Month: November 2020

Majčinstvo je za većinu žena jedna od najlepših i najizazovnijih uloga u životu. Iako su razlozi zbog kojih se žene odlučuju da budu majke različiti, ono što je danas svakako vidljivo je da se žene odlučuju da budu majke u sve kasnijem životnom dobu, kaže statistika.

Iako i danas postoje slučajevi ranih, maloletničkih trudnoća, većina prvih poznatih slučajeva dogodila se pre nego što su informacije o stupanju u intimne odnose bile dostupne u meri u kojoj su danas. Neki od tih slučajeva su zabeleženi, među njima se nalazi misterija koja i dan-danas intrigira nauku, prenosi “Prva”.

Deca koja su rodila decu

Uzrast najmlađih majki na svetu mnoge je šokirao, a ono što nikoga ne ostavlja ravnodušnim je što većina ovih nesrećnih devojčica nije imala izbor, već su bile žrtve jednog od najgorih oblika nasilja.

1.Tereza Midlton rodila je dete sa 12 godina nakon što ju je silovao 16-godišnji brat Džejson. Dete je dala na usvajanje.

2.Samanta Gudman imala je samo 10 godina kad je rodila bebu. Veruje se da je otac imao 12 godina. Zajedno su se igrali, pronašli knjigu o polnim odnosima, pa su odlučili da isprobaju ono što su videli.

3.Laura Marina Vlaneva rodila je sa 10 godina nakon što su je silovali prijatelji njene starije sestre.

4.Elena Čiritesku završila je u medijima 2010. godine kada je postala mama sa 10 godina. Otac je bio njen 13-godišnji rođak. S njim više nije u kontaktu, preselila se u drugu državu.

5.Dafne je rodila bebu sa samo 9 godina. I sama ima 10 braće i sestara, a imala je 17-godišnjeg dečka. Postoji i druga priča u kojoj tvrde da je zapravo imala 15 godina kad je rodila, a da je otac deteta bio i njen otac.

6.Vanvisa Janmuk imala je 9 godina kad je rodila bebu. Venčali su je sa 27-godišnjakom kad je imala samo 8 godina.

7. Nuvia V. T. iz Perua rodila je dete 2006. godine, a imala je, takođe, samo 9 godina. Zatrudnela je nakon što su je rođaci silovali. Jedan je imao 17 godina, drugi 28. Stariji je bio otac deteta.

8. Anja iz Rusije dobila je dete kad je imala 8 godina. Silovao ju je 13-godišnjak, a dete je rodila 2000. godine u Rostovu na Donu.

9. Hilda Trujilo iz Perua rodila je dete 1957. godine, a imala je samo 8 godina. Otac je bio 22-godišnji rođak koji je s njenom porodicom živeo u istoj kući.

10. Lina Medina imala je samo 5 godina kad je zarudnela i rodila dečaka Gerarda 14. maja 1939. godine. Dva meseca pre porođaja, roditelji su je odveli u bolnicu jer su mislili da joj je stomak rastao zbog tumora. Doktori su im tada otkrili da je Lina trudna. Prvu menstruaciju je imala kad joj je bilo tek 8 meseci, a sa 4 godine su joj rasle dojke. Nije poznato ko je bio otac malog Gerarda.

Milka Cvetković iz Gornjeg Stupnja kod Aleksandrovca, koja je proslavila 105. rođendan, ne propušta mečeve našeg najboljeg tenisera.

Umesto 105 na torti samo pet svećica, jer kako kaže baka Milka, od stote godine je krenula ponovo da broji od početka. Rođendan je proslavila u krugu porodice uz želje da još poživi. Zdravlje je služi. Još uvek može sama o sebi da brine, prošeta po dvorištu i prati šta se dešava sa najboljim teniserom sveta, piše RTS.

Drago joj je kad Novak pobeđuje i kako kaže, doskora je pratila skoro sve i čitala njegove rezultate, ali joj je vid oslabio pa više ne može. Zato sluša i gleda prenose, i navija.

„Volim, volim da gledam kad ono njegove noge stanu da igraju. Volim ga kao mojega rođenoga, a on voli celu Srbiju, zato ga mi volimo. Voli Srbiju, stalno daje decama, svu pomaga“, kaže baka Milka.

Inače, Milka je sa završenom gimnazijom tridesetih godina prošlog veka bila najškolovanija devojka u Župi. Želela je da bude učiteljica, ali u to vreme ženska deca nisu mogla od kuće bez roditelja. Udala se za trgovca i izrodila decu.

„Bog joj dao zdravlje, jeste da joj ja i muž pomažemo. Ima tri unučeta od dva sina, sedam praunuka i jedno čukununuče“, nabraja snaha Ljubinka.

