Month: November 2020

Imala je deset godina kad joj se život ugasio

Rozalin Mekginis imala je samo 10 godina kada je doživela prvo seksualno zlostavljanje od očuha Henrija Mišela Pjeta (42).

Zlostavljanje za koje je tada verovala da je jedina loša stvar koja će joj se dogoditi u životu. Henri je u to vreme tukao Rozalinu majku da bi ona dve godine kasnije konačno i okončala brak. Barem je verovala u to.

Momak joj se osvetio tako što je jednog popodneva u januaru 1997. kidnapovao Rozalin iz škole. Majka je prijavila njen nestanak, policija se dala u poteru.

Henri i Rozalin kao da su propali u zemlju. Ni traga ni glasa od njih. Devojčicina majka verovala je da će je on jednom vratiti kad dobije šta želi zauzvrat, ali ne! To mu nije bio plan.

Devojčica se sa muškarcem prisilno ukrcala u teretni voz za Oklahomu i tu ju je on slikao fotoaparatom. Rozalininoj majci poslao je fotografiju s porukom: “Venčali smo se, ona sada pripada meni”.

Henri je rekao 12-godišnjoj devojčici da je majka više neće i da ju je zamrzela. Njih dvoje putovali su vozom do Teksasa, Ajdaha, Novog Meksika, Arizone, a silovanja su se nastavljala iz noći u noć. Na kraju su prešli granicu i nestali u Meksiku.

Horor se nastavio filmskom promenom imidža – Henri je ošišao devojčicu i dao joj naočare da nosi da je niko ne bi prepoznao. Bio je konstantno nasilan prema njoj, nije imala pojma šta joj može uraditi ako pokuša da pobegne.

Godine 2000. Rozalin je sa 15 godina rodila prvo dete Henriju Pjetu. To je bio samo početak pakla. Devojka je narednih godina bila trudna kao na traci, rađajući još osmoro dece! Što je još gore, nikom nije smela da se požali. Živeli su na izolovanoj farmi daleko od očiju sveta.

Henri je u međuvremenu terorisao decu i govorio im svakodnevno da su životinje i niko i ništa, te da bi ih on sve ubio da ih majka ne štiti. Jednom je pokušala da ih zaštiti pa je završila sa polomljenim rebrima i slomljenim nosom. Ubio je Boga u njoj!

Rozalin je postala prosjak, molila je Meksikance po ulicama za komad hleba za decu, dok je Henri trošio novac na alkohol. Pre nekoliko godina, Henri je, strateški uznapredovao, doveo Rozalin kući u Oklahomu kako bi ljudima pokazala da je živa i zdrava te da samo nije htela više s majkom da živi. I majka je čula te vesti, ali nikako nije mogla da pronađe Rozalin.

Jednog popodneva, Rozalin je kupovala u prodavnici u meksičkom gradu Oaksaka kada ju je spazio par. U međuvremenu je promenila ime u Stefani. Muškarac i žena su primetili da ima jako mnogo dece oko sebe, ali da je relativno mlada. Ipak je imala samo 32 godine a najstariji sin imao je već 17.

Kako nije imala dovoljno novca na kasi, par se ponudio da pomogne. Henri je stajao napolju i primetio je da par čudno gleda Rozalin. Smesta je rekao ženi da se ponovo sele. Seli su u kola, ali nisu znali da ih par prati svojim automobilom.

Muškarac i žena rekli su na kasi Rozalin da im je sumnjiva i da će je pratiti. Namignuli su joj. Živeli su u blizini, na možda 20 kilometara od njihovog novog doma.

Jedne večeri kada se Henri napio, Rozalin se pokupila s decom i pobegla od kuće do doma para. Oni su je prigrlili, dok im je žena ispričala u suzama celu priču. Brzo su uspostavili kontakt sa policijom i noćna mora je završena. Barem fizička noćna mora.

Cela familija pretrpela je, ljudskom umu nezamislive traume u trajanju od skoro 20 godina. Iako su pobegli od Henrija, znali su da je još na slobodi. Dobila je zaštitu. Čak se pojavila i u medijima i ispričala svoju, blago rečeno, horor priču.

Henri je sve do 2019. godine uspevao da umakne policajcima. Ipak, pronašli su ga u Dalasu. Uhapšen je i optužen uprkos činjenici da je sve negirao i govorio policiji da je Rozalin sve izmislila.

“Nikad je nisam silovao. Vodili smo ljubav uvek. Bili smo venčani. Sve što kaže je obična laž. Ona je luda žena”, govorio je poremećeni muškarac.

