Month: November 2020

Učenici trećeg tri odeljenja Medicinske škole u Prokuplju tokom praktične nastave na odeljenju Pedijatrije Opšte bolnice “Dr Aleksa Savić”, savladali su jednu lekciju i to iz ljudskosti.

Dok su obilazili ovo odeljenje sa nastavnicom Dijanom Stojčević, đaci su primetili jedanaestogodišnjeg Aleksandra Vučićevića iz Kuršumlije, koji kraj bolničke postelje nije imao – ništa. Ni vodu, ni voće, ni neki slatkiš. Nije imao ni svoju pidžamu.

Kada su to preneli nastavnici rodila se ideja da se pokrene akcija sakupljanja novca za potrebe ovog mališana. Kupili su mu sve što mu je nedostajalo: pidžamu, voće, slatkiše.

– Đaci pomenutog odeljenja koji su bili na praksi uočili su da je dečak iz Kuršumlije jedini u bolnici bez poklona, čak i bez flašice sa vodom. To su mi ispričali i počeli su da prikupljaju novac koji su tog dana poneli za užinu, kako bi dečaku kupili sve što mu je potrebno – priča Dijana Stojčević, nastavnica praktične nastave prokupačke Medicinske škole.

Kako kaže, kasnije se saznalo da Aleksandar sa majkom i starijom sestrom koja je epileptičar živi u trošnoj kućici. Njegova porodica živi od 10.000 dinara porodične penzije od pokojnog supruga i dečjeg dodatka.

– Čim smo saznali u kakvim uslovima živi njegova porodica, otišla sam sa đacima i koleginicom u nabavku potrepština za dečaka – kaže Stojčevićeva. – Akcija prikupljanja pomoći za ovog mališana nastavljena je i narednog dana prikupljanjem garderobe za dečaka, a u akciju prikupljanja pomoći njegovoj porodici uključio se i prokupački Crveni krst.

USREĆILI MALIŠANA

Iako učenici i nastavnici prokupačke Medicinske škole nisu želeli da obaveste javnost o svom humanom gestu, njihova humanost otkrila je porodičnu situaciju malog Aleksandra. U bolnici ga je posećivala majka koja polovinu ionako minimalnog primanja izdvaja za lečenje drugog deteta, i nije mogla da ostaje duže sa njim zbog bolesne kćerke. Tako su mu učenici Medicinske škole često i pravili društvo. Svi su presrećni što su usrećili stidljivog i skromnog dečaka, koji je u bolnici u nedostatku pidžame ležao u trenerci u kojoj je i pohađao školu.

Posle smrti roditelja ostao sa dve maloletne sestre

MLADOM Nikoli Petroviću (19), učeniku Pravno-birotehničke škole “Dimitrije Davidović” u Zemunu, život nikada nije doneo nešto lepo. U besparici i nemaštini, češće je bio gladan nego sit, bez hrane, odeće, obuće, sredstava za higijenu, ogreva… Živeo je i uz sveću, pozajmljivao da preživi… Doživeo da mu i majka i otac preminu pred očima…

Posle smrti majke Lucije (33), pre četiri godine, od opekotina dok je pokušavala da naloži vatru, usledio je još jedan udarac. Minule subote ostao je i bez oca Gorana (53). Sam, sa dve sestre Nikolinom (10) i Nevenom (14) u iznajmljenom stanu za koji treba platiti kiriju, zalihama drva na izmaku, dugovima za sahranu, bez novca…

Nikola je sa razrednom Mirjanom Aćimović i drugom Aleksandrom Aćimovićem, u četvrtak posetio našu redakciju. Sa surovim udarcima sudbine, dostojanstveno se nosi. Ne želi da kuka, dok nam priča o svom životu. Detinjstvo je proveo u Obrežu u tatinoj kući. Oduvek su teško živeli. Otac je imao privatni posao koji je propao. Primali su socijalnu pomoć. Zbog dugova, koji je neko drugi napravio, isključena im je struja. Godinu dana živeli su uz sveću, u nemaštini. Pomagale su im komšije, donosili hranu, odeću… Otac je radio sve i svašta, nije se libio ničega. Za nadnicu, ali to nije bilo dovoljno.