I Milovan Cvtković je zadovoljan što njegova majka još uvek može sama da brine o sebi i što još uvek želi da mu pritekne u pomoć. Recept za dug život je, kaže baka Milka, jednostavan:

„Pa, sve umereno, ništa ne treba preterano. Moram da budem zadovoljna imam poroda, hvala bogu, nek su živi i zdravi samo, neka budu dobri i pametni, to je najbolja stvar što može da bude“, tvrdi Milka Cvetković.

Nada se da će i sledeće godine u zdravlju dočekati naredni rođendan.

Ukoliko neko nešto zna, može da ga kontaktira preko Fejsbuka i Instagrama

Maksim Arsić ima 22 godine, stanuje u Kaliforniji i ide u školu letenja. Poreklo vodi iz Beograda, godinama je u potrazi za svojim biološkim ocem kog nije ni upoznao, a spletom nesrećnih okolnosti ostao je i bez majke, očuha i rođaka sa majčine strane za koje je čuo ili ih je poznavao. Nikoga više nema i odlučio je da sa drugog kraja sveta sledi trag koji vodi u tri ulice rasute po Beogradu i sećanju ljudi koja su sa njima otišla u grob.

– Ja sam Srbin. Arsić je očuhovo prezime, jer ja znam samo za rođake sa majčine strane. Ne znam kako su izgubili kontakt, a i za očuha sam mislio da mi je pravi tata jer on nije znao da ja ne znam da mi nije biološki otac, pa sam to mislio dve godine – rekao je mladić za “Blic”.

Potragu je odlučio da započne uz pomoć svojih prijatelja i poznanika i na društvenim mrežama. U međuvremenu je dolazio do nekih informacija koje su se pokazale nepouzdanim, a sa gubitkom rođaka izgubio je i mogućnost majčinih sećanja koja bi mu pomogla u potrazi.

Majka Snežana Kovačević (poznatija pod nadimcima Sendi, Nena i Kovač) rođena je 6. oktobra 1961. godine na Senjaku u Beogradu. Išla je u osnovnu školu “Branko Parać” i srednju Pravno-birotehničku u Beogradu. Neko vreme je radila u “Jugolaboratoriji”. U Kaliforniju je otišla na početku trudnoće, pa se tako Maksim rodio u Los Anđelesu 16. avgusta 1997. godine.

– Kada sam imao sedam godina majka se razbolela, pa nas je Centar za socijalni rad razdvojio, a kada je umrla imao sam 11 godina, to je bilo 2008.- kaže mladić i dodaje da su se 1999. godine vratili u Beograd, kada je Maksim imao dve godine.

Tri svetionika ka prošlosti, tri ulice Beograda

Ono što smatra da bi pomoglo da dođe do nekakvih informacija jesu adrese na kojima je njegova majka Snežana stanovala pre i posle njegovog rođenja:

Senjačka 34, Senjak, Beograd;

Vukasovićeva 74, Kanarevo brdo, Beograd

Gandijeva ulica na Novom Beogradu.

Šta ako Maksim pronađe tatu

“Ako pronađem tatu reagovaću smireno. Ja već dugo tražim po svojoj prošlosti. Dosta rođaka sa mamine strane, njenih prijatelja i porodice upoznao sam tokom potrage koja traje od moje osamnaeste godine”, kaže mladić.

Dodaje da bi mu svaka informacija bila od značaja, pa ukoliko neko zna nešto što bi mu pomoglo u potrazi može da se javi na njegov Fejsbuk i Instagramprofil.

Srećno Maksime!

I Srbija bi trebalo da razmišlja o tome da ljudima starijim od 65 godina koji nemaju penziju, odnosno nisu je zaradili, obezbedi nadoknadu za elementarne životne potrebe.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić smatra da ako želimo da budemo humano i odgovorno društvo, o tome treba da razmislimo, ali i da bi dobra analiza koja je za tako nešto neophodna verovatno pokazala da za to nije potreban neki ogroman iznos sredstava.

Hrvatska i Severna Makedonija su takvu meru već najavile. U Hrvatskoj bi više od 50.000 onih koji su navršili 65 godina života i nemaju ni dana radnog staža ili su na radnom mestu proveli manje od 15 godina trebalo da počnu da primaju takozvanu socijalnu penziju. Ona bi bila ravna najmanjoj penziji, koja iznosi blizu 970 kuna, odnosno 15.000 dinara.

SOCIJALNE PENZIJE ZA ONE KOJI NISU RADILI

Žitelji Severne Makedonije neće morati da imaju dana radnog staža u knjižici, ali da bi dobili socijalnu penziju od 100 evra, hoće 15 godina života u toj državi, pod uslovom da nemaju vlastitu imovinu i imovinska prava od kojih mogu da se izdržavaju.

