Month: November 2020

Ove godina pogodila je velika finansijska kriza

Glumica Ljiljana Jakšić poznatija kao Salveta ove godine se našla u ozbiljnoj finansijskoj krizi, a sada j svojom pričom mnogima naterala suze na oči.

“Komšija mi juče kuca na vrata, treba da se da 5.000 za lift, održavanje godišnje, šta već. Ja u šoku, meni je trenutno 5.000 dinara kao 5 miliona! Držim taj papir, bila sam van sebe, a moja ćerka odlazi u sobu i donosi mi novčanice koje je skupljala. Po 200, 300, 500, sačuvano u novčaniku malom, daje mi i kaže: ‘Izvoli, da platiš lift’. Insistirala je da uzmem, rekla sam joj: +Ostavi, tražiću ti kad ne budem imala baš ništa’, tako je bilo”, rekla je Ljiljana u emisiji Ekskluziv.

“Ćerkica je jako empatična, emotivna, pohađa besplatne časove gimnastike. Sve smo sveli na minimum”, dodala je na to glumica.

Ipak, zahvalna je onima koji su joj pružili pomoć u ovim teškim vremenima.

“Sve je “zabibereno” stambenim kreditom. Teško je. Moram da zahvalim svojim prijateljima na pomoći, velikoj pomoći. Imala sam neku ušteđevinu, to je to. Posla nema već duže vreme, volela bih da glumim u nekoj seriji, ili u nekom filmu, još bolje”, priznala je Ljiljana u Ekskluzivu.

Katarina se za informacije o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini obratila ocu rođenom u Zavidovićima, koji je kao izbeglica došao u Čikago

Seminarski rad 14-godišnje devojčice srpskog porekla Katarine Ristić iz Čikaga na temu „Bosanski genocid“ uzburkao je duhove u njenoj osnovnoj školi.

Sve je počelo u februaru 2017. godine, kada je Katarina Ristić, tada učenica osmog razreda Emerson škole u čikaškom predgrađu Park Ridž, zajedno sa još četiri školske drugarice dobila zadatak da uradi projekat na temu „Bosanski genocid“, objavio je portal „Serbian Times“, napominjući da je Park Ridž mesto gde je odrasla Hilari Klinton, supruga bivšeg predsednika Bila Klintona koji je presudno uticao na pokretanje NATO bombardovanja SRJ.

Katarina se, prirodno, za informacije o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini obratila ocu Ranku Ristiću, rođenom u maloj bosanskoj varoši, Zavidovićima, koji je pre 24 godine kao izbeglica došao u Čikago, gde je formirao porodicu.

Ranko Ristić je rekao da on nije imao nameru da se meša u njen rad, već je očinski obećao da će pomoći „ako negde zapne“, ali je, kaže, želeo da njegovo dete „samo dođe do istine“.

Međutim, kada je Katarina iz školske biblioteke donela dostupnu literaturu za njen projekat, shvatio je da to neće ići tako lako….

„Prvo što mi je palo u oči jeste da je u tim knjigama stajalo da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i pri tome ubila 200.000 muslimana, tj. Bošnjaka. Takođe je navedeno da je predsednik Slobodan Milošević odgovoran za genocid u Bosni. Pokušao sam da joj objasnim da je rat u Bosni bio građanski rat a ne agresija i da brojke poginulih nisu tačne. Posavetovao sam je da pokuša sama da istraži ne informacije na internetu, ali da koristi samo nesrpske izvore informacija, kako bi bila nepristrasna, s obzirom da je projekat radila sa još četiri drugarice, različitih nacionalnosti. Ali avaj…“, ispričao je za portal Ristić.

Devojčica je, kako se navodi, bila zbunjena pred činjenicom da podaci iz školske literature možda nisu dobri. S jedne strane našao se autoritet škole, sa druge autoritet rođenog oca…

Ristić je rekao da mu je ćerka bila opterećena time da mora da uradi domaći zadatak onako kako joj je to servirano u školi i da se uplašila da će joj učiteljica dati lošu ocenu ako ne bude radila po programu.

„Video sam kuda to vodi i nisam više hteo da je uznemiravam. Rekao sam joj da uradi onako kako misli da je najbolje“, priseća se Ranko.

Na njegovo iznenađenje, u Katarini je proradio inat, pa je narednih nekoliko dana prionula na posao, sa namerom da pronađe relevantne informacije za svoj rad, ali o tome ocu nije rekla ni reči.