 Posle mamine smrti, razočaran zatražio je azil u Švedskoj i ušli smo u program – priča Nikola. – Posle terorističkih napada, međutim, svi stranci su deportovani, pa smo se vratili u Srbiju. Bez papira, bez ičega. Otac je ostao i bez socijalne pomoći, jer nije obnovljen zahtev. Kasnije je to učinio, pa smo dobili pomoć. Iako je bio bolestan, preživeo dva infarkta, radio je teške fizičke poslove, kako bi nam obezbedio obrok. Iznajmili smo stan u Ugrinovcima. Jednom je ceo dan radio na kiši i dobio bronhitis, pa upalu pluća. Nije hteo da ide kod lekara dok više nije mogao da izdrži od bolova. Ali, izgleda da je bilo kasno. Umro je u snu. Sestra i ja smo bili u kući. Obdukcija je pokazala da je imao infarkt dok je spavao. Treći, koji je bio fatalan.

Da bi sahranio tatu, Nikola je pozajmio novac. Troškovi su bili više od 100.000 dinara. Iako mu je prvo obećano, jednokratnu pomoć od Opštine Zemun nije dobio. Naknadno je utvrđeno da ju je otac već iskoristio za kupovinu drva. Trenutno mu je glavna briga da mu ne budu oduzete sestre. Kaže, da su mu obećali da će dobiti starateljstvo. Ne zna ni šta će biti sa socijalnom pomoći, koju su primali.

– Nikola je divan, skroman mladić, dobar đak, dete za primer – kaže Mirjana Aćimović, njegov razredni starešina. – Nikada nije kukao. Kada je živeo u Obrežu, ustajao je u 4.30 da stigne na časove. I uvek je prvi dolazio, nikada nije kasnio. Kao odeljenje sakupili smo novac da mu, bar, malo pomognemo. U toku je velika akcija i u školi, ali sve je o kratkog daha. Šta će ta deca kasnije? Treba plaćati stan, račune, hranu, odeću, ogrev… Škola će i dalje pomagati, ali bilo bi lepo kada bi se neko javio da nekako na duže staze pomogne ovoj deci.

Nikola sa razrednom Mirjanom Aćimović Foto Ž. Knežević

VOZAČKI ISPIT

I NIKOLIN drug Aleksandar Aćimović ima samo reči hvale za ovog mladića:

– Nikada nije imao lep život, kao njegovi vršanjaci, ali ga to nikada nije slomilo. Obožava košarku i član je školskog tima. Trenirao je i u jednom klubu, ali nije imao novca da plaća članarinu. Velika želja mu je da položi vozački ispit, kako bi po završetku škole, mogao da počne da radi i da brine o sestrama.

OSTAVILI TELO

KADA je video da ne može da probudi oca, Nikola je pozvao Hitnu pomoć. Došli su brzo, konstatovali smrt i otišli. Rekli su mu da zove Dom zdravlja, koji vikendom uveče ne radi. Ne znajući šta da radi, pozvao je policiju. Došla je dežurna patrola, pozvala inspektore. Telo je poslato na obdukciju, gde je utvrđen uzrok smrti.

– Starija sestra je bila sa mnom u kući, ali sam je poslao odmah kod drugarice – priča Nikola. – Sestre su teško podnele tatinu smrt, pogotovo mlađa. Rekao sam joj tek dan pred sahranu. Nije išla ni na groblje. Bilo bi to vrlo stresno za nju.

Babica ju je držala, a ona je pravila korake

Beba iz Brazila pokazuje svoje prve korake. To je mnoge nasmejalo.

Ne viđamo baš često ovakve korake kod novorođenih beba. Video je snimila babica, pregledalo ga je preko 80 miliona ljudi. Babice su ostale u čudu nakon što su videli kako beba želi da hoda.

Babica ju je držala, a ona je pravila korake. Babica je bebu opet želala da umota u ćebence, ali se beba nije dala. 

Pogledajte video:

Nina (11) i Mia (9) iz Bora sa tatom Vladom Krsmanovićem žive od danas do sutra. Bez mame Nataše ostale su pre devet godina. Mia je nije ni upoznala. Njihova mama je odmah posle porođaja pala u komu i posle nekoliko dana umrla.

