Month: November 2020

“Ne zovem ih, čekam da se oni mene sete, a to se vrlo retko desi”

Potresna ispovest jedne majke rasplakala je region.

Prenosimo je u celosti:

Imam 65 godina i živim sama. Dvoje dece, sin i ćerka imaju svoje živote daleko odavde, imaju svoju decu i svoje probleme. Ne zovem ih, čekam da se oni mene sete, a to se vrlo retko desi. Ove godine su mi i rođendan zaboravili čestitati. Nema veze, nisam im zamerila. Znam kako im je, i ja sam bila isfrustrirana u njihovim godinama. Previše sam kidala sebe brinući se kako da ih odgojim i omogućim sve neophodno. Drago mi je što sam uspela da ih i školujem i napravim dobre ljude od njih ali mi je žao što sam se toliko nervirala oko svega. Zbog čega? Da bih sad bila sama i sedela čitav dan u četiri zida čekajući da mi telefon zazvoni da mi bar neko kaže “Srećan ti rođendan” i osećam se tako šugavo i napušteno kao pas? Pa neka… Hvala vam. Mogu ja sve sama. Ja ću sebi uvek naći hobi i držati pozitivnu stranu svojih misli.

A vi neka vam je Bog u pomoći. Moliću se da vam život ne dadne sudbinu kakva je mene zadesila. Moliću se da vas deca ne zaborave, čak i ako ste uvek bili tu za njih i pomogli im u svemu što so pomoći moglo, kao što ste vi mene zaboravili. Neka.. Ne zamerim vam. Ali setićete me se kad me ne bude bilo. Setićete se i rođendana i svega, i tada će vam proći kroz glavu svaka situacija u kojoj ste se ogrešili o svojoj majci. Majka vas je dovela tu gde jeste, ona se ne sme zaboraviti tek tako. Ali neka… Dok sam živa biću tu uz vas, bez obzira na sve.

Pravoslavni vernici danas proslavljaju dan u narodu poznat kao Sveti Vrači, dan kada se treba pomoliti za zdravlje

Ovaj dan je posvećen Kozmi i Damjanu, svecima koji se smatraju zaštitnicima lekarske profesije. Njih dvojica su bili braća, rođeni su u Aziji, a odgajani su u hrišćanskom duhu. Veruje su da su od Boga dobili dar da leče ljude, nikome to nisu naplaćivali, jedino šta su tražili za uzvrat od svojih pacijenata je bilo da veruju u Isusa Hrista.

Današnji dan je po narodnom verovanju dobar za molitvu za ozdravljenje. Veruje se i da ne bi trebalo raditi teške fizičke poslove i da bez preke potrebe ne treba izlaziti iz kuće.

U kalendaru Srpske pravoslavne crkve Sveti Kozma i Damjan, odnosno Sveti Vrači, nisu upisani crvenim slovom i nije obavezan post.

Molitva:

“K vama, sveti besrebrenici i  čudotvorci Kozmo i Damjane, kao brzim pomoćnicima i toplim molitvenicima za spasenje naše, kolena preklonivši, pritičemo i, klanjajući se, usrdno vapimo: ne prezrite moljenja nas grešnih i nemoćnih, koji smo u mnoga bezakonja zapali i svakoga dana i  časa sagrešujemo. Umolite Gospoda da nama, nedostojnim slugama Svojim, podari velika i obilna milosrđa Svoja. Izbavite nas od svake patnje i bolesti, jer ste od Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista primili izobilnu blagodat isceljenja, radi čvrste vere, besplatnog lečenja i mučeničke končine vaše. Uslišite nas koji se molimo i bogougodnim posredništvom vašim izmolite kod Hrista Boga pravoslavnim upraviteljima zdravlje, blagostanje, spasenje, pobedu nad neprijateljima i blagoslov Božji.

Opet se klanjajući, usrdno molimo da nam od Gospoda isprosite sve što je od koristi u ovom privremenom životu, a posebno što je potrebno za večno spasenje, da se udostojimo da molitvama vašim dobijemo hrišćanski kraj, bez bolesti, nepostidan, miran, i da se izbavimo od prevara  đavolskih i večnih muka, da naslednici bezgraničnog i blaženog Carstva Nebeskog budemo. A vi, ugodnici Božji, ne prestajte da se molite za one koji vam sa verom pristupaju; čak i ako, po mnoštvu grehova svojih, nismo dostojni milosrđa vašeg, budući istinski podražavaoci  čovekoljublja Božjeg, učinite da donesemo rod dostojan pokajanja i u večni pokoj stignemo, hvaleći i blagosiljajući divnog u svetima Svojim Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Prečistu Majku Njegovu, i vašu toplu zaštitu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.” 