Katarina je, prema rečima oca, izvršila „pravu pravcatu istragu“, pronašla gomilu podataka iz više nezavisnih izvora, međunarodnih ogranizacija, ali i spiskove poginulih iz bošnjačkih i hrvatskih izvora.

„Na nekoliko mesta je pronašla citate relevantnih stručnjaka u kojima se kaže da je rat u Bosni bio građanski rat u kojem su se, između ostalih, borili i Hrvati protiv Muslimana, kao i Muslimani, Bošnjaci, sami između sebe, kakav je slučaj bio recimo u Cazinskoj krajini. Koristila je i dokumentaciju Haškog tribunala, kao i video zapise iz zapadnih medija koji nisu završavali na udarnim vestima ili na naslovnicama poznatih novina“, naveo je Ristić.

Katarina je, međutim, bila vredna, i odlučna da istera istinu do kraja. Rezultat njenog rada je bio buklet o „Bosanskom genocidu“ koji je na jednoj strani imao netačne medijske informacije koje su njene drugarice navele, gde na jednom mestu čak stoje slike Svetog Save, Tesle, Divca i Đokovića kao srpskih ratnih vođa koji su „počinili genocide“ u Bosni. Na drugoj strani bila je informacija da je prva žrtva rata u Bosni bio srpski svat u Sarajevu i da je rat u Bosni zapravo počeo napadima Bošnjaka na Srbe.

Ristić je shvatio da je posle toga došao red i na njega da uradi „svoj domaći zadatak“.

Uskoro su roditelji pozvani na roditeljski sastanak i Ristić je zatražio razgovor sa nastavnicom istorije, koja mu je priznala kako je vrlo interesantno to što je Katarina uradila i da je njen deo projekta drugačiji.

„Ja sam to iskoristio pa sam negodovao što se u školi koristi propaganda kao izvor informacija, da su da su do te mere zbunili studente te su srpski sveci, naučnici i sportisti opisani kao ratni zločinci. Ona je slegla ramenima i rekla: ‘Šta ćete, Amerikanci ne poznaju istoriju… Ali, zašto se ne žalite ako ste nezadovoljni školskim programom?”

Posle nekoliko dana Ristić je to i učinio i uložio je zvaničnu žalbu kao roditelj čije je dete, kako je ukazao, „izloženo lažnoj propagandi“.

On je, takođe, tražio i da se provere izvori informacija koje se koriste u školskom programu. Ubrzo je stigao i odgovor od direktora škole da je oformljena grupa koja će izvršiti istragu, kao i da će škola tražiti savet profesora istorije Univerziteta u Čikagu, koji se smatra ekpertom za područje Jugoslavije, Dr. Tomasa Mokaitisa.

To ime je zainteresovalo Ristića, pa je saznao da je Dr. Mokaitis bio finansiran od organizacije “US Institute Of Peace” u čijoj upravi je bila Medlin Olbrajt, kao i da je Mokaitis u nekoliko navrata pisao članke koji su bili izrazito antisrpski nastrojeni i u kojima poredi Miloševića sa Hitlerom.

Na kraju, kako je ispričao, profesor Mokaitis, suočen sa činjenicama, morao je da prizna da su informacije u udžbenicima netačne i treba da se izbace iz školskog programa.

Ristić je naveo da su udžbenicima napravljene sledeće izmene:

— Broj poginulih Bošnjaka za vreme rata u Bosni nije 200.000 već su sve tri strane ukupno imale 80.000 do 100.000 žrtava

— Reč „genocid“ se izbacuje i zamenjuje rečju „atrocity“

— Potvrđuje se da presednik Slobodan Milošević nije bio osuđen za ratne zločine niti genocid

Uvedena je i provera internet informacija koje se koriste u školstvu ovog distrikta, a u program su uvedena dokumenta i izvori koje je Katarina, inače danas srednjoškolka, koristila u svojoj istrazi.

Ranko Ristić ističe da ova njegova i Katarinina pobeda može da ima veliki značaj jer stvara presedan za sve buduće žalbe u svim distriktima u Americi. On poručuje da se neće na ovome zaustaviti, već će tražiti uklanjanje profesora Mokaitisa sa mesta savetnika školskog distrikta.