Slučaj je dospeo i na sud. Henri (63) nije imao nikakve šanse. Dobio je doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje, a i još 30 godina za kidnapovanje i seks sa maloletnicom.

Rozalin danas živi u Misuriju. Slobodna je da živi prvi put kako želi i to okružena decom. Henrija nikad više neće videti i to joj je jedino bilo i ostalo važno.

Na pitanje kako su on i devojka nakon svih trauma koje su preživeli, kratko dodaje da su dobro

Kada je pre skoro tri meseca, iz mesta Besanson u Francuskoj odjeknula vest da su roditelji iz Bosne pretukli i do glave obrijali sedamnaestogodišnju ćerku zato što je želela da se uda za Srbina, bio je u šoku ne samo Balkan, već i Francuska, i verovatno svako do koga je stigla ta vest.

Nakon zvaničnog saopštenja francuskih vlasti, juče su prvi put za medije progovorili i roditelji devojke, koji su deportovani u Bosnu i Hercegovinu. Za lokalne medije negirali su da su “divljaci”, već su “objasnili” da su to učinili zato što je devojčicu momak navodno maltretirao i zato što su imali seksualne odnose.

Sada se oglasio i mladić. On je za “Novosti” negirao priče o nasilju i objasnio kako se sve dogodilo.

– Ja nju ne maltetiram. Ona je pobegla od roditelja, i sve što pričaju o meni je laž. Lažu, jer nakon ovoga niko neće da im pruži nikakvu pomoć, pokušavaju da se izvuku iz cele priče. Govore kako sam ja narkoman i svakakve druge gluposti. Ona je pobegla od njih, zato što su je ceo život tukli i maltretirali. Sada pričaju kako se brinu o svojoj deci. Toliko laganje i tolika gluma, stvarno, svaka čast – kaže Dušan J.

Kako je rekao, zbog zakona u Francuskoj još ne mogu da se venčaju, ali to definitivno imaju u planu.

– Planiramo da se venčamo sledeće godine, nakon punoletstva. Zakon nam ne dozvoljava da to bude pre – rekao je Dušan J.

Na pitanje kako su on i devojka nakon svih trauma koje su preživeli, kratko dodaje da su dobro.

– Držimo se zajedno i to je najbitnije. Ne postoji prepreka koju ne možemo da prevaziđemo – poručio je on na kraju razgovora.

Kako su tada preneli francuski mediji, sedamnaestogodišnja devojka završila je u hitnoj pomoći, od ruku svojih roditelja, od ruku svoga oca i svoje majke, sa slomljenim kostima.

Otac i majka su uhapšeni, stric i strina takođe. Roditelji su se pravdali da su devojku ošišali jer je navodno imala vaši. No, stric i strina su priznali da je to u stvari bila kazna zbog bega. Šta joj se zaista dogodilo, pred sudom je rekla i sedamnaestogodišnja devojčica.

Osuda i deportacija

Gradonačelnica Bezansona je tada izjavila kako takvim roditeljima nema mesta u Francuskoj.

– Ošišana i tučena jer “voli hrišćanina”. Duboko sam šokiran aktom torture nad ovom mladom devojkom od 17 godina. Četvoro koji su u to umešani odvedeni su u pritvor. Ovakvo varvarstvo zahteva najstrože kazne! – rekao je tada francuski ministar unutrašnjih poslova, Žerald Deramnen.

Francuska je roditelje devojke deportovala nazad u Bosnu. Devojka se nalazi u hraniteljskoj porodici. Još je maloletna, a tamošnji zakoni maloletnicima ne dozvoljavaju stupanje u brak.

Roditelji tvrde da brinu o svojoj kćerki

Kada su se vratili u Bosnu, roditelji devojke su poručili da nisu divljaci, već da je on nasilnik, narkoman i da je tukao njihovo dete.

Kažu, ošišali su je zbog seksualnih odnosa koje je imala sa njim, ne zato što je Srbin, kažu, “za njihovu porodicu je to nedopustivo!”.

– Grozno je što smo u svim medijima predstavljeni kao divljaci iz BiH, kao ljudi koji su maltretirali svoje dete. Jesam, ja sam je ošišao naćelavo, ali ne jer je njen momak Srbin, nego zato što je imala odnose s njim. To je za mene i moju porodicu neprihvatljivo – rekao Senad Zahirović, što je klimanjem glavom odobrava njegova supruga Safeta.

Otac je rekao da je priča o zabranjenoj ljubavi sa Srbinom čista glupost.

– Moja majka je Hrvatica, otac mi je Rom. Mi smo takva porodica, nemam problem s tim ko je koje vere i nacije. Ali imamo problem s narkomanom i nasilnikom – kazao je drhtavim glasom Safeta.