Ima li Srbija ekonomske snage za takav poduhvat? Gotovo 250.000 ljudi koji imaju više od 65 godina nisu na spisku korisnika Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja (PIO), odnosno žive bez penzije.

 *foto: Beta / Dragan Gojić

Prema poslednjem popisu stanovništva, u 220.000 domaćinstava bar jedna osoba ne prima penziju, dok u oko 18.000 domaćinstava penziju ne uživa nijedna.

Savić podseća da zemlje takozvane socijalne demokratije, posebno skandinavske, imaju izuzetno dobru socijalnu politiku i da svi ljudi, bez obzira na to da li su u penziji ili ne, imaju primanja koja im podmiruju osnovne životne potrebe. On napominje i da je reč o privredno razvijenim državama, za razliku od naše, ali i napominje da Srbija treba da razmotri kakve su joj mogućnosti i da sačini dobru i detaljnu analizu stanja.

SRBIJA RETKA ZEMLjA BEZ SOCIJALNE KARTE

„Samo negde treba naći meru koliki je to iznos i kojim ljudima to dati, što je možda čak i važnije, jer mi smo jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema socijalne karte. Treba napraviti dobru analizu ko je to socijalno ugrožen, koliko je takvih ljudi, koliko bi godina to primali i koliko to na godišnjem nivou podrazumeva izdvajanja iz budžeta Srbije“, ističe sagovornik Sputnjika.

Na podsećanje da ovogodišnji poreski dug preduzeća koja aktivno posluju iznosi 32 milijarde dinara, odnosno 271 milion evra, što znači da je mesečno za penzijske i doprinose za zdravstvo ostalo uskraćeno gotovo 80.000 radnika, Savić kaže da je to samo jedan od pokazatelja da ima novca koji se neracionalno odliva.

Poreski dug je, dodaje on, samo jedna kategorija.

„Ove godine je država Srbija rezervisala u budžetu 22 milijarde dinara za plaćanje penala za razne stvari — za to kada su nekoga držali neovlašćeno u pritvoru, što smo dobili odobrenje za neki kredit, a nismo ga povukli, što smo vodili sporove sa nekim preduzećima i izgubili, što smo prekoračivali rokove gradnje… Kada bismo sve to stavili na papir, došli bismo do zapanjujuće cifre koliko je država Srbija neracionalna“, kaže Savić.

 *foto: Profimedia

On napominje da je neke od tih stvari bilo nemoguće izbeći, ali da većinu jeste, poput poreskih dugova. Nama građanima je, kako ističe, nebitno ko je tu napravio propust — da li inspekcija, poreske službe, sudovi, tužilaštvo, neki drugi organ.

„Bitno nam je da neki novac stalno otiče. Što je zemlja neuređenija i siromašnija, to, paradoksalno, novac negde otiče neracionalno. A što je zemlja uređenija, transparentnija, efikasnija, tog curenja novca nema“, upozorava ovaj ekonomista.

NOVCA IMA AKO SE DOBRO GAZDUJE

Novca, dakle, ima, konstatuje on, ocenivši da resursima koje imamo ne gazdujemo na pravi način.

Izvršni sekretar Sindikata penzionera Srbije u Udruženju granskih sindikata „Nezavisnost“ Zlata Zec kaže da su o takozvanim socijalnim penzijama samo načelno razgovarali, ne zauzimajući stav, ali da je mišljenje većine bilo da stara lica bez prihoda treba da dobiju određenu socijalnu zaštitu. Ona, međutim napominje da to nikako ne bi trebalo da bude penzija, koja predstavlja štednju zaposlenih za starost i da ta socijalna davanja nikako ne bi smela da idu iz penzijskog fonda.

Ona objašnjava da sada u Srbiji postoji veliki broj penzionera sa minimalnim penzijama koje nisu dovoljne za život ljudi koji su radili i izdvajali.

Prema podacima Fonda PIO iz juna ove godine, od 1,7 miliona penzionera najnižu penziju, do 10.000 dinara, prima 6,2 odsto korisnika.

Zec podseća da je država četiri godine konsolidovala finansije, uzimajući od penzionera ono što je njihovo stečeno pravo.

„Ne možemo da dozvolimo da se onima koji su 40 i više godina izdvajali za svoju starost se sada uzima, da bi se odatle gradila socijalno odgovorna država. indikat penzionera jeste za socijalno odgovornu državu, jeste za materijalno obezbeđenje socijalno ugroženih stranih lica, ali ne nauštrb penzija onih koji su za to čitavog radnog veka izdvajali nego iz posebnog fonda, već preraspodelom sredstava na drugi način“, nedvosmislena je Zlata Zec.

Jesmo za to da se socijalno ugroženim starim licima pomogne, ali ne mogu to raditi socijalno ugroženi penzioneri, smatra sagovornica Sputnjika.