Opstajemo zahvaljujući dobrim komšijama i ljudima, jedini prihod nam dečiji dodatak i socijalna pomoć

Marija Dojčinović (32) i njena devojčica Tijana (5) iz sela Gornja Koznica kod Surdulice žive u svega nekoliko kvadrata udžerice koju one nazivaju kućom, a svaki novi dan im donosi novu neizvesnost, hoće li uspeti nekako da ga prežive.

U svega nekoliko kvadrata uz stalnu opasnost da im se plafon sruši na glavu, provode dane majka i ćerka. Stari šporet, rasklimatani kredenac, jedna fotelja i dvosed, stočić i zmljani pod. To je sve, nema televizora, niti drugog kućnog aparata.

– Nas dve smo same, nemamo nikog. Tijnin otac nas je napustio, dete gotovo da ga i ne poznaje. Ni ja nemam nikog, oca nisam upoznala, majka i baba su umrle, tako da smo same, kaže Marija Dojčinović za OK radio. Opstajemo zahvaljujući dobrim komšijama i ljudima, jedini prihod nam dečiji dodatak i socijalna pomoć.

Imam i dug za struju 60.000 dinara. Struju koristimo samo za svetlo, jedna sijalica i to je.

Nemamo kupatilo, ni vodu. Na šporetu zagrejem vodu i kupam Tijanu, tu pečem hleb, kad imam brašno. I šporet je star, više dimi nego što greje.

Živimo od dečijeg dodatka od 3.500 dinara i socijalne pomoći od 9.500. Ti zahtevi se obnavljaju na tri meseca, pa dosta novca dam na prevoz idući do Surdulice, priča majka Marija.

Iako je nedavno operisana, Marija iz obližnje šume dovlači granje, kako bi imala čime da loži vatru. Mala Tijana uvek ide s majkom, jer nema drugara, nema dece da se sa njima igra. Nikada nije imala lutku, a “najviše voli”, kaže, “kad ima da jedem”.

– Najviše volim meso, kad ima, a kad idemo u Surdulicu, mama mi kupi sladoled. Volim i čokoladu.

–  Volela bi da imam kuću i pileću džigericu, to volim da ručkam, stidljivo priča devojčica, koja do podneva tog dana ništa nije jela, jer skoro pa ničeg nije bilo u kući. Vesna Novković je prva komšinica Mariji i Tijani i uz Predraga Iskrenovića, ugostitelja iz obližnjeg sela Žitorađe, jedina koja pomaže, kako devojčica ne bi bila gladna.

– Greota je da dete bude gladno, za nju se uvek po nešto nađe. Njih dve žive veoma teško, bez osnovih uslova za život, a niko da se seti da pomogne, ukazuje komšinica Vesna. Mala Tijana nema ni čizmice za zimu, ali ni jaknicu. Sada ide u pocepanim klompicama i priča kako jedva čeka da krene u školicu. To bi značilo da bi morala u neko od obližnjih sela.  

Na stepeništu njihove stare kuće, koja nije za stanovanje, zbog opasnosti od urušavanja Tijana je dobila svoju prvu lutku i to barbiku, kao i hranu i odeću za nekoliko dana. Nakon nekoliko zalogaja pileće džigerice sa roštilja, po koju je Predrag Iskrenović otišao do svog restorana, Tijani se vratio osmeh na lice.

Nije to više bila gladna i umorna devojčica, već ponovo dete kome je igra glavna preokupacija.

Studenti su osudili kritike na račun doktora Stevanovića

Doktor Goran Stevanović je izazvao pažnju svojim pojavljivanjem ne samo zbog stručnosti koju poseduje već i jučerašnjeg nastupa kada je napustio konferenciju za novinare jer je bilo više smrtnih slučajeva nego prethodnih dana te je upozorio da ćemo imati sličan scenario kao u Italiji i Španiji upravo zbog neodgovornog ponašanja građana. 

Takođe, upravo zbog jučerašnjeg nastupa su ga mnogi iskritikovali na društvenim mržama.

Međutim, njegovi studenti sa Medicinskog fakulteta su stali u odbranu profesora Stevanovića. 

Dakle, oni su napisali kako mu pružaju maksimalnu podršku zbog prozivki koje je dobio na svoj račun.

Dodali su da je pre svega doktor Stevanović dobar čovek i prava osoba koju je Vlada Srbije izabrala za člana kriznog štaba. 

Studenti su kazali da profesoreva stručnost nikada nije bila sporna, pogotovo njegovo znanje i kredibilitet te su iskritikovali one koji su mu uputili reči koje nisu bile na mestu.