Radnik Zoran C. star 42 godine teško je povređen na gradilištu u Bulevaru cara Lazara 46 u Novom Sadu.

ilustracija, Foto: Alo!/Masanori Jošida

Kako se saznaje, čovek je pao sa skele na petom spratu.

Zoran je hitno prevezen u KC “Vojvodina”.

Uskoro opširnije…

Jedna od prvih mera uvedena kako bi se zaustavilo širenje korona virusa, bila je zabrana poseta hospitalizovanim pacijentima bez obzira da li se leče od ove infekcije ili nečeg drugog. Ovo je najviše pogodilo zabrinute roditelje koji su se pitali da li će moći da provode vreme sa svojom decom, a iskustvo jedne majke iz Hrvatske pokazuje bolnu i traumatičnu stranu sprovedenih mera.

Nikolina Glavinić iz Zagreba, opisala je iskustvo sa svojom ćerkom Nelom (1,5) koju je morala da ostavi samu u bolnici, piše “Jutarnji list”.

– Rođena je sa komplikovanim srčanim i plućnim problemima. Odmah nakon rođenja hospitalizovana je na Rebru. Tamo je bila skoro mesec dana, a onda je operisana u Lincu. Danas živi relativno dobro iako je čekaju još dve operacije. Sve je super dok ne dođe do neke infekcije, što joj oteža disanje i mora da bude hospitalizovana kako bi je pratili u slučaju prestanka disanja – objašnjava Nikolina.

Doživela je svašta, ali kako kaže, mnogo toga i naučila.

– Znam kako da odreagujem u određenim situacijama. Znam da odradim neke stvari kako bi pomogla sestrama kada je u bolnici. Nela je pre malo više od mesec dana ponovo hospitalizovana na Rebru. Došle smo na hitnu u 3 sata ujutru, kada su je pregledali i zaključili da treba da ostane. Uradili su test na Kovid-19. Bila je negativna – priča majka.

Zabrinuta majka nije mogla ni da nasluti kakvi događaji je tek čekaju.

– Ujutru dolazimo na odeljenje i oni mi je uzimaju. Ja ih molim da to ne rade jer je opasno za nju. Plakanje može da uzrokuje prestanak disanja. Njima je jako žao, ali kažu, to tako mora. Treći dan su mi rekli da neprestano plače, ne jede, ne pije.. Uveli su infuziju, sondu, ne znaju šta će s njom. Dobila sam nervni slom! Spakovala sam stvari, došla u bolnicu, ušla u njenu sobu i uzela je u naručje, na šta je horda doktora i sestara ušla za mnom – kaže Nikolina.

Usledila su pitanja, ali i promena odluke.

– Pitali su me šta ja tu radim, jesam li normalna, rizikujem sve… Jesam li normalna?! Ja majka, jesam li normalna što sam došla kod svog bolesnog deteta! Rekla sam im da ni mrtva ne izlazim, dok ona ne ozdravi da je odvedem kući. Testirali su me na Kovid-19, bila sam negativna. Onda su me smestili u krevet do nje. Treći dan smo išle kući. Naša Nela je do tada, kod kuće, sama spavala, ali sada ne, ja moram da budem pored krevetića. Noću se budi i mora da spava na meni. Velike su to traume. Ako bude protest, naravno da ću ići na njega – dodaje Nikolina.

Na kraju, ima i poruku za roditelje koji se nalaze u sličnoj situaciji.

– Ne dajte se. Borite se svim silama! To su naša deca, ne njihova! Imamo pravo da budemo zajedno – rekla je majka za “Jutarnji list”.

Da li vi znate da odgovorite? Dobro “promućkajte” glavom

Matematička mozgalica s bananama, satovima i geometrijskim figurama podstakla je raspravu na internetu.

Pre nego što odgovorite, razmislite i pogledajte nekoliko puta…

Većina gena koje nasledimo dolazi od bake sa majčine strane, otkrili su naučnici.

Alehandro Jodorovski, čileanski esejista objasnio je kako uticaj bake po maminoj strani ključan, te može da preskoći generaciju i pređe direktno od bake na unuke.

Čak i ako ne provodite mnogo vremena sa svojom bakom po majci, veza između vas nikada ne prestaje.

On naglašava kako je od sve ostale rodbine,  upravo ona najodgovornija za nasledstvo gena. U proseku delimo 25 odsto DNK sa našim dedama i babama.

 *foto: Shutterstock

Istraživanje sa Univerziteta Kembridž pokazalo je neverovatnu povezanost sa maminom majkom zbog X-kromosoma. Dakle, bake sa mamine strane prebacuju 25 odsto svojih gena unucima, što im omogućava da naslede njene gene.

