Month: November 2020

Vatrogasno – spasilačka ekipa intervenisala je u četvrtak u selu Repište u Grdeličkoj klisuri, a pred prizorom koji su zatekli, gotovo da su zanemeli od užasa, jer su našli staricu kako sa kozama, umotana u krpe, živi u ledenoj prostoriji!

Vatrogasci su primili poziv od kriznog štaba opštine Vladičin Han, a potom zajedno sa ekipom hitne pomoći, krenuli u 20  kilometara udaljeno Repište, na padinama Kukavice.

– U jednoj od mahala, do koje su se vatrogasci jedva probili došli su do kuće u kojoj su zatekli baku od oko 80 godina u užasnim uslovima.

U drugoj prostoriji je bio i čovek koji se predstavio kao njen sestrić, i šestogodišnje dete sa njim.

U prostoriji je bilo veoma hladno, iako je baka po malo ložila šporet. 

– Vatrogasci, nekoliko ljudi koje je opština Vladičin Han još angažovala pri spasavanju, kao i hitna pomoć, zbrinuli su baku u Domu zdravlja u Hanu – priča ovaj vatrogasac.

Nakon što joj je ukazana prva pomoć, baka je trenutno na jednom od odeljenja ZC u Vranju.

Prema raspoloživim podacima, baka je korisnik usluga socijalne zaštite.

Snežana Tasić, rukovodilac Prihvatilišta za stare u Vranju, potvrdila je da su je kolege iz Centra za socijalni rad u Hanu kontaktirale u vezi ovog slučaja.

– Prema informacijama kojima rspolažem, baka je u ZC-u u Vranju, i očekujemo da bude smeštena kod nas – navodi Tasićeva.

Kada joj je u julu 2013. poginuo muž, Slavica Đurić je ostala sama sa troje male dece u trošnoj kućici na periferiji Smederevske Palanke. Udovica, samohrana majka, trebalo je decu prehraniti, obući, školovati. Nimalo lak život odskora je postalo još teži; zbog duga joj je isključena struja, a to bi, sudeći po nalazu lokalnog Centra za socijalni rad, mogao da bude i razlog da joj budu oduzeta deca.

Tako barem stoji na kraju zapisnika poslednje posete socijalne radnice i pedagoga Centra. „Preduzeće se mere iz porodično pravne zaštite, u zaštiti prava i interesa maloletne dece, kao i izdvajanje dece iz porodice po hitnom postupku – privremenim zaključkom“. Centar za socijalni rad radi na ovom slučaju i pokušava da u saradnji s majkom deci obezbedi koliko toliko normalne uslove za život.

Deca, Urošu je sedam, Milošu devet, a Tamari 14 godina, stiskaju se uz majku na kauču, u jednoj od tri prostorije nevelike kuće. U jednoj sobi su tri kreveta, tu spavaju deca, u drugoj, koja je ujedno i kuhinja, spava Slavica.

“Tamara mora imati svoju sobu”

I to je problem, tako su joj rekli iz Centra za socijalni rad; devojčica bi morala da ima svoju sobu.

– Gde? Ovo je kuća koju je muž podigao, kada je poginuo, sprat je ostao nedovršen, nikada nismo imali para da ga završimo. Sa 20.000 porodične penzije, koliko je sada, jedva imamo da se prehranimo, treba deci za školu, moram i da ih obučem… Pa, ja nemam račune da platim, isekli su nam struju u avgustu zbog duga, morala sam kredit da dignem da uzmem šporet na drva, i to mi od penzije odbijaju, sada sam nabavila drva… Da deci makar bude toplo, ide zima, kad već struju nemamo. Kao da ja ne bih volela da svako ima svoju sobu – pita Slavica i brizne u plač.

Ne prvi put, dok smo razgovarali, svako malo bi joj se otele suze, onda bi odlazila u kupatilo, tu treću prostoriju u kući. Kada smo ostali sami, objašnjava, sklanja se od dece kad plače, i njima sve ovo teško pada, ne moraju takvu da je gledaju, najmlađi, Uroš, pogotovo je osetljiv, kaže.

