Hitna sednica Vlade Srbije biće održana danas u 13 časova, saznaje “Blic”. Nakon toga javnosti će se obratiti premijerka Ana Brnabić.
Kako saznajemo, glavna tema su nove mere u borbi protiv korona virusa, a razmatraće se svi predlozi koji su usvojeni na sednici Kriznog štaba za borbu protiv kovida-19 koja je održana prošlog četvrtka.
Vlada Srbije bi trebalo da razmatra mogućnost skraćivanja radnog vremena kafića i noćnih klubova, obavezno nošenje maske i na otvorenom, posebno u pešačkim zonama, a nije isključeno i da se eventualno razgovara o mogućem produžetku jesenjeg mini raspusta koji se danas završava.
Medicinski deo Kriznog štaba, pre svega dr Predrag Kon, u javnosti je izneo sve njihove predloge, pre svega o skraćivanju radnog vremena kafića i klubova do 18.00 časova.
Tokom jučerašnjeg dana, svojim istupima u javnosti, naši ugledni epidemiolozi pokušali su da izvrše pritisak kako bi se odluke što pre donele.
– Potrebne su dve nedelje rigoroznijih mera kako bi se kriva sa brojem novozaraženih zaravnila, a situacija stabilizovala – istakao je dr Kon.
Kafići do 18.00, zatvaranje noćnih klubova
Medicinski deo Kriznog štaba je predložio skraćenje rada kafića i drugih ugostiteljskih objekata do 18.00, odnosno praktično zatvaranje rada noćnih klubova.
Ova odluka bi bila oročena na dve nedelje, te bi se nakon tog vremena ponovo analiziralo stanje, a razlog je što je utvrđeno da se veliki broj ljudi zarazio upravo na ovakvim mestima.
Lokali u Beogradu mogu da rade do 23.00
Obavezno nošenje maske i na otvorenom
Maske su obavezne u zatvorenim prostorima, ali je sada predloženo da se ova obaveza proširi i na otvoreno, barem na pešačke zone u kojima cirkuliše veliki broj ljudi.
Uprkos pre nekoliko dana usvojenom “korona zakonu”, ostaje veliki problem koliko bi dobro mogla da se vrši kontrola ove mere.
Produžeta školskog mini raspusta
Dr Predrag Kon je javno predložio produžetak jesenjeg mini raspusta za školarce koji je u toku, ali on nije naišao na podršku čak ni među svim njegovim kolegama.
Ipak, da se od ove opcije nije potpuno odustalo potvrdio je tokom jučerašnjeg dana i dr Srđa Janković, a kako je došlo do značajnijeg širenja korone među školskom decom, te eksplozije kovida u celoj zemlji, nije isključeno da ovaj predlog bude ponovno razmatran po hitnom nalogu.
U suprotnom, đaci će se sutra vratiti u školske klupe.
Emir Hadžihafizbegović, jedan od najpoznatijih savremenih bosanskohercegovačkih glumaca, i pored značajnog broja uloga u filmovima, serijama i pozorištu, na prostorima Srbije i Crne Gore daleko je poznatiji po otvorenoj srbofobiji. Što ga, nesumnjivo, kvalifikuje za gostovanje na RTCG.
Uvrede i pretnje koje je Hadžihafizbegović izrekao na račun Srba – nemoguće je pobrojati. Još je svež njegov nedavni doprinos „multikulturalnosti BiH“, kada je gostujući u emisiji „Nedeljom u 2“ na HRT-u izjavio:
„Ja se duboko nadam da će Amerikanci shvatiti posle svega ovoga šta politička Srbija radi. Opet im ne valja Makedonija, ne valja im (tzv.) Kosovo, ne valja im Crna Gora, ne valja im Bosna… Sad su se malo s Hrvatskom primirli. Dok se toj političkoj aždaji ne odseče glava posle 30 godina, nema sreće na ovim prostorima“, rekao je Hadžihafizbegović.
A pravu priliku da ovaj umetnik, poznat i po izjavi da „Bošnjaku ne sme bik biti važniji od šehida“ – „obnovi gradivo“ i dobro izvređa Srbe dobio je, gde bi drugo, nego na crnogorskom „javnom servisu“, u emisiji Teleskopija.