Od tada o njima brine tata Vlada. I pored toga što ne radi i što ima teške povrede zadobijene u saobraćajnoj nesreći, trudi se da im pruži koliko može, da im bude i mama i tata.

– U početku je bilo mnogo teško. Najviše kada je starija Nina tražila majku. Nisam znao kako da joj objasnim da mama neće doći. Prvo sam joj pričao da je otišla do prodavnice i da će da se vrati, ali kako je dete sve više nju tražilo, onda sam joj objasnio da je mama na nebu sa zvezdama. Bol zbog njenog odlaska nikad ne prestaje. One su na samo njima znan način naučile da žive bez majke. I sada se nekada samo pogledamo i duboko uzdahnemo. Trudim se da ih razveselim, oraspoložim, da ne tuguju previše – kaže Vladan, koji ima i sina iz prvog braka, sa kojim je takođe u dobrim odnosima.

Kako nesreća ne ide sama, teške situacije su se nizale jedna za drugom. Dve godine nakon gubitka supruge, Vladan je doživeo tešku saobraćajnu nezgodu sa brojnim povredama noge i glave. Pravo je čudo da se spasao. Četiri godine kasnije, 2016. godine ostaje bez posla jer je firma u kojoj je radio otišla u likvidaciju.

– Ne smem da padnem zbog devojčica. One su mi sve na svetu. Kada nam je najteže, uvek pomislim šta bi moja supruga rekla da odustanem od dece, i onda krenem napred. Za njih živim i dišem, samo da one budu dobro – hrabri se Vladan.

I Mia je pravi borac. Božjim čudom je preživela. Odmah po rođenju nije davala znake života. Nakon 15 minuta, koliko je trajala reanimacija, začuo se njen plač. Rešila je da preživi. Takva je i danas, posle devet godina. Vedra i nasmejana. S druge strane skromna i neustrašiva.

– Obožavam konje. San mi je da jednog dana jašem konja – uz osmeh kaže Mia, i otkriva:

– Volela bih da budem doktorka kad porastem. Da lečim i spasavam ljude. To su moje želje. Možda i neki trotinet ili roleri, i to je to.

Njena sestra Nina je povučenija. Ćuti i samo tužno pogleda u majčinu sliku. Uspeva kratko da kaže:

– Najviše mi nedostaje mama.

Na naše insistiranje da kaže šta bi volela da dobije kada bi neko rešio da joj nešto pokloni, ona skromno kaže:

– Volela bih da seka i ja imamo svaka svoj krevet. Sanjam o krevetima na sprat. To bi bilo divno, imale bismo više prostora i za druženje i učenje. I biciklu…

Njih troje žive u stanu od 28 kvadrata koji su kao privremeni smeštaj dobili na korišćenje od Grada u okviru kolektivnog centra. Vladan je preuzeo sve obaveze oko kuće i dece.

– Čistim, perem, kuvam, radim sve. Ništa mi nije teško, samo da su Mia i Nina srećne. Svestan sam da im puno toga nedostaje. Trenutno živimo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka, što skupa bude oko 21.000 dinara. Najgore je što krov prokišnjava i u stanu ima vlage, ali nemamo drugi izbor – dodaje Krsmanović.

O problemima ne pričaju puno. Kao da su naučili da izlaze na kraj s njima. Obe devojčice kod drugarica često odlaze, ali im društvo manje dolazi zbog loših uslova i skučenog prostora. A one gotovo da ništa i ne traže.

Uprkos svemu, niko od njih ne savija glavu. Kažu, nada ih održava.

– Kada su ekskurzije u pitanju, tu nam je pomagala suprugina mama, njihova baka. Na more nikada nisu išle. Moji roditelji su ranije izlazili u susret da ih pričuvaju dok su bile manje. Sada više ni oni ne mogu, stari su i bolesni. Za garderobu mi pomažu prijatelji. Tako nekako idu dani, a ja se trudim da ne oskudevaju previše u najosnovnijim stvarima za život – kaže na kraju Vladan.

