Šta se posle desilo, ne zna više niko. Pretpostavljaju da se Jovanka u smetovima, noseći Marijanu, umorila, da je sela da se odmori pa je san prevario, ili, pre će biti, da je u nemogućnosti da nastavi dalje, legla u smet, zagrlila devojčicu, stavila pod svoj skut i tako zanoćila. Ujutru, pod glavom Marijane našli su opanke devojčice, kao da su namerno tako postavljeni da joj glava ne bude u snegu. Istina je i da je noć koju su baka i devojčica provele u snegu, od pet ili šest uveče do 11 sati sledećeg dana, kad su ih našli, bila jedna od najhladnijih te zime, da je čitave noći iznad sela besnela mećava.

– Marijanu je te noći bog spasao, mi smo bili samo izvršioci. Pitanje minuta bilo je kad će devojčica prestati da diše, kad će se smrznuti, da smo malo zakasnili, ne bismo uspeli. Pravo čudo je i to što smo tog jutra naišli baš tim putem, da nismo otišli deset ili 20 metara levo ili desno, prošli bi, ne bismo ih videli i Marijana bi se smrznula – pričaju Marjan i Jovan.

Ušla u anale: ČEKALA BAKU U BOLNICI

Kad su plavokosu devojčicu istog dana dovezli u bolnicu u Užicu, legla je na kraj kreveta. Kad su pitali zašto, odgovorila je: „Čekam baku da i ona legne sa mnom.“

Devojčica nije znala u tom trenutku da je njenu baku prethodne noći odnela bela smrt. Lekarima je ispričala da je njena baka, kojoj je, moguće je, pozlilo, te noći išla i padala prtinom, da je u jednom trenutku rekla: „Majo, idi sama kući“, ali ona nije htela. Ispričala je, piše u isečku iz novina, u tekstu Dragoljuba Gagričića, da je baka zaspala, a i ona s njom na prtini dok je besnelo nevreme.

Marijana: MOJI SPASIOCI SU MI ROD NAJROĐENIJI

Marijana danas živi i radi u Beogradu, gde je udata, ima sinčića kome je devet meseci i devojčicu od tri godine. Još čuva isečak novina iz 1994. godine, potresnu priču koju je tada objavio novinar Dragoljub Gagričić.

– Kad porastu, mojoj deci ispričaću kako je njihova majka preživela u smetovima iznad Ojkovice. Mala sam bila, te noći se ne sećam, ni spasavanja, sve su mi kasnije ispričali. To je moje drugo rođenje, moj drugi rođendan, koji slavim svake godine. Jovana sam okumila, ti ljudi koji su me pronašli, spasli, moj su rod najrođeniji, svaki naš susret budi emocije, donese suze, da nije njih, ne bi bilo ni mene – kaže Marijana.

(Izvor: kurir.rs / Zoran Šaponjić)

Veselimo se novootkrivenom cepivu koje će skinuti maske sa naših lica i oterati smrt, s druge strane već nam šalju poruku da na nas vrebaju japanski šišmiši, još opakiji od kineskih

Živim u miru sa samom sobom, jer znam da sam nemoćna i kukavica. Da sam pametna i hrabra, učinila bih jedino moćno što može učiniti neko ko je nemoćan – sprašila bih sebi metak u glavu, ističe u intervjuu za Kurir hrvatska književnica Vedrana Rudan. Nimalo optimistična, ona kaže da nam Zemlja danas samo vraća zbog našeg nemarnog odnosa, dodajući da svet zapravo i ne može daleko da odmakne, jer ga čine ljudi koji se nisu promenili od vremena kad su živeli u pećinama.

Inače, u ovom razgovoru odlučili smo da zaobiđemo dnevnu politiku, srpsko-hrvatske odnose, istoriju… Pričali smo o životu, pozorištu i novoj knjizi, te nezaobilaznoj koroni…

Pre desetak dana ste proslavili rođendan. Da li ste porukom da su „osamdesete nove pedesete“ želeli da poručite da starost ne mora nužno da bude nešto loše, kao što to obično tvrde u ovom našem regionu?