Deca, sve troje, uče uz svetlost sveće. Čak ni ulično svetlo ne dopire do njih. Em je kuća na kraju slepe ulice, em je sijalica na banderi preko puta odavno pregorela. Htela je da kupi sijalicu za banderu, makar da to svetlo imaju, ali su joj rekli u Elektrodistribuciji da mora da plati i njihovu ekipu da je postavi ili da sama nađe nekog.

Centar za socijalni rad: Radi se na slučaju

Povodom naših saznanja o teškoj finansijskoj situaciji udovice Đurić i moguće mere, obratili smo se Centru za socijalni rad u Smederevskoj Palanci.

“Intenzivno se radi na slučaju sa majkom i porodicom, ali ništa više od toga trenutno ne možemo da vam kažemo”, rekli su za “Blic” iz tamošnjeg Centra za socijalni rad.

Koliki je dug za struju?

Koliki je dug za struju? Na obračunu piše 195.000 dinara i Slavica te pare nema, pogotovo ne na gomili. A reprogram joj ne daju, jer sve je sporno, počev od toga kako su uopšte bili priključeni na mrežu.

– Ni kada smo se uselili u ovu kuću nije bilo struje, nismo mogli da se priključimo jer nije legalizovana. Muž se nekako priključio, oni su to saznali, napisali mu prijavu, došli isključili. Posle je on nešto platio pa nas priključili – priča Slavica kako nije bilo lako ni dok joj je muž bio živ.

A poginuo je radeći na građevini u Beogradu, pao je sa skele. Radio je u “Goši” 26 godina, kada je firma propala, počeo je da nadniči kod građevinskih preduzimača.

– Bio je sedam dana u komi, pre nego što je umro. Deca su tada imala dve, četiri i devet godina. Samo su mi doneli njegov kačket. Nisam imala kome decu da ostavim, da odem u Beograd dok je bio u bolnici. Nisam tužila tog preduzimača, nagovorali su me… Kako, ja nisam znala papire da izvadim, da to sredim kada je umro, a i s čim… Sve što mi je ostalo posle sahrane bili su sokovi i kisela voda. Niko mi nije pružio nikakvu pomoć. I tada su me odbili u Centru, rekli: „Dobićeš penziju“. Za pet godina od njih sam dobila jednom osam hiljada, i pred prošlu zimu 5.000, i to sam čekala 4-5 meseci.

Nasledila stan u Pirotu sa sestrom, a ne može da ga proda

Rešenje Slavičinog problema može biti u prodaji nasleđenog stana, ali je to još na dugačkom štapu. Naime, pre dve godine Slavici je u Pirotu umro otac, nasledila je od njega stan, zajedno sa sestrom. Pokazuje rešenje o nasledstvu, ali postoji začkoljica. Sestra se već godinu dana ne javlja, zna da je u Nemačkoj, ali kontakta nema, pa tako ni ostavinske rasprave.

I to je Centar za socijalni rad u onom nalazu naveo: „Slavica se obavezuje da nakon dobijanja sredstava od imovine koju je nasledila, isplati dug za struju“. Ipak, to je uslov, baš kao i da prenese strujomer na svoje ime, da je u toku sa školskim i vanškolskim obavezama dece, da im obezbedi bolje uslove za život… Valjda, da radi i zaradi, za te bolje uslove, a u međuvremenu da bude „u toku…“.

“Ne stidim se nijednog posla”

Slavica je završila za kuvaricu, dok je bilo posla u Palanci, bilo je i za nju. Posle je brala višnje, sakupljala puževe… Sada ni toga nema.

– Ne stidim se nijednog posla. Volela bih da radim, ali volim i njih da čuvam. Kome da ih ostavim? Jedino moja majka dolazi, i ona je žena bolesna. Samo da mi decu ne oduzmu… Ja živim u strahu, plašim se, zaključavamo se, kad neko zakuca na vrata ja pretrnem!