„Mirotvorac“ Hadžihafizbegović je objasnio da postoje samo „dobri i loši ljudi“, ali…
„Evo doveli glumca jednog iz Bosne na RTCG da priča o svojoj karijeri i umetnosti. Šalim se, doveli su ga da priča o svojoj karijeri i umetnosti, ali ga priča odvela na priču da su Srbi genocidan narod. Sasvim slučajno!“, ocenila je Fejsbuk stranica Bilo je jako neprijatno.
„Sasvim slučajno“, govorio je Emir i o „Državnom udaru“, i u tim naklapanjima praktično ponovio ocene Vuka Draškovića.
„Emir Hadžihafizbegović. Još jedan stručnjak za „državne udare“. Za ovaj u Crnoj Gori koji se nije desio, zaista jeste stručnjak, jer je čovek glumac. Zna glumu, režiju. I dopada mu se scenario i sve. Strah ga je bilo, kaže, šta bi se desilo sa čitavom regijom, da se Crna Gora pomamila. Zanimljivo je to. Na tragu one priče Vuka Draškovića da bi imali „balkansku Siriju“. Svima puna usta priče o amerikama i sigurnostima, vojskama i čudima NATO pakta, Republika Srpska bi pala za dva dana, Srbija nije što je bila, i što sve ne pričaju zadnjih godina… a onda – sve bi sagorelo, da se mala Crna Gora pomami. Vrlo zanimljivo. „Kapiram da baš poštujete istoriju, a?“, ironično je prokomentarisao Luka Radonjić na svom Fejsbuk profilu.
“Tek sad shvatam veličinu svoje sreće i blagoslova, što je više viđam i provodim vreme sa njom, učeći da je čuvam. Ne mogu da objasnim taj osećaj koji se javlja. Mame razumeju o čemu govorim”, kaže Aleksandra Živković, koja je u 51. godini dobila ćerkicu Helenu.
Aleksandrina majka, ponosna baka Snežana Živković (75) iz Vlasotinca , ispričala je za “Blic” kako je saznala radosne vesti.
Aleksandra Zivkovic sa cerkom Helenom
– Ležala sam i odmarala kada je zazvonio telefon. „Bako, imaš unuku“, čule su se ćerkine reči sa druge strane. Bila sam najsrećnija osoba na svetu. Još uvek lebdim negde, kao da sam na drugom mestu. Ne mogu da opišem koliko sam srećna.
Aleksandra se porodila u 51. godini života i na svet donela zdravu devojčicu tešku 3,28 kilograma i dugačku 50 centimetara. Beba je po Snežaninim rečima začeta vantelesnom oplodnjom u bolnici u Solunu, a porođaj je obavljen 29. januara carskim rezom na Ginekološko – akušerskoj klinici u Nišu.
Snežana kaže da je vantelesna oplodnja bila uspešna već iz prvog pokušaja i da je Aleksandra iznela trudnoću bez ikakvih problema.
Devojčica od 50 centimetara i 3,28 kilograma
– Ona odlično govori grčki jezik, bila je u Beogradu na pregledu kada je dolazio doktor sa te klinike iz Soluna. Zakazali su vantelesnu oplodnju, i bila je uspešna, iz prvog pokušaja je ostala trudna. Trudnoću je podnela izuzetno dobro, bez otoka nogu, izuzetno vitalna. Bila je u Vlasotincu kod mene šest, sedam meseci, odakle ju je brat odvezao 29. januara u porodilište – priča Snežana koja ne krije da je najsrećnija baka na svetu.
Aleksandra je posle porođaja svima javila srećnu vest, insistirala je da majci niko ne javi već da želi sama da je obraduje.