– Prave pedesete su danas najgore moguće godine, jednake onima osamdesetima. Živiš u svijetu pod maskama, ostaješ bez posla i zdravlja, moraš brinuti o djeci koju ne možeš školovati i o starcima koji umiru od gladi i bolesti, kako ovdje u „našem regionu“ tako i u Njujorku. U tom sam smislu napisala da su osamdesete „nove pedesete“, da prevedem na jezik naroda i narodnosti iz „našeg regiona“, zaje*avala sam se. Biti star je, s jedne strane, odvratno jer te život podsjeća na smrt na tisuću načina, s druge strane, biti star je privilegija jer si „rizičan“, pa su ti šanse da preživiš od korone jednake nuli. Dobar je to osjećaj, izaći iz ovog pakla koji će biti sve gori. Ljudska bića su stotinama godina zaje*avala Zemlju, danas im ona vraća. Ljudska rasa je na pragu izumiranja, hvala bogu. Najgora smo životinja među životinjama, dobit ćemo što smo zaslužili.

Otvoreno priznajete da ste srećni i zadovoljni, da uživate u životu… Postoji li neki univerzalni recept ili savet za to?

– Otvoreno ne priznajem nikad ništa. Pisačica sam, netko tko izmišlja, netko tko onoga trenutka kad ulupa tekst u kompjuter piše o tko zna kome, vrlo, vrlo rijetko o sebi. Moj blog Rudan.info ne bi bio toliko čitan da je prepričavanje mog života. Jesam li sretna ili lažem? Uživam li u životu? Svakako mnogo, mnogo više nego što sam uživala pred dvadeset godina, ali mi je teško svršavati na temu život kad vidim kako se kroz život vuku ljudi oko mene. Većina crkava od gladi, bolesti, beznađa. Hrane nas lažima, straše nas, kradu nas, ubijaju nam djecu, unuke i praunuke. Stvarno moraš biti totalno lud da bi danas bio „sretan“. Ako sam napisala da sam sretna, ne pamtim što pišem, to samo znači da sam toga dana bila luđa nego obično.

Tvrdite li i dalje da je život samo za hrabre?

– Život nije za hrabre, život je za lude. Za one koji puše sve priče koje im prodaju gospodari. Slušamo baljezganja o vladavini „demokracije“, o „poštenim izborima“, o tome kako je Bajden bolja opcija nego Tramp, kao da razlika postoji. Veselimo se novootkrivenom cjepivu koje će skinuti maske s naših lica i otjerati smrt, s druge strane već nam šalju poruku da na nas vrebaju japanski šišmiši, još opakiji od kineskih. Pa ti živi kad ti je penzija 200 eura, stanarina 300 eura, plaća nula eura, budućnost borba za goli opstanak, a oko tebe šišmiši lete li ga lete. Srećom, ljudska bića su, povijest je to pokazala, beskrajno glupa, traže vođu i bič. Kad to dobiju, stave masku na lice, pa gladni, goli, bosi i zaključani čekaju cjepivo. Ne znam jesam li već negdje napisala, to ćete vi znati, da maske ne štite samo od korone, one efikasnije štite od revolucije koja nam je potrebnija nego cjepivo. Svijet, kad kažem svijet, mislim na proletere svih zemalja, trebao bi se ujediniti. Neće to učinit. Kad nisu poslušali Marksa, neće ni mene. Sve smo ovo zaslužili.

Mrzite moć, kako ste jednom priznali, „bez obzira na predznak“, dok, s druge strane, za vas mnogi kažu da ste moćni i uticajni u javnosti, a neki vas se čak i plaše… Je li to paradoks? Šta je za vas, zapravo, moć? Ko su moćni ljudi?