Podsetimo, Doktor Stevanović je rođen 1972. godine u Beogradu.

Osnovnu i srednju školu završio je u Beogradu, kako ističe u biografiji priloženoj uz doktorsku disertaciju, sa odličnim uspehom.

Medicinski fakultet u Beogradu upisao je školske 1990/91. i diplomirao 1. jula 1996. godine sa prosečnom ocenom 9,42. Tokom studija, navodi, objavio je nekoliko stručnih radova na studentskim kongresima i časopisu „Medicinski podmladak“.

Poslediplomske studije iz oblasti Imunologije upisao je školske 1996/97. godine i 20. juna 2002. sa uspehom odbranio magistarsku tezu pod nazivom “Neadekvatna sekrecija antidiuretskog hormona kod obolelih od gnojnog bakterijskog meningoencefalitisa”,

Prvu godinu specijalističkih studija na Medicinskom fakultetu u Beogradu iz oblasti Infektologije upisao je školske 1997/98. godine i specijalistički ispit položio sa odličnim uspehom 30. oktobra 2001. godine.

Od 2003. godine radi kao asistent na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na predmetu Infektivne bolesti. Doktorirao 2012. sa tezom „Klinički značaj vanplućne tuberkuloze u diferencijalnoj dijagnozi nejasnog febrilnog stanja“. Mentor mu je bio dr Mijomir Pelemiš.

U zvanje docenta na katedri za infektivne bolesti izabran u julu 2013. godine.

Navodi da je objavio više stručno-naučnih radova kao autor ili koautor u časopisima sa recenzijom i na međunarodnim i domaćim kongresima.

Sekretar Srpskog udruženja za antimikrobnu hemoterapiju.

Zaposlen u Institutu za infektivne i tropske bolesti Kliničkog Centra Srbije od 24. avgusta 2000. godine, a sada je na funkciji direktora ustanove.

Kristijan je oduvek bio magnet za lepši pol, ali njegova najveća ljubav je nevenčana supruga Danijela. Najveći životni poraz Golubović je doživeo kad je preminula od raka dojke.

Kristijanova nevenčana supruga Danijela Đukić, koja je preminula od raka dojke 2009, bila je i ostala Golubovićeva najveća ljubav!

S godinu dana mlađom frizerkom iz Beograda upoznao se kao tinejdžer 1983. godine. Kada Kristijan govori o njoj, uvek naglašava kakva je lepotica bila! Govorio je da je imala osmeh kao Šeron Stoun. Ali svađali su se mnogo – rekao je za Kurir Stars njihov zajednički prijatelj.

Nikad se nisu venčali, ali živeli su kao da su u braku. Mnogo su želeli da dobiju dete, međutim, Danijela nije mogla da zatrudni.

– Bila je to velika ljubav, koju su želeli da krunišu rođenjem deteta. Skoro deset godina je trajala njihova borba za potomstvo i na kraju su otišli kod lekara Danijela je primala hormonsku terapiju i uspela da zatrudni. Bili su presrećni kad su saznali za trudnoću. Lazar je rođen 1995. u Grčkoj, jer su Kiki i Danijela tamo živeli u to vreme – ispričao je za Kurir Stars Kristijanov rođak, koji kaže da je Golubović uvek bio u kontaktu s Danijelom, pogotovo u danima njene borbe sa opakom bolešću.

– Kad je saznala da boluje od raka dojke, pozvala ga je telefonom i zatražila od njega oproštaj za sve ružne stvari koje je doživeo od nje. Naime, zabranila mu je da viđa sina čak sedam godina i molila ga je da joj to oprosti. Kristijan je teško podneo vest o njenoj bolesti, rekao joj je da joj je sve oprostio i na sve moguće načine je pokušao da je spase. Iako je u to vreme bio u braku sa Suzanom Milojković, pratio je Danijelu na preglede, terapije, zvao je poznanike koji imaju veze s medicinom da joj pomognu – rekao je član Golubovićeve porodice i dodaje da je Kristijan bio spreman da život da za nju, samo da preživi.

Nažalost, Danijela nije uspela da pobedi bolest i preminula je 2009. Kristijanu je to bio jedan od najtežih trenutaka u životu, pogotovo što je uvek osećao grižu savesti zbog Lazara, koji je odrastao bez njega, a tada je ostao i bez majke sa samo 14 godina. On takođe naglašava da Kristijan redovno posećuje Danijelin grob i plače.

