Izgledala je tako nevino i pošteno, a iza te maske krio se monstrum kakav se ne viđa
Pedijatrijska medicinska sestra Dženin Džons stigla je nasmejana na novi posao u nadi da će svi videti njenu stručnost i želju da spasava dečje živote.
Posle nekoliko meseci rada na dečjem odeljenju Univerzitetske bolnice u San Antoniju, Dženin je bila deo tragedije. Maleni Džošua Sojer je primljen zbog visoke temperature i drhtavice. Naizgled rutinsko lečenje otišlo je u najgorem mogućem pravcu i dečak je preminuo.
Dženin Džons se tresla gledajući telo deteta. Izgledalo je kao da je u šoku. Ali, to je bio samo početak priče o “anđelu smrti”, kako su je nazvali lokalni novinari u Teksasu.
Nikom živom od lekara i sestara ne može biti prijatno kada izgubi pacijenta, ali kod Dženin su tragedije počele da se dešavaju gotovo svakodnevno.
U periodu od maja do decembra 1981. godine od zastoja rada srca preminulo je više od 20 beba. Niko nije znao o čemu se radi. U svakoj tragediji u smeni je bila upravo Džonsova koja je redovno imala precizne izveštaje o tome šta se dogodilo. Ili nije?
U bolnicu je u tom periodu primljena doktorka Ketlin Holand koja je prvih dana prihvatila Džonsovu, ali posle naredne tragedije shvatila je da se tu nešto čudno i morbidno dešava.
Analizirala je izveštaje i ustanovila neverovatnu zakonitost u nizu događaja. Deca bi redovno umirala od zastoja rada srca a da prilikom prijema nisu bila u životnoj opasnosti. Kao da ih je neko ubijao.
Kada je preminula i 15-mesečna Čelsi Meklelan istrazi je došao kraj. Medicinska sestra Dženin Džons uhapšena je i optužena da je ubrizgavanjem kobnih lekova namerno isprovocirala smrt više od 20 dece.
Bilo je samo pitanje zašto je to radila? Dakle, motiv. U igri su bile dve opcije.
Džošua Sojer je bio prvo dete koje je ubila Dženin Džons, Foto: Ksat.com
Prema prvoj, 33-godišnja Džons ubrizgavala je deci fatalnu dozu lekova kako bi pokazala upravi bolnice da je neophodno otvaranje specijalne dečje jedinice intenzivne nege kojom bi ona upravljala.
Prema drugoj, sestra iz pakla je ubijala bebu kako bi u poslednjem trenutku ipak pokušavala da ih spasi, dobijajući oreol heroja bolnice. Ova opcija brzo je odbačena jer nije bilo deteta koje je preživelo njene smrtonosne koktele.
Dženin Džons je u svakom slučaju proglašena krivom na sudu i osuđena je na 60 godina zatvora. Tek u januaru ove godine, “anđeo smrti” je priznao krivicu za smrt jednog deteta. Samo jednog.
Za ostale smrti nije se izjašnjavala. Smrt će, nema dileme, dočekati i sama u zatvoru kao jedan od najgorih monstruma svih vremena.
Majka Rouzmeri Vege, devojčice koju je ubila Dženin Džons, izjavila je posle presude da je pravda postignuta, ali njoj to ne znači nimalo.
“Nikad joj neću oprostiti. Verovala sam joj. Dala sam joj u ruke život svoje ćerke. Čudovište i kukavica koja mora ići u pakao. Molla sam se Bogu da nijedno drugo dete više ne povredi. I neće, sad kad je u zatvoru”.
Udarci u glavu bili su toliko jaki da je devojčica dobila moždani udar. Lekari su najpre mislili da je imala nešto urođeno, ispostavilo se da je od udarca imala šlog
KRAGUJEVAC – Lena je bila zdrava devojčica, odličan đak, trenirala je odbojku i pevala u horu. Sve do jedne tuče u petom razredu. Zbog koje je, ispostaviće se, doživela moždani udar koji je ostavio posledice – fizičke i psihičke.
Lena danas ima invaliditet desne ruke, ne može da drži olovku i prati nastavu jer ima poteškoće sa pažnjom i koncentracijom, ne može više da ide ni na odbojku.
Njena majka Milica u ispovesti za Nedeljnik i jutarnji program TV Prve govorila je o problemu u kojem se našla porodica zbog vršnjačkog nasilja, o svakodnevnoj borbi da Leni bude bolje, a zašto je odlučila da priča o svemu kaže: “Svako treba da zna šta jedna tuča u školi može da izazove i šta vršnjačko nasilje može da donese. Desilo se mom detetu, moglo je da se desi nekom drugom detetu. Još ne mogu da prihvatim da Lena ima teško oštećenje mozga.”
*FOTO: TV PRVA PRINTSCREEN
Ta jedna tuča na školskom odmoru promenila je život ove porodice. Proteklih godinu dana traje Lenin oporavak koji još nije završen.
“Doktori u Kragujevcu su najpre mislili da je ona imala nešto urođeno, ali sve analize koje smo uradili kasnije, pokazuju da je moždani udar nastao kao posledica udarca, čak je jedan doktor to i napisao. Radili smo angiografiju koja je pokazala da je pogođena glavna arterija na mozgu što je izazvalo šlog. Lena je imala jako tešku ishemiju, cela desna strana tela joj je bila paralisana”, priča majka Milica.
Posle tuče, škola jeste prijavila nasilje, ali ne i važnu činjenicu – da je devojčica doživela infarkt mozga. Lena se vratila u školu, ali nema odgovarajuću podršku, smatra majka.
“Škola nije uradila ništa da joj pomogne, kao da je moje dete nešto napravilo”
“Škola ništa nije uradila da pomogne Leni. To je neka nadmenost kao da je moje dete napravilo nešto, kao da sam ja kriva. Od početka ove školske godine niko je nije zvao na rođendan, ni u šetnju. Razredna nije upitala kako je”, priča Milica.
Do tuče između Lene, tada učenice petog razreda, i dečaka iz njenog razreda došlo je 22. oktobra prošle godine u osnovnoj školi u Kragujevcu. Međutim, Lenina majka kaže da je upozoravala razrednu na zadirkivanja i uvrede, ali da je pravovremena reakcija izostala. “Razredna je rekla: ‘Važi, rešićemo’, ali sve je ostalo na tome”.