Bake po ocu prenose svoje X-kromosome samo na svoje ženske unuke, ali ne i na muške. Dok baka po ocu ima 50 odsto X-vezanosti za ženske unuke, oni su 0 0 odsto X-povezani sa muškim unucima.

Deca možda izgledaju baš kao baka, ali čak i kad to nije slučaj, na njima će uvek biti bakin trag: rupice na obrazima, osmeh, boja očiju, pokreti, način hodanja. Takođe, ponekad nasleđuju strukturu kostiju, mišiće ili čak genetske bolesti od svojih deka i baka.

 *foto: Shutterstock

Takođe, nasleđuju emocionalna iskustva svojih baka po majci. Emocije koje je baka osećala dok je bila trudna sa svojom ćerkom mogu se preneti na njene buduće unuke jer se ta informacija može zabeležiti u DNK i ostati tamo čak i ako preskače generaciju.

Dunja Nasković, trogodišnja devojčica, živi u udaljenom i izolovanom selu Odevce koje se nalazi na Kosovu i Metohiji između Novog Brda i Kosovske Kamenice. Jedna je od svega nekoliko dece koja žive u ovom selu, gde je ostalo oko pedesetak Srba.

Stidljiva i mirna, dane provodi u dvorištu igrajući se sa bratom Dušanom (4). Za razliku od većine dece koja poseduju razne igračke, mali Naskovići ih imaju samo tri – plastični pištolj, polomljeni obruč dečijeg koša i lutku.

Samohrani otac Dragan teškom mukom pokušava da obezbedi najosnovnije stvari za svoju decu, iako je invalid. Radeći teške poslove ostao je bez palca i kažiprsta. Njega zatičemo u radničkoj uniformi, spremnog da nastavi svoje poslove. Dragan se, iako nema nikakvu mehanizaciju, bavi poljoprivredom radeći sve ručno.

„Dunja i Dušan su se rodili u preuređenoj štali od tri metra kvadratna u čijem nastavku su bile krave. Tu smo živeli donedavno. Preselili smo se u nedovršenu kuću koju sam započeo. Nažalost, jedva imamo mogućnosti za osnovne potrebe, pa ne možemo da nastavimo radove. Svakako u štali nismo više mogli da izdržimo. Ne zbog mene, zbog njih bih voleo ovo da se završiˮ – priča nam otac Dragan neverovatne uslove u kojima je ova porodica živela i u kojima živi.

Ovaj hrabri otac se sa puno ljubavi i pažnje brine o svojoj deci. Dostojanstvo i hrabrost koje pokazuje potvrđuju da je u pitanju porodica koje je zaslužila poštovanje i pomoć. „Želja mi je da decu izvedem na pravi put i trudim se da uvek ostanem pozitivan. Jedino što mi teško pada su reči moje ćerke Dunje koja me s vremena na vreme pita kada ćemo imati kupatilo. Videla je da se druga deca kupaju u kupatilu, dok se mi i dalje kupamo u korituˮ – stegnutim glasom otac Dragan govori šta ga najviše tišti i dodaje – „voleo bih da jednog dana imaju sobu punu igračakaˮ!

Roditelji su bez pogovora slušali lekare i ostali bez deteta

Snežana Brkić iz Malog Zvornika porodila se 26. maja 1991. godine u Loznici i na svet je donela blizance, dva zdrava muška deteta, koji su na rođenju dobili visoke ocene. Plač beba se čuo odmah, a zatim su prebačeni u inkubator. 

– Porodila sam se 26.05.1991. godine u Loznici, tada sam živela na opštini Ljubovija. Posle smo živeli u Zvorniku, menjali smo prebivališta. Rodila sam blizance, bila je teška trudnoća, bebe su bile okrenute glavicama gore, porođena sam na carski rez, malo ranije pre termina, krajem osmog meseca trudnoće.  Kada sam se porodila, doktor, anesteziolog, svi iz operacione sale su mi čestitali i rekli “Majko, dobila si dva zdrava muška deteta, po rođenju odma zaplakali, kilaža dobra za dvojajčane blizance” – započela je Snežana svoju potresnu ispovest za Espreso.rs. 

Snežaninoj sreći nije bilo kraja, a onda su joj saopštili da su bebe prebačene u inkubator. Majka je tri dana i tri noći bdila nad svojim novorođenim sinovima. 