Zvala je svog rođenog brata, ujaka bebe, on je bio presrećan, plakao je od sreće. Zvala je priju, ali svima je rekla niko da mene ne zove jer je htela ona da mi kaže. Nekoliko dana pre toga bila sam u bolnici jer sam dobila povišeni pritisak. Sve se bilo nakupilo. Sa jedne strane strane stoji prevelika radost u srcu, a sa druge strane, veliki strah da sve prođe kako treba. Kada mi je javila bila sam presrećna, sve se završilo u najboljem redu. Porodila se carskim rezom, ali nije imala totalnu anesteziju nego epiduralnu. Imala je malo bolova posle zahvata, što je normalno za tu vrstu intervencije, ali sada je dobro, ustaje i kreće se – poverava se Snežana.
Neprekidno je na vezi sa Aleksandrom koja se oporavlja od porođaja u niškom porodilištu i uskoro bi trebalo da izađe.
– Čujemo se na pola sata, stalno. Donosili su joj bebu. „Mama, kada je zaplakala doneli su mi bebu i stavili je na moje grudi, odmah je ućutala“, ispričala mi je Aleksandra. Bili smo istog dana da vidimo bebu, pokazali su nam je kroz staklena vrata jer su takva pravila, preslatka je – veli Snežana koja je po struci apotekarka, baš kao i njena ćerka Aleksandra.
Ponosna baka nestrpljivo čeka ćerku i unuku
Ona očekuje da će Aleksandra izaći iz bolnice početkom sledeće nedelje. U spavaćoj sobi Aleksandrinog stana, namešten je i krevetac za bebicu, sa roze posteljinom. Prema Snežaninim rečima, Aleksandra joj je spremila i jedno iznenađenje – crvenu haljinicu i kapicu, poput odeće Deda Mraza u kojoj svi jedva čekaju da je vide.
Snežana dobila treću unuku
– Sin ima dvoje dece, sina koji je drugi razred srednje škole i devojčicu koja je šesti razred osnovne. Ovo mi je treća unuka zbog čega sam presrećna – kaže Snežana.
Izgleda da je “virus” zabrane rada nedeljom počeo da se širi regionom i to velikom brzinom, tako da je nakon Crne Gore i Hrvatske sledeće žarište – Srbija. I to Trstenik.
Posle nekoliko preduzetnika u regionu, koji su se odlučili da stave katanac na svoje radnje sedmog dana u nedelji, i u Srbiji se polako realizuju te inicijative.
Poslednji su reagovali i sindikati koju su postavili pitanje da li je konačno došlo vreme da se u Srbiji zabrani rad nedeljom, kao i kako treba da se plati, a mi smo razgovarali sa jednim malim preduzetnikom koji je upravo odlučio da neće raditi nedeljom.
– U znak poštovanja prema svojim zaposlenim radnicima knjižara od janaura neće raditi nedeljom. Hvala na razumevanju cenjeni kupci. Pozivam i ostale preduzetnike da ukinu rad nedeljom i da svojim zaposlenima omoguće da vikend provedu sa svojim porodicama – bila je poruka Slobodana Matickog koja je oduševila sve u Trsteniku.
Prve reakcije su, otkriva, “fenomenalne”.
– Radnja nam postoji više od sedam godina, knjižara je, ali prodajemo i mešovitu robu i mahom imamo radnike koji su zaposleni na neodređeno. Nedelja nam je do sada uvek bila radni dan. Radnici odovaraju uvek na zadatke i poštuju mene kao poslodavca, pa sam rešio da im vratim na ovaj način, da im omogućim slobodnu nedelju – objašnjava on.Na pitanje kakava mu je bila računica i da li je svestan potencijalnog minusa kaže:
– To je 52 dana, nije to malo novca. Ali sam razmišljao o tome da će ova praksa podići produktivnost time što će radnici biti zadovoljniji, imaće motiv da se trude više u toku nedelje. Gubim trenutno, i verujem kratkoročno. Ako računamo da je u 52 dana promet oko 20.000 dnevno, to je milion dinara gubitka godišnje. A kako imam dve radnje, dakle, dva miliona dinara manje. Ozbiljna cifra. Svejedno, mislim da ću da je kompenzujem jer će radnici dolaziti vedri, nasmejani, odmorni, zainteresovaniji da naprave rezultat i da se potrude oko svakog kupca.