– Mrzim moć. Moć su Gejts, Mardok, vlasnik „Alibabe“, vlasnik „Amazona“, Zakerberg, Soroš, Mask i još nekoliko manje poznatih gadova. Oni drže svijet u svojim kandžama i svaki svoj zločin predstavljaju kao dobročinstvo. Moja je jedina moć da mogu bez straha reći da su spodobe koje sam spomenula gadovi. Je*eš takvu moć. Tu tezu da je moć smjeti pisati što ti pada na pamet – pogledajmo internet pa ćemo vidjeti koliko milijuna „moćnika“ piše pi*darije sretni poput praseta u čistoj vodi, laž je da svinje vole prljavu vodu – prodali su nam moćnici. Vi razvaljujte tipkovnicu, mi ćemo vaše živote. Nama budalama malo treba. Živim u miru sa samom sobom, jer znam da sam nemoćna i kukavica. Da sam pametna i hrabra, učinila bih jedino moćno što može učiniti netko tko je nemoćan – sprašila bih sebi metak u glavu.

Glasno ste ustali protiv zakona kojim se u Poljskoj skoro u potpunosti zabranjuje abortus, pružili ste podršku ženama… Kako komentarišete takav zakon u 21. veku? Pokazuje li nam on, u neku ruku, da svet nije daleko odmakao kad je reč o individualnim slobodama i pravu na izbor?

– Svijet ne može daleko odmaknuti. Svijet čine ljudi koji se nisu promijenili od vremena kad su živjeli u pećinama. Dijele se na mužjake, koji su fizički jači i financijski moćniji, i žene. Mužjaci, vladari, uglavnom se bave ratovima i borbom za lovu, žene su tu da rađaju robove. Mužjaci su ti koji određuju pravila. Posebno su zli gadovi u crnim, katoličkim mantijama kojima Bog zabranjuje seks u svakom obliku, a oni se je*u na sve zamislive i nezamislive načine. Najrjeđe sa ženama. Zato im žene smetaju i zato žele upravljati njihovim tijelima. Gade mi se beskrajno, ti prebogati licemjeri, pederčine i djecojepci. Abortus im je vječna tema. Opsjednuti su pi*kom iako je u skladu s vlastitom vjerom nikad ne bi smjeli vidjeti. Ako moje jadno „perce“ može i malo pomoći da ženama otvorim oči, ma gdje one živjele, to ću učiniti. Volim Poljakinje, razumijem njihovu bol. Žao mi je što Hrvatice nisu tako hrabre i što šutke dozvoljavaju da im po međunožju prčkaju naši popovi iako im je dječja guzica draža.

Na kraju, kakav nam svet ostaje posle korone?

– Već sam rekla. Iza nas će ostati svijet sa sve novijim i novijim modelima šišmiša.

Teško stanje širom sveta KORONA JE DOTUKLA KULTURU, ONA JE NA KOLENIMA

Beogradski Atelje 212 novu sezonu započeo je komadom koji je rađen po vašoj knjizi „Dabogda te majka rodila“, predstava se izvodi u specifičnim okolnostima zbog korone… Da li je ova pandemija koronavirusa trajno promenila kulturu? – Predstava se ne izvodi, koliko ja znam. Korona nije trajno promijenila kulturu, korona ju je dotukla. Ne samo, kako biste vi rekli, „u ovom našem regionu“. U čitavom svijetu kultura je na koljenima. Ne slučajno. Kultura je jedino što ljudsko biće čini drugačijim od robota. Korona je čudo. Robovlasnicima je pokazala koliko smo mi robovi zaista krhki, poslušni, spremni na suradnju i poraz.

Znam da radite na novoj knjizi. Kada stiže u knjižare? – Odgovor na to pitanje zna samo korona.

Koliko god da je brak divan sa sobom može doneti određene probleme, posebno ako nemate dobar odnos sa svekrvom.

Foto: Shutterstock, ilustracija

Čak da se dobro slažete, priznaćete da je ova veza specifična i definitivno ne liči ni na jednu drugu. U nekom trenutku ćete najverovatnije potražiti od supruga pomoć jer, ipak on najbolje poznaje svoju majku, ali i vas.

Zašto svekrve ne vole snaje?