Nakon večerašnjeg žestokog sukoba Maje Marinković i Marka Janjuševića Janjuša u Beloj kući, oglasio se Majin otac Radomir Taki Marinković.

On je istakao da je van sebe i da će slučaj prijaviti policiji, kao i da je uplašen za ćerkinu bezbednost.

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

– Ja ću sada da odem da prijavim slučaj policiji, ne možete da shvatite kako ja gledam na sve ovo, on je već nju pretukao. Šta je sledeće? Njoj je potrebna zaštita od te džukele od 150 kila. Moje dete je u opasnosti. Pokazao je koliki je nasilnik. Na šta to liči? Kome on preti, ja ću pet advokata da uzmem sada. Sada ću da razbijem televizor, moram da popijem lekove da se smirim – rekao je Taki uznemireno za Pink.rs.

Podsetimo, u toku emisije došlo je do verbalnog okršaja bivših ljubavnika, polivanja vodom, teških reči, vređanja, psovki i pretnji, a sve ovo veoma je uznemirilo sve u Beloj kući. Ostaje da vidimo kako će se dalje odvijati situacija među bivšim partnerima, kao i da li će Janjuša sačekati tužba, nakon napuštanja rijalitija.

Nećemo imati ni vreme da slavimo pobedu nad koronom?

edan od najpoznatijih proroka s kraja 19. i početkom 20. veka bio je Ukrajinac Šema-Arhimandrit Lorens, u crkvenom svetu poznatiji kao Luka Evsevič Proskura.

Rođen 1868. godine u regionu Černigova, Proskura je za života mnogo toga uradio za pravoslavni svet.

Toliko je pomagao ljudima da ga je Ruska pravoslavna crkva 1993. godine kanonizovala kao sveca. Proskura je bio iscelitelj, ali i prorok. Mnogo toga je pre stotinjak godina već “video” – i dolazak Hitlera na vlast i pustoš u Evropi tokom dva svetska rata, pa čak i ujedinjenje Evrope.

Ovaj svetac najavio je i probleme čovečanstva u 21. veku i to ne iz najlepšeg ugla.

Dve stvari mnogima su davno zaparale uši ali se niko s njima nije zamarao jer su ljudi prosto bili svesni da neće to doživeti.

Proskura je video nešto što podseća na pojavu i epidemiju koronavirusa:

“Početkom 21. veka, u drugoj ili trećoj deceniji, čovečanstvo će zaustaviti nepoznata bolest. Biće puno mrtvih, ali će čovek uspeti da se slogom odupre Satani i pobedi ga. Ali ne vidim da će iko slaviti pobedu. Ljudi će biti zauzeti brojanjem žrtava. Nikom neće biti do slavlja. Takvo će i vreme biti. Svi će juriti negde, ali Boga neće zaboraviti”, rekao je Proskura.

Svetac je potom najavio i još jednu pošast.

“Nedugo posle te bolesti, pojaviće se nešto još strašnije. Nešto će biti u vodi. Onoj koju stalno pijemo. Niko neće znati odakle će doći zaraza, ona će biti zatrovana. Svuda u svetu. I levo i desno od Evrope. Paralelno s vodom, promeniće se vreme. Biće naglo hladno, pa toplo. Nije dobar 21. vek. Ko preživi ‘prljavu’ vodu, živeće još dugo”. Ni hrana neće biti tako dobra, ali voda se nigde neće naći čista”, poručio je svetac Luka, koji je za života pomogao velikom broju ljudi da se izleče od najgorih bolesti.

Ne postoji ama baš nikakva šansa da je neko mogao ovako da se šali sa ljudima

Zaboravite na teorije zavere, na skrivenog mađioničara koji negde iz prikrajka vuče ova kolica ili na optičku varku možda.

Ovo je jasan dokaz da duhovi zaista postoje, te da invalidska kolica ni pod tačkom razno ne mogu da idu sama ovako.

Bolničko osoblje ustanove u gradu Udon Tani na Tajlandu ostalo je zabezeknuto nakon snimka koji je emitovan čak i na nacionalnoj televiziji a stiže sa njihovog radnog mesta.

Spikerka je u programu poručila gledaocima da dugo nije bio jasniji dokaz da su duhovi preminulih ljudi među nama. Na snimku se vidi kako kolica sama sobom upravljaju na putu ka izlazu iz bolnice.