Pošto Slavica nije vična kompjuterima, njena prijateljica Tanja Cerović, majka Uroševog školskog druga, pomogla joj je da sve dospe u javnost, kako to već danas ide, preko društvenih mreža. Otvorile su i žiro račun za pomoć. I – ljudi počeli da uplaćuju.

– Neće Slavica da podigne ni dinar sa tog računa, strah je da joj i to ne uzmu za zlo. Pare stoje, kaže, “ne diraj”, plaši se da joj decu ne oduzmu.

Nikola (17) i Milica Vasić (11) iz sela Batušinac u okolini Niša su deca koja su ostala bez oba roditelja, a o njima se brinu deda ujak, baba ujna i tetka Danijela.

Ovo nije samo još jedna priča koja budi saosećanje, već istinita priča i jedan podsetnik našem društvu da ima još onih kojima treba pomoć.

Nikola i Milica su 2013. godine izgubili oca u saobraćajnoj nesreći, a njihova majka je izgubila bitku sa rakom pankresa početkom februara ove godine.

Od tada život za njih postaje samo borba za preživljavanje, a žive u kući u kojoj su uslovi života nedostojni čoveka. Žive sa očevim ujakom koji je šlogiran i ujnom koja je starija osoba, a tetka im pomaže maksimalno koliko je u njenoj moći – kaže za Espreso tetka Danijela Uzelac

– U staroj kući jedva da imaju normalne uslove za život. Nemaju wc šolju u kupatilu, koriste poljski wc po hladnoći – objašnjava Danijela .

Nikola pohađa treći razred jezičke gimnazije Bora Stanković u Nišu, sestra Milica peti razred osnovne škole. Isprva nisu ni bili svesni šta im se događa u životu. Nikola je veoma jak dečak. Od škole je dobio stipendiju kao Vukovac koji i nakon svega niže petice u školi.

– Mislim da je mala Milica tek sinoć postala svesna da je 6. februara izgubila majku kada je sama učila lekcije iz predmeta. Svaki put je majka sa njom učila, čitala joj, prepričavala i pomagala da što bolje savlada gradivo, a sada je sedela sama za stolom i učila – priča tetka i kaže da je devojčici teško ne samo zbog učenja već i zato što više nema majku.

Danijela je izgubila roditelje pre nekoliko godina i teško je to podnela, a zbog stresa je morala da potraži i stručnu pomoć, a kaže da se deca dosta dobro drže s obzirom na to kakva ih je tragedija zadesila.

Baba ujna se brine o šlogiranom suprugu i o Milici i Nikoli. Hrane ima, račune plaća baka od svoje male penzije, ali nije kaže Danijela, nije sve u hrani.

– Deca se ne predaju, ali se vidi da im je teško i naravno da im nije lako. Juče sam pomagala Milici da pravi herbarijum iz Biologije, a Nikola ima svoje potrebe, a ja kao tetka ne mogu baš sve da im priuštim, nisam ni zaposlena. Volela bih da imaju barem normalno kupatilo, a ne da idu po hladnoći u poljski wc. Imaju kupatilo, ali nije funkcionalno – iskrena je Danijela.

Za Nikolu kaže da je zaista pametan i jak momak koji sve razume.

– Ja znam kako mu je, jer sam “nosila iste cipele kao i on”  – objašnjava metaforični  tetka Danijela koja ima je kako kaže veliki oslonac u životu i uvek će biti, ali deci roditelje ne može zameniti – tvrdi ona.

Nedavno mi je Nikola rekao da mu dođe da se iseli iz kuće, jer ima utisak da je kuća ukleta, jer na svakih 5-6 godina neko umre – otkriva Danijela i kaže da Nikola ipak, ima i svojih teških momenta, ali da stav ukućana dosta znači.

Nikolini i Miličini deda i baba su preminuli mladi, a sada su i Nikolini roditelji preminuli, pa se svi pitamo da li deca ispaštaju ni kriva ni dužna zbog ko zna čega ili nas je neka kletva zadesila – pita se tetka Danijela.

Iako su maloletni i žive sa ujakom i ujnom očevih roditelja, deca nemaju staratelje.