Koji broj vidite?

Provjerite da li je tačan ili ne…

Rezultat na dnu posta!!!

1963

Miroslava Noćajac je 28-godišnja mama iz sela Nikinci kod Rume. Ona svakodnovno pomaže najugroženije porodice i penzionere u okolini Rume, ali i pojedince iz Odžaka, Šida, Beograda.

Ona ne traži opravdanje i ne gleda šta ne može. Već suprotno. Kaže da se i na biciklu može pomoći i da se, ukoliko to stvarno želimo, uvek može naći vreme za pomoć drugima.

Miroslava je ispričala da je prva osoba kojoj je pomogla bila zapravo njena poznanica, koja je došla lično kod nje i sa detetom u rukama tražila pomoć. Toj ženi je, kako je ispričala, muž bio na hemodijalizi, a imali su malo dete, piše “Luftika”.

Humanost bez skrivenih motiva

– Sudbinu tog deteta koje je ona nosila u rukama sam imala ja. Moj otac je bio jedan od bolesnika koji se najduže lečio na hemodijalizi u istoriji bolnice. Majka je obavljala sezonske i teške poslove da bi prehranila sestru i mene i oskudevali smo u svemu, jer je svaki dinar išao na očeve lekove. Toj poznanici je muž brzo preminuo, ja sam nastavila da joj pomažem. Nakon toga sam počela i drugima da nudim i pružam pomoć i to je tako krenulo – kaže Miroslava.

Miroslavina pomoć dragocena je ljudima do kojih stigne, ali često i jedina nada.

– Teško je reći sa koliko porodica sam u kontaktu trenutno. Ne mogu svakog dana da pomažem svima. Idem nekakvim redom, ali tu sam kad je najpotrebnije. Otprilike je to oko 100-tinak porodica. Uglavnom su to ljudi iz okoline Rume, ali evo imam i jednu samohranu majku iz Odžaka, samohranog oca , pa majku sa četvoro dece iz Beograda kojoj moram svakodnevno slati pelene i ostalo šta treba. Muž ju je mnogo maltretirao, jedva je došla sebi i uspela da se skloni. Ima starih, bolesnih, koji ne mogu sami ni da ustanu, a sami žive. Ljudi mnogo teško žive i gladni su – priča ona.

Ugroženima kojima pomaže, najveći problem su dotrajale i urušene kuće u kojima žive, a Miroslavu najviše brine što nemaju odakle da obezbede ogrev za zimu.

– Kuvam, nosim namirnice, gledam da pomognem koliko mogu. Treba im pomoć i u sredstvima za higijenu, ali i popravka prozora i vrata na dotrajalim i urušenim kućama u kojima žive – kaže Miroslava dodajući da su “uslovi u kojima ti ljudi žive nezamislivi”, te apeluje na firme koje su u mogućnosti da doniraju makar polovna vrata i prozore, gips ploče i slično.

Biciklom nosi čak i ogrev

Ističe da im je pomoć zaista neophodna, budući da su prozore pokušali da “pojačaju” kartonima.

– Jeste da je leto, ali i ono će brzo proći, a treba skupiti ogreva za zimu. Oni nemaju odakle to sami da obezbede. Može se i na biciklu pomoći nekom, ali bilo bi dobro kada bi mi neko pomogao pa organizovao prevoz tog ogreva. Strahujem kako će na zimu – kaže Miroslava.

Dodaje da na svom biciklu prevozi čak i drva za ogrev onima koji je čekaju u hladnim i vlažnim kućama.

– Kad me nazovu, a ja nemam, to je nateže. Ipak, nikad ne mogu da ih odbijem. Kažem biće, pa pokušam da se snađem, a ako se ne snađem, onda iz svog zamrzivača vadim i nosim – objašnjava Miroslava onu, najtežu stranu posla u kojem se čistog srca i iskrenih namera našla.

“Baš sam pre neki dan zaklala 30 pilića, 15 sam podelila”

Sva sreća, pa je zamrzivač uvek pun. Miroslava je domaćica, nema posao, ali na selu su joj ruke uvek pune posla. Hrani svinje, piliće i kako kaže, kada je klanje, pola ide porodici, a pola onima kojima je najpotrebnije.

– Baš sam pre neki dan zaklala 30 pilića, 15 sam već podelila – dodaje humana žena.