(Izvor: sputniknews.com)

Dr Savić odbio sve ponude

Neurohirurg Kliničkog centra Srbije doktor Andrija Savić odbio je ponude koje su dostizale i 15.000 dolara mesečne plate da bi novim poslodavcima stavio na raspolaganje svoje stečeno znanje i iskustvo, mogao je da bira državu, prestižne klinike i samo izgovori cifru. Ali, sve je odbio.

– Tačno je da sam imao ponude iz Nemačke, a poslednja veoma ozbiljna bila je pre nepunu godinu u Novom Sadu gde su došli agenti vodećih ustanova iz Saudijske Arabije. Neophodni su im bili neurohirurzi zbog dešavanja na Bliskom istoku. Ponuda se bazirala na zaista velikom novcu. Ali nisam mogao da prihvatim. Nisam mogao, pre svega, zbog sebe samog, zbog porodice, zbog mog naroda kome su preko potrebni lekari i zbog naše države Srbije. Ne svodi se život samo na materijalne stvari i neće me nikakav novac ispuniti ako smo iznutra prazni, ako nemamo taj unutrašnji mir. Novac mi nikada nije bio na prvom mestu već porodica, prijatelji i moja zemlja – rekao je Savić.

Naš stručnjak je do sada obavio na hiljade veoma složenih hiruških zahvata na otvorenom mozgu, kičmi i perifernom nervnom sistemu. Šestog oktobra prvi put u istoriji srpske hirurgije stigao je dokument Evropske asocijacije neurohirurga koja je nagradila Savića velikim priznanjem za operativni zahvat “transfer nerava”.

To je specijalna metoda koja omogućava osobama sa invaliditetom da ponovo pokrenu oduzete delove tela.

– To je jedan deo moje doktorske disertacije koji sam prikazao na Evropskom kongresu neurohirurga. Uz minimalnu tehnološku podršku, ali pomoću veštine i znanja. Zahvat se radi kad su spinalni nervi iščupani iz kičmene moždine gde smo uspeli da premostimo oštećene nerve i zahvaljujući čemu su mnogi uspeli da ponovo izgubljenom šakom pomiluju decu po kosi ili stisnu ruku prijatelju. U tome smo jedinstveni u svetu i tu je velika šansa srpske hirurgije – navodi Savić.

 *Foto: RINA

Naglašava da priznanje ne pripada samo njemu već i državi i svim njegovim kolegama i učiteljima.

– Moram da pomenem te sjajne hirurge i moje učitelje kao što su dr Lukas Rasulić, dr Miroslav Samardžić, dr Dana Grujičić, dr Miloje Joksimović, dr Toplica Milojević i dr Vladimir Baščarević. To su ljudi koji su nesebično delili znanje sa svojim kolegama i ja sam im zauvek zahvalan – poručio je Savić.

Doktor Andrija Savić je inače poreklom iz sela Dobrače kod Arilja. Završio je fakultet u Beogradu, a zatim šest godina volontirao dok nije dobio posao i završio specijalizaciju.

(kutaknet.com / RINA)

riča iz 1997. godine, kada se dogodila, zbog monstruoznosti je šokirala sve koji su je čuli. Posebno zbog toga što je zločin počinio lekar koji je bio poznat u celom tom kraju. Zločin se desio u septembru 1997, a počinio ga je tadašnji direktor Doma zdravlja u Loparama Dragomir Kerović.

U to vreme je bio i poslanik SDS-a u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH. On je oteo trudnu ženu s kojom je bio u vanbračnoj vezi, nasilno je uspavao i uradio joj abortus, a potom je ostavio, doslovno, u “nedođiji” da se snalazi kako ume.

Pošto se u blizini nalazila kasarna, devojku koja je tada imala 27 godina pronašli su vojnici i spasili joj život.

Tu bi se cela priča i završila da nije bilo pritiska ženskih nevladinih i međunarodnih organizacija. Proces Keroviću trajao je godinama. “Bosanski doktor Mengele“, kako su ga tada mediji prozvali, osuđen je tek 2004, na četiri i po godine zatvora.

Odležao je robiju, a potom se bez problema vratio u profesiju i u politiku, ali i u rubrike crne hronike. Izazvao je dve saobraćajne nesreće u kojima je jedan čovek poginuo, a jedan ostao invalid. Zatim je 2015. oborio pešaka na pešačkom prelazu u Loparama i to pokušao da prikrije.

Međutim, vratimo se slučaju nesrećne devojke. Početkom rata sa porodicom iz Tuzle odlazi u Bijeljinu, da bi po njegovom završetku došla u Lopare gdje je radila kao konobarica. Tu upoznaje Kerovića, tada veoma uticajnu ličnost u tom kraju, te s njim stupa u vanbračnu vezu u kojoj ostaje u drugom stanju.