Slažete li se sa doktorom?

Doktor Haris Mujanović iz Sarajeva oglasio se na Fejsbuku povodom jučerašnjih gužvi u tržnim centrima, tokom Crnog petka. Mujanović, koji je stomatolog u Hitnoj pomoći, podelio je fotografije današnjih gužvi iz sarajevskih tržnih centara, ali i fotografije svojih kolega doktora koji su proteklih dana izgubili život zbog koronavirusa.

“Ovdje vam nije problem doći i čekati satima da kupite glupost, ali zato kad dođete u Hitnu pomoć ako ne možete odmah ući ili šta više morate čekati u redu odmah slede, psovke, vređanja i u zadnje vreme fizičko napastovanja na medicinske radnike!”, napisao je u objavi.

Dodao je da „zbog ovakvih ljudi i živimo u ovakvoj zemlji, zbog ovakvih ljudi mnogi su napustili ovu zemlju“.

“Zbog ovakvih ljudi i umiru moje kolege koji su nesebično davali i daju poslednje atome snage da pomognu bolesnim i zaraženim! Zbog ovakvih i imamo ljude na pozicijama koji godinama urušavaju sistem, podržavaju nepotizam, podržavaju kriminal i ubijaju nedužne! Ovoliko ljudi se ne pojavi na protestima kad ih trebamo, ovoliko ljudi se ne pojavi na biračkom mestu kad ih trebamo, ovoliko i mnogo više ljudi imamo u narodnoj kuhinji!” stoji u njegovoj objavi na Fejsbuku, koja se završava rečima: SRAM VAS I STID BILO JOŠ JEDNOM!!!

Šestomesečni dečak Aleksandar K, ili Saša, kako ga zovu, jedna je od tri bebe na svetu rođene bez očnih jabučica. Dečak nikada neće moći da vidi, a trenutno nema ni porodicu , pošto ga je majka napustila, a otac nije poznat.

 *FOTO: VALERY KASATKIN / PRIVATNA ARHIVA

Veruje se da dečak pati od ekstremnog oblika retkog SOKS2 anoftalmijskog sindroma koji pogađa jednu bebu u četvrt miliona.

Zbog nedostatka očnih jabučica Saša je nedavno odveden u 2.500 kilometara udaljeni Sankt Peterburg, gde su mu hirurzi ugradili sićušne očne kuglice kako bi obezbedili da mu se lice ne deformiše dok bude rastao. Na takve operacije moraće da ide svakih šest meseci, s tim da će mu svaki put biti potrebne veće kuglice, prenosi “Siberijan tajms”.

 *FOTO: VALERY KASATKIN / PRIVATNA ARHIVA

Osim zbog retkog stanja sa kojim je rođen, postoji još jedan razlog zbog kojeg lekari Sašu smatraju jedinstvenom bebom. Naime, bebe rođene sa tako teškim zdravstvenim stanjem očično imaju i niz drugih zdravstvenih problema. To kod Saše nije slučaj. On ima samo dve dobroćudne ciste na čelu koje će uskoro biti uklonjene.

– Saša prolazi kroz sve redovne preglede i testove kao i svaka druga beba njegovog uzrasta. Dobro mu ide – kaže Tatjana Rudnikovič, doktorka iz Tomska.

Međutim, lekari kažu da trenutno “nema šanse” da će Saša ikada moći da vidi.

Čekajući roditelje

Sašina mama je mlada Ruskinja odrasla u lokalnom sirotištu u sibirskom gradu Tomsku. Prema pisanju lokalnih medija, odlučila je da se odrekne sina i pre nego što je beba rođena, jer je smatrala da ne može da pruži dečaku ono što mu je potrebno.

 *FOTO: VALERY KASATKIN / PRIVATNA ARHIVA

– Osmehne se čim čuje poznate glasove. Njegova majka je u porodilištu potpisala papire kojim ga se odrekla. Nema podataka o Aleksandrovom ocu, a u njegovom rodnom listu je upisana crtica tamo gde je trebalo da bude ime oca. Aleksandar je spreman za usvajanje ili hraniteljstvo – kažu lekari.