– Tri dana sam ih gledala u inkubatoru kao nedonoščad i stalno sam pitala doktora kako su, rekli su mi da ništa ne brinem, da su pregledani, dobre ocene za dvojajčane blizance. Rekli su da moraju u inkubator zbog manje kilaže radi sigurnosti. Ustajala sam noću da ih gledam. Ovaj sin koji je kod mene bio je skroz crn kad sam ga rodila, nalik meni, težak 2 kg i 250 grama, a drugi sin imao je 1. kg 850 grama i bio je plav, plav, na oca. Nikakve sličnosti nisu imali. 

Sve se promenilo treće večeri, kada je Snežani saopšteno da jedna njena beba mora da bude prebačena u Beograd zbog gutanja plodove vodice, a da u Loznici nemaju aparat da je iscrpe. Roditelji su bez pogovora poslušali lekare. 

– Uveče, trećeg dana nakon njihovog rođenja, ulazi babica u sobu i kaže “Snežana, vaša jedna beba mora za Beograd, nagutala se plodove vodice na rođenju, a mi nemamo aspirator da iscrpimo tu vodu”. Tad ništa nisam znala, mlada sam bila, žena sa sela… I oni ga u večernjim časovima prebace u Beograd, na Institutu za prevremeno rođenu decu, Neonatologiju. Kad god pitam doktora, kaže deca su u redu, šta se desilo odjednom uveče, uvek sam sumnjala da nešto nije u redu i moj suprug ode u Beograd – priča Snežana drhtavim glasom. 

Majčinski osećaj je nije prevario, Snežana je znala da nešto nije u redu, a onda su se njene najstrašnije slutnje i obistinile. 

– Drže me sa drugim detetom sve vreme u bolnici, plačem sve vreme… Da bi 02.06. , kad je moj muž otišao tamo, rekli kako je dete preminulo ujutru u 09:30. Tražio je da mu daju bebu da je kući sahrani, doktor mu je rekao da oni to ne praktikuju, ne dajemo bebe, mi obavljamo to o svom trošku, da se vi roditelji ne biste potresali i ne može. Proveo ga je tamo kroz salu, pokazuje drugu decu, dok je on tražio svoje. I onako sav ošamućen, mislio da je tako, vratio se kući. 

Kada se Snežanin suprug vratio u Loznicu i saoštio joj da im je beba navodno preminula, tada kreće njihov pakao. 

– Došao je moj muž ispod prozora i saopštio mi je kako nam je dete umrlo. Od tada su mi samo dali inekcije da spavam, samo sam spavala, da ne bi ja kao majka tražila moje dete. Mesec dana su me držali u porodilištu, nisu hteli da me prebace na odeljenje jer ja bih pobegla za Beograd da tražim dete kao majka. Umirala sam, plakala, obolela sam od srca, svakog dana ga tražila – priča ova majka kroz suze. 

Godine 2002. godine Snežana je čula za aferu “Nestalih beba” i tada kreće u potragu za svojim detetom, za koje sve vreme čvrsto veruje da je živo i da je njen sin žrtva bebi-trafikinga u Srbiji.  

– Kada sam čula za tu aferu otišla sam u Beograd da tražim moje dete. Plavu decu su tada najviše krali i prodavali i najskuplje plaćali, a on je bio plav, plav na oca… Uspela sam da dobijem umrlicu, otpusnu listu koju je potpisala prijemna ambulanta, je l to može tako? Doktor potpisao, pečata nema. Moj lekar je sklanjao glavu kad me vidi. Ne mogu nikog konkretnog da optužim. Jedna doktorka mi je rekla “Snežo, tvoj sin je živ, traži ga“. – objašnjava nesrećna majka. 

U pogrebnim uslugama nije postojao nijedan jedini dokument koji svedoči tome da je njena beba preminula. 

– Odem ja u pogrebnu, gde me je direktorka zagrlila i nije mi dala da gledam u računar. Listala je 1991. godinu, vraća 1990. da nije došlo do greške, pa 1992. i plače sa mnom. Onda mi je rekla “Gospođo, vaše dete je sto posto živo“. Tad mi je zvanično dostavila dokument, dobijam papir gde piše “Ne posedujemo ništa o smrti vaše novorođene bebe” i pečat i sve uredno poslato tamo u Kofno gde je trebalo da stigne moje dete. Uspela sam da izvadim i spisak umrle dece 1991. godine. gde piše Brkić II (jer mu nisam dala ime, nisam stigla), kao lično su nas obavestili da je preminulo dete, ništa nije pisalo za obdukciju, ni da je sahranjeno, ništa… Dok kod nekih piše, upućeno na Institut, obdukcija rađena, otac preuzeo leš deteta… Kod mene nema ništa da piše  – priča Snežana koja decenijama unazad traga za nedostižnom istinom.