Kerović, koji je imao suprugu i decu, traži od devojke da abortira, što ona odbija nakon čega joj se život pretvara u pakao. U septembru 1997. godine Kerović, sa trojicom pomagača obučenih u policijske uniforme, otima djevojku i odvozi u Dom zdravlja u Loparama. Devojka, koja je tada bila u sedmom mesecu trudnoće, je oteta iz kuće u Bijeljini gde je živela sa roditeljima.

Kada su stigli u Lopare pod okriljem noći su ušli u Dom zdravlja. Tamo je Kerović, koji inače po struci nije ginekolog, devojku nasilno uspavao i faktički ubio dete koje je sukoro trebalo dase rodi. Posle toga devojku su iz automobila izbacili na jednoj livadi u selu Ljeljenča nadomak Bijeljine.

Svoje pomagače nagradio je sa 500 nemačkih maraka, što su to oni kasnije pred sudom i priznali. A pomagači su mu bili Milan Milovanović i Radoslav Popović. Njih dvojicu je Keroviću preporučio Živan Ilić iz Brčkog, te su sva trojica osuđeni.

Milovanović i Popović su osuđeni na po tri godine zatvora, dok je Ilić osuđen na jednu.

Delom je ovaj slučaj prekriven i velom misterije zbog nerazjašnjene smrti mladića Milana Kovačevića u porostorijama Doma zdravlja. On je pronađen u garaži, gde se navodno zaključao, upalio motor automobila i ugušio se. Bio je zaposlen u Domu zdravlja kao vozač.

Kovačević je bio Kerovićev rođak koji mu je pre izvršenja zločina dao policijsku motorolu. Upravo je ta motorola bila jedna od ključnih dokaza u slučaju protiv Kerovića i njegovih pomagača.

Da je smrt Kovačevića sumnjiva tvrdi i Bratislav Zdravković, bivši policajac, a danas privatni detektiv.

-S tim se mladićem desilo ono što inače dešava svima onima koji mnogo pričaju. Ptičice koje pevuše istinu završavaju u zatvorenom kavezu bez vazduha – slikovit je Zdravković.

Mnogi o zločinu nad devojkom i smrti Kovačevića ni danas ne vole da govore. Iako je prošlo od toga više od dvadeset godina. To potvrđuje Risto Radić, penzionisani načelnik i komandir PU Lopare.

– Mnogo njih strahuje od Kerovića. Malo je ljudi koji bi mu se suprotstavili. Poznajem ljude koji o ovome znaju koliko i ja, neko manje neko više, ali nisu bili spremni da to kažu – tvrdi Radić.

Nakon monstruoznog zločina koji je učinio, Keroviću nije ni na jedan dan oduzeta lekarska licenca. Vratio se u Dom zdravlja Lopare i tu radio sve do ove godine kada je, po novoj sistematizaciji, dobio otkaz kao tehnološki višak. Prema našim saznanjima, devojka koju je oteo sada živi u Americi gde je zasnovala porodicu.

Često je menjao i stranke. Bio je član SDS-a kada je ušao u politiku, 2016. je kao kandidat Srpske narodne stranke pobedio na lokalnim izborima i postao odbornik u SO Lopare. Da bi danas, kako tvrde upućeni, bio štićenik lokalnog SNSD.

Iako bez jednog oka, koje je izgubio u sumnjivim okolnostima, često na društvenim stranicama objavljuje fotografije i snimke svojih brzih vožnji po putevima u BiH.

(Izvor: Večernje Novosti / Fokus.ba)

Dok je u bogoslužbenom kalendaru Đurđevdan obeležen crvenim slovom, Đurđic nije

Sveti Georgije je veoma poštovan u našem narodu i slavi se čak dva puta godišnje: 16. novembra, kao praznik prenosa moštiju svetitelja Đurđic i 6. maja, kada se obeležava dan njegove smrti Đurđevdan. Danas je njegov dan i vernici obeležavaju ovog sveca.

U bogoslužbenom kalendaru samo je Đurđevdan obeležen crvenim slovom, dok Đurđic ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Đurđic je porodična slava, a za ovaj dan postoje brojna narodna verovanja i običaji. Svi koji su u nevolji treba da se na ovaj dan obrate molitvom Svetom Georgiju.

Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave i poštuju njegov dan.

Zato, za zdravlje, sreću, mir i spokoj, izgovorite sledeće reči:

– Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari.

– Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti.

Na pravoslavnim ikonama sveti Georgije predstavljen je kako sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol pagnske vere, dok je na ikoni koja se iznosi na Đurđic predstavljen kako drži koplje u rukama.