Prednost u usvajanju imaće prvo roditelji iz Rusije, a kasnije ako ne bude zainteresovanih i iz drugih delova sveta, s tim da postoje ograničenja kada su u pitanju usvojitelji iz SAD.

Postoje samo dva slučaja beba rođenih bez očiju u svetu. Najpoznatiji slučaj je Arči Ines iz Irske, sada dvogodišnja beba, koja sa roditeljima živi u Sidneju. Arčijeva mama saznala je za stanje svog sina u 31. nedelji trudnoće. Arči ima i ozbiljnih mentalnih poteškoća, blago do umereno oštećenje sluha i probleme sa disanjem.

Dvojica Engleza trkala su se ulicama Vigana dok jedan od njih nije naleteo na auto sa porodicom

Dvojica mladića osuđena su na zatvorsku kaznu nakon što su divljom vožnjom po britanskom gradu Viganu prouzrokovali saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula majka petoro dece, dok su njen suprug i dve devojčice povređeni.

Džozef Paunal (27) svojim je vozilom ganjao 21-godišnjeg Luisa Fišera vozeći 110 km na sat područjem gde je dozvoljena brzina do 50 km na sat. U jednom trenutku Paunal je svojim „mercedesom“ naleteo na „polo“ u kojem su bili 34-godišnja Džoan Kolindž, njen suprug, kao i njihovo dvoje dece, izazvavši težak sudar.

Džoan je zbog težine povreda preminula u bolnici, suprug je pretrpeo prelome grudne kosti, rebra i podlaktice, dok su njihove dve ćerke takođe povređene.

Paunal je osuđen na 12 godina zatvora, dok je Fišeru izrečena kazna od 11 godina zatvora.

(Izvor: novosti.rs)

Sad mi je 13 godina, a nadničim od svoje osme, kad nas je otac napustio. Sve što želim je da u školi imam užinu, kao sva druga deca… i bar jedne patike, a da nisu pocepane. To je, ukratko, spisak želja Slavoljuba, najstarijeg od četvoro dece samohrane majke Olivere Grujin koji žive u desetak kvadrata oronule, stare i polusrušene kuće u Zagajici, nadomak Vršca.

Otkad ih je pre pet godina otac napustio Slavoljub, njegove sestre Natalija (9) i Nikolina (3), brat Đuro (6) i majka Olivera žive u teškim uslovima i, malo je reći, siromaštvu. Nemaju struju ni kupatilo, a život provode u sobičku u koji jedva stanu tri kreveta i šporet. Tu jedu, uče, ali se i kupaju, jer kupatilo nemaju, samo jednu česmu pokraj starog „smederevca“.

Slavoljub je silom prilika glava porodice. U selu kažu da je vredno i pošteno dete. Već godinama nadniči i to mu ne pada teško koliko ga boli podsmeh druge dece i sumorna svakodnevica njegove porodice.

Krov pred rušenjem

– Najteže mi je kad moram da se okupam. Tad zamolim mamu da izvede brata i sestre iz kuće da bih se ja okupao u plastičnom koritu nasred sobe. Sramota me da se pred njima kupam – priča Slavoljub i tužno, stideći se i što priča o tome, obori pogled.

Stari krov na kući samo što se ne sruši, a i zidovi su se odavno nakrivili. Grujini se najviše plaše zime, da im sneg kuću ne poruši. A deca strahuju i od pacova.

– Bojimo se kad sneg napada po krovu, a mama stalno govori: “Joj, joj, valjda će izdržati.” Jednom je kroz rupu između plafona i zida sa tavana propao pacov, isprepadali smo se i poskakali, a mami je ispao tiganj sa krompirima – kaže Natalija i prstom nam pokazuje pukotinu, popunjenu starim džakovima.

Natalija ide u treći razred i ponosno pokazuje knjižicu punu petica. Kada se završi nastava, žuri kući da uradi domaći, dok se još vidi. Zavuče se pored prozora svoje mračne sobe i završava školske obaveze.