*FOTO: TV PRVA PRINTSCREEN
Gostujući u jutarnjem programu na TV Prva, Milica, Lenina mama, rekla je da su između njene ćerke i dečaka L. uglavnom bile čarke, ali da se ona žalila razrednoj mesec dana ranije, ali da joj je razredna rekla “važi, rešićemo” ali da je sve ostalo na tome.
– Lena je rekla da joj L. priča da je debela, da joj gura ranac, udara. Ja to nisam shvatala ozbiljno da zovem roditelje, već sam pozvala razrednu. Nemam ništa napismeno, rekla je da će obratiti pažnju – priča Lenina majka.
Kako je dodala, tri dana pre incidenta, Lena je došla kući sa pocepanim džemperom, koji joj je napravio drugi dečak.
– Ja okrenem razrednu, gde mi je ona rekla da je Lena sedela mirna, ne bi se to desilo. Tražila sam da roditelju dođu, i da vidimo zašto je to uradio – priča Milica koja se u tim trenucima osećala potpuno nemoćno.
A onda, posle tri dana, razredna je pozvala Milicu, i uzdišući je rekla da su se dečak L. i Lena potukli:
– Dolazim u školu, njegov otac koji je bio moj školski drug 8 godina takođe. Vidim Lena uplakana, razredna pita – zašto ste se potukli”, gde je on rekao “zato što smo ludi” – objašnjava majka, koja kaže da se to dešavalo u učionici, za vreme malog odmora, da su vrata bila zatvorena, i da dok je nastavnik pio kafu, nije bilo nikoga u hodniku.
Dečak L. je Lenu, prema rečima njene majke, gađao punom flašicom vode, pesnicama je više puta udario, od čega nekoliko puta i u glavu.
– Dolazi druga devojčica i kaže da je dečak L. prevrnuo svima rančeve u učionici, a za to vreme njegov otac ćuti. Sledeći čas su imali francuski, ali sam ja odlučila da odvedem nju kući. Razredna je rekla da pišemo izjavu, i da će i jednom i drugom smanjiti ocenu iz vladanja. Mislim da se nije ni raspitala šta se tačno desilo – priča Lenina majka.
*FOTO: TV PRVA PRINTSCREEN
Kako dalje priča Milica, one su došle kući, Lenu je bolela glava, pa joj je rekla da legne i da se odmori, pa će videti šta će dalje. “Počela je da povraća, dobila facijalis, oduzele su joj se desna ruka i noga”
– Kada sam se vratila počela je da povraća, ja sam pomislila potres mozga. Odvedem je u bolnicu, ona dobija facijalis, desna ruka i noga oduzeti, skener čist, a nama ništa nije jasno. Tada se pojavio i Lenin otac, sa kim ne živimo, ali zajedno odgajamo decu – kaže majka.
Ona dodaje da ima četiri ćerke, od kojih je jedna dete sa posebnim potrebama.
Nakon toga, prema Miličinim rečima, pošto je skener bio čist, rekli su da ćemo videti ujutru i da ostaje u bolnici.
– Ona je nastavila da povraća do četiri ujutru, facijalis totalni sa desne strane i onda je predložen kontrolni skener u kome se pojavila tačka, a prekosutra već šlog, gde je transportovana hitno za Beograd – objašnjava Lenina majka i dodaje da su joj odradili slikanje krvnih sudova, gde je objašnjeno da je pogođena glavna arterija, koja vrši sve funkcije u mozgu.
Sumnjali su lekari, prema rečima Milice, da je možda imala urođeno, te da je udarac izazvao šlog.
– Lekar je napisao da na osnovu svih ispitivanja nema ništa urođeno, već da je to posledica udaraca, jer nije bio jedan, već očigledno više – priča Milica.
TV Prva je pokušala da razgovara sa direktorom, pedagogom i psihologom škole.
– Direktor nije želeo pred kameru, ali je rekao da oni ne žele o ovom slučaju da pričaju javno, već samo na sudu, s obzirom na to da je u toku sudski proces posle majčine tužbe protiv škole i roditelja dečaka koji je udario Lenu. Takođe kontaktirana je i porodica dečaka, ali je majka rekla da ne želi javno bilo šta da komentariše, jer joj je tako savetovao advokat – ispričala je reporterka TV Prve.
Dodala je da je i ranije, kako pričaju drugi roditelji, bilo incidenata u školi.
– Nezvanično smo saznali od roditelja da su pojedina deca ispisivala iz škole, jer nisu hteli da trpe vršnjačko naselje druge dece. Pitali smo direktora za to, ali nam je rekao da je “ispisivanje iz škole normalno, da je škola velika, sa preko 1.000 đaka, te da su sitni sukobi i čarke mogući” – ispričala je reporterka.
“Razredna je zvala, direktor nijednom”
– Moje dete je na lečenju sebi htelo da odseče ruku, uzima lekove za šizofreniju ne zato što ima tu bolest nego da joj se ne bi tresla ruka, kaže Lenina majka Milica. Lenina majka je ispričala da je razredna zvala kada je Lena bila u bolnici, ali da direktor nije pozvao nijednom.
– Izveštaj škole ne postoji, čak, oni su preduzeli meru da kazne dečaka, ali ga je njegova mama ispisala dva dana kasnije. Lena sa psiholozima nije pričala, ali su oni, od privatnih psihologa gde vodim Lenu, tražili da uzmem izveštaj i odnesem u školu da taj psiholog pročita – priča Milica i dodaje da je Lena išla na privatne terapije, u banje, bazene, da prima lek za šizofreniju, da bi smirila ruku, a ne zato što je šizofrena.
Ti nevoljni pokretni se slabo leče, i prema rečima Lenine majke, devojčici će verovatno ostati posledice za ceo život. Ide u školu, ali provede u njoj dva ili tri časa, a zbog oštećenja je morala da nauči da piše levom rukom.