Iako nema posao Miroslava, kako kaže, srećom ne oskudeva ni u čemu. Njen muž je zaposlen, bave se stočarstvom, imaju voćnjak i baštu.

– Volela bih kad bih mogla da nastavim da se bavim humanitarnim radom, kada bih našla neki posao u toj oblasti. Tada bih bila najsrećnija – iskrena je Miroslava.

Pitali smo je da li joj neko pomaže u organizaciji i dopremanju pomoći ka svim tim ljudima.

– Sama sam u ovome svemu. Kada bi bilo više donacija, potražila bih pomoć od nekoga, jer ne bih mogla sama. Tražila sam ja i do sad nekoliko žena da mi pomognu da preuzimaju namirnice, organizuju i sl. ali one su rekle „a kakve ja koristi imam o toga“. Posle toga nisam nikog više tražila – objasnila je.

Humana žena je osnovala i grupu na Fejsbuku kako bi oni koji su u mogućnosti da pomognu lakše došli do informacija.

“Nije svaki otac tata, a moj tata je najbolja mama na svetu”, započinje svoju ispovest, Nikoleta Leovac, dete razvedenih roditelja pri čemu je starateljstvo dodeljeno ocu što i nije tako uobičajen slučaj.

“Iskreno, ne volim baš nešto tu reč strateljstvo, jer mi nismo predmeti, niti smo ikome dodeljeni. Mi smo jednostavno samo ostali daživimo sa tatom. I da, može da zvuči surovo, ali moja mama je tako želela. Brata i mene nisu pitali, a i nekako sa ove tačke gledišta mislim da ništa ne bismo promenili. Ni on. Ni ja.”

“Nisam znala šta će se desiti kada se prvi put probudim u kući sa činjenicom da više nismo ona “srećna porodica” od juče. Tada sam napunila 11, a moj mlađi brat 9 godina. Mogu slobodno da potvrdim, najgori period da ti sruše ideal “srećne porodice” o kojoj su te od malena učili. 

FOTO: NIKOLETA LEOVAC / PRIVATNA ARHIVA, Nikoleta, njen brat i njihov tata

Ljubav, snaga, hrabrost

– Kako su ti mama i tata?

– Razveli su se.

– Stvarno?

– Da.

– Aha, pa kako ti je sad, jel viđaš tatu?

– Viđam ga.

Ovakvi razgovori su bili skoro pa svakodnevni. Realno, teško je bilo objasniti ljudima kako to brat i ja živimo sa tatom, a da mama ne bude osuđena za svoj postupak.

Lakše je bilo na ovaj način završiti dijalog.

Ja nekako nisam ni imala potrebu da objašnjavam. Volela sam svoj život, takav kakav je sada. Imala sam ljubav, imala sam sigurnost. Imala sam porodicu.

*FOTO: NIKOLETA LEOVAC / PRIVATNA ARHIVA, Nikoleta i njen tata kada je bila mlađa

Od prvog dana, tata nam je objasnio da smo mi jedan tim. Jedan mali srećan tim, koji se vodi ljubavlju, ima snage za sve prepreke i veliku hrabrost za život.

“Nije svaki otac tata”

Nisam znala kako ćemo jesti, bez mame, a jeli smo. Šta smo hteli…. Nisam znala kako ćemo oprati veš, bez mame, ali sve je bilo čisto. Nisam znala kako ćemo namestiti krevet, bez mame, a svako jutro su kreveti bili namešteni. Nisam znala sa kime ću da delim probleme, a dobila sam apsolutno razumevanje.

Često mi je prolazilo kroz glavu pitanje Kako? Kako on sada zna da kuva? Kako on sada zna da pere veš? Kako on sada zna da čisti? Kako on zna da sluša, a nikada nije znao, ništa od toga.

Imam samo jedno objašnjnje: Ljubav.

Nisam znala da sada nismo imali para da idemo na more, jer naravno da se more podrazumevalo. Nisam ni saznala. Išli smo na more. Nisam znala da ove godine ne mogu da se kupe “Nike” čizme. Mogle su. Nisam znala ni kome da kažem za prve ženske probleme, a rekla sam. Nije lako biti tata dva mala čudovišta. Otac može da bude svako.

– A tata?

– Tata je titula, koju retko ko zasluži i mogu slobodno da kažem da od svih mojih “mama”, moja najveća i najbolja mama je tata.