Nekada nema hrane za sve

Porodica Krsmanović teško živi sa socijalnom pomoći i dečjim dodatkom koji ukupno iznose 21.000 dinara.

– Dešavalo se da ostanemo sa jako malo hrane. Ja tada spremim njima večeru, pa ako nešto ostane, večeram i ja. Par puta im je bilo čudno zašto ne sednemo svi zajedno za sto da jedemo. Nalazio sam izgovore da imam nekog posla po kući dok one ne završe sa jelom, kako ne bi posumnjale da nema dovoljno hrane za sve troje. To su teške situacije. Međutim, nekako se snalazimo – kaže Vladan.

Pevač Radiša Trajković Đani je otvorio dušu pred kamerom emisije “Premijera – Vikend specijal” te je pričao pričao o porodici, detinjstvu, supruzi Slađi,a onda se osvrnuo i na navodne dugove koje ima da vrati.

– Živeo sam u skromnoj porodici. Ćale vozio autobus, imao sam stoku, čuvao sam koze, sejao krompir. Takav je život sada, pa ne živimo tako. Od marta meseca ne radim, nemamo primanja, ali ne žalimo se. Moje detinjstvo je bilo lepo, a najgore mi je bilo kad sam morao da čuvam koze. Sećam se da su svi igrali fudbal ja čuvao koze. Dobijao sam batine. U detinjstvu mi ništa nije falilo. Na Kosovu niko nije bio gladan, baba je postila sredom i petkom, imali smo pasulj za doručak. Najbitnija lekcija koju sam naučio u detinjstvu je da budem čestit i pošten – pričao je Đani.

 – Porodica mi je muzikalna, nisam znao da ću postati pevač. U sedmom razredu sam počeo, putovao sam 15km da bih išao kod strica da učim da sviram harmoniku. Tu sam počeo i da pevam, i tu je bilo gotovo. Sa 17 godina sam otišao za Švajcarsku. Imao sam želju da odem, da sam ostao na Kosovu nikad ništa ne bih napravio. U Švajcarskoj sam pevao šest meseci i ušao sam u taj sistem. “, rekao je Đani. 

Trajković se prisetio i perioda kad je bio u bolnici u teškom stanju zbog konzumacije velike količine alkohola.

– Bio sam u bolnici zbog tog prokletog alkohola, dva puta sam imao upalu pankreasa. Šaban me je kritikovao. Ja sam tad pio samo žestinu – rekao je Đani. 

Đanija je otkrio i da li je istina da ga je Slađa jednom uhvatila u prevari.

– Bilo, prošlo. Bilo je, ne ponovilo se. Kajem se, naravno da se kajem, ali pijana glava, šta ćeš. Nije mi bilo svejedno. Zvao sam Miloše da me spašava. Ne ponovilo se, ne varajte svoje žene. Svako bi poželeo da ima takvu ženu – rekao je Đani, a zatim istakao da priče da je u velikim dugovima nisu istinite. 

– Samo hrabre devojke umeju da se izvine i sagledaju svoje greške…

Jedna baka je napisala pismo novorođenoj unuci i oduševila svet.

Draga moja, ovo pismo sam mogla da napišem pre četvrt veka, za tvoju mamu… Ali tada sam imala dvadeset pet godina i bavila se drugim pitanjima: kako da prehranimo porodicu, hoću li uspeti da odvedem dete u vrtić i stignem na predavanje. Tvoj deda je radio noćne smene i nije mogao da mi se nađe kada je tvoja mama po celu noć plakala zbog čestih dečjih bolesti. Sad imam pedeset godina i malo više iskustva koje bih htela da podelim s tobom. Ne tvrdim da znam sve o životu, ali na kraju krajeva ja sam tvoja baka i želim da budeš srećna. A ovi moji saveti ti u tome neće smetati!

1. Ne boj se padanja

LJuljaj se, klizaj se, vozi biciklu, rolere i ne plaši se da ne padneš. Boleće, ali ćeš ujedno naučiti da budeš brza, i da ustaješ kada ti se plače.