– Ja pokrećem sudski postupak jer je ostala invalid za ceo zivot zbog odgovornosti škole i roditelja dečaka. Takođe, dobijam povratne informacije da je škola preduzela sve mere i čula sam da su roditelji rekli da je Lena kriva, a da dečak L. nije – priča Milica.
“Oni se brane, ja to razumem, ali neću da stanem, jer je bila zdrava”
Pripremno ročište zakazano je za 5. decembar.
– Ne mogu razumeti kako je Lena kriva. Oni se prosto svi sad brane, ja to razumem, ali ja neću da stanem jer želim da pravdu isteram na čistac, jer je bilo zdrava, pevala u horu, trenirala a sada izgleda ovako kako izgleda – priča Milica .
Dečakova majka, prema rečima Milice, je pozvala nju kada je Lena bila u bolnici, i da je došla jednom da je obiđe, a da od kako je stigla tužba, više nije bila.
– Lena je sada kod iste razredne. Pitali su me zašto, e sad ovako. Svako bi ispisao dete, međutim ja pratim njeno psihičko stanje koje je bitno, imala je velike traume, u banji je htela da odseče ruku, i pomišljala je na sve i svašta, zbog lekova, verovatno. Pričala je te da jedva čeka u školu, pa da neće i da je baš briga. Ako promeni ambijent, a navikla je na tu decu, može biti problem -priča Milica.
Otišla je, priča dalje Milica, kod psihologa, gde je ona predlagala da Lena može ići u IJUP sistemu, odnosno smanjenom gradivu.
Statistika pokazuje da polovina dece doživi vršnjačko nasilje, te da dve trećine od toga su fizičko, a da u 85 odsto slučajeva, žrtvi nasilja niko nije pomogao.
Zima je tu. Vlajkovići nemaju ogrev, nemaju kupatilo, često su bez hrane i nažalost – nemaju osnovne uslove za život
“Teško je kada gledaš svoje dete, a u njegovim očima vidiš tugu. Još je teže kada ne možeš da mu pružiš ono što ostala deca imaju. Kada se spoje bol i tuga, kao da izlaza nema”.
Ovim rečima počinje svoju priču Žaklina Vlajković, majka dvogodišnjeg Bogdana iz Smedereva.
Bogdan Vlajković je dečak, koji za razliku od svojih vršanjaka, ima jako teško i tužno detinjstvo. Malenog Bogdana otac je napustio na rođenju, a njegova mama od samog starta se trudila da mu bude i jedno i drugo.
foto: Privatna arhiva
Porodica Vlajković živi na rubu egzistencije i bukvalno su prepušteni sami sebi. Žaklina ima 38 godina i svakodnevno brine o sinu Bogadnu, bratu koji je psihički bolestan i roditeljima.
– Živimo u bedi, situacija je jako teška. Često se desi da nemam ni da kupim mleko za Bogdana – priča nam ova majka.
Žaklina u razgovoru za naš portal navodi da joj jedini izvor prihoda dečiji dodatak, dok socijalnu pomoć više ne prima, jer je kako kaže, stavljena na “pauzu” naredna četiri. Naime, kako nam je objasnila, socijalnu pomoć prima devet meseci, a ostala četiri meseca nema prihode, jer joj je rečeno da je potrebno da tri osobe u kući budu nesposobne, da bi novac primala tokom cele godine.
Krov na kući nije završenfoto: Privatna arhiva
– Znate, mom bratu je oduzeta radna sposobnost, bolestan je, a Bogdan je mali, pa je i on nesposoban, tako da teško da on može da radi. Moja majka je imala šlog, tako da je i ona nesposobna. Međutim, komisija ne smatra da je nesposobna, uprkos svim zdravstvenim problemima. Rečeno mi je da majka može da radi neki posao dok sedi, tako da je ona po njima sposobna za rad. U januaru moram da obnovim dokumentaciju, kako bih dokazala da je situacija nepromenjena, a do tad od čega da živimo i kako, ne znam.
Žaklinini roditelji ne primaju penziju, a ona nije u mogućnosti da radi, jer je konstantno potrebna u kući.
Maleni Bogdanfoto: Privatna arhiva
– Sve ovo je jako stresno i teško. Dešava se da nemamo ni za hleb. Ima dobrih ljudi koji mi pomognu koliko mogu i mnogo sam zahvalna na tome, jer će moj mali bar na trenutak da se oseti kao dete. Ali, sve ovo je velika tuga i mnogo je bolno. Ne mogu da prestanem da se pitam – zašto mora ovako, zašto moj sin sa nepune tri godine mora ovoliko da se muči, zašto moji roditelji u poznoj starosti da jedva preživljavaju... – priča Žakilna drhtavim glasom.
Zima je tu. Vlajkovići nemaju ogrev, nemaju kupatilo, često su bez hrane i nažalost – nemaju osnovne uslove za život!
Vlajkovići nemaju kupatilo. već smao poljski vcfoto: Privatna arhiva
Bogdan će u januaru napuniti tri godine. Ovaj mališan nema garderobu, ni igračke, a o slatkišima sanja. Želja mu je da ove godine ima novogodišnju jelku i ukrase…
Građani Srbije su više puta dosad pokazali da su ljudi velikog srca i da su jedni drugima najbolji prijatelji. Maleni Bogdan ne zaslužuje ovoliku količinu patnje sa svoje dve godine.
Ova porodici praktično nema ništa, sem jedni druge i hitno im je potrebna pomoć svih nas! Ovim putem Espreso.rs poziva sve ljude dobre volje da pomognu Vlajkovićima koliko mogu. Hajde da Bogdanu i njegovoj mami bar na kratko vratimo osmeh na lice i pokažemo im da nedaća koja ih je zadesila neće trajati zauvek!
Ilija Kovačević (14) i njegova braća Dušan (16) i David (4) žive sa majkom i bolesnom bakom na brdu Zabučje u Užicu, u kući propalih zidova i šupljih plafona. Ilija i Dušan u školu idu bez užine, sve ostave Davidu, da bar on ima šta da pojede.
Da nas dočeka izašao je pred kuću nekih 50-ak metara – u patikama – po snegu. “Zašto tako, umokrićeš noge” – prekorismo dečaka u crnini, a on oćuta, od stida, od čega bi drugo. A mi se ugrizosmo za jezik – setismo se da nema ni čizme, ni cipele, niti bilo šta drugo prikladnije za sneg.