Moj tata

On i ja prvi put smo se sreli, sad već, davne 1995. godine, 25. septembra, mislim da je to bilo u nekim jutarnjim časovima. Predstavio mi se tada kao , biće da smo se prepoznali po očima. Od našeg prvog susreta, pa sve do sada, moj tata nije naučio meni da kaže “Ne” i “Ne može.” Tata me je učio da volim, često je umeo da upotrebi onu poslovicu “Ko tebe kamenom ti njega hlebom.”

Naučio me je da se smejem i kada boli. Objasnio mi je kako da tugu pretvorim u radost. Znao je neretko to da mi objasni ovako:

– Nina, ako ima rešenja, nema razloga da se nerviraš. Ako nema rešenja, uzalud se nerviraš. I tako za sve u životu.

Tata me je naučio da se život živi, a ne da život pored tebe prolazi. Naučio me je da se vino ne loče, već da se u vinu uživa.

*FOTO: NIKOLETA LEOVAC / PRIVATNA ARHIVA, Nikoleta Leovac

Često, pred spavanje umeo je da mi priča koliko je važno imati svoj stav, kako nije teško reći hvala, hoću, neću, je*i se budalo, znam i mogu. Sada mi retko priča. Kaže svoj si čovek. Ja sam imao tebe, u tvojim godinama.

Rekao mi je idi srcem, jer je to jedini ispravan put i jedini način da budeš srećna.

Često ume da kaže da je istina bolja od svake laži. Verujem da mu je život rekao da tako treba.

Mogu samo da kažem ovo: – Hvala ti što si izabrao da budeš baš moj tata.

Svimtatama ovog sveta želim da dožive ovakve reči od svoje dece. I sigurna sam da nijedan “Apple” uređaj, neće nadoknaditi ovaj osećaj. Sigurna sam, i da, nijedno pivo više, posle fudbala nije opcija.

Jer, tata biti nije lako i tata ne može da bude svako, zaključuje Nikoleta u svojoj ispovesti.

(Izvor: blic.rs / luftika.rs, M. V.)

Rezultati veštačenja devojčice iz Šida, koja je prijavila da ju je hranitelj M. M. (60) iz Šida 10 godina seksualno zlostavljao, pokazali su da je sposobna da verno opiše događaje, kao i da je evidentno da je seksualno zlostavljanje trajalo od njenog najranijeg detinjstva

Ovo veštačenje deo je istrage koje je šidsko tužilaštvo pokrenulo protiv M. M., kojeg je devojčica prijavila da ju je seksualno zlostavljao deset godina, sve do prošle godine, kada je postala punoletna i odlučila da ga prijavi.

Centar za socijalni rad u Šidu je devojčicu u ovu hraniteljsku porodicu smestio kada je imala šest godina, a M. M. je počeo da je seksualno uznemirava od njene 10, 11. godine.

Kada je napunila 18 godina, u decembru prošle godine, krišom je otišla kod drugarice, nakon čega je otišla u policiju i prijavila hranitelja.

Kako “Blic” saznaje, razgovor sa devojčicom i veštačenje obavili su psiholog i psihijatar.

– Oni su utvrdili da je devojčica, s obzirom na njen uzrast i psihički status, sposobna da verno opiše događaje i nije sklona dopunjavanju praznina u sećanju izmišljenim detaljima. Takođe, kroz razgovor sa njoj bilo je evidentno da je seksualno zlostavljanje trajalo od njenog najranijeg detinjstva. Devojčici nije bilo prijatno da priča o hranitelju i o seksualnom zlostavljanju – kaže naš izvor.

Da govore pred tužiocem pozvani su i žena i sin uhapšenog M. M, kako bi se utvrdilo da li su oni bili svesni užasa koji je devojčici priređivao pedofil. Kako je ranije rekao naš izvor, u prizemlju kuće su živeli M. M. i njegova žena sa devojčicom, a na spratu sin sa svojom pporodicom.

Devojčica preživljavala pakao svaki dan

Kako saznajemo, oni su navodno rekli da nisu ništa primetili. Letos je, kako je “Blic” tada pisao, u okviru istrage saslušana žena koja je bila je jedna od retkih kojoj se oštećena poverila o desetogodišnjem zlostavljanju. Prema onome što je svedokinja rekla tužiocu, može se zaključiti da je devojčica preživela pakao.