Dodaje nam da su radnici, kada im je saopštio odluku, bili oduševljeni, a lično se nada da će inicijativa pokrenuti i druge privrednike da krenu njegovim primerom.
– Svedoci smo trulog kapitalizma, ja sam protiv toga. Imam troje dece, čekam četvrto i ne znam da li ću za nekoliko godina i dalje biti preduzetnik ili ću kod nekoga da budem radnik. Voleo bih da olakšam budućim generacijama, a vodio sam se ličnim primerom – ako bih želeo da moja deca budu sa nama više, tako je i kod drugih porodica – rekao nam je Slobodan.
18. maja je prošlo punih 27 godina od pogibije Boška Brkića i Admire Ismić na Vrbanja mostu. Devet godina ljubavi odneo je rafal snajpera, a ljubav dvoje mladih iz Sarajeva ostala je da se pamti i u narednim generacijama.
Sarajevski Romeo i Julija nisu videli ništa sporno u tome što je Boško bio Srbin, dok je Admira bila Bošnjakinja. Nije smetalo ni njihovim roditeljima, ali smetalo je ostalima. Zato su rešili da napuste Sarajevo i potraže sreću na drugom mestu, neopterećeni ratom i pitanjima nacionalne pripadnosti.
Admira je pre polaska ostavila pismo majci.
Pismo koje je Admira ostavila majci:
„Draga majko,
Mi odlazimo večeras i sve što se desi je Božija volja. Zvaću te čim pređemo tamo. Brinem se za tebe, i za Žuću. Pričali smo kad se rat završi, vratićemo se i sve će biti kao pre. Kao da rata nije bilo. Ne brini za mene, brini o sebi, tako će meni biti lakše.
Volim te mnogo,
Tvoja Admira“
Nažalost, pre nego što su oni našli novi, bolji život, njih je našao rafal, i to na mostu koji su krenuli da prelaze 18. maja 1993. godine. Prvi u nizu metaka pogodio je Boška. Sledeći je pripao Admiri koja je dopuzala do Boška, zagrlila ga i uskoro kraj njega preminula.
Osam dana njihova tela provela su na mostu dok vojska Republike Srpske nije uspela da dođe do prilike da ih izvuče i sahrani. Potresne slike i priča iza ljubavi sarajevskih Romea i Julije obišle su svet, a do danas niko nije osuđen za ubistvo. Admirini roditelji i Boškova majka mnogo puta su do sada govorili o svojoj deci. Iz arhivskog materijala RSE izdvajamo reči Admirinih roditelja, Zije i Nedrete Ismić: „Stalno je govorila: ‘Zar misliš da je pošteno da on ide sam, a da ja ostanem? To da pođe bila je njena odluka. Mislila je da je ljubav jača i od smrti.“
“Svakome je neko došao, moja mama nije mogla. Znam da nije mogla, nema pare za kartu”, reči su malog Aleksandra V. (11) čija je sudbina potresla Srbiju.
– Drugoj deci došla braća, sestre, majka, tata, meni niko nije mogao… Hteo sam da plačem, ali znam da me mama i seka vole, pa sam žurio da ozdravim i što pre se vratim kući – stidljivo nam priča Aleksandar, dok mu brada podrhtava, ali se toliko stegao da nije dozvolio da mu krene suza.
Sudbina Aleksandra iz Kuršumlije, koji je boravio sam u prokupačkoj bolnici dok je ležao na odeljenju pedijatrije, podigla je Srbiju na noge.
Aleksandar je nedavno izašao iz prokupačke bolnice „Dr Aleksa Savić“, gde je ležao zbog upale pluća. Tu su ga usamljenog, bez slatkiša, voća i sokova zatekli učenici trećeg tri razreda prokupačke Medicinske škole, koji su bili na praksi.
Saznavši da majka nije mogla da mu dođe u posetu, jer nije imala pare za prevoz, ni da mu bilo šta kupi, učenici su se organizovali i Aleksandru doneli pidžamu, slatkiše, sokove, pričali sa njim.