Najveća Dušanova želja je da osposobi potkrovlje za život
Predstavi nam Ilija rođenog brata Dušana. I on u crnini. Dva dana pre našeg susreta sahranili su oca. Tu je i David, njihov četvorogodišnji polubrat. Sa starom, polomljenom igračkom u ruci, u odeći skupljenoj ko zna od koga i ko zna kad, trčkara oko naših nogu.
Ilija zatvori vrata, ali ona kriva, ne mogu da legnu na truli štok, pa se jasno vidi rupa dovoljno velika da im kroz nju u kuću prosvira vetar.
– Majka ne radi nigde. Dok je otac bio živ, davao je kad je mogao. I tad je bilo mnogo teško. A kako će biti od sad kad ga više nema, ne smemo ni da razmišljamo. Imamo pomoć od užičkog Centra za socijalni rad i ono nešto malo od penzije pokojnog dede koju je baba nasledila, ali to je malo za sve nas – pričaju nam Dušan i Ilija, Natašini sinovi iz prvog braka.
Nataša objašnjava da ta pomoć Centra za socijalni rad iznosi 3.000 dinara i to na svaka tri meseca.
Majka ostala bez posla
– Imala sam više, ali mi sada samo toliko pripada. Zato, objasnili su mi, što sam se odrekla očevine, zapravo mog dela kuće, u korist majke. A odrekla sam se jer nisam bila u mogućnosti da plaćam porez. Radila sam preko jedne agencije u marketu, ali su mi dali otkaz jer sam se povredila i nisam mogla na posao. Na bolovanje i osiguranje nisam imala pravo. Moja majka primi 5.000 dinara mesečno, ostatak penzije joj odbijaju zbog kredita za spomenik koji smo podigli ocu – kaže Nataša Kovačević.
Otac njenog najmlađeg sina Davida, njen drugi muž, živi u Višegradu, 75 kilometara od Užica. Katkad, kad dođe da ga vidi, i on donese nešto novca i hrane.
Ova porodica živi u uslovima koji su daleko od onih u kojima bi deca trebalo da odrastaju.
– Preksinoć majci umalo luster nije pao na glavu. Pao je tik pored nje, žice više nisu izdržale. U kupatilo je jezivo ući, sve je propalo od vlage, pločice otpadaju. Bojler je mali, jedva da jedno može da se okupa, a kamoli sve četvoro. Pritom pokvaren kao i sve drugo u kući. Frižider je odavno potpuno beskorisan, mašina za veš takođe, pa majka mora da pere veš na ruke. Već je polugodište a ja još nemam sve knjige, nedostaje mi školski pribor, računar je odavno neispravan. I zamrzivač je u kvaru, da bi ga otvorili moramo sekirom da obijamo led koji se hvata sa spoljne strane – nabraja Ilija.
On i Dušan, po ko zna koji put, krenuli su u školu bez novca za užinu. Ostavili su majci da Davidu kupi mleko i “smoki”.
– Za mleko za Davida mora da ima, a ako pretekne, dobiće i “smoki” – kaže ovaj prerano sazreli dečak.
Najveća Dušanova želja, otkriva nam ovaj dečak, jeste da osposobi potkrovlje za život.
I zamrzivač je u kvaru, da bi ga otvorili, moraju sekirom da obijaju led koji se hvata sa spoljne strane
– Imamo veliko potkrovlje, ali nemamo novac da ga osposobimo da se u njemu stanuje. Kako gore živeti kad kroz lamperiju ispod krova prodire voda, kad su zidovi vlažni, kad vetar šiba sa svih strana. Sanjam dan kad ću se preseliti u renovirano potkrovlje, opremljeno nameštajem, ne mora novim, samo da nije pocepan i ubuđao – kaže Dušan.
Za odeću se ne žale. Kažu, imaju šta da obuku. Doduše, sve što nose na sebi nosio je neko pre njih.
David bi na jesen trebalo da krene u vrtić. Dok smo pričali sa njegovom majkom i polubraćom, on je terao po svome, tražio je da mu pošto-poto kupe “smoki”. I hteo je i on da doda šta želi, a ne može da ima.
– Loptu, bicikl, automobil na baterije, bojice, sanke, kamion… – nabrajao je brojeći na prstiće.
Na kraju je dobio “smoki”, a njegova braća po komad pite od sinoć.
Mora na operaciju
Ilija je tiho pričao i o još jednom velikom problemu, onom zbog koga hramlje na jednu nogu.
– Zbog problema sa kičmom, koji vučem od rođenja, 18. februara me čeka operacija. Lekari su rekli da ću morati da operišem i desnu nogu koja je 2,5 centimetara kraća od leve. Pitao sam majku kako da nađemo novac za put do Beograda, ali mi je rekla da to nije naš problem. A znam da nema novac – tužno će Ilija.
Negde na putu od Vlasenice prema Han Pijesku nalazi se mala, trošna kuća u kojoj živi žena od 68 godina. Slučajnom prolazniku, koji je njenu tužnu priču podelio na Fejsbuku rekla je da je se zove Danica Ašćerić, da je 51. godište i da ima troje dece.
Kad to spomene, zaplače i teško uzdahne. Jer, kaže, deca je ne obilaze, ne pomažu i brinu o njoj.
Preživljava od toga što napravi ponekad brezovu metlu koju neko, kad stane na put, kupi za nekoliko maraka.
Danica, bolesna i operisana, blagosilja neznanca koji je zastao i popričao sa njom.
-Tužno je što mi nepoznat čovek daje svašta. Jeste, sve to je život, ali ne znam do kada – kaže tužno žena.
Na kraju razgovora tiho govori: “Neka Bog oprosti mojoj deci” i lagano se krsti.
-Dragi prijatelji,braćo i sestre,poslušajte pažljivo ovu pretužnu priču jedne napuštene majke, nije tako strašno kada su oči plačne, ali je strašno kad duša plače. Sin živi u Valjevu, a dve kćerke u Banjaluci. Delite da stigne do njene dece i molite se da im Bog da razuma da staricu od skoro 70 god pripaze – navodi se u opisu videa objavljenog na Fejsbuku.