Zaposleni u bolnici čak navode i ime čoveka koji je poslednji sedeo u kolicima, a preminuo je nekoliko sati pre snimka.

Tanasak Pakdenuan, direktor bolnice “Ban Kam Doung” potvrdio je da ne postoji nikakva šansa da je kolica neko mogao da kontroliše jer ne idu na daljinski upravljač, niti je iko mogao da se ušunja preko ograde u bolnicu i zavitlava zaposlene nekakvim trikom.

“Bilo je vetrovito vreme i jedino što mi pada na pamet je da je vetar mogao da pokreće kolica. Ipak, neobjašnjiv je način njihovih kretanja jer takvo upravljanje može da izvede samo čovek. Mi ćemo za svaki slučaj da se narednih večeri molimo za preminulog gospodina ali i sve ostale koji su u našoj ustanovi izgubili živote”, rekao je Pankdenuan.

Petogodišnja Tijana Ramani iz Gornje Koznice kod Surdulice često ne jede čak do podneva, jer u njenoj kući retko kad ima nečega što bi moglo da joj utoli glad.

Jedina želja male Tijane je “da ima doručak, ručak i večeru”, jer njena samohrana i bolesna majka nije u mogućnosti da joj stalno obezbedi hranu, pa su njih dve više gladne nego site.

Marija Dojčinović (32) i njena devojčica Tijana Ramani (5) žive u svega nekoliko kvadrata udžerice koju one nazivaju kućom, a svaki novi dan im donosi novu neizvesnost, hoće li uspeti nekako da ga prežive.

Mala Tijana uvek ide s majkom, jer nema drugara, nema dece da se sa njima igra.

– Najviše volim meso, a kad idemo u Surdulicu, mama mi kupi sladoled… Volim i čokoladu. Volela bih da imam kuću i pileću džigericu, to volim da ručkam – stidljivo priča devojčica.

Marija dodaje kako su krompir, paprika i hleb najčešća hrana za njih dve, a kada stigne dečji dodatak ili socijalna pomoć, kupi i malo mesa.

– Nas dve smo same, nemamo nikog. Tijanin otac nas je napustio, dete gotovo da ga i ne poznaje. Ni ja nemam nikog, oca nisam upoznala, majka i baba su umrle, tako da smo same – s tugom u glasu priča Marija.

Ona kaže da je njihov život veoma težak i da jedva krpe kraj s krajem.

– Opstajemo zahvaljujući dobrim komšijama, dobrim ljudima, jedini prihod su nam dečji dodatak od 3.500 i socijalna pomoć od 9.500, a zahtev se obnavlja na tri meseca. Imam i dug za struju 60.000 dinara i svakog dana strahujem da ćemo i bez toga ostati. Struju koristimo samo za svetlo, jedna sijalica i to je – objašnjava Marija.

Marija i Tijana nemaju ni kupatilo. Marija na šporetu zagreje vodu i kupa Tijanu u prostoriji koju zovu soba. Na tom istom šporetu peče i hleb – kad imam brašno. I šporet je star, više dimi nego što greje.

Njihovo dvorište razlikuje se od svih ostalih domaćinstava u ovom planinskom selu na petnaestak kilometara od Surdulice. Omalena baštica sa paprikom i krompirom, žbunje umesto ograde, grane dovučene za ogrev i uska putanjica koja vodi do kuće čitav su njihov svet.

U svega nekoliko kvadrata, uz stalnu opasnost da im se plafon sruši na glavu, provode dane majka i ćerka. Stari šporet, rasklimatani kredenac, jedna fotelja i dvosed, stočić i zemljani pod. To je sve, nema televizora, niti drugog kućnog aparata. Sve polovno i odbačeno od porodica koje su imale više sreće u životu. Na stolu mnogo flaša u kojima se zahvata voda. S jednog kraja sobička na drugi obešena žica za veš na kojoj vise jorgani, ćebad i dečija garderoba.

Iako je nedavno operisana, Marija iz obližnje šume dovlači granje, kako bi imala čime da loži vatru. Seče ih sama ručnom testerom kad ih spusti u dvorište.

Vesna Novković je prva komšinica Mariji i Tijani i uz Predraga Iskrenovića, ugostitelja iz obližnjeg sela Žitorađe, jedina koja pomaže, kako devojčica ne bi bila gladna.

– Greota je da dete bude gladno, za nju se uvek ponešto nađe. Njih dve žive veoma teško, bez osnovih uslova za život, a niko da se seti da pomogne – ukazuje komšinica Vesna.

Mala