Ova je priča potom obišla Srbiji i niko nad sudbinom ovog dečaka nije ostao ravnodušan.
*Učenici i dečak čija je sudbina potresla Srbiju / FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Mališan je morao sam da leži u bolnici bez prisustva mame, jer kod kuće ima sestru (12) koja ima zdravstveni problem, te je majka Milijana kod dečaka dolazila samo kad je bila u prilici. Prema njenim rečima, ona nije imala novca za put, jer njih troje posle suprugove smrti žive sa 12.000 dinara mesečno, te im je svaki izdatak veliki.
U bolnici u Prokuplju kako „Blic“ saznaje o Aleksandru su brinuli svi – lekari, medicinske sestre, kao i đaci Medicincke škole „Dr Aleksa Savić“.
“Bio je ćutljiv, nedostajala mu je mama”
– Primetili smo da je u bolnici došao bez mame, iako ima pravo da boravi sa roditeljem, jer ima 11 godina. Bio je ćutljiv, pretpostavljam da mu je nedostajala majka, ali je hrabro ćutao o tome. Kada smo videli njegovu mamu saznali smo da oni žive u lošim uslovima, te smo pokrenuli akciju da im pomognemo, a njega smo obradovali novom pidžamom i slatkišima – priča jedna od učenica Medicinske škole u Prokuplju.
Majka Milijana kaže za „Blic“ da brine sama o dvoje dece i da je mališan bio u bolnici skoro dve nedelje a ona je u posetu odlazila kad god je bila u prilici, jer kod kuće ima još jedno dete, devojčicu (12) o kojoj je morala da brine.
Majka: “Moja duša zna kako mi je…”
– Moja duša zna kako mi je, posle suprugove smrti ostala nam je penzija od nekih 12.000. Deci je potrebno sve, a najteže mi pada što devojčica ima zdravstveni problem, a i Aleksandar je završio u bolnici. Srećom sve se dobro završilo i sada je dobro i kod kuće – kaže nam majka Milijana.
Medicinsko osoblje bolnice u Prokuplju takođe je bilo svesno njihove materijalne sitaucije, i napominju da je mališanu pruženo sve što mu je nedostajalo. Načelnik Odeljenja pedijatrije u prokupačkoj bolnici, dr Radiša Perović u razgovoru za „Blic“ kaže da je dečak bio zbrinut po protokolu i da je u bolnici dobio sve ono što nije poneo od kuće, počevši od pidžame, do pribora za higijenu.
Direktor bolnice: Svi smo brinuli o dečaku
– Svaki pacijent koji dođe u bolnicu dobije ono što mu nedostaje od pribora, tako je bilo i u konkretnom slučaju, dečak je dobio pidžamu i nije spavao u trenerici, već ju je obukao tokom dana kada su ga učenici i primetili. Kao i ostali pacijenti, i on je dobijao aposlutno sve od hrane do terapije i dete je u potpunosti bilo zbrinuto. Situacija je specifična, majka je dolazila u posetu koliko je mogla, ali dete nije bilo samo, tu su bili i lekari kao i kompletno medicinsko osoblje – objašnjava dr Perović.
U sobi je, kaže, imao i televizor, a u bolnici postoji i biblioteka.
– Mi kada se susretnemo sa pacijentima koji su u teškoj finansijskoj situaciji, ili se pak rodibina ne javlja jer su daleko, mi sakupimo novac i ponudimo da im pomognemo. Mi svakog pacijenta, bilo da je odrastao čovek ili dete zbrinjavamo na pravi način, tako je bilo u ovom slučaju – priča nam dr Perović.
Đaci koju su mu pravili durštvo u bolnici i olakšali bolničke dane kažu da se raduju što se za ovu porodicu nešto pokrenulo u pozitivnom smeru.
– Želeli smo da mu kupimo pidžamu da ima svoju, pravili smo mu društvo koliko smo mogli, on je mirno i fino dete. Kaže da je odličan đak, i ono najvažnije, veoma je hrabar i ne žali se, a koliko vidimo, sve mu nedostaje u životu. Nadam se da će ljudi dobre volje pomoći ovoj porodici i da će Aleksandar kao i njegova sestra imati srećno detinjstvo – kaže učenica Medicinske škole u Prokuplju.