Iako se romantične veze veoma razlikuju od porodičnih, odnosno krvnih, biohemija i neuronski signali koji vezuju novorođenče i roditelja su isti oni koji se koriste sa povezivanjem sa partnerom.

Tako se roditelj i dete se u mnogim slučajevima ponašaju kao ljubavnici. Majka i beba se razumeju međusobnim pogledom, a ova rana intimnost ostavlja nasleđe koje utiče na svaku sledeću intimnu vezanost, uključujući i brak.

Foto: Shutterstock, ilustracija

Roditelj može biti ljubazan prema partnerki svog sina, ali je ta ljubav retko bezuslovna. Upečatljiva i stalna procena roditelja supružnika sina ili ćerke, u kombinaciji sa ranjivošću (kako će brak mog deteta uticati na naš odnos?) je osnova drevnog sukoba, pa tako osoba koja želi da bude lojalan supružnik i lojalan sin ili ćerka često može biti u dilemi koja je mnoge brakove i razorila.

Iskustva sa Balkana

Ovo još više važi ako uzmemo u obzir područje Balkana gde je još uvek izražen patrijarhat i majkama sinova “nijedna nije dovoljna dobra za snaju”.

“Meni je moja uzela sve poklone i novac sa svadbe što je dala muževljeva familija i dala drugom sinu snahi jer su oni poslušni, rade sve što mama kaže. Moj muž je morao da se ispoveda majci da sam nevina ušla u brak jer po njenom samo kurve rađaju žensku decu. Morao je jer ga je izluđivala time. Moja deca, pošto su ženska za nju ne postoje. Hvala Bogu muž mi je normalan čovek, primoran je da se stalno svađa sa njom”, ističe Jadranka u svojoj ispovesti.

Foto: Shutterstock, ilustracija

Drugi komentator je zaključio da se žene međusobno jako mrze, te da među svekrvama i snajama nema ljubavi niti će je ikada biti.

“Svašta mi je radila, ali bezuspešno. Danas, trideset godina posle našeg venčanja i dalje mašta da joj se sin razvede od mene. Ali uzalud joj, kaže ne može da gleda kako ja trčkam i ulizujem se njenom sinu. Ne može da podnese što smo mu ja i deca na prvom mestu, a ne ona. Drage moje, volite svoje muževe, ne obraćajte pažnju na te oštrokondže jer se niste udale za njih. Srećna sam, volim i voljena sam, a ona je ta koja pije bromazepame zbog svoje lude glave”, savet je još jedne čitateljke “Telegrafa”.

Druga se pak, pronašla i prisetila odnosa svoje majke sa svekrvom.

“Kad smo bile male sestra i ja, lupala je sekirom vrata da nas ubije, pa nas je majka zagrlila, a otac na poslu i naiđe njena sestra i zaustavi je. Sećam se, tata donese paketiće, a ona nam ih uzme. Pa nismo imali kupatilo, a onda nije dala da se kupamo kod nje, nego smo se leti napolju kupale, a zimi korito. Isterala nas je iz kuće i to je najbolje što je uradila. Evo sad pliva u parama sama.”

Međutim, ima i izuzetaka u kojima svekrve nisu “remeteći faktor”, naprotiv.

Foto: Shutterstock, ilustracija

“Imala sam divnu svekrvu, a sada sam i sama svekrva i trudim se da budem čovek. Problem svekrva je što imaju sasvim pogrešnu sliku o svojim sinovima, gledaju samo vrline, a mene guraju pod tepih, a kad dođe snajka aršin je obrnut – mane se broje i ističu, a vrline naravno ne postoje jer, zaboga to je snaja, to je tuđe, nije moje, samo je moje najbolje. Moje iskustvo kaže da smo svi različiti i da treba u životu da budemo iskreni partneri koji se pomažu za dobrobit svih. O problemima koji naiđu treba pričati, a ne ogovarati i takmičiti se ko je jači i ucenjivati. Ja sam sa svojom svekrvom debatovala, a sada to radim i sa snajom jer ako ne kažeš šta misliš kako to druga strana da zna.”