Dok je u bogoslužbenom kalendaru Đurđevdan obeležen crvenim slovom, Đurđic nije – on ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Bogdan i Mirjana Misimović zajedno sa ćerkom Marijom, četiri godine ili 1.470 dana nadaju se da će saznati gde je i pod kojim okolnostima, sa gimnazijskog školskog časa u Gradiški, 21. decembra 2015. godine nestao njihov sin Dragoljub.

Bogdan je u potresnoj poruci krajem decembra, posredstvom društvenih mreža, zamolio prijatelje da mu “ne čestitaju Novu godinu nego da umesto toga podele sliku njegovog sina Dragoljuba”. Ovaj gimnazijalac, u vreme nestanka šesnaestogodišnjak, je 21. decembra pre četiri godine oko 18 časova, na malom odmoru otišao sa nastave uz izgovor da ide u prodavnicu po slatkiš i da će se odmah vratiti.

U kabinetu geografije, podsećamo, ostavio je školsku torbu i jaknu, ali do kraja nastave nije došao. U njegovoj školi su iste večeri alarmirali policiju, pozvali su i roditelje a istog dana pokrenuta je potraga.

*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA

– Verovali smo da će naš sin biti pronađen, da će se saznati gde je otišao, šta se dogodilo, zbog čega se nije vratio u školu. On je bio savestan, vredan i dobar učenik, dečak koji nije imao poroke, nije bio u lošem društvu, odan porodici, sestri, roditeljima – ispričali su za Blic njegovi roditelji Bogdan i Mirjana koji u svakom trenutku pokušavaju odgonetnuti okolnosti njegovog nestanka.

Zima se uveliko spustila na selo Jablanicu ispod Prosare, gde živi porodica Misimović, zahvalna svakome ko se interesuje za njihovog sina i pomaže da saznaju bilo šta novo. Dragoljubove školske kolege, istog dana kada je prijavljen nestanak, ispričale su da je njegov mobilni telefon bio dostupan oko 18.45 ali se on nije javio. Kasnije je postao nedostupan, a pregledom video nadzora u gradu, posumnjalo se da je viđen u blizini Muzičke škole, na obali Save. Međutim, to nije potvrđeno kao ni pretpostavke da je prešao preko reke.

*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA

– Dragoljub je viđen ispred škole, sve do graničnog prelaza u blizini. To pouzdano znamo isto kao što nam je jasno da je nestao u delu, između obližnjih zgrada i kuća, u području koje nije pokriveno video nadzorom. Takođe, nije prešao granicu i most. Naš zaključak je da je on prevarom namamljen u automobil i kidnapovan. Sve smo pretražili, o njemu ovde nema nit raga, da je mrtav, našli bismo ga za četiri godine ali mi verujemo da je živ – smatra Bogdan Misimović koji je pre dve godine, za informaciju o sinu, u Gradiški ponudio kuću.

– Ne znamo više šta da radimo. Svaki dan nam je teži. Nas dvoje sa ćerkom Marijom i nekoliko prijatelja smo pretražili njive i šikare u Lijevče polju, zavirili u napuštene kuće i druge objekte, reke i kanale, sva sumnjiva mesta ali bez rezultata. Policija nas je više puta pozivala, inspektori dolazili, kontrolisali Dragoljubov kompjuter, poruke, sve što bi moglo navesti na trag ali ništa nije pomoglo da se slučaj rasvetli – ispričala nam je Dragoljubova majka Mirjana koja na svaki telefonski poziv zadrhti nadajući se da će nešto saznati, dokučiti istinu o Dragoljubu.

*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA

Mirjana i Bogdan kažu da zvanične institucije još uvek, na njihovo čuđenje, nemaju pouzdanih informacija o Dragoljubu. Razočarani su i nezadovoljni, uvereni da je moglo više i efikasnije da se uradi na ovom slučaju.

– To je strašno, neopisivo, ta neizvesnost nas razdire i ubija. Gde god sam saznao da ima promil nade, išao sam tamo. Bio sam u Austriji, Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, Srbiji… prešao hiljade kilometara, rasprodao i potrošio gotovo sve što sam imao samo da bih pronašao Dragoljuba. Utehu smo pronašli u crkvi, u veri, u molitvi. Otac Gavrilo, upokojeni Iguman manastira Lepavina nam je u početku spasio dušu, pomogao da preživimo bol kojeg niko ne može razumeti – kaže Bogdan. On smatra da je prvih dana izostala šira akcija potrage, masovno traženje kao u mnogim ovakvim slučajevima. Takođe, Bogdan ističe da je istraga morala biti konkretnija, efiaksnija i odlučnija da razreši misteriozni slučaj nestanka njegovog sina.

*FOTO: MILAN PILIPOVIĆ / RAS SRBIJA

Policija bez novih informacija

U policiji nam je kratko saopšteno da je ovaj predmet i dalje aktivan ali da nema novih saznanja koja bi vodila ka konačnom rešenju.