2. Ne boj se da pokažeš svoje gledište

Nije tvoja obaveza da ćutiš ako ti se nešto ne dopada ili se s nečim ne slažeš. Ne skrivaj svoje mišljenje ni zbog drugarstva ni zbog ljubavi. Ukoliko ne čuju šta ti imaš da kažeš ili traže da budeš lojalna – mani se takvog i drugarstva i ljubavi.

3. Ne stidi se da se izviniš

Samo hrabre devojke umeju da se izvine i sagledaju svoje greške, a ja bih baš volela da ti budeš takva. Nije lako reći: “Izvini, nisam bila u pravu. Kako mogu da popravim situaciju?” Ali tome se treba naučiti, a kad to naučiš, niko te više neće pobediti.

4. Ne boj se da dobiješ lošu ocenu

Jedinica uopšte nije strašna stvar. Jedinica ti ukazuje na slabe tačke i govori ti na čemu treba da poradiš. Slabija ocena ne znači da si glupa. To ti je samo motivacija za rad. Tako je i tokom života, kad napustits školu. Porazi su sastavni deo života i nisu nimalo loši.

5. Ne boj se toga da ne budeš popularna

Dok sve popularne šmizle bude išle po žurkama, gubile vreme po raznim ćoškovima, danima se baktale po internetu kačeći svoje fotografije, ti ćeš lepo savladati recimo streljaštvo, jahanje, pevanje… Sa osamnaest godina te popularne će i dalje peglati stolicu pred kompjuterom, a ti ćeš tada već osvajati svet i, možda, zaista krenuti na put oko sveta.

6. Ne boj se toga da drugima budeš “čudna”

Toga se ne boji ni tvoja baba.

7. Ne boj se da se udaš ili da se ne udaš

Kada porasteš, nikog ne treba da interesuje imaš li burmu na ruci ili nemaš. No, ako si odlučila da su udaja i porodični život za tebe – nastoj da upoznaš čoveka svog života, i onda će sve biti dobro. Neće te nervirati čak ni razbacane čarape po celoj kući. Uz to, biće tu neko da te uveče izmasira, i imaćeš s kim da prošetaš psa…

8. Ne boj se rađanja

Neću te lagati – boli, ali to je nešto najlepše što se može dogoditi u životu jedne žene.

Poslodavac je na društvenoj mreži fejsbuk objavio pozamašan status u kome se žali na rad i način ponašanja radnika iz Srbije koji su u Nemačku otišli zbog sezonskog posla

Obećana zemlja za Srbe, Nemačka, prema rečima jednog od poslodavaca postala je pravi pakao za radnike koji su tamo otišli zbog sezonskog posla kako bi zaradili koji “dinar“. 

Naime, poslodavac je na društvenoj mreži fejsbuk objavio pozamašan status u kome se žali na rad i način ponašanja radnika iz Srbije koji su u Nemačku otišli zbog sezonskog posla – branje jagoda. 

On je ljude nazvao “lenštinama” i “lezilebovićima” , navodeći da su prespori, nezainteresovani da odrade posao, prezahtevni i da su navodno postavljali previše pitanja. 

Napisao je sledeće: 

– Upravo sam razgovarao sa šefom proizvodnje na imanju Baumann. Neverovatne stvari mi je ispričao, takve da me je na daljinu od 1.600 kilometara bilo sramota vaše sramote.

– Tražiti nakon 2,5 dana rada jedan dan pauzu je sramota za svakog normalnog radnika. Ne postići normu sa odličnim rodom jagoda sorte Afrika, gde nema male jagode je još veća bruka. Tražiti od Agrarnog inžinjera da vam kupi i donese paklu cigareta je nedopustivo. Momak jeste sa Balkana, ali je on vama ŠEF i nije postao šef zato što je lenština i filozof, nego zato što je vredan i dobar agrarni inžinjer.

– Nije on vaš “zemljak” nije ni drug ni prijatelj nego ŠEF! Na tom imanju u sezoni berbe radi po 700 sezonskih radnika, koji osim dobro jutro ili dovidjenja nema sa njim nikakvu komunikaciju. On je bio ljubazan da vam svima objasni sve, ali vi preterujete sa pitanjima, i pitate gluposti koje normalnog čoveka smaraju. Čujem da ste prvi dan kukali na mene, nešto vam ne valja? Vi ne radite za mene nego za vas?