(Izvor: blic.rs / Gorica Stamenković / Ivana Anđelković)
Razmišljao je samo o tome da sačuva pluća za udahe
Godine 1976. plivač Šavarš Karapetjan je sa 23 godine bio sportska zvezda SSSR. Kako i ne bi, kada je do tada 11 puta rušio svetski rekord, 17 puta bio prvak sveta, 13 puta evropski šampion i 7 puta prvak SSSR.
Dok je trenirao pored jezera u Jerevanu, začuo je buku i vidio kako se autobus prepun putnika survao u jezero, potonuvši u dubinu od oko 10 metara.
Dotrčao je i bez razmišljanja skočio i zaronio u mutnu jezersku vodu. Doronio je do autobusa, nogama razbio prozor, a onda počeo da vadi jednog po jednog putnika, prenosi Radioaktivni komarac.
Dok je imao snage izvukao je 30 od 92 putnika, ali je “samo” 20 preživelo. Isečen od stakla, inficiran prljavom vodom i muljem, Šavarš se onesvestio dok je izvlačio tridesetu osobu. Od posledica zaranjanja zaradio je zapaljenje oba plućna krila i sepsu.
Bez svesti, između života i smrti, probudio se posle 46 dana. Preživeo je, ali je na žalost njegovoj plivačkoj karijeri tada došao kraj. Kad su ga kasnije pitali šta mu je bilo najstrašnije, Šavarš je odgovorio:
“Znao sam da mogu da zaronim samo ograničen broj puta, i plašio sam se da ću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da ništa nisam video. Jednom sam umesto putnika izvukao sedište… Mogao sam da spasim još jedan život. To sedište me još progoni u snovima, a na javi umem da zaplačem zbog toga”.
Međutim, za Šavarša je herojstvo način života. Kada se 1985. našao pored zgrade u plamenu, nije ga zaustavilo sećanje na posledice podviga iz 1976. Uleteo je u zgradu i počeo da iz nje izvlači ljude. Zadobio je teške opekotine, zbog kojih je proveo dane u bolnici.
Šta je posle bilo s ovim herojem? Postao je političar? Slavni sportski trener? Ljubimac TV kamera? Ne. Šavarš je otišao u Moskvu i otvorio fabriku obuće kojoj je dao ime “Drugi udisaj”. Običan život.
Kasnije je dobio i medalju UNESCO za poštenu igru i junaštvo, a jednom asteroidu dali su ime Šavarš.
Očajne porodice preminulih imale su samo jedan odgovor na patnju
Doktor Nikolaos Kondos (47) iz Grčke uhapšen je pod sumnjom da je ubio troje ljudi, od toga dvoje maloletnih, dajući im lažne “prirodne” lekove protiv najtežih bolesti. Kondos se takođe tereti za prevaru i protivpravno uzimanje više od 50.000 evra od svojih žrtava.
Neurolog i onkolog Nikolaos Kondos prvi put je grčkoj javnosti postao poznat kada se 2016. godine pojavio na jednoj televiziji promovisao pionirske medote spasavanja ljudi obolelih od raka i leukemije. Pritom je čak i krenuo da leči neke monahe sa Svete Gore i sve mu je to lepo išlo. Njegova priča bila je toliko ubedljiva da su se neki ugledni doktori javljali izražavajući divljenje prema njegovim hrabrim metodama lečenja.
Priča dobija horor zaokret kada je ustanovljeno da su ljudi umesto pravih lekova za rak dobijali ulje koprive i kantariona. Kondos je, štaviše, pričao i da je sam pacijentima davao vitamine i tečne rastvore, dok je na sve to dodao i priču da je u manastirima Afrike distribuirao kreme za dermatologiju. Dakle, multipraktik od doktora otišao je i korak dalje u lečenju novih kategorija bolesnih.
Na sve to, očajnim ljudima je papreno naplaćivao preparate, pa je do hapšenja bio teži za 17.000 evra.