U Policijskoj upravi Gradiška prethpdno su kazali da nemaju novih informacija u vezi s nestankom Dragoljuba Misimovića.- Policija, u skladu sa Uputstvom o potražnoj delatnosti, i dalje preduzima sve potrebne mere i radnje kako bi se lice pronašlo – saopšteno je iz PU Gradiška.

“Velika je razlika u svemu u odnosu na Srbiju. Bolji su uslovi, mnogo je više plaćeno i lakše je za rad. Ovde se osećam sigurno, to je glavni razlog mog odlaska.” Ovako za “Blic” priča medicinska sestra Mirjana Živančević (42) iz Srbije, koja u Beču zarađuje 1.900 evra, prima 14 plata u godini, radi od ponedeljka do petka, bez dežurstva i bez rada za praznike.

Dugo se već govori o odlascima zdravstvenih radnika iz naše zemlje. Prema nezvaničnim podacima, čak 300 njih godišnje ode u inostranstvo u potrazi za boljim poslom i boljim životom. Jedna od njih je Mirjana Živančević, koja je već sedam godina u Beču, a nama je otkrila zbog čega ne želi da se vrati u Srbiju.

Mirjana je završila Srednju medicinsku školu u Kragujevcu , 14 godina radila je u bolnici u Smederevskoj Palanci i onda se 2011. udala za kolegu iz Srbije koji živi u Beču i tako svoj život preselila u prestonicu Austrije.

– Ovde sam već sedam godina. Nostrifikovala sam diplomu u Austriji i najpre sam tri godine radila na terenu. Reč je o kućnoj nezi nakon što pacijenti izađu iz bolnice. U ordinaciji u kojoj sada radim kod doktorke Vesne, već sam više od dve godine. Vikendom ne radimo, za praznike ne radimo, dežurstva nema. Nedeljno okvirno u ordinaciji provedemo od 35 do 40 sati. U principu, to je isti opis posla kao i u Srbiji, ali su uslovi znatno drugačiji, opremljenije su ordinacije, bolji materijali, čistije je – ističe za “Blic” Mirjana.

Zaposlena je u ordinaciji dr Vesne Budić Spasić, koja je medicinu završila u Beogradu, diplomu je nostrifikovala u Austriji i danas u Beču ima dve svoje ordinacije. Kako nam je rekla, svi zaposleni u ordinaciji su iz Srbije.

– U kolektivu nas ima petoro i svi smo iz Srbije. Ovde uglavnom dolaze naši, oko 80 procenata pacijenata u ovoj ordinaciji je iz Srbije. Kroz razgovor saznajemo da je glavni i osnovni razlog njihovog preseljenja u Beč egzistencijalni – ne ostavlja dilemu Mirjana, i dodaje:

– Znate kako je obično kod nas, radite pet, šest godina pa tek onda dobijete rešenje. Ovde je sve sigurnije. Imam godišnji odmor šest nedelja, primam 12 plata i dve dodatne, jednu letnju i jednu u novembru. Nema kašnjenja plata, osećam se sigurnije za budućnost i za penziju.

Mnoge njene koleginice i prijateljice spakovale su kofere kao i ona, a sa jednom od njih zajedno je radila u Beču.

– Čujem da je u poslednje vreme dosta mojih kolega iz Srbije otišlo za Nemačku, ali dolaze i ovde. Desilo se da sam ovde na terenu zajedno radila sa koleginicom s kojom sam, inače, radila u Smederevskoj Palanci – priseća se naša sagovornica.

Pre dolaska u prestonicu Austrije, Mirjana nije govorila nemački jezik, iako je bilo naporno, kako kaže, uspela je da ga savlada. Porodica joj nedostaje, pa zbog toga svaki slobodan trenutak koristi da dođe u domovinu.

– U Srbiju dolazim često, na mesec dana. Najviše mi nedostaje familija, ali Beč nije daleko, tako da za nekoliko sati već možemo da budemo zajedno. Oni su se sada već navikli na to da je moj život fokuiran u Beč, ali odavno su razumeli razloge mog odlaska – iskrena je Mirjana.

“SFRJ u malom”

Doktorka u čijoj ordinaciji je Mirjana zaposlena, dr Vesna Budić Spasić (54), došla je iz Bora u Beč još 1995. godine. Slično kao i Mirjana, i ona se odselila iz Srbije zbog ljubavi, jer je njen tadašnji muž živeo u prestonici Austrije.

– Odmah nakon što sam došla u Beč, nostrifikovala sam diplomu, sećam se da sam imala stomak do zuba jer sam u to vreme bila trudna. Onda sam napravila pauzu dok deca nisu krenula u vrtić. Vrlo brzo dobila sam dozvolu za rad od ministartva i počela da radim kao lekar – kaže doktorka Vesna.