Pevačica Marija Šerifović obradovala je svoje pratioce na društvenim mrežama kada je podelila radosne vesti.
Naime, Marija je na svom Instagram profilu otkrila da je danas napunila 36 godina, te se svima javno zahvalila na čestitkama koje je dobila sa svih strana.
– Lutke moje, hvala svima na lepim željama i čestitkama. Danas kada sam napunila 36 godina moram vam saopštiti jednu jako važnu stvar –> APSOLUTNO NE PLANIRAM DA SE PONAŠAM U SKLADU SA SVOJIM GODINAMA. Voli vas sve vaš Šeki – napisala je Marina u opisu fotografije na pomenutoj društvenoj mreži.
Objavljujemo Jadrankino FB pismo, nakon što je odlučil da ostavi svoga Miroljuba.
Iznosi brojne detalje; između ostalog i ovo: “Mokrio je, sve okolo zapišao, nije povukao vodu. I to mu nije prvi put. Toliko o kućnom vaspitanju Vašeg sina, svekrvo moja”!
Inače, pismo počinje sa “Draga rodbino i prijatelji”
Iskoristiću ovaj moj Fejsbukov profil da vas obavestim, jebem vas radoznale, da je vaš ljubljeni Miroljub, osim što je pijandura, i trula švalerčina i da sad konačno imam i dokaze za to! Fotografija vam je ispod, stavila sam je na opciju javno da je mogu videti i one njegove tetke i strine iz Kanade što ga uvek u zvezde podižu, dok mene srozavaju u blato još od dana kada su me upoznale.
Naime, sinoć kada je dopuzao kući, bilo je već jedan posle ponoći, otišao je pravo u kupatilo. Opet je popio, sapleo se o dečije patike u predsoblju i skoro pao na Jazu, našeg pekinezera. Stao mu je trapavom nogom na rep, ovaj se jadan preplašio i ciknuo, skoro pola zgrade probudio.
Ja se pravila da spavam na kauču.
Mokrio je, sve okolo zapišao, nije povukao vodu. I to mu nije prvi put. Toliko o kućnom vaspitanju Vašeg sina, svekrvo moja.
Onda se polio vodom i odvukao mokar u spavaću sobu. Jaza je zarežao kad je ovaj prošao ponovo pored njega. Bacio se s vrata u krevet i zaspao ko klada.
Ja sam tad otišla u kupatilo i na podu našla košulju koju sam mu to veče peglala dva sata preko mokre krpe, jer je rekao da ide na poslovnu večeru i da bi trebalo da bude ulickan.
Oko najnižih dugmića, onih što su sakriveni u pantalonama kada su one zakopčane (a što njegove očigledno nisu bile), našla sam otiske roze karmina.
Obrćem, gledam, lepo se vidi trag karmina. Prorovarim malo po džepovima i nađem presavijen papirić sa ispisanim telefonskim brojem i imenom Suzana. Ne bude mi teško, odem u kuhinju po telefon, i okrenem broj. Javi se pripita, promukla Suzana. Prekinem vezu.
Nisam se nešto mnogo uznemirila, jer ovo nije prvi put da se vraća pijan i iscmakan sa “poslovnih večera”, niti je ovo prvi papirić sa imenom žene.
Zvale su one često na fiksni telefon, budala davala fiksni, ne može broj mobilnog da upamti.
Bilo kako bilo, obaveštam vas ovako javno, da vaš “da je tražila, boljeg ne bi našla” Miroljub, ima kur.u. Ili kur.e.
Uostalom, njihov broj nije ni važan, jer ćete iovako reći da sam luda i da izmišljam, kao što ste rekli i onda kada je dete za slavskim ručkom dok se obrtala pogača među rukama, reklo da tata ima neku tetu i da ta teta nije mama.
“To ona nahuškala dete”, okrivili ste me, po običaju.
Već vidim svekrvu kako priča na ulici da sam ja namazala karmin pa izljubila košulju i da je svako mogao uzeti parče papira, napisati broj i ime Suzana.
I to je u pravu, zaista je to mogao svako. Ali, ono što nije mogao svako jeste da trpi njenog “rodila ga majka” Miroljuba trinaest godina.
Zato sam htela da javno, na ovom mom profilu, sve vas dušebrižnike, njegovu, a i moju rodbinu, lažne prijatelje koji su znali da se kurva, ali mi nisu govorili, pošaljem u pizdu materinu! Kad mogu kojekakve zvezdice da se isto ovde, na fejsbuku, svađaju i vređaju, pokazuju gole guzice i sise, da roditeljima sole pamet da ne vakcinišu decu, pa deca počela umirati, valjda mogu i ja da olakšam svoju dušu.
Svekrvi, pošto nema profil, prenesite da joj sutra šaljem sina kući, pa nek njoj dolazi pijan, nek mu onda ona brižno stavlja mokre krpe na “pametnu glavu”, prinosi lavor i pere karminom umazane košulje. Nek mu ona savija sarmu, jer moja iovako, kako ona kaže “nije ni za svinje”.
Nek ga podgoji, jer se uz mene “sav usukao”.
Vama, Miroljubova uža i šira familijo, da kažem da mi je onog dana kada sam vas upoznala, proradio čir na dvanaestoplačnom, jer ko je vas poznavao, što kaže onaj u “Maratoncima”, ni pakao mu neće teško pasti!
Nikada vam nisam bila dovoljno dobra i svemu ste nalazili mane. Uvek debela, uvek nalickana, uvek nepristojna, uvek razdrljena sa velikim dekolteom, nikad dovoljno uzorna majka svojoj deci, nikad od mene domaćica, upropastila vam Miroljuba, hodao gladan, žedan, pogužvan, u alkohol ga oterala.
E, evo vam sad vaš nevini Miroljub, pa se vi zajebavajte sa njim.
Hrabra majka Marjana.M. je u potresnoj ispovesti za naš portal rešila da podeli svoju intimnu priču u nadi da će pomoći ženama koje su na svom životnom putu nailazile na teške izazove.