– Sve papire koja sam dobila predam u Kriminalističku policiju, napišem zahtev, molbu i kažem da znam da mi je dete ukradeno. Kad god sam nazvala telefonom samo sam pogrdne reči dobila od njih, kad sam pokušala da uđem u njihovu ustanovu, vrata su bila zaključana. Niko mi nije dao pristupim tamo, znaju da su oni ukrali dete, sve se to zna. 

Snežanin bol ne prolazi sve ove godine i neće prestati sve dok ne nađe sina koji je sada već odrastao čovek. 

– Stalno sam sanjala kako mene moj sin zove “Mama, dođi, uzmi me, mama!”, zove me stalno, to su košmari bili. Svaki rođendan mog sina preplačem, ne daj Bože nikom. Ne mogu više, samo da dočekam da ga vidim, pa da umrem. Samo da ga vidim, da znam da mi se ne pati, da nije negde da se muči – očajna je ona. 

Ona smatra da njen sin nema nikakve sličnosti sa bratom blizancem, već da više liči na drugog brata i oca, pa veruje da će ga pre naći po tom poređenju, ne bi li se ukradeni blizanac prepoznao u njihovim likovima. 

– U inkubatoru imali nikakvih sličnosti. Ne verujem da ima sada bilo kakve sličnosti sa bratom blizancem. On sigurno liči na starijeg brata i oca, a Dejan je crn. Njegov brat blizanac kad je bio mali stalno mi je govorio “Mama, nemoj plakati, osećam da je moj bata živ, da nije umro”. Pate obojica. Teško je mnogo – završava ona. 

Ovim apelujemo na sve ljude koji znaju bilo kakvu informaciju o ovom slučaju da se jave Snežani Brkić. 

Deo prijatelja i poznanika prihvata ih kao par, a ima i onih koji ih osuđuju

Počelo je kao klasična priča – tinejdžerkise dopada nastavnik, ali onda je priča otišla dalje od dozvoljenih društvenih normi i sada su njih dvoje i zvanično par. Ali ne bilo kakav par – deli ih 15 godina razlike, što, ukoliko se ljudi vole, nije problem u zrelim godinama, ali jeste kada se uzme u obzir da Adriana još nije izašla iz tinejdžerskih godina.

Sava (32) iz Beograda upoznao je Adrianu (17), koja je iz okoline Pančeva, u srednjoj školi. On je bio profesor na zameni, predavao je francuski, a ona učenica. I rodlila se ljubav, prvo ona platonska.

 Budući da sam tada bio samo student, imao sam status zamene. Njenom odeljenju nikada nisam predavao, ali Adrianu sam svaki dan viđao u školi – objašnjava Sava, a Adriana dodaje da se u nastavnika zaljubila na prvi pogled.

– On je imao sve što sam sanjala da muškarac treba da ima. Premda sam znala da je ta veza nemoguća, negde u sebi nadala sam se da bismo jednog dana ipak mogli da budemo zajedno. Posle izvesnog vremena Sava je otišao u Australiju sa namerom da tamo zauvek i ostane, što je za mene bilo veliko razočaranje jer sam pretpostavljala da ga više neću videti – priča za Adriana.

Šta će reći mama i tata?

Ipak, ispostavilo se da ih Australija nije razdvojila, već spojila. Jer Sava i Adriana su ostali u kontaktu i svakodnevno se dopisivali. Tako je ta njihova platonska ljubav, kažu, počela da raste u nešto više. Sada su u pravoj, intimnoj vezi.

Verovatno će vas iznenaditi da se danas Savini i Adrianini roditelji poznaju i druže, i da su u skladnim odnosima.

– Adriana je za mene od samog starta pokazala neverovatnu zrelost, a oduševila me je činjenica da, iako je mlada, radi, zarađuje i ispoljava svoj talenat kroz šminkanje. Nije me privukla samo njena nesporna lepota, već i to što zrači dobrotom, radošću i prirodnošću. Za mene ona predstavlja život u najčistijem obliku – ističe Sava.

“Znao sam da ne treba da maštam o vezi, ali ljubav je pobedila”

Sava je bio svestan da ne bi bilo pametno da se odnos između njega i Adriane razvije u nešto ozbiljno.

– Naravno, razum mi nije dozvoljavao da se prepuštam maštarenjima o vezi, ali što sam se više opirao, sve sam se više vezivao za nju. Duboko verujem da se sve dešava sa razlogom i na kraju sam shvatio da je to moj put i da, ukoliko je zaista iskreno volim, nemam čega da se plašim. I tako sam se prepustio, spreman na sve posledice te zabranjene ljubavi – kaže Sava.