Metode koje je predlagao pacijentima za lečenje pokazale su se katastrofalnim i kao rezultat tri osobe – uključujući i dvoje dece su preminule bez da su dobile adekvatnu i konvencionalnu medicinsku negu.
Govoreći u jutarnjem programu TV ANT1 majka 14-godišnje žrtve nadrilekara je ispričala kako se upoznala sa “lekarom” u Atini, prvo putem mejlova u kojima se potpisivao kao neurolog i onkolog.
“Rekao nam je da je radio u izuzetnom istraživačkom centru u Švajcarskoj u kojem se, naravno, leči Šumaher, te da se vratio jer želi da leči svoj narod. Rekao je i da postoji pionirska, ne alternativna terapija koju je odobrila FDA (Svetska agencija za lekove)”, ispričala je žena.
Posle osam meseci uzaludnog slušanja saveta doktora Kondosa, stanje devojčice se pogoršalo. Doktor je porodici uzeo skoro 20.000 evra, a devojčica je preminula. Isto se dogodilo sa 16-godišnjakom, kao i sa muškarcem od 76 godina koji je želeo da pobedi rak.
Prevara je konačno otkrivena i doktor je dospeo iza rešetaka. Sada se čeka početak suđenja.
ZA NjIH je današnji dan živa rana. Jednako bolna svih ovih godina. S njom idu na počinak, ali nikad sna. Umorena deca ih bude.
Nejake ručice pružaju, kao u poslednjem zagrljaju.
– Rana do groba. I, u grobu. Neša deca nikad porasla nisu – kaže nam Spase Pape Rajić, otac Nevenke (11) i Žarka (9), ubijenih na Petrovačkoj cesti, na današnji dan, pre 25 godina. Ubijeni su u koloni koju je bombardovala hrvatska avijacija.
– Sama sam, sa patologom, među sagorelim zgužvanim telima prepoznala mog Darka po zubićima – govori Jovanka Vuković, majka trinaestogodišnjeg Darka. – Pre toga, izdvojili smo kosti mog supruga Krstana. Kako sam mogla da izdržim, pitate me. Verovatno sam već tada bila mrtva.
Apatin, mesto potresnih sećanja i mesto malenih grobova. Delić Bačke u kome teče život mimo nesreće Vukovića i Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Iz Like. Ko će ih danas posetiti? Pružiti im ruku u danu njihove nemerljive patnje.
– Bilo je oko podneva. Moj suprug je vozio kamion i hranu za nesrećni narod u koloni. Na toj nesrećnoj cesti Darko je bio u kolima sa bakom. Spazio je oca u kamionu i potrčao. Ona ga je vukla da ne ide. Ali, ko dete da spreči da ide ocu koga danima nije videlo. Za njim su krenula i Spasina deca, Nevenka i Žarko. Bilo je: ili da idu u kamion, ili nikud.
Darko je seo na haubu, pored oca, Nevenka i Žarko na ležaj iza. Darko je video kad je avion izronio iz doline. Viknuo je: Tata, avion! Avion je preleteo kolonu, udaljio se i munjevito se vratio. To su bili trenuci… Pogodio je Krstanov kamion. Bombe su nam spržile decu i mog supruga. Iza vozila, u kome je bila porodica Dušana Drče, njihov petogodišnji Jovica… Maleni je smrtno stradao. Dušan teško povređen. Dušan i njegova porodica su u Nemačkoj, da ne kucate na zatvorena vrata…
Drži se Jovanka. Brani se, a emocije ključaju. Ona stalno ustaje. Kao, nešto pomera.
Otvara vrata. Zatvara ih. Sa fotografija posmatraju je Darko i Krstan. Dečak sa pionirskom maramom, njen suprug, iz najlepših dana ove porodice. Na trenutak se učini da su oči žive i da je u trenu, u ovom izbegličkom podstanarskom domu Jovankinom, sva nekadašnja ljubav i onaj život, nekadašnji.