Kada je imala 18 godina, Marjana se udala za kolegu svog rođenog brata, muzičara. Međutim, život ju je posle dosta godina odveo na drugu stranu, a ona se zaljubila u muškarca koji je 23 godine stariji od nje i koji već ima troje dece iz prethodnog braka.
Moji roditelji su se protivili tome jer je on dosta stariji od mene, a ima i decu iz prethodnog braka. Kada sam zatrudnela, bila sam presrećna, mnogo smo želeli bebu. Moje detinjstvo je bilo bolno i traumatično, i uvek sam bez pogovora slušala roditelje, volela sam ih, a kada sam se odlučila na ovaj korak sve je krenulo naopako, priča Marjana za Espreso.rs.
*foto: Privatna arhiva
Kako je navela, roditelji su se prema njoj ponašali kao da je “glupa” i nisu odobravali njenu vezu.
Svadba sa prvim mužem je bila 1. novembra 2008. godine, a ćerku sam rodila u aprilu 2009. godine. Bila sam mlada i nisam se baš snašla u ulozi majke, pa su se svi mešali u vaspitanje moje ćerke. Ljubav u braku je polako bledela iako to nisam želela sebi da priznam. 2011. godine sam prvi put ugledala svog sadašnjeg izabranika na jednom veselju, objašnjava Marjana.
Kako je navela, on je kupio kuću nedaleko od kuće u kojoj je ona bila udata. 2017. godine su se zvanično upoznali i porazgovarali. Oboje su bili sa decom.
Pitao me je da li sam došla autom i da li mogu da povezem njega i ćerku kada krenem kući. Posle nekog vremena, on je počeo da dolazi kod nas i da se druži sa mojim mužem i mojom ćerkom. Ne znam koji je dan tačno bio, ne znam ni da li je bilo sunce ili je bio sneg, ja sam ostala ukopana na mestu od uzbuđenja i strasti od slučajnog dodira njegove ruke, dok sam mu nešto dodavala, vodili smo ljubav očima tada i svaki sledeći put kada bi se videli, objašnjava Marjana.
Nakon što su shvatili da ne mogu jedan bez drugog, rešili su da pođu u novi život. 25. maja 2018. godine, Marjana rešava da ostavi sve osim svoje ćerke i da dođe sa njih dvoje u Beograd.
– Bez dinara, bez dokumenata. Nekako smo se snalazili par dana. Morala sam ćerku da vratim ocu kada smo ostali bez novca, bez smeštaja, nisam mogla da dozvolim da ona nešto nema, ali da odustanem od nje nije mi bilo ni na pameti. Lutali smo ulicama grada, nismo imali hleb, već smo našu ljubav. On takođe nije imao novca jer je sve što je imao rasprodao kako bi pokušao da spasi život svom detetu koje je uprkos svemu umrlo. Vratili smo se u selo, nedaleko od kuće iz koje sam otišla i opet nisam imala ništa, sve je bilo protiv nas, objašnjava ona.
Dodaje kako je jedne večeri došao njen otac, majka i rodbina kako bi je ubedili da se vrati kući. Ipak, ona nije želela da ostavi osobu koju je zavolela, pa su tu ostali nekoliko meseci.
*foto: Privatna arhiva
Krajem oktobra, pozajmili smo novac i vratili se u Beograd. Morali smo da platimo sobu i hranu i ponovo smo ostali bez novca jer obećanu pozajmicu od njegovog druga nismo dobili. Tri noći smo spavali na ulicim po parkovima i gradskom prevozu. Sve to dešavalo mi se sa bebom u stomaku jer sam bila na početku trudnoće. Na nagovor čoveka zbog koga sam promenila svoj život, zvala sam brata da odem kod njega u stan u drugi grad i da se borim za starateljstvo ćerke, priča ova hrabra žena.
Kako je objasnila, brat je pristao da joj pomogne pod uslovom da ostavi svog novog izabranika.
– Rekla sam mu da nisam više sa njim, ali da čekam bebu i da mi ne pada napamet da abortiram. Tu počinje moj pakao. On me je odveo kod roditelja koji su me ponižavali i izgovarali mi najodvratnije stvari koje postoje. Kao da nisam njihova ćerka. Kada su saznali da sam trudna, odmah su mi zakazali pregled. Bila sam trudna 11 nedelja, to mi je bio prvi pregled, a onda su mi zakazali i abortus. Međutim, doktor je rekao da se samo ja pitam o toj odluci, objašnjava Marjana.
Roditelji su zatim Marjanu odlučili da odvedu u privatnu klinuku kako bi joj se izvršila kiretaža. Trebalo je da je uradi isti doktor koji ju je porodio sa prvim detetom.
Ponašali su se prema meni kao da sam stvar. Legla sam na krevet, kada je doktor počeo da vrši pregled pred zahvat. U tom trenutku sam počela da plačem i uhvatila sam sestru koja je bila pored mene. Tada sam viknula: „Nemojte, ja želim ovo dete“, teraju me da abortiram. Iste sekunde doktor odustaje i pogleda me i kaže, ne brini Marjana, nećemo, hajde ustani. Tada je moja majka rekla kako sam luda i kako sam ostala u drugom stanju sa dedom, ali doktor im je objasnio kako je sa plodom sve u redu i kako je za mene bolje da rodim. Tog dana sam molila Boga da mi sam uzme bebu samo da to doktori ne bi uradili. Posle nekoliko sati, pred samu noć sam prokrvarila, od stresa. Odveli su me u Gradsku bolnicu, tamo je bio načelnik, pregledao me i rekao sve je u redu, ali da bi mi dao uput da tamo ostanem par dana. Tada sam mu objasnila da ne mogu da ostanem i da me roditelji teraju da abortiram, objašnjava Marjana.
Kako nam je rekla, doktor je besan objasnio majci da je sa plodom sve u redu i da ne sme da je tera da abortira.