Podršku roditelja imaju, ali ne u potpunosti i podršku okoline. Deo prijatelja i poznanika prihvata ih kao par, a ima i onih koji ih osuđuju.

– Što se tiče podrške, stalo nam je do osoba koje volimo i naravno da njihovo mišljenje uvažavamo. Iako su svi bili skeptični, danas slobodno odlazimo jedno kod drugog i svi su upućeni u naš odnos. Moralo je tako jer istina uvek izađe na videlo. Znali smo da će da nas podrže baš zbog te istine. Pravi prijatelji su nas razumeli i podržali, oni koji to nisu znali nisu ni bili pravi prijatelji – kažu njih dvoje.

Ja tražim kvalitet, a ne mladost

Činjenica je da je razlika u godinama velika i da je među njima generacijski jaz. Kako se to odražava na vezu?

– Ja tražim kvalitet koji meni odgovara i nebitno mi je da li je devojka starija ili mlađa. Ne mogu da je uporedim, niti to radim. Ona je posebna u svakom smislu te reči. Odlično se snalazimo sa razlikom u godinama – kratko će Sava.

A što se tiče planova za budućnost, kažu da ih nemaju.

– Mi živimo život tako da nemamo očekivanja. Radimo stvari spontano i iskreno. Znali smo da će biti osude i to razumemo. Ne trudimo se da ulazimo u diskusiju da li je nešto moralno ili ne jer nam je fokus stavljen na vezu i zajedničke snove. Nije suština u godinama već ljubav koja prevazilazi društvene norme i uslovljavanje, životu koji ne poznaje granice i sreći koja dolazi iznutra onda kada shvatiš da si bog koji kreira, a ne žrtva koja moli i jadikuje – zaključuju na kraju njih dvoje.

Šta kaže zakon?

Po našem zakonu nije dozvoljeno sklapanje braka pre punoletstva. Postoje slučajevi kada se to može uraditi sa 16 godina, uz saglasnost roditelja, suda i Centra za socijalni rad. Takođe, sud nalaže kazne za vanbračnu zajednicu sa maloletnicom, što se ne dešava u ovom konkretnom slučaju, budući da Sava i Adriana ne žive zajedno.

Mlad, zgodan i uspešan bračni par – prva je stvar koju ljudi kažu kada upoznaju Branku i Iliju Irkića (36). No, potpuno iznenađenje usledi kada saznaju da ovi Užičani ređaju uspehe dok odgajaju čak osmoro dece.

Milica (14) je stigla prva, a ubrzo za njom i Vasilije (12). Zatim su usledili Bogdan (10), Anastasija (9), Nikola (7), Ksenija (5) i Lazar (3) sve dok im pre sedam meseci i Vasilija nije upotpunila sreću.

– Moj muž i ja nismo planirali ovaj broj, ali smo se svakom neizmerno radovali. Moje trudnoće su lagane, porođaji brzi, deca zdrava! Kako bih mogla na sve to okrenuti glavu i reći “Dosta!”? Ja ne mogu, jer kada pogledam svoju decu, ja sam srećna žena i, što je najvažnije, ispunjena. Takođe se trudim da svako moje dete ima svoje vreme, pravo na privatnost, pravo na mišljenje i odluke, dakle sve ono što imaju, recimo, jedinci – kaže Branka Irkić.

Ova žena dodaje da je ona sama rano naučila da je vrednost koju imaju stvari beznačajna nad bliskošću porodice.

–  Ja imam brata i sestru i tvrdim da mi to nikada nije predstavljalo teret. Moja porodica je u to vreme važila za veliku. Nismo bili najbolje obučeni, niti smo imali mnogo, ali smo imali dovoljno, a mozda i previše! Jer samo ja znam koliko sam puta pomislila kako sam srećna što uvek imam društvo, bilo da idem u školu ili boravim u kući. To vam u životu daje veliku sigurnost, čini detinjstvo zabavnijim, nauči vas saosećajnošću i razumevanju tuđih potreba. Ovo je, po meni, najveća vrednost porodice – kaže lepa žena.

Što se tiče izazova, oni su po njenom mišljenju isti bilo da imate jedno, dvoje ili osmoro dece.

– U svakom trenutku morate da budete najbolji roditelj svojoj deci. Da razgovatate, da ih saslušate, posavetujete, pomognete oko škole, napravite frizuru ili odvedete u šetnju. U tom smislu sam mnogo zauzeta, ali ja u svemu tome uživam – tvrdi Branka.

Ne pada joj teško ni to što je jedan deo vremena sa decom sama.