– Pitajte vaše kolgege koji imaju EU pasoše (Rumune, Bugare i Poljake) koji novac oni zaradjuju tu, da ne špekulišete koliko ja zaradjujem na vama. Vi ste prva grupa radnika sa Balkana ili sa govornog područjia gde se priča srpski jezik. Hočete li da nas sve obrukate, znate li da posle vas treba da dođu berači maline, vi im pripremate vrlo klizav teren.

– Muškarci koji su se oprobali u špargli su posebna priča, od 17 muškaraca je samo 6-7 dobilo prelaznu ocenu. Najbolji radnik je prvi dan bio najstariji čovek među vama, nije li vas sramota, da čovek star preko 60 godina bude bolji i brži radnik od vas mladih? Ljudi vi ste otišli u Nemačku da krvavo radite i donesete kući par hiljada evra, nemojte bre da lelemudate kao da ste u držvnoj firmi preko veze. Nadam se da su ovo prvi dana privikavanja i da ćete uspeti da se uklopite u posao. Mislim da će vam dati fore do sledeće subote da se uklopite sa normom, ko ne uspe biće isplaćen za svoj rad i ide kući.

Želim vam puno uspeha.

Šta vi mislite o ovome? Pište nam u komentarima… 

Humani ljudi već su se uključili da pomognu, ali problem smeštaja za baku i dalje ostaje

U oronuloj, napuštenoj kući pored groblja u Novom Sadu, bez struje, vode, grejanja, čak i bez prozora, sa samo jednim krevetom, dva jorgana i mačkom, živi baka Slobodanka (75) sa još jednim beskućnikom, koji joj je pomogao da se tu skloni i zaštiti.

Tužna priča sa još tužnijim fotografijama izuzetno teških uslova u kojima je ova starica preživljavala, objavljeni su na Fejsbuk grupi Ruka za druga, neprofitne organizacije koja već tri godine pomaže najugroženijima.

Kako su za Telegraf.rs ispričali iz ove organizacije, baka, čini se, boluje od standardnih “staračkih boljki” – ima bolove u kostima, otečenost nogu…

– Na momente se pogubi.. Mada je još razumna, u prilično dobroj meri, s obzirom na godine. Pripremamo joj pregled za sledeću nedelju, pa ćemo više znati o njenom zdravstvenom stanju posle toga – kaže za naš portal Lovorka Poskok, jedna od članica organizacije.

Za samo jedan dan, humani ljudi uspeli su da joj obezbede hranu, odeću i obuću.

Smeštaj najveći problem

– Toga zasad ima i više nego dovoljno. Ono što je, mislim, važno je da se apeluje na ljude da joj se nađe smeštaj – ističe Lovorka.

Takođe, za baku su obezbeđeni i posteljina, kao i peć i ogrev.

– Za ovu nedelju smo uspeli da je snabdemo kuvanim obrocima. Do kraja nedelje, kad vidimo koliko je novca skupljeno, planiramo da obezbedimo baki privatnog lekara. Momci akcije Ruka za druga će pokušati da stupe u kontakt sa vlasnikom kuće u kojoj je baka, da vide da li on dozvoljava ta minimalna ulaganja. Tek onda ćemo moći da prihvatimo vrata, prozore i ostalo za kuću – objavljeno je na Fejsbuk grupi organizacije.

Kako su dodali, s bakom je u toj napuštenoj kući još jedan beskućnik, Dejan, koji joj je pomagao i pre same akcije.

– Odlučili smo da kupujemo metar po metar drva za baku, da joj ne bi neko uzeo. Molim vas da imate razumevanja za to ako baka lično bude htela sa nekim da podeli svoj obrok ili nešto drugo… A za Dejana ne brinite, jer je on baku smestio u tu “kuću”da je zaštiti. On neće uzeti od nje – napomenuli su iz Ruke za druga.

Kako ističu, pomoć koju prikupljaju isključivo je za baku Slobodanku, a to da li će ona podeliti sa nekim hranu, već nije ni u čijoj moći.

