Month: November 2020

“Komšijama preko puta sam rekla da ću ložiti šporet i leti i zimi svako jutro, pa kada prvi put ne vide dim iz odžaka znaće da nisam više živa”

Baka Mara živi sama u davno sazidanoj prostranoj kući od cigala i u nepokošenom dvorištu, u selu koje je do pre 40 godina imalo 200, a do pre 20 godina 30 stanovnika. Pored bračnog para na brdu preko puta, ona je danas jedini stanovnik u selu.

Njen i dom njenog supruga i celu porodicu je u prvim godinama braka zadesila tragedija jer je ćerkica, poslednje, četvrto dete, umrla posle jedne složene operacije, piše Jugmedia.

„Posle tri sina dobili smo željenu ćerku. Nikada se od njene iznenadne smrti nismo oporavili. Moj suprug se rano razboleo od visokog šećera i pritiska, pa je dve godine pred smrt ostao i bez noge do kolena”, priseća se Mara koja je posle dve godine žalosti crnu maramu zamenila onu sa braon bojom.

Tri sina, rađani na po dve godine, nisu volela da se bave poljoprivredom nego su izučili zanate i jedan za drugim otišli u grad, u Kragujevac. Radili su u privatnim radionicama pa sva trojica posle nekoliko godina otvorili svoje automehaničarske radnje, a onaj najstariji proširio biznis, pa otvorio i mesaru. Ženili su se devojkama iz svog kraja, pomogli ocu da sazida kuću, koja nikada nije omalterisana spolja, i sve svadbe su u njoj i u prostranom dvorištu pravljene. Ali, unuci i unuke rađali su se daleko do njih.

Baka MaraIZVOR: JUGMEDIA

 „Tada smo muž i ja još bili mladi. Kada imaš 47 do 50 godina ti možeš još da se nosiš s fizičkim teretom. Bilo nam milo što su uspeli. No, njihovi dolasci su se mnogo proredili. I kada jednom niko od njih sa svojom porodicom nije otvorio kapiju punih šest meseci, shvatila sam da su deca odletela i da ćemo muž i ja okončati u samoći”.

Prošlo je još nekoliko godina, pa je otac uspeo svu trojicu, bez snaha i unučadi da okupi na kućnoj slavi.

„A već tada je bilo sve pusto pa nije imao ko da ti dođe na Svetoga Nikolu. Bili smo nas petoro samo”,

Tu uz slavski kolač poveo se razgovor ko će dočuvati roditelje. Dva starija sina su se složila da mora da se poštuje tradicija i da je to dužnost najmlađeg.

„Posle dogovora, nazdravili smo, ali se nismo dogovorili o detaljima, što je bila velika greška”.

Desetak dana kasnije Mara i njen suprug ostali su zabezeknuti kada su ugledali najmlađeg sina na vratima kuće. Došao je da ih vodi u sud da mu prepišu imanje. „Pa tako smo se dogovorili s braćom dok smo se vraćali. Ja vas čuvam, meni imanje”, prepričava Mara razgovor.

Ugvor je napisao advokat, pa je overen u sudu. Čim je posao završen, sin ih je vratio kući i otišao. Tada nisu znali da je tamo u Kragujevcu došlo do žestoke svađe među braćom, odnosno, da su stariji saznali za ugovor u kome ni pedalj očevine nije bilo za njih.

„Nisu prošla ni tri meseca a već su se pojavljivali kupci naše imovine, pre svega šume jer mi od 15 imamo 11 hektara pod šumom. Komšija koji se posle iselio imao je mobilni tlefon pa smo nazvali sina da ga pitamo o čemu se radi a on je rekao da ne brinemo i da je to neka šala. No mi smo posle tri godine saznali da je već prodao 6 hektara šume koja je posečene u jesen i oterana dole ka Leskovcu. Kasnije je krčmio kako je hteo, nismo imali snage da kontololišemo, niti da menjamo ugovor”.

Za sve to vreme naslednik nije ni jednom obišao svoje roditelje iako je znao da se i komšija sa mobilnim telefonom iselio. A oni stariji više nikada nisu došli u kuću gde su se rodili i porasli.

„Najstariji sin mi je rekao da je dogovor bio da najmlađi nasledi sve posle naše smrti, a ne za našega života. Pisao je i u pismu prokleo i svog oca i mene. Godinama sam plakala. Nedavno sam to pismo spalila“.

IZVOR: JUGMEDIA

Mara i njen već oboleli muž su rešili da na proleće odu u Kragujevac da popričaju sa sinovima i da novorođenoj unukici odnesu povojnicu.

Da nam je ćerka ostala živa možda bi naša sudbina bila bolja

„Najpre smo svratili kod najstarijeg i srednjeg. Oni su u jednom dvorištu napravili kuće, lepe se. Drugom sinu rodilo se treće dete, devojčica. Jooooj, kako su nas loše primili. Njihove žene se pogospodile, zaboravile odakle su, pa pričaju šumadijski, unuci i unuke isto, ma i naši sinovi mešaju malo naški, malo kragujevački”.

Ničim sem kafama nisu bili posluženi. Iako je majka pričala da im je otac bolestan i da je već počeo da se šprica od visokog šećera u krvi, sinovi nisu marili. „Pa šta mi tu da radimo, sve ste dali njemu, on je dužan da vas leči”, govorili su.

Ipak, najstariji unuk se sažalio i odvezao ih džipom do stričeve kuće koja je bila lepša i veća od kuća starije braće. Mara tvrdi da je kuću napravio od prodate očeve šume.

„Zatekli smo samo snajku s pudlicom u rukama. Smešila se kao da se raduje ali ja sam žensko pa čitam da iza lažnog osmeha stoji želja da što pre odemo”.

Ostali su nedelju dana. Sin je oca odveo kod lekara, platio je preglede i otac dobio novu terapiju koju su kasnije lakari u Domu zdravlja Leskovac promenili.

„Rekao nam je da se on još kući da mi možemo još sami i da se ne sekirano da će doći po nas kada bude trebalo. I došao je dve godine pre nego je moj suprug umro. Te dve godine po zlu ću pamtiti do svog kraja”.

Naslednik je odveo roditelje svojoj kući u veliki grad kada je otac dobio gangrenu na jednoj nozi. Zaključali su svoju kuću u selu pre nogo što su zaklali poslednju svinju i prodali jedinu kravu, a živinu poklonili komšijama na drugom brdu. Nadali su se boljem životu.

„Ponekada sanjam kako grlim sinove u unuke, željna sam ih”

„Prvi mesec prošao je u vođenju oca po lekarima. Nije mu bilo spasa. Kasno smo se javili. Noga je isečena do kolena. Pakao nastaje kada se on vratio iz bolnice još bolešljiv. Bila je zima i ja sam se razbolela od nekog virusa pa sam i ja pala u postelju, skoro mesec dana sam ležala. U jednom krevetu ječi muž, u drugom ja. Sin rano izađe iz kuće, njegova deca odu u školu pa ostanemo sa snahom. Ma nije htela da nas pogleda, čašu vode da nam pruži. Jedan dan sam bauljala do sudopere da natočim čašu vode, da muž i ja popijemo lekove, dok je ona sa komšinicama ispijala kafu i jela sveže napravljene kolače”.

„Samo bismo dobijali večeru, kada se sin vrati s posla”

Žalila se sinu jednom ali on joj nije poverovao. Njen suprug se nikome nije žalio. „Govorio bi: „Ja sam za sve kriv”, a šest meseci pre smrti više ništa nije ni primećivao jer je zbog visokog šećera izgubio vezu s realnošću.

Najtužnije je, nastavlja priču, što dvojica unuka nisu htela ni glavu da okrenu ka njima. „Kao da smo bili tuđinci. Jednom sam čula kako mlađi kaže majci da smrdimo. A nismo smrdeli. 

„U sinovljevoj punoj kući smo bili usamljeniji nego ovde u selu”

Nedelju dana pre nego što će umreti njen suprug, sin je roditelje vratio u selo.

„Sreća je u nesreći što se nije odmah vratio, pa je organizovao sahranu na koju nisu došli stariji sinovi, ni njegova žena ni deca. Doduše, pitao me posle sahrane da li hoću s njim da se vratim u Kragujevac. Rekla sma mu: Ni mrtva sinko. Nasekao mi je drva, vratio kokoške što su preostale iz komšijskog dvorišta, ostavio mi 20.000 i otišao. Ponovo je došao za 40 dana, na šestomesečni pomen i na godišnjicu smtri i od tada još jednom, pre dva meseca da mi naseče drva i ostavi malo novca da preživim zimu”.

Majci je kupio mobilni telefon i zove je jednom nedeljno. Sa tog telefona u početku je zvala i starije sinove, pa kako oni nisu bili voljni za priču, prestala je da ih zove.

„Imam jednu unuku, mlada je, tek pošla na fakultet. Ponekada pomislim: Žensko je, setiće se, pozvaće me, ali još me ne zove”.

„Iza mene i mog supruga su tri sina, 8 unuka i jedan praunuk, a ja sam sama samcata, zaboravljena od najmilijih. Nemam kome ni da se požalim ni na čije rame da se isplačem. Ovde mi društvo prave kokoške i petlovi, mače i kuče, a okružena sam vukovima, lisicima i divljim svinjama. Tako je kako je. Zarekla sam se da odavde ne idem. Komšijama preko puta sam rekla da ću ložiti šporet i leti i zimi svako jutro, pa kada jedno jutro ne vide dim znaće da nisma više živa”, završava ovde svoju priču sedamdesetpetogodišnja Mara iz sela na dvomeđi zmeđu Medveđe i Lebana.

Mnogo češće od sinova, Maru obilaze aktivisti Crvenog krsta i Narodne kuhinje i s vrema na vreme neko iz lokalne samouprave. Donose joj lekove i nešto od hrane, a tokom zime redovno zovu telefonom.

* Suočen sa dokazima Srbin priznao gde je zakopao telo * Veruje se da je motiv ubistva ljubomora

K. B. (60) poreklom iz Srbije uhapšen je u Italiji zbog sumnje da je umešan u ubistvo Ukrajinke Viktorije V. (42), čije je telo juče pronađeno zakopano u Breši, a koja je nestala 5. novembra.

Sumnja se da je K. B. nakon svirepog ubistva zakopao telo nesrećne žene nedaleko od kuće gde je živeo, a uhvaćen je dok je pokušavao da se otarasi krvave odeće i tepiha.

Italijanska policija pratila je K. B. dva dana nakon što je jedan Viktorijin prijatelj prijavio njen nestanak. Ona je 4. novembra prijateljici rekla da ide da se sretne sa svojim bivšim vanbračnim suprugom K. B., nakon kojeg joj se izgubio svaki trag. Nekoliko dana kasnije, policija je K. B. uhvatila kraj jednog kontejnera dok je unutra ubacivao tepih sa tragovima krvi i kesu u kojoj je bila krvava odeća.

Tepih i odeća su odmah odneti na analizu i ustanovljeno je da krv pripada nestaloj Viktoriji. K. B., koji je u početku negirao zločin i odbijao da prizna gde se Viktorija nalazi, navodno je na kraju priznao da je telo zakopao nedaleko od kuće gde je živeo, u blizini jednog napuštenog objekta. Policija je tu i pronašla telo žene.

Kako prenose ukrajinski mediji, policiji je bilo potrebno više od dva sata da otkopa telo nesrećne žene. Prvi rezultati istrage pokazuju da je bila mrtva već nekoliko dana.

Foto: Facebook/Viktoriia Vovktorub

“Ružan je, ali su se žene tukle oko njega”

Prijatelji ubijene kažu da je Viktorija upoznala K. B. pre tri godine, kada su otpočeli ljubavnu vezu, a uskoro i zajednički život. Prema njihovim rečima, K. B. nije voleo Viktorijine prijatelje i stalno je pravio probleme…

Oni kažu da on u Italiji živi već duže vreme i da je imao radnu dozvolu.

– Bio je namćor, veoma neprijatna osoba. On je nizak i ružan, ali iz nekog razloga žene su se bukvalno tukle oko njega. Pre Viktorije bio je u vezi sa još dve Ukrajinke. Ima i porodicu. Ne znam gde mu je ta bivša žena, ali znam da mu deca žive u Italiji – rekao je Viktorijin prijatelj koji je želeo da ostane anoniman.

“Bio je ljubomoran, Viktoriju je i tukao”

Prijatelj ističe da je Viktorija pre nekoliko godina došla u Italiju u potrazi za poslom. Ostavila je u domovini starijeg sina i ćerkicu koja i dalje ide u osnovnu školu. O njima brinu njeni roditelji.

– Otkako je njega upoznala mnogo se promenila. Izgubila je na kilaži, a stalno se zezala kako je hrana u Italiji loša i da je zato smršala – priseća se prijatelj.

On kaže i da je Viktorija pre par godina došla u Ukrajinu sa K. B. Sve je delovalo da su u idiličnoj vezi, ali nije bilo baš tako.

– K. B. je nju tukao, više puta krvnički. Međutim, ona mu je to uvek praštala – tvrdi prijatelj.

Veruje da je razlog za nasilje bila ljubomora.

– Ona je prelepa, a on… Međutim, ona se nikom nije žalila. Sve je držala u sebi, do pre par nedelja kada više nije mogla da ga trpi i ostavila ga je. Iznajmila je stan, želela je da živi mirno i da joj deca dođu. Za to vreme su se izgleda sreli par puta i pričali. Navodno izgladili odnose, a onda je otišla još jednom da se vidi sa njim i to kod njega kući i više se nikad nije vratila – kaže prijatelj.

Pisali joj čestitke, nije odgovarala

Dok je za Viktorijom trajala opsežna potraga, mnogi njeni prijatelji nisu ni znali da je nestala. Ona bi 11. novembra proslavila rođendan. Njen Fejsbuk profil bio je pun čestitki sa najlepšim željama, ali Viktorija na njih nije odgovarala, jer je, kako se veruje, nekoliko dana pre toga krvnički ubijena.

Trudnoća, porođaj, dojenje, pa opet sve u krug. Ovako bi se ukratko mogao opisati život hrabre Maje u poslednjih godina. Oduvek je maštala o velikoj porodici, a taj san ostvario joj se sa njenim Rašom. Odgajali su 11 dece zajedno.

Pre dve godine kada smo posetili Maja Kovačević u selu Vrdila kod Kraljeva osam dečaka i tri devojčice podizala je zajedno sa suprugom. Raša je preminuo prošle godine i Maja je sada samohrana majka. U kući u kojoj živi sa decom još uvek nema uvedenu vodu, ali se nadaju da će se taj problem rešiti kad se iskopa bunar.

Organizovana višečlana porodica pomaže majci. Nastariji sin Miloš pomaže oko kuće i cepa drva, a i ostala deca imaju svoja zaduženja.

Kad smo Maju posetili pre dve godine u šest sati ujutru u kući Kovačevića vladao je mir i tišina. Mama Maja ustaje prva, brzo se sprema i pije kafu s nogu, a onda ide od sobe do sobe i razbuđuje svoju vojsku, njeno 11 dece. Neretko, probude se i sami i tad u sekundi nastaje haos. Svi uglas samo viču mama i nešto traže, a ima i onih koji bi da se maze. Uvek nekom nešto fali, pa tako jednima nedostaju čarape, drugima trenerka ili majica, a oni najmlađi negoduju jer žele da im se promeni pelena, pronađe duda ili napravi mleko. A za pranje zuba u toaletu maleni Kovačevići moraju da čekaju u redu.

 *MAJA KOVAČEVIĆ I 11 DECE / FOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA

Maja se u ulozi majke prvi put ostvarila se u 25. godini. Tad su dobili Milicu, posle koje su se rađali samo dečaci, a Maja je htela bar još jedno žensko dete. Ta želja joj se ostvarila tek sa sedmim detetom kad je rodila Ružicu. Priznaje nam da je oduvek maštala da ima veliku porodicu, iako ima samo brata.

Kovačevići ništa ne prepuštaju slučaju i na vreme moraju da misle o svemu jer organizovati život u jednom tako velikom domaćinstvu nalik je organizaciji posla u manjem preduzeću. Ipak, najgore je kad zakaže tehnika.

– Dešavalo se da nam se pokvari mašina za veš i to nas potpuno parališe jer je uključujemo dva-tri puta dnevno. Sudove peremo non-stop, a samo za jedan dan treba nam oko sedam vekni hleba i isto toliko litara mleka. Taj broj se stalno povećava – kaže Maja.

Otkriva nam i da moraju da kupe dve čokolade od 300 grama, koje su dovoljne tek toliko da se svako dete zasladi, ali ne i najede. Ipak, mali Kovačevići su vrlo skromni i umesto igračkama najviše vole da se igraju jedni sa drugima. Bude tu i koškanja, bezazlene dečje kavge i zadirkivanja, ali kad padne noć u krevet se ne ide dok se svi prvo međusobno ne izljube.

– Svaka druga porodica u Srbiji ima samo jedno dete. Mislim da uopšte nije problem u novcu, već u tome što ljudi iz svoje sebičnosti i samoživosti neće da imaju više dece. Hoće ljudi svoj mir, neće da im neko ovako kao meni stalno visi nad glavom i čupa ih po ceo dan. Ali ja to volim i moja deca su moj život – zaključuje Maja.

(Izvor: zena.blic.rs / Biljana Stefanović)

Fatima Fejzić, koja je pokrenula apel za pomoć Pavićevoj, rekla je za “Nezavisne” da ovakav život i mučenje nikad u životu nije vidjela

Dragica Pavić, starija žena iz sela Krajčinovići, kod Gradiške, živi u nehumanim uslovima u trošnoj kući bez struje, vode i drva, a jedino bogatstvo koje posjeduje su dvije ovce s kojima spava.

Ova žena svakodnevno preživljava u uslovima nedostojnim čovjeka u 21. vijeku, a milostinja i hrana koju dobije od komšija su trenutno jedino čemu se ona zasad može nadati.

“Živim ovdje sama i nemam nigdje nikoga. Spavam s ovcama, nemam ni struje ni vode, te po 10 dana kruha ne jedem”, priča skoro u suzama Dragica Pavić.

Fatima Fejzić, koja je pokrenula apel za pomoć Pavićevoj, rekla je za “Nezavisne” da ovakav život i mučenje nikad u životu nije vidjela.

“Kad sam prvi put ušla u njenu kuću, vidjela sam da je puna rupa i skoro je ruševina. Njeno bogatstvo čine dvije ovce, s kojima nažalost i spava zajedno”, istakla je Fejzićeva.

Prema njenim riječima, Pavićeva nema porodicu i potpuno je sama, a jedino društvo joj, osim ovaca, čini nekoliko kokošaka i mačaka.

“Ona je invalid, noge su joj teške i jedva hoda, a živi od milostinje komšija koji joj povremeno daju hranu. Zamislite da nema ni te pomoći, pa ta jadna žena bi umrla od gladi”, priča Fejzićeva.

Dodaje da je nevjerovatno da neko može biti bez vode, struje i peći u 21. vijeku, te da to izgleda kao da živi u kamenom dobu.

“Sada stiže zima i hladniji period. Ako joj se ne pomogne pitanje je kako će ona sama pregurati ovaj najteži period. Njoj je potrebna i pomoć ljekara jer se pomalo gubi i ne zna ni sama koliko ima godina”, naglašava Fejzićeva.

Preko Facebook profila Fejzićeva je nekoliko puta apelovala na sve svoje prijatelje da pomognu ovoj starijoj ženi koja je u nevolji, te da su se ranije javili mladići iz Banjaluke koji su joj pomogli.

“Radim u blizini pa kad dobijemo doručak u firmi odnesem njoj kako ne bi bila gladna. Nisam ni ja u mogućnosti da više dajem, ali mogu toliko što je od srca. Bojim se da će je ljudi zaboraviti i da će umrijeti od gladi ili hladnoće”, kaže Fejzićeva.

Rade Cumbo, direktor Centra za socijalni rad Gradiška, rekao je za “Nezavisne” da im je poznata situacija u kojoj živi Dragica Pavić.

“Ona ne želi smještaj u ustanovi socijalne zaštite, te joj je radi poboljšanja materijalnih uslova u dvorište uz njenu saglasnost dostavljen stambeni kontejner”, kaže Cumbo.

Dodaje da je Pavićeva korisnik mjesečne novčane pomoći, kao i drugih vrsta pomoći.

“Po zakonu smo dužni da socijalnu situaciju stranke čuvamo kao službenu tajnu, tako da ne možemo dati detaljnije informacije”, rekao je Cumbo.

Pomolite se!

Đurđic se proslavlja kao i druge Krsne slave, pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Crkve. Ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna trpeza. To je nepokretni praznik. Dani od Đurđica do Mratindana nazivaju se mratinci ili vučji dani jer je Sv. Mrata zaštitnik vukova.

Sveti ĐorđeFoto: Profimedia

Jedan od najvoljenijih svetaca zbog svoje srčanosti.

Đurđic je porodična slava koja se proslavlja 16. novembra po novom kalendaru. Po crkvenom učenju to je dan kada je obnovljen hram svetog Velikomučenika Georgija u Lidiji, gde je položeno njegovo telo.

Razlika između Đurđevdana i Đurđica

Za razliku od Đurđica koja je porodična slava, Đurđevdan je prolećni praznik za koji su vezana brojna narodna verovanja i magijske radnje. Đurđevdan se nekada proslavljao u celoj Srbiji kao početak letnje polovine godine – 6. maja, na dan smrti Velikomučenika Georgija.

Pomaže onima koji su u nevolji

Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne. Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan.

Na pravoslavnim ikonama sveti Georgije predstavljen je kako sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol pagnske vere, dok je na ikoni koja se iznosi na Đurđic predstavljen kako drži koplje u rukama.

Dok je u bogoslužbenom kalendaru Đurđevdan obeležen crvenim slovom, Đurđic nije – on ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.

Bio je borac za hrišćanstvo!

Sveti Georgije pogubljen je 303. godine, zato što je kao Hristov vojnik odbio poslušnost caru Dioklecijanu, velikom progonitelju hrišćana, izjavivši da se ne plaši da umre za svoju veru. Propovedao je novozavetnu veru i, prema predanju, čak je i carevu ženu Aleksandru uspeo da preobrati u hrišćanstvo. Oboje su osuđeni na smrt odsecanjem glave, a predanje kaže da je carica preminula pre izvršenja carske naredbe.

Pogledajte najbolje fotke sa takmičenja za “Najbolju fotografiju godine”! (FOTO)

Običaji i verovanja!

Neki posebni običaji vezuju se za dane koji slede po Đurđicu . Period od Đurđica do Mratindana, naziva mratinci ili vučji dani jer je Sv. Mrata (slavi se 24. novembra po gregorijanskom kalendaru) zaštitnik vukova. Po starim običajima u vreme mratinaca ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Krojači i obućari odmaraju, a žene ne rade ručne radove.

Molitva Svetom Georgiju

“Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti”.

OGRANIČAVA se rad pre svega ugostiteljskih objekata, kafića, restorana, diskoteka, ali i svega ostalog, prodavnica, tržnih centara, osim apoteka, dostava hrane, privrede koja radi treću smenu i benzinskih pumpi.

Nove mere nakon vanredne sednice Vlade Srbije iznela je premijerka Ana Brnabić.

Premijerka je naglasila da će ove mere trajati dve nedelje, do 1. decembra, a da će se nakon toga ponovo razmatrati situacija.

Nakon ovoga, sledi nam ograničavanje kretanja, naglasila je premijerka, a to je najteža opcija o kojoj se razmatra.

Ovo znači da će biti ograničen rad i noćnih klubova koji su prethodnih dana okupljali veliki broj ljudi

Od utorka u periodu od 21.00 do 5.00, neće moći da radi ništa osim apoteka, benzinskih pumpi i servisa koji se bave kućnom dostavom hrane, stoji u uredbi Vlade Srbiji o suzbijanju korone koja je doneta na današnjoj sednici!

Ovo su glavne nove mere uvedene na današnjem sastanku.

Ovo znači da će biti ograničen rad i noćnih klubova koji su prethodnih dana okupljali veliki broj ljudi, iako su članovi Kriznog štaba upozoravali da su to najveći rasadnici infekcije.

– Počevši od 17. novembra do 1. decembra 2020. godine, radno vreme ugostiteljskih objekata, prodavnica, trgovinskih centara i drugih maloprodajnih trgovinskih objekata, pozorišta i bioskopa, priređivača posebnih i klasičnih igara na sreću, izuzev radog vremena apoteka, benzinskih pumpi u obavljanju delatnosti prodaje goriva i ugostiteljskih i drugih objekata koji vrše dostavu hrane, ograničava se tako da ti objekti neće raditi od 21 do 5.00 narednog dana – navodi se u uredbi.

Ova uredba stupa na snagu sutra.

Pao joj je mrak na oči i zadala mu je nekoliko fatalnih udaraca po telu

Ukrajinka po imenu Elena ubila je petogodišnjeg sina Artema pred ćerkom Vikom (6) iz najgroznijeg mogućeg razloga.

Zločin se odigrao u mestu Sokolivka u centralnoj Ukrajini, a majka je živce izgubila kada je došla iz prodavnice i zatekla haos u kući.

Skočila je na sina zadavši mu nekoliko udaraca po glavi, a onda ga je snažno udarila u predelu srca! Dečak je pao kao pokošen na zemlju. Dok je Vika vrištala, majka je tek tu shvatila šta je napravila i počela je da radi reanimaciju na sinu, ali nije mu bilo spasa.

Tada je pozvala policiju i kada su došli na uviđaj rekla je da je preminuo od srčanog udara.

“Samo se srušio na zemlju. Ništa nisam mogla da uradim. I ćerka će to potvrditi”, rekla je Elena koja je prethodno rekla Viki da samo klima glavom šta god ona da priča.

Međutim, policajci su videli na dečaku modrice po licu i krv iz nosa, pa su pitali da li je sigurna da je preminuo od srčanog udara. Potom su pozvani inspektori koji su odmah videli po haosu u sobi da se nešto drugo dešavalo i Elena je uhapšena.

Trenutno se nalazi u pritvoru i čeka je najverovatnije kazna od 15 godina zatvora zbog ubistva deteta.

M. N. koja već tri godine radi u jednoj beogradskoj pekari tvrdi da su svi koji tokom posta pojedu nešto u njenom objektu – prevareni. Iako ne sme da se predstavi, da ne bi izgubila posao, kaže da je konačno morala da otvori dušu…

– Stidim se što sam i ja deo takve prevare u kojoj proizvode koji nisu posni prodajemo kao posne, ali šta da radim, od ovog posla prehranjujem decu, a gazda je sve samo nije bolećiv. Najviše mi je krivo što uz malo truda uopšte ne bi moralo da bude ovako – započinje priču M. N.

Prema njenim rečima, od proizvoda koji su navodno posni mušterijama nude žu-žu, pogačice, kifle, prazan burek, dve-tri vrste pita…

– Od svega zaista su posne samo kifle, mada i njih ne pečemo u nekim posebnim plehovima, ali ajde da kažem da su one u redu. Što se tiče žu-žua i pogačica, njih premazujemo jajima. Istina, sasvim malo, samo da dobiju sjaj, međutim, jasno je da tu od posnog nema ni p. Burek i pite sečemo istim noževima kao i mrsne stvari, mešamo ih u tepsijama, često slažemo jedne preko drugih. Ipak, kad neko pita, sve je to posno, tako je naredio gazda.

Na pitanje da li je nekad pomislila da se pobuni, odgovara:

– Jesam, verujte mi, sto puta. I svaki put sam se ugrizla za jezik. Jedva sam našla ovaj posao, šta bih radila da ostanem na ulici ne smem ni da mislim? Ne znam kako je u drugim radnjama, ali poručila bih svima koji hoće stvarno da poste da zaobilaze pekare u širokom luku.

Patrijarh srpski gospodin Irinej imao je dramatičnu noć u kovid bolnici na Vojnomedicinskom centru na Karaburmi. Kako Informer ekskluzivno saznaje, sinoć oko 3 sata patrijarh je bio u izutzetno kritičnom stanju, a lekari su nakon velike borbe koja je trajala čitave noći uspeli da mu stabilizuju stanje

Patrijarh Irinej, koji se u vojnoj bolnici leči od posledica koronavirusa, bio je u veoma teškom stanju, ali je nakon konstantnih napora lekara, sada bolje.

Ipak, i dalje je životno ugrožen, a ovog jutra se u bolnici okupio tim najboljih lekara koji neprekindo brinu o Irinejevom zdravlju.

Povodom pogoršanog zdravlja Irineja saopštenjem se oglasila i Srpska pravislavna crkva.

– U ranim jutarnjim časovima 15. novembra 2020. godine ispoljavaju se simptomi i znaci pogoršanja hronične srčane slabosti. Na primenjene mere lečenja stanje Njagove Svetosti se stabilizuje. Кonzilijum lekara specijalista kontinuirano prati zdravstveno stanje Njagove Svetosti Patrijarha srpskog gospodina Irineja. Za Кonzilijum lekarâ, Кomandant bolnice pukovnik docent dr Ivo Udovičić – stoji u saopštenju.

U stalnom telefonskom kontaktu sa ljudima koji leče patrijarha su predsednik Aleksandar Vučić i njegovi najbliži saradnici.

Sam predsednik je na Instagram stranici budućnostsrbijeav napisao poruku podrške srpskom patrijarhu.

– Vaša Svetosti, celokupan naš narod je uz Vas. Srbiji i srpskom narodu nikada niste bili potrebniji. Molimo se Bogu za Vaše zdravlje i uspešan oporavak. Izdržite i pobedite opaku bolest – napisao je predsednik Vučić na Instagram profilu buducnostsrbijeav