Posle toga odlazim kući. Otac mi kaže: „Nećeš roditi to dete, ja ti kažem, udariću te u stomak i dobićeš sepsu, umrećeš i ti i to dete. Lupio mi je šamar koji mu nikada neću zaboraviti. Sutradan me odvoze u novu privatnu kliniku, tada sam bila u 14 nedelji, čula sam bebine otkucaje srca. Moj brat i majka hoće da izlude, počinju da se iživljavaju na meni. Jedino što im je preostalo je da ponovo kontaktiraju doktora kod kog sam ustala sa stola. On je pristao da radi kiretažu u 14 nedelji, ali za dobre pare, i pod uslovom da ja pristanem i da ga pre toga nazovem, priča dalje Marjana.
Tada je prekinula svaku vezu sa rodbinom i rekla da odlazi. Nije se plašila abortusa, ali nije kako kaže, želela da ubije dete jer ga je volela.
– Odlazim, mene čeka moj izabranik u Valjevu. Reči moje majke: “Ti si luda, budalo jedna, ku*vo, majmune, rodićeš degenerika, ti da gajiš dete, pa i ovo sam ti ja podgajila, mrtva si za mene i oca, zaboravi da postojimo, i kad umremo nemoj da si došla”, nikada neću zaboraviti.
Sa mojima sam tada raskrstila, i vratila se u Beograd da živim sa osobom koju volim. Bili smo sami na svetu, a ubrzo sam se zaposlila u Grilu i bila na nogama po ceo dan. U osmom mesecu sam prestala da radim, i otišli smo pod kiriju, ali nas je gazda izbacio jer smo kasnili sa plaćanjem. Taj isti dan mi je međutim odobren kredit i našoj sreći nije bilo kraja. Ubrzo smo saznali da čekam devojčicu, a moj sadašnji suprug je počeo da radi, a ubrzo smo kupili auto.
31. maja 2019. godine, Marjana je carskim rezom dobila ćerku.
*foto: Privatna arhiva
– Kada je pogledam nije mi žao ničega, ne kajem se ni zbog čega, ona je moja svetlost. Jedino što mi je ostalo je da se borim za moju ćerku, na sve moguće načine. Tada će moje srce biti na mestu. Tada ću moći da kažem sada imam sve, samo nam Bože daj zdravlja i radosti. Ona puni 3 meseca… To je jedan nasmejani anđeo…
Kako nam je objasnila za kraj, poruka cele njene priče je da je “život čudo”.
Nikada ne znate šta vam život donosi. Nisam mogla ni da sanjam da ću “pravog” sresti na takav način, kao ni da će biti toliko stariji. Ipak, najbitnije je da se pravi ljudi nađu, a godine su manje bitne, zaključuje Marjana.
“Rana se vremenom sve više otvarala i nakon čitavog niza analiza koje su usledile, a mi bivali sve uplašeniji, naš se najveći strah obistinio – mama je ponovo bolovala od raka. Kažem ponovo, jer je ovo bio četvrti put. Koliko se samo ta hrabra žena napatila u svom životu”. Sudbina se opet može svesti u onu : sve srećne porodice liče jedna na drugo, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način.
Ovo je priča o jednoj majci, ali je i priča o jednom sinu, Dušanu Topisiroviću (37) iz Sremske Mitrovice i njegovoj uspomeni na ženu koja, ne samo da mu je dala život, nego mu i pokazala šta je hrabrost, borba i neizmerna ljubav do samog kraja.
Dušanova mama Dragica, koju su, kako njen sin kaže, apsolutno svi zvali “Keka”, bolovala je od raka 1986. godine, kancer se vratio 1991. godine, da bi se opet pojavio strašne 1993. kada je tim hirurga odlučio da joj, zbog konstantnog recidiva, ukloni dojku.
Sve se vratilo u normalu, a onda – preokret
– Bio je to pretpostavljam, kao i svakoj ženi, ozbiljan udarac, najpre na samopouzdanje, a onda i svakako drugačije, ali tati, bratu i meni to uopšte nije bilo bitno. Spašen je život. Život naše mame. Ubrzo je otišla u invalidsku penziju i to sa 40 i nešto godina – objašnjava Dušan koji dodaje da se ona nikada nije žalila niti dozvoljavala da je bolest omete u bilo kojem naumu. Kako kaže, kuvala je, radila po čitav dan u kući, uglavnom je stizala da uradi sve što je poželela.
*FOTO: R.RISTIĆ / RAS SRBIJA
I kada se činilo da se sve vratilo u normalu, 2011. godine usledio je bolan preokret – možda najbolniji do sada. Karcinom se vratio, ali ovaj put u agresivnijem obliku u vidu osteosarkoma, agresivnog oblika raka kostiju koji je, kako su doktori mislili, nastao kao posledica nebrojenih zračenja prilikom lečenja prethodnih karcinoma.
– Mamin slučaj su inače proučavali vrsni hirurzi sa Instituta za onkologiju i stavljali ga u svoje knjige kao izuzetno redak slučaj u toj oblasti. Prvo je usledio šok i opet onaj stari strah i neizvesnost. Zakazana je operacija. Dok smo sa nestrpljenjem čekali u čekaonici, hirurzi su nas pozvali u kancelariju i bez uvijanja nam rekli da stvari nisu dobre. Hvala im na tome. Ćelije raka već su zahvatile pazušnu arteriju i praktično je rak već metastazirao na druge delove tela -priča Dušan i priseća se da su se tada svi isplakali, a onda im je predloženo da se posle toga krene opet sa ciklusom hemioterapija, pa ako one ne zaustave ćelije raka, Dušanova mama bi opet morala na operaciju.
Tužan pogled majke nakon što su je ostavjali na na odeljenju, Dušan kaže da nikad neće zaboraviti. Nakon nekoliko meseci terapije, njegov brat je radio, a po mamu su autom da je vode kući došli on i otac.
“Okrugli sto” i najteža odluka
– Seli smo u auto, tata je vozio, mama je sedela na suvozačevom mestu, a ja sam bio pozadi. Spuštali smo se ka Autokomandi i mama je, izmučena, samo rekla da neće više da se leči i da hoće da je vodimo kući. Teško je objasniti kako su gotovo istog trena tatin i moj pogled našli u retrovizoru. Nismo izustili ni reč, ni on ni ja. Kod kuće smo organizovali mali “okrugli sto”, tata, tetka, brat i ja i jednoglasno odlučili da se nećemo protiviti maminoj odluci. Možda i najteža odluka naših života – zaključuje o ovom teškom trenutku Dušan i pojašnjava da su doktori su kasnije rekli kako se sa tim ne slažu i da treba da se nastavi sa lečenjem.