“Ovako znam na čemu sam, a i drugi znaju šta mislim, a ko ćuti taj nije iskren i samim tim snosi odgovornost”, zaključila je još jedna komentatorka koja je, čini se, jedina imala pozitivno iskustvo sa svekrvom i danas sa snajom.

Večeras stupaju na snagu nove mere koje je donela Vlade Srbije – svi objekti uslužnih delatnosti, osim apoteka, benzinskih pumpi i restorana koji imaju dostavu, moraju da budu zatvoreni u 21 čas. Ova mera je oročena na dve nedelje, odnosno do 1. decembra, a ako se epidemiololška situacija do tada ne smiri, prete nove, još drastičnije mere!

Ključna mera koja je doneta u nedelju na sednici Vlade odnosi se na skraćenje radnog vremena kafića, restorana, klubova, prodavnica, bioskopa, pozorišta i ostalih. Radno vreme lokala skraćeno je po treći put i sada oni mogu da rade do 21 sat umesto do 23 sata kako je bilo do juče.

Ako ovo ne “upali” sledi policijski čas!

Kako je navela premijerka Srbije Ana Brnabić, skraćenje radnog vremena oročeno je na dve nedelje pa će se posle tog perioda evaluirati rezultati postignuti ovom odredbom.

Ukoliko broj zaraženih počne da opada, mere će biti ukinute, a ako broj zaraženih nastavi da raste – mere mogu biti i pooštrene.

Tako je moguće i obavezno nošenje maski na otvorenom, kao i dodatno skraćnje radnog vremena ugostiteljskih objekata, a kao krajnja mera moguć je i policijski čas!

Što se prve dve tiče, za to se već duže vreme zalažu pojedini članovi Kriznog štaba – dr Predrag Kon više puta je govorio da bi maske trebalo da budu obavezne i na otvorenom kao što su recimo šetališta, te naveo primer Knez Mihailove ulice u Beogradu, a što se tiče eventulanog novog radnog vremena ugostiteljskih objekata, ono bi moglo da bude skraćeno na 18 časova.

Kako će se kretati kriva do kraja meseca

Dr Branislav Tiodorović izneo je jutros dramitčno predviđanje, a to je da do kraja ovog meseca ne možemo da očekujemo zaravnjenje krive, već da ćemo čak imati i više zaraženih, a da do zaravnjenja može doći tek početkom decembra. Upravo je to taj momenat do kada su mere i oročene.

On je dodao i da prve efekte mera koje večeras počinju da se primenjuju možemo da vidimo za 7 do 10 dana.

Premijerka Srbije Ana Brnabić ponovo je naglasila jutors da ukoliko se mere ne budu poštovale, Srbiji preti potencijalno još pooštravanja mera, kao i najteža opcija – policijski čas.

Koje još mere važe

Podsetimo, osim ovih mera koje večeras stupaju na snagu, u Srbiji važi i obavezno nošenje maski u zatvorenom prostoru, ali i na otvorenom ukoliko nije moguće održavati distancu veću od 1,5 metra (redovi ispred pošti, banaka i slično), kao i zabrana okupljanja više od pet osoba.

U pomoć poštovanju svih mera i ovih novih i ovih starih stigle su konačno i izmene i dopune Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Time će i kontrola i kažnajvanje biti podignuti na znano viši nivo.

Radno vreme – najčešće kršena mera

Inače, noćni klubovi su mesta koja su se najčešće oglušila o poštovanje propisanih mera, prvenstveno kada je u pitanju radno vreme. Iako su do juče mogli da rade do 23 sata, česta slika bili su puni klubovi do ranih jutarnji sati, a o nošenju maski i držanju distance nije bilo ni govora.

Zato su mnogi članovi Kriznog štaba za borbu protiv korona virusa upravo klubove karatkerisali kao “leglo zaraze”.

U SELU Voljavce kod Jagodine u kući V. M. (40) nađena je mrtva devojka S. R. (22).

Kako pričaju komšije, njih dvoje su bili “u vezi”.