Kako je njena želja bila da samostalno radi, a imajući u vidu da je državljanstvo uslov za osnivanje lekarske prakse u Austriji, kada ga je dobila, pre devet godina osnovala je prvu ordinaciju koja je ostala privatna do danas.

– Drugu ordinaciju osnovala sam pre pet godina i tu se leče pacijenti sa zdravstvenom karticom. Dolaze nam Austrijanci, Turci, ali najviše Srbi, Crnogorci, Hrvati, Slovenci. Volim da kažem da smo mi ovde “SFRJ u malom” – ističe doktorka.

Sin studira medicinu u Novom Sadu

Vesna ima dvoje dece, sina Maksima (23) i ćerku Mariju (22), i oboje su krenuli maminim stopama, zbog čega je mama naročito ponosna i očekuje da će je nadmašiti. Ćerka studira medicinu u Beču, dok je sin trenutno u Novom Sadu na studijama medicine.

– Iako je deci maternji jezik nemački, mi u kući govorimo srpski i deca su odmalena naučila jezik i ćirilicu. Maksim studira u Novom Sadu na engleskom, jer će mu to značiti za budući rad. Bili smo skeptični u početku kako će se uklopiti, ali on je prezadovoljan, sistem studija ga je oduševio. Ima dosta prijatelja iz bivše Jugoslavije i onda često sa njima dođe ovde.

Više od dve decenije njen život lociran je u Beču, ali svoje korene, kako kaže, neće prekinuti, zbog čega neretko dolazi u rodnu kuću u Boru.

– Neretko odemo na vikend u Bor, tamo je moja majka, a tokom leta i praznika ostajemo duže. Nismo pokidali svoje korene i baš smo vezani za svoju zemlju. U Boru sam radila tri godine u hitnoj službi, a pre odlaska u Beč sam započela magistarturu neurologije. Možda je nekada i završim, ali nije mi cilj da napredujem više, želim samo da uživam u svom poslu, pratim šta se dešava u medicini i da me moja deca nadmaše u profesiji – zaključuje Vesna.

Iako je dogurao do penzije i poznih godina, za Radovana Vulanovića iz Nikšića život je praktično tek počeo. U 61. godini u naručje je uzeo svoje prvo dete.

– Tatinu. Dao sam joj to ime jer je ona meni dala ime tata. Tek sam osetio dečiju radost kad je dete počelo da me dodiruje rukama po licu – priča za TV Vijesti Radovan Vulanović.

Tatina ga je osokolila, pa je brzo dobila društvo – sestru Rosu i braću Bogdana i Vidoja. Radovan, ipak, kaže da ima petoro dece, jer pastorka Bora ni po čemu ne odvaja i s ponosom kaže da je najstariji sin najbolji đak. Punu kuću potomaka nije mogao ni da sanja.

– Bio sam u braku 28 godina i nismo imali dece. Bez žene sam ostao kad je imala 46 godina i ja sam mislio da se neću ženiti više, ali sve je u božijim rukama. Za rednih pet slava 4 krštenja. Kolike su to emocije? Pa, to me vratilo – kaže ponosni otac.

I dalo novu snagu inače vrednim rukama koje ceo život nešto stvaraju. Braća Vulanović u Nikšiću i šire poznati su po svom umetničkom daru, a Radovan koji pravi ikone i ukrase od drveta, na imanju u selu Laz bavi se poljoprivredom jer ne dozvoljava da deca u bilo čemu oskudevaju. Ostale obaveze prepušta tridesetak godina mlađoj supruzi.

– Što se tiče škole, to bolje može supruga. A meni lakše pada kad odem, pa nešto fizički radim i znam da to privređuje mojoj porodici. Vazda treba nešto raditi i ne gledati tuđa posla – kaže Radovan.

Tome uči i decu, za koju kaže da su vredna i da su nasledila njegov dar za crtanje. Pet puta godišnje raduju se poseti manastirima.

– Sa decom volim da idem u crkvu. Oni su tamo mirni, osećaju da je to nešto fino – kaže Radovan.

Deca su srećna što ih je puno i nisu ljubomorna, iako se zna ko ima najposebnije ime za koje pitaju svi drugari.

– Kad im se predstavim oni pitaju ko ti je dao to ime, zvuči kao da si tatina princeza – kaže Tatina.

A jesi li?

– Jesam – odgovara ona.

Sedamdesetdvogodišnjem Radovanu ne smeta što kada dođe po dete u školu učiteljice pitaju da li mu je deda. Naprotiv, kaže da živi bolje od svih svojih vršnjaka, pošto tek proživljava ono što su oni u mladosti.

– Dao bih savet svima da ne čekaju moje godine, a ako su ih dočekali – da isto potraže nafaku (sudbinu) – zaključuje Radovan.

(Izvor: telegraf.rs)