*FOTO: N. BOŽOVIĆ / RAS SRBIJA
U svemu, Dušan u septembru ste godine dobija ugovor za svoj prvi ukrcaj na kruzer. Nešto na čemu je radio prilično dugo. Ne, on u tom momentu ne želi da ide, ali mama i tata mu govore da ni slučajno ne odustane, jer to je možda njegova budućnost. Poslušao ih je i otišao.
– Mama je već pala u krevet. Nadao sam se da će sve biti dobro sve do početka februara kada mi se ugovor završavao. I onda stiže mejl od brata da je mama jako loše. Kompanija mi je dala 5 dana odsustva da je vidim dok je još živa – objašnjava Dušan i dodaje da je 11. decembra nakon dugog puta sleteo u Beograd gde su ga dočekali najbliži govoreći mu da se pripremi na ono što će videti.
-Stigli smo u Mitrovicu i svratili smo do cvećare da kupim veliki buket crvenih ruža. Bilo je hladno i mrak je već pao. Pokupili smo i tetku i krenuli ka stanu. Tata je sačekao na stepeništu i svi smo zajedno ušli u sobu. Ono što sam ugledao promenilo me za čitav život. To više nije bila moja majka kakve je se sećam, već umorna starica na samrti – govori “Kekin” sin koji nije bio spreman da vidi ženu bledog i upalog lica, izborane kože i mršave do neprepoznatljivosti.
Neartikulisani krici njegove majke kada ga je ugledala, kaže, proganjaće ga do kraja života. Bila je to neka čudna kombinacija ushićenja, radosti, neverice što me vidi i bola koji trpi. Sledećih par dana nije se odvajao od nje. Često je buncala i govorila nepovezano, kako objašnjava, kao posledica masivnih doza morfijuma koje su joj davane.
*FOTO: Đ. KOJADINOVIĆ / RAS SRBIJA
– Sećam se i čaše sa pasuljem kojim je moja mama gađala tetku kada ova premorena spava ili mama jednostavno ne može da priča, a nešto joj treba. 16. decembra trebalo je da se vratim. Pozdravio sam se sa mamom i ustao. Bili su to najteži koraci mog života, a bilo ih je desetak, od kreveta do vrata. Okrenuo sam se i pogledao mamu. Nije gledala u mene, nisam siguran ni da je znala da idem. Možda sam trebao da viknem: ćao mama, ali nisam. Možda bi mi bilo još teže da me je pogledala tim umornim očima. Bio je to poslednji put da je vidim – govori o zadnjim trenucima života svoje mame tridesetsedmogodišnji Dušan.
Poslednji izlazak sunca
Šest dana kasnije, 22. decembra oko devet izjutra, Keka je zatvorila oči i više ih nije otvorila. Htela je da vidi taj poslednji izlazak sunca.
– Tata kaže da je otišla tiho i da se nije mučila, samo je dogorela, kao sveća. Tata je bio i ostao pravi tata. Nikada nije bio kafanski čovek i nikada nije krio privrženost porodici. Mamina poslednja želja je bila da se držimo zajedno. Dala je i tati “dozvolu” da nađe drugu ženu jer niko ne voli da bude sam pod stare dane. Takva je bila moja mama – završava potresnu ispovest Dušan, sin jedne majke, junak tužne priče za nezaborav.
Nažalost, ono sa početka se opet kao bumerang vratilo kao istina: Svaka srećna porodica liči jedna na drugu, a svaka nesrećna, zaista je nesrećna na svoj način.
Pevačica Maja Odžaklijevska prestala je da peva i gotovo epotpuno povukla sa javne scene. Rešil je da se posveti porodici, naročito unuku Luki kome je njena pažnja najpotrebnija, a kojem je pre sedam godina dijagnostifikovan autizam.
Kada je odlučila da okači mikorofon o klin nastavila je život sa penzijom od 33.000 dinara mesečno, jer kako kaže “radije će živeti od tog novca, nego se maltretirati za deset puta više uz osećaj ništavnosti”.
– Ne mogu unuku mnogo toga da pružim sa svojom malom penzijom, ali on je razuman. Kad mu kažem: “Ne može baka to, nemamo para”, snuždi se, ali ćuti. Nije besno dete koje hoće pošto-poto da istera svoje – iskrena je Maja, koja potpuno otvoreno govori o ovoj temi.
Ona se ne libi da priča o malom Luki, a kako kaže, svo njeno vreme usmereno je upravo ka njemu.
– Luka je autističan, još ne govori i ja sam mu se potpuno posvetila. Ne kažem da sam zanemarila sebe, ali ja nisam u prvom planu u ovakvoj situaciji. On je postao potpuno drugo dete. Njegova dušica je očigledno mnogo napaćena. Svakome od nas nešto zasmeta, a možda njemu baš smeta lavež psa. To je vrlo individualna stvar i svako dete sa autizmom je svet za sebe, svako ima neki svoj problem – rekla je pevačica svojevremeno medijima.
Maja se nije žalila ni na period izolacije koji je provodila sama sa unukom:
– Imam terasu na kojoj često sedim, ili eventualno u dvorištu koje smo izolovali još pre više godina, ogradili smo ga, imamo popločani deo i deo sa travicom i izdvojeno je. Živimo u omanjoj zgradi, tako da smo u dvorištancetu Luka i ja sami. On svaki treći ili četvrti dan dobije autistični napad jer mu ne dam da izađe iz dvorišta, ili je u kući, ne može da se kreće puno. Tada nemam nikakvu pomoć, popričala sam sa kol centrom socijalnog rada da eventualno pošalju neku mlađu osobu koja će da ga prošeta. Međutim, oni su rekli šta ako ta mlađa osoba bude zaražena pa prenese virus. Rekla sam da su potpuno u pravu, preguraćemo on i ja ovo – hrabro je pričala pevačica i otkrila da je Luka divno dete.