Nesrećna devojka je imala povrede po telu.

(Objektiv)

Zamislite da imate 26 godina, da nosite blizance koji su plod ljubavi, a onda na rutinskom kontolonom pregledu saznate da je porođaj krenuo, i to 15 nedelja pre termina. Zamislite da sami ležite u sobi dok se vaše bebe bore za svoj život a da im vi, kao osoba koja im je to podarila, ne možete pomoći. Zamislite saznanje da posle tri dana ostanete bez jednog deteta, a da je drugo u isto kritičnom stanju. Za Milicu Lazarević Jekić, devojku iz Beograda, to nije bio košmar, već agonija koja je trajala skoro pet meseci.

Milica (37) imala je 26 godina i bila u 24. nedelji trudnoće kada je prilikom posete ginekologu saznala da je porođaj prevremeno krenuo. Imajući u vidu da nosi blizance, znala je da će se verovatno poroditi pre termina, ali ni u nagorim košmarima ni ona ni njen suprug Ivan nisu mogli da zamisle da će porođaj krenuti čak 15 nedelja pre roka. Nakon meseci borbe, njena ćerka Sunčica je pobedila i napustila je inkubator, ali njen brat, koji je na rođenju imao veću težinu, nažalost nije preživeo.

Svoje iskustvo, Milica, koja je diplomirala srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, a danas radi u sferi marketinga, kasnije je pretočila u priručnik “Put roditeljstva: Od mrvice do zvezde Dnevnik mog prevremenog porođaja”, u kojem kroz lični primer, ali na indirektan način, pomaže svim roditeljima prevremeno rođene dece. Kako je rekla u razgovoru za Blic, njena trudnoća je bila potpuno normalna, pri čemu se pridržavala svih saveta lekara tokom održavanja trudnoće.

“Trudnoća je bila potpuno normalna. Imala sam 26 godina, mlada trudnica i pre toga sam vodila sportski način života. Sve je bilo normalno i uobičajno, sem što sam nosila blizance, što je samo po sebi bilo izazovnije tokom održavanja trudnoće. Išla sam redovno na preglede, savesno sam se ponašala, jednostavno, vodila sam računa o svim aspektima. “

Tako je jednom otišla na redovni pregled i imala šta da čuje.

“Porođaj je krenuo sam od sebe, dok sam bila na kontrolnom pregledu. Nisam osećala simptome, nisam se osećala neobično, nisam imala kontrakcije, bio je to sasvim normalan dan u mojoj trudnoći. Porodila sam se prirodno u 24. nedelji trudnoće i bebe su normalno izašle. Porođaj je prošao perfektno, ali velika mana je bila u tome što je trebalo da se rode tek 15 nedelja kasnije.”

Sunčicina pobeda

Blizanci, ćerkica i sin, rođeni su s malom kilažom, koja je nakon toga u inkubatoru još više spala. Nažalost, njen sin nije preživeo, dok je mala Sunčica odnela životnu pobedu.

“Rođeni su jako mali, dečak je imao 850 grama, čerkica 750 grama, i njihova težina je ubrzo krenula da pada. Sin je preminuo nakon tri dana, a devojčica je nastavila svoju borbu, iako se nalazila u lošijem stanju od njega. Spala je na svega 620 grama. Naravno, prebačeni su na Institut za neonatologiju. Sunčica je provela u inkubatoru tamo preko četiri meseca.”

Gubitak deteta teško im je pao, a celu situaciju je dodatno otežavala i činjenica da je bila fizički razdvojena od supruga.