Iz organizacije kažu da se nadaju da će baki uspeti da obezbede pravi smeštaj, sa strujom, bar neku sobicu i zahvaljuju svim humanim ljudima koji su se odazvali da pomognu starici.

– Hvala vam dobri ljudi, svi vi koji se uključujete… Hvala! Svet ipak nije ružno mesto. Vi menjate stvarnost živom čoveku koji zaboravlja da je čovek. Vi ste ti zbog kojih slomljena srca ponovo mogu da zakucaju nadom i verom.. Za bolje sutra – naveli su članovi koji su odlučili da pomognu Slobodanki.

Dragana Mirković i sama ističe kako sin Marko i ćerka Mauela ne vole isticanje i nisu privučeni javnim životom.

Javnosti je poznato da folk diva Dragana Mirković iz braka sa Tonijem Bjelićem ima dvoje dece, Marka i Manuelu.

Marko je brat stariji dve godine i mlađa Manuela ne iskazuju nikakvu želju da budu deo show biznisa, a jedna ponuda je došla i kao potvrda toga, koju je Manuela odlučila da je odbije.

Foto: Instagram/printscreen

Dragana se našla na jednoj ekskluzivnoj zabavi tokom odmora u Monte Karlu, a članovi jednog prestižnog zatvorenog društva su imali pristup, među kojim se našao i popularni dizajner Filip Plejn.

On se oduševio Manuelom koja je izrasla u pravu lepoticu, zgodna i lepa devojka koja je visoka čak 182 cm. Pitao je odmah da li je zainteresovana da se bavi manekenstvom, ali je onda sramežljivo odgovorila da nije o tome razmišljala.

Foto: Printscreen

Prilazili su joj svi u Monte Karlu sa predlozima da se u poslu modela oproba jer ima zaista dobre predispozicije. Za sad, ona takvu želju nema, mora priznati da joj je zbog toga donekle drago, samo od nje zavisi da li će promieniti svoje mišljenje, kazala je Dragana pa je dodala:

– Manuela ima još vremena da odluči kojim će profesionalnim putem krenuti, čini se kako će izabrati neku vrstu umetnosti, to će biti njena odluka, u koju se Dragana i Toni neće mešati sigurno – govorila je pavačica za medije svojevremeno.

Osim što ima bogatu karijeru, uz Draganu je i njena porodica da je podrži.

Nedavno je jedan američki portal objavio da po zaradi u dosadašnjoj karijeri, ona može da parira i svetskim zvezdama.

Ali, nije samo ona ulagala u vilu u Beču gde danas uživa, već i njen suprug Toni Bijelić, koji je uspešan biznismen.

Devojčicu su vezivali konopcima i nad njom se seksualno iživljavali

Australijanac Metju Li Vilijamson je priznao da je kriv za smrt svoje 3-godišnje ćerke Kaješe Li, a utvrđeno je da je ona umrla posle seksualnog iživljavanja zbog kojeg su joj pelene konstantno bile skroz krvave. 

Monstrum je prvo, kada mu je dete umrlo, pokušao da od policije sakrije staklenu posudu koju je koristio za drogiranje. 

Sve ovo se desilo pre 4 godine, a sada je u toku suđenje koje prati cela Australija. 

Vilijamson je priznao nemar koji je doveo do smrti deteta, ali nije priznao da ju je silovao, i za to optužuje svog cimera Kristofera Kenta.

Sudski veštaci su utvrdili da je dete imalo ozbiljne povrede debelog creva zbog upotrebe seksualnih pomagala na njoj, usled kojih je krvarilo. 

Njen otac je negirao da je koristio pomagala na devojčici, a australijski mediji izveštavaju da je jedan od dokaza tužilaštva fotografija na kojoj Vilijamson pozira iznad devojčice sa izvađenim penisom. 

Devojčica, koju su on i njegov cimer vezivali za vrata u sobi, povraćala je krv, imala je odliv krvi iz analnog otvora i genitalija, ali otac je nije odveo kod lekara jer je, kako je rekao “bio uplašen da ne izgubi socijalnu pomoć”. 

U poslednjim satima svog života, dete je ležalo nepomično na podu, nije bilo u stanju da jede, priča, hoda ili pije, rekao je veštak na sudu.