– Svedokinja se inače bavi humanitarnim radom u Šidu, konkretno pomaganjem žrtvama zlostavljanja ove vrste. Oštećena joj se obratila kada je definitivno odlučila da više ne želi da trpi zlostavljanje. Između ostalog, rekla joj je i da ju je staratelj od najranijeg detinjstva terao da ga dodiruje po polnom organu. “Sve dobre devojčice to rade”, govorio joj je, a kao “nagradu” nakon zlostavljanja uvek joj je kupovao igračku – rekao je tada naš izvor iz istrage.

S godinama, kako je devojčica postajala svesna užasa u kom živi, “podmićivanje” igračkama zamenjeno je otvorenim pretnjama:

– Govorio joj je da nikada ne sme nikome da kaže šta se dešava između njihova četiri zida – dodaje naš izvor.

Prethodno su, krajem aprila, prema saznanjima našeg lista, iskaze u tužilaštvu dale i drugarice zlostavljane devojčice (kojima se žrtva takođe poverila), koje su u potpunosti potvrdile njen iskaz.

Devojčica je, nakon što je prijavila hranitelja, u tužilaštvu hronološki ispričala šta je godinama proživljavala.

– Ona je ispričala da je M. M. koristio svaki trenutak kada su on i devojčica bili sami u kući da se svlači pred njom, da svlači nju, da je dodiruje polnim organom po telu, da gura svoj jezik ili polni organ u njena usta. Dva puta je pokušao da prodre u nju, što nije uspeo, jer mu je ona govorila “nemoj, nemoj, stani, boli”. Pred njom bi vadio svoj polni organ dva-tri puta nedeljno. Posle iživljavanja uvek govorio: “Nemoj nikome da pričaš, to je naša tajna” – rekao je naš izvor.

Podseća radi, istraga protiv M. M. je počela ispočetka, nakon što je sud odbio nagodbu koju je sa pedofilom sklopilo tužilaštvo za nedozvljene polne radnje, a u kojoj je okrivljeni priznao krivicu u zamenu za skandaloznu kaznu: godinu dana kućnog zatvora sa nanogicom.

Čekamo kvalifikaciju dela i optužnicu

Pravnu pomoć i zastupanje pred organima istrage devojčici pruža advokatski tim Fond­acije “Tijana Jurić”.

Advo­­katica Maja Atansković za “Blic” kaže da se i dalje čeka kako će ovo krivično delo biti zvanično kvalifikovano – da li kao nedozvoljene polne radnje ili kao obljuba ili sa njom izjednačen čin sa detetom i dodaje da čeka da se podnese optužni predlog. Ukoliko se na osnovu prikupljenih dokaza M.M. na teret bude stavila obljuba sa detetom, preti mu od pet do 12 godina zatvora.

(Izvor: blic.rs)

Nestvaran događaj iz bolnice

Dvadesetdevetogodišnja Amerikanka Brajana Lokvud doživela je čak tri pobačaja otkako je u braku sa suprugom Metjuom.

Posle trećeg puta srce joj se slomilo i rešila je da više ne pokušava da zatrudni. Međutim, onda je njena majka Džuli Louving (51), žena savremenih shvatanja pomislila zašto joj ona ne bi pomogla.

Posle dva ozbiljna razgovora sa ćerkom i njenim suprugom, Džuli je bila sigurna da može da uradi ono što joj je obećala – da joj rodi dete!

“Ginekolog nam je rekao da zbog karakteristične materice, jajovoda i svega drugog što ih okružuje plod u meni ne može da se razvije i nikad neće moći. Za razliku od materice moje majke. Bila sam u početku skeptična da će moći da izgura trudnoću sa ovoliko godina”, rekla je Brajana.

Džuli je krenula sa hormonalnom terapijom i pošto je i u 51. godini i dalje maratonac, bila je u fizički impresivnoj formi. Trudnoća je prošla fantastično, iako su doktori bili u velikom strahu.

Drugog dana novembra ove godine na svet je carskim rezom došla jedna lepa devojčica.

“Doktori su mi priznali da su se pred sam porođaj oduzeli od straha. Kada su je izvukli iz materice, zanemeli su koliko je bila zdrava i prelepa. Ćerka me je zagrlila i rekla da sam najhrabrija žena na svetu, dok je sin doputovao zbog porođaja i samo me je gledao zadivljeno”, rekla je Džuli Louving koja će tako do kraja života unuci moći da priča da joj je na indirektan način i majka, prenosi hollywoodunlocked.com.