“U prvom trenutku, osećaš šok. Sve ono što si ti, što si očekivao, što je tvoj život, srušeno je sve do temelja. Uplašen si, razočaran, fizički se loše osećaš. Treba da se oporaviš od porođaja, razdvojen si od beba, razdvojen od supruga, a njegova podrška ti je tada najpotrebnija. Čuli smo se preko telefona, nalazili krišom po hodnicima kao tinejdžeri, samo da mi da stvari. U tom trenutku nisam znala za neonatologiju, znala sam za inkubator, ali ne i kako sve to izgleda. Bilo je jako, jako teško. Jedna veza, jedna ogromna veza se prekida… To je nešto što se ne nadomešćuje i ne prolazi. Ljudi govore, prilaze ti sa rečenicama ‘vreme leči sve’, što ti možda i naučiš kroz svakodnevicu, ali neke šupljine su tu, deo su tebe…”

Narednih meseci, Sunčica je bila u inkubatoru Instituta za neonatologiju i mogli su da je viđaju onoliko koliko je to njeno zdravstveno stanje dozvoljavalo. Kako Milica kaže, čitava agonija joj je lakše padala zahvaljujući osoblju Neonatologije, od kojih je dosta toga naučila, kako o negovanju svog deteta, tako i o značaju maminog mleka u njegovom životu.

“Mogli smo da je viđamo onoliko koliko nam je njeno zdravstveno stanje dozvoljavalo. Imali smo sreće da Institut za neonatologiju ima jako puno razumevanja za porodicu, imaju humane odnose i dosta se prijatnije osećaš. U celoj toj priči, čitav tvoj život je okrenut ka bolnici. Pre nego što je došla kod mene u sobu, u krevetac, gde sam mogla da je dojim, čitavo vreme sam održavala mleko, donirala sam ga Banci humanog mleka i pokušavala sam da učim o svom detetu. Jednostavno, sve vreme sam učila o Sunčici. Ona je svašta pretrpela, imala je krvarenje unutar glave, sepsu, bila je u teškom stanju. Mi smo kroz priču sa lekarima bili nekako pripremljeni šta će njeno stanje doneti u budućnosti, imali smo predznanje da ćemo s detetom morati dosta da radimo. Kod prevremeno rođene dece dešava se da imaju razna oštećenja, kasnije progovore, kasnije prohodaju, imaju razna psihomotorna oštećenja. Naša Sunčica je imala za posledicu oštećenje vida.”

Do druge godine, Sunčica je reagovala samo na svetlost

Nakon izlaska iz bolnice, za porodicu Lazarević Jekić i njihovog novog člana, Sunčicu, počela je nova borba. Naime, Sunčica je do druge godine, zbog oštećenog vida, reagovala samo na svetlost.

“Neonatologija je predstavljala borbu za život, a nakon izlaska odatle, počeo je pravi život, u realnom svetu, i tu se suočavate s borbom za podršku. Njen vid je bio jako oštećen, do druge godine mene nije videla, reagovala je samo na svetlost. Ali, s vremenom se vid razvijao i ona sada čita, trenutno je četvrti razred i uz pomoć velikog fonta, čita. “

Danas Sunčica ima deset i po godina i dete je koje svuda seje radost i smeh.

“Sunčica raste normalno integrisana u društvo, prilično dosta se kreće, ide u prodavnicu, na rođendane, na Adu, u park. Što se reakcija tiče, kada ljudima suprug i ja kažemo kroz šta je prošla, prihvataju je lako. Jednostavno, ne držimo to pod velom tajnosti. Ljudi treba i moraju da se upoznaju sa raznim stvarima i da im se govori da postoje ljudi koji funkcionišu drugačije. Nikada nismo imali neprijatnosti, zaista. Trenutno pohađa specijalnu školu, jer malo teže reaguje na veliku grupu ljudi, zbog buke, i bilo bi idealno da je okružena manjim brojem ljudi. Sama po sebi, dosta napreduje.”

Od mrvice do zvezde

Bitka kroz koju je prošla Milicu je podstakla da napiše priručnik u kojem se obraća roditeljima čije su bebe poput njene, prevremeno rođene, jer, kako kaže, takva knjiga je bila potrebna njoj tokom boravka u bolnici da bi sve bolje shvatila.