– Moj muž je pre godinu dana otišao u Beograd, kako bi otvorio nove radnje i s ciljem da se svi jednoga dana preselimo tamo, jer najstarija deca će uskoro stasati za fakultet. U Užicu sam zato povremeno sama sa njima. Dve divne devojke mi pomažu oko kućnih poslova, ali obaveze vaspitanja, usmeravanja, učenja, organizacije jesu na meni. Kada dođe, Ilija preuzima dečake, jer njima najviše nedostaje. Obavezno nedeljom odlazimo u crkvu, često na Zlatibor, u moju Požegu, Kosjerić. Trudimo se da zajedničko vreme provedemo van kuće – otkriva nam ona.

Sa iskustvom koje ima, Branka je uverena da je najteže odgajati jedno dete.

– Sve obaveze koje imate oko jednog deteta, imate i sa dosta dece, s tim što deca imaju jedni druge i vreme provode igrajući se zajedno, a to je vreme koje vi dobijate. Dakle, deca uvek imaju nekoga da im pomogne, društvo za igru, za bioskop, šetnju, kupovinu… U tom smislu je lakše imati više dece. Ono što može biti problem jeste samopouzdanje, uspeh u školi, neprekidne svađe. Ali ja imam tu privilegiju da ne moram da radim, već da se posvetim deci – kaže ona.

No, sve je lakše kada su okruženi članovima porodice i ljudima koji ih podržavaju.

– Tu su moji roditelji koji mi pomažu, svekrva po kojoj je najstarija Milica dobila ime, svekar, tetka, naš duhovnik otac Prokopije i otac Danilo, moji Irkići i Stefanovići. Mi smo svi bliski i svako daje svoj doprinos. Kod nas se poštuju stariji, neguje tradicija, vera u Boga. Deca uvek od nekoga mogu dobiti smernice. Jako je bitno imati otvoreno srce, a ne predrasude i kritike. Kod nas ne postoji problem, već samo situacija koja se može rešiti. Naša deca, na koju god stranu da se okrenu, imaju nekoga sa kim mogu popričati, provesti vreme. Smatram da svako to ima, samo treba da pogleda oko sebe – tvrdi Branka.

Predrasude prema višečlanim porodicama

Branka kaže da je, po njenom iskustvu, naše društvo puno predrasuda prema ljudima sa mnogo dece.

– Predrasude se posebno ispoljavaju prema višečlanim porodicama, koji žive na rubu egzistencije. Upravo njima se posebno divim, jer kada vam Bog da mogućnost da rodite decu, to treba ceniti. Naravno, postoje porodice koje ne mogu da imaju decu i to treba razumeti. Roditelji koji teško žive i na sve to imaju dosta dece, svakog trenutka se žrtvuju, bore, trpe i odriču, kako bi svako dete nahranili. Zar je moguće da smo postali takvi ljudi da to osuđujemo? Ako stvari pogledate sa aspekta tog deteta – ono je dobilo mogućnost da se rodi, da živi, zdravo je. A to nije malo – ističe ova žena.

Dužnost da pomognu

Branka i Ilija su svesni da sve porodice nemaju njihove mogućnosti, te osećaju da je njihova dužnost da pomognu. Jedan od načina je da pridruživanje “Pokretu za decu 3+”, koji se bavi spajanjem privrednika i porodica sa troje i više dece, tako što privrednici daju razne popuste za višečlane porodice.

– Iz ličnog primera znam koliko je svaka pomoć dragocena. I sama koristim te popuste u raznim prodavnicama, jer deca rastu i svake godine je potrebno obnoviti garderobu i obuću i to su, pored hrane i hemije, najveći troškovi jedne porodice – dodaje ova mama.

Kako su i sami razvili privatan posao, žele da se uključe i u drugu stranu ove priče.

– Moj muž i ja, kao privatnici i vlasnici maloprodajnih objekata “Novi Okov”, odlučili smo da se uskoro pridružimo ovoj akciji i u našim maloprodajama u Užicu, Kosjeriću, Zlatiboru, Zemunu, Surčinu, a uskoro i u Bubanj potoku, Borči i Čačku, gde će roditelji moći da dobiju popust. Osećam potrebu, kao majka, da podržim ovu ideju i maksimalno pomognem u njenom osvarenju, jer “Pokret 3+” se zalaže za pomoć kako mnogočlanim porodicama, tako i porastu nataliteta u našoj zemlji. Jako je bitno da mi, privatnici, pomognemo onima kojima je pomoć potrebna, a to su svakako porodice sa dosta dece i odvojimo deo svojih prihoda upravo njima, jer nečije malo, nekome je mnogo – ističe Branka Irkić.