– Volim da sve završim pre mraka, ne volim da učim pod svećama. Ponekad zamišljam neku svoju sobu u kojoj bi imala svoj radni sto. I lampu. I da imam novu torbu, školsku, pernicu i bojice, da kupimo blok za crtanje… U stvari, volela bih da budem kao ostala deca u školi – priča drhturavim glasom Natalija.

Majka Olivera prima nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći, ali priznaje da bez narodne kuhinje ne bi uspela da obezbedi deci hranu.

– Slavoljub obično ide po hranu koju donose u centar sela, a mi ostali ga uvek radosno dočekamo. Pomoć od socijalnog je mala, ali nam i to mnogo znači. Pokušavala sam da nađem neki posao, da bar budem negde čistačica, ali nisam uspela. Svake večeri se molim Bogu da moja deca sutra imaju hrane jer znam da su bezbroj puta gladni otišli na spavanje – priča majka Olivera.

Da je više hrane

Kada Slavoljub donese obroke, sva deca se sjate da vide šta je tog dana u tanjiru. Kažu, sve jedu, šta god da je. Glad ne bira.

– Uvek sve pojedem. Samo… voleo bih da nekad ima malo više. Obično za večeru baš i ne ostane, pa gladan idem na spavanje – kaže šestogodišnji Đura, koji po ceo dan jurca za loptom, a na pitanja odgovara dečje iskreno.

Reklo bi se – nema puno primedbi na svoj život. Sve dok na red ne dođe “kao i ostala deca”. Ni Đura nema bogzna koliko želja: da mu mama kupi jedne kopačke… i fudbal, jer želi da trenira. Ipak, ima i jednu veću želju.

– Voleo bih da imamo struju, jer bi onda mogli da igramo igrice na plejstejšnu. Sad mi ne treba, ne može da radi bez struje. Jesam, probao sam ga kod drugara… i mnogo mi se svidelo – objašnjava Đura i obećava da će biti odličan đak kad dogodine krene u školu.

Međutim, bolno je čuti da su ova deca zbog siromaštva često i odbačena u društvu.

– Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna – žali se Natalija (9), a ništa bolje nije ni starijem Slavoljubu – kaže da ga neka deca teže prihvataju jer se već po odeći vidi oskudica u kući.

Volela bih da sestra i ja imamo svoju sobu… i krevete. I zavese na prozorima: A da u ormarima bude lepo složena odeća. I da moja braća imaju toplu sobu gde mogu da uče i igraju se. I kupatilo, da mogu češće da se okupam – kaže Milica Dramićanin, koja sa petoro braće i sestara živi u uslovima nepojmljivim njihovim vršnjacima u gradu.

Šestoro dece porodice Dramićanin, na obroncima Golije, željno sanja topli dom. Dok se drugi mališani raduju snegu, oni strahuju… Jer zima u brvnari, na hiljadu metara nadmorske visine, asocira na promrzline, na mraz i inje koje im zorom zalepi trepavice.

Drvo se na kući rasušilo i vetar šiba na sve strane na minus 20, a šupljine zatvaraju kartonima i starim krpama da se ne smrznu.

Greju se stisnuti jedni uz druge oko starog šporeta. Od šestoro mališana, petoro je sa manjim problemima u razvoju. Najstariji sin Dragovan ima sedamnaest godina, a najmlađi Ivan četiri. Tu su još Dragana (16), Mirjana (15), Budimir (13) i Miloš (6). Gordana, majka ove dece, osoba je s invaliditetom. Otac Milutin ima pedeset četiri godine, bez posla je, a od poljoprivrede jedva zarađuje da se prehrane.

Garderobu koju dobiju od Crvenog krsta i Društva za dečju i cerebralnu paralizu kače na konopce raširene u sobi. Prošle godine zahvaljujući ovim organizacijama kuća im je malo izolovana, ali sve je to samo kap u moru.

Čokoladama i voću raduju se iskrenim dečjim žarom, iako im je težak život na planini ugasio iskru u oku. Na 40 kilometara od grada za njih je vreme stalo.

– Voleo bih kada bih mogao da idem u Ivanjicu, da vidim drugu decu, da se družimo – kaže Miloš, koji je napunio šest godina.

On i njegova braća raduju se svakom ko pokuca na vrata njihovog doma. Brat Budimir je bio jedini đak u školi u Vučaku. Omiljen i vragolast, stalno je zbijao šale. I danas kada ga pitate koji je glavni grad Srbije, on kaže:

– Moj Vučak.

Iako žive u najudaljenijem selu u ivanjičkoj opštini, bez osnovnih uslova, ovi mališani imaju želju da probaju sve kao i njihovi vršnjaci: čokoladu, „koka-kolu“, vožnju autobusom, a iznad svega da imaju svoj krevet, kupatilo i ormar. Otac Milutin je tužan što svojim mališanima ne može da obezbedi bolje uslove. Kaže, trudi se maksimalno, ali…

– Kada bih mogao da im obezbedim kupatilo i toplu vodu, ali ne može se, mnogo usta treba nahraniti, jedva mi to polazi za rukom – jada se Milutin.

Stolovi i stolice se raspadaju, u sobici furuna, mali kredenac, bez polica za posuđe, ostave za hranu. Školski ranac okačen na ekseru iza vrata. Knjige pored kreveta na podu. Televizor, kakav-takav, radi. Četvoro dece ide u seosku školu, i do nje putuju oko tri sata peške, po kiši i snegu, uz šumu gde su lisice i vukovi domaće životinje.

Najmanja beba ikada rođena u Srbiji na svet je došla sa svega 350 grama. Lavovski se borila za život i danas je ona jedna zdrava i napredna beba.

Palčica, kako su je prozvali, rođena je prevremeno, čak 12 nedelja pre termina, početkom ove godine u GAK “Narodni front”. Posle duže od četiri meseca života u inkubatoru, u Institutu za neonatologiju, ona je uspešno prebrodila sve zdravstvene prepreke.

Kako njeni presrećni roditelji, koji su želeli da ostanu anonimni, kažu za “Blic”, ona sada ima 4,5 kilograma, lepo napreduje i polako sustiže svoje vršnjake.

– U početku smo bili uplašeni. Sa druge strane, imali smo veliku pomoć doktora iz Instituta za neonatologiju i ostalog medicinskog osoblja iz te ustanove. I uspeli smo da se izborimo zajedno sa našom devojčicom, koja je volju za životom pokazala od samog rođenja – navode mama i tata najmanje srpske bebe.

“Strah je nestao kada smo je konačno uzeli u ruke”

Oni priznaju da su taj strah osećali sve vreme, ali on je potpuno nestao u momentu kada su svoju bebu uzeli u ruke posle njenog boravka u inkubatoru.

Standardna garderoba i oprema za bebe čak i najmanji broj, za ovu hrabru i jaku devojčicu bili su ogromni, pa su im, kako naglašavaju roditelji, garderobu i cucle sve vreme tokom boravka u Institutu za neonatologiju obezbedili u toj ustanovi.

“Palčicu i danas pamte u GAK “Narodni front”

Naravno, Palčice se još živo sećaju i u najvećem porodilištu na Balkanu GAK “Narodni front”, gde je devojčica rođena.

Kako se za “Blic” prisećaju, majci najmanje srpske bebe porođaj je krenuo u 28. nedelji trudnoće, od 40 koliko ona obično traje. Trudnoća se vodila kao visokorizična, a Palčica je došla na svet 12 nedelja ranije.

“Pobednica od samog početka”

Kako za “Blic” kaže prof. dr Snežana Rakić, načelnica Porodilišta “GAK “Narodni front”, devojčica je dokazala je da je pobednica od samog početka.

– Mama je ležala kod nas na Odeljenju visokorizičnih trudnoća. Vodenjak je pukao i ona se porodila. Devojčica je, zbog zastoja u rastu, težila samo 350 grama, ali je od prvog udisaja pokazala koliko je jaka i posebna – navodi prof. dr Rakić i dodaje da je zastoj u rastu jako redak slučaj, a brojni su razlozi zbog kojih može da se javi.

Najčešće su to, dodaje, hipertenzija, promene na posteljici ili genetske anomalije.

– U 28. nedelji beba treba da bude teža od jednog kilograma. Na sreću, kod beba koje imaju zastoj u rastu dolazi do ubrzanog sazrevanja pluća i ostalih organa. Zahvaljujući tome novorođenče je bilo u relativno dobrom stanju. Odmah po dolasku na svet, dete je smešteno u intenzivnu negu, nakon čega je premeštena na Institut za neonatologiju – seća se za “Blic” prof. dr Rakić i dodaje da je to najmanja beba ikad rođena i preživela kod nas.

U Institutu za neonatologiju su je spremno dočekali, kako za “Blic” navodi dr Katarina Lazić iz te ustanove. Tu je, kako dodaje, ona boravila 4,5 meseca, a kući je otpuštena kada je dostigla težinu od 1.875 grama.

Počela je samostalno da diše posle dve nedelje

– Kod nas je bila primljena na Odeljenje intenzivne nege. Njeno stanje zahtevalo je primenu mehaničke ventilacije, odnosno disla je pomoću respiratora jer su joj pluća bila nezrela. Hranu je dobijala putem takozvane nazogastrične sonde jer nije imala razvijen refleks sisanja. Postepeno smo uspeli da stabilizujemo njeno kliničko stanje. Posle dve nedelje beba je samostalno disala. Uspostavljena je i ishrana i više nije primala infuziju – navodi dr Lazić i dodaje da je kasnije mala devojčica prebačena na Odeljenje poluintenzivne nege.

– Tokom hospitalizacije kod nas u Institutu uporedo sa lečenjem sprovodili smo i mere prevencije, ranog skrininga i blagovremene dijagnostike, primenjivan je koncept porodično orijentisane nege i metoda individualizovane razvojne nege “kontakt koža na kožu” – kaže ona.

Prema rečima dr Lazić, devojčicino zdravstveno stanje, iako je otpuštena kući, i dalje prate na redonim kontrolama.

Krisal Volrejven sada preti 20 godina zatvora zbog zanemarivanja dece

Majka iz Teksasa ( 28), ostavila je svoje petoro maloletne dece u avgustu prošle godine same kod kuće i “pobegla” na odmor s dečkom van države, tačnije u Mirtl Bič u Južnoj Karolini.

Krisal Volrejven sada preti 20 godina zatvora zbog zanemarivanja dece, 12-godišnjeg i 10- godišnjeg sina i tri ćerke starosti od šest, tri godine i 15 meseci.

Najmlađa devojčica izgledala je mrtva u krevetiću, s prekrivenim ustima, no kada su je otkrili i “prodrmali”, videli su da je živa. Iz kuće je izlazio strašan smrad, opisali su policajci i radnici socijalne pomoći koji su došli na poziv učitelja kojemu je bilo sumnjivo što su deca rekla kako ostaju dugo budna kako bi najmlađoj sestrici promenili pelenu, javlja Daily Mail.

Dve devojčice starosti od šest i tri godine izgledale su zapušteno i kao da se nisu okupale danima, a kuća je bila u neredu i prljavštini. Policajci su pronašli i prljave pelene u ormarima, mrlje na tepihu i muve u kuhinji.

Učitelj je kontaktirao i muškarca koji je naveden kao otac dece, ali rekao mu je kako se odselio pre nekoliko nedelja i više ne živi u Teksasu, a o deci, dok je majka na odmoru, brine komšinica.

Ali, ona je tvrdila policiji kako nije znala koja je situacija u toj kući i šta se tačno događa, iako je noć pre dolaska policije, deci pripremila večeru.

Ostale komšije rekle su kako nisu primetili ništa neobično “jer su se deca često igrala napolju i do ponoći” pa su mislili kako je majka dece na poslu.