“Što se priručnika tiče, napisala sam ga jer je meni mnogo nedostajala takva knjiga u vreme dok sam ja bila na Institutu. Jer, kada se porodiš na vreme, imaš druge majke pored sebe, prijateljice, imaš savetovalište, brojne sajtove, svi te usmeravaju. Kada se porodiš mnogo pre vremena, oko tebe vlada muk. Svi se sklone, žene ne znaju šta bi ti rekle, ja sam u to vreme bila jedina majka u društvu, nemaš informacije.”

Pomoć prilikom pisanja, imala je i od strane Milice Ranković, direktorke Instituta za neonatologiju, sa kojom je na jednostavan način ljudima dala priliku da kroz prevremenu trudnoću prođu što bezbolnije, sa dovoljno informacija.

“Nisam ga napisala skroz kao ispovest, jer mišljenja sam da je to samo moja priča, već sam želela da predstavim to iz jednog drugog ugla. Postoji taj neki dnevnički deo i osnovni deo priče kroz koji se prožimaju moja iskustva, ti izazovi, sve što prevremeni porođaj nosi sa sobom. Postoje i medicinski delovi koji su objašnjeni jednostavnim jezikom da roditelji razumeju i pisala sam ga u saradnji sa direktorkom Instituta. Sva ta medicinska stanja, kako izgleda intenzivna nega, čemu ti aparati služe, kada nastanu krvarenja u glavi ili kada dete teško diše, šta da očekuješ, stoji objašnjeno u knjizi. Sa druge strane, ne delim savete u knjizi, več sam više kao podrška, jer sve te bebe imaju slličan put koji moraju da pređu. Koliko god da je svaka beba različita, postoji tu neka šema.”

Priručnik čitaju čak i mame s terminskim porođajem

U većem delu knjige bavi se mlekom i njegovoj bitnosti po život i zdravlje bebe.

“O mleku postoji veliki deo u priručniku, koji čitaju čak i žene koje imaju terminske bebe. Naime, u porodilištima o tome ne pričaju i ne obučavaju te toliko koliko je to slučaj na Neonatologiji. Ja sam tamo uz pomoć sestara bukvalno doktorirala na temu mleka, jer se tu nalazi najveća i prva banka humanog mleka. Takođe, pokriva i deo boravka roditelja na Insitutu i govori o bitnosti psihološke podrške roditeljima, jer oni su stub za dete, i tokom hospitalizovanja i kasnije u životu.”

Nakon što se priručnik “Put roditeljstva: Od mrvice do zvezde Dnevnik mog prevremenog porođaja” pojavio na tržištu obraćaju joj se mnogi roditelji, ali, kako navodi, nekako stidljivo i uplašeno.

“Dosta njih mi piše, izgubljeni su, uplašeni. Podrška im je jako, jako potrebna. Kad im se desi ovo što se desilo i meni, pogubljeni su. Javno se javlja mali broj ljudi, ali preko poruka unutar inboksa, javlja se veliki broj njih. Imaju često pitanja ili mi ispričaju svoju priču i kako se osećaju. Kod nas je i dalje to tabu, jer se plaše osuda. Ljudi često ono što je strašno misle da se dešava samo drugima. Često sam se sretala s komentarima nakon što ispričam svoju priču – eto, zato sam ja vodila računa u trudnoći. Vodila sam i ja mnogo računa, to nema veze, ružne stvari se, nažalost, dešavaju i nikada se ne otkrije razlog. Možda kroz deset godina saznamo pravi razlog, medicina napreduje, ali danas… teško.”

Kako nam je rekla, samoosuđivanje kod roditelja je prisutno, podjednako i kod majke i kod oca. Upravo zato, njena knjiga se bavi razbijanjem tabua i reči “meni se to neće desiti”.

“Majke u početku sebe optužuju, svaka majka prođe kroz osećaj krivice, da je ona loša, da nije dovoljno pazila, da je loša žena, razne priče kolaju po umu. Žena ima svoju šemu, muškarac drugu. Ova knjiga razbija taj tabu da se “meni prevremena trudnoća neće desiti” i da se to dešava tamo nekom. Ne, to se dešava svima, u svetu svaki deseti porođaj, kod nas jedanaesti je prevremen”, kaže nam Milica na kraju razgovora.