– Han Kola kod Banjaluke. Jedna kolona je krenula u tom pravcu, u njoj naša ćerka i ja – seća se Jovanka. – Slušamo vesti. Javlja radio da je bombardovana kolona u Petrovcu. Slutila sam, a nisam verovala. Dan pre, bombardovana je kolona u Svodni, kod Prijedora. Mislila sam o tome govore. Zapravo, nisam želela da verujem. Čekamo kolonu i rodbinu koja stiže u koloni od Prijedora. Niko ništa ne govori, samo ćute. Od mene kriju nešto. Spuštaju poglede. Šta je, jesu li živi, pitam. I čula sam, nisu. Tada sam umrla. Doneli su u jednoj kesi ostatke moga sina i moga muža. U toj istoj kesi i decu Rajića. Sahranili smo ih u Han Kolima. Ali sam ja čula još nešto. Neko je izustio… Nije to sve.
OPŠTINA GLUVA NA ZAHTEVE
RAJIĆI su, godinama unazad, slušamo priču njihovih komšija, podnosili molbu za pomoć da obnove kuću kojoj propada krov. Niko ih nije čuo. Ne, barem, do sada. Ove godine odgovorili su im: kuća se ne vodi na Spasu, već na njegovog sina. A na koga će otac da prenese imovinu do na jedino svoje dete. Je li tačno ovo što pričaju komšije Rajića?
– Jeste, ali nisam želeo nikoga da molim. Nisam želeo zbog onog groba u kome su moja deca – odgovara nam Spase.
Ovde zastaje Jovanka Vuković. Pa, od prozora do vrata, od šporeta do frižidera, služi sok, kuva kafu. Pali cigaru o cigaru.
– Nije sve? Pa, gde je ostalo? I rešila sam: ići ću ja tamo gde je bomba pala i ubila moje srce. Zaustavili su me: Nemoj Jovanka da se sad ometa ova sahrana.
Kad je u maleni kovčeg na groblju u Han Kolima sahranjena kesica sa ostacima dece Rajića, njenog Darka i Krstana, ona se nije smirila. Tragala je od Ključa, Petrovca, svuda gde god je mislila da su ostavljeni umoreni u bombardovanju.
– U bolnici na Paprikovcu, kod Banjaluke, odgonetnula sam da su u Institutu za patologiju ostaci naših ubijenih. Da je tu stiglo i “ono što je ostalo” na Petrovačkoj cesti. Sad, treba neko da pomogne patologu Željku Karanu, ne može sam, a upravo mu je stigao poziv iz Sarajeva, da identifikuje vojnike iz kolone, iz maja devedeset druge. Kažem: Ja ću da pomognem. Polazi sa mnom i naš Spase Rajić. Zastaje pred vratima Instituta. Kaže: Ne mogu, Jovanka. I šta da vam kažem… Nekako smo izdvojili Krstanove ostatke iz te gomilice, ali dečije… Ko da prepozna šta je od kog deteta ostalo. Darko je imao lepe, zdrave zube. Tako sam ga prepoznala. I rešila sam da ih selim i sahranim u Apatinu. A, onaj maleni sanduk, stavili smo preko Krstanovog. Neka ih, neka počivaju u zavičaju moga muža i njegove porodice.
Spase Pape Rajić je svoje mališane, kada su s mukom identifikovani, preneo u Apatin. I sahranio je, ovde, gde s njim danas razgovaramo. Gde je sada dom Rajića, prognanih iz Donjeg Lapca. Želeo je Spase da mu mrtva deca budu blizu. Svaki dan. Da im pomiluje spomenik..
On, ovaj lički domaćin, jedva steže srce. Toliko ima snage samo da potvrdi priču Jovanke Vuković. Njegova supruga Slavica čak nema snage ni za razgovor. Patnja joj je, danas, jedini sagovornik.
– Nama se u novembru 1997. rodio sin. Naš Nenad – kaže na kraju Spase Pepo Rajić. – On i naša snaja obradovali su nas unukom. Dali mu ime Stefan. Oni su svetlo u teškoj tami naših života. I, ja… na licu malenog Stefana prepoznajem Žarkove crte. A naš maleni unuk ima tek pola godine. To je novi život koji blaži onaj koji nikako da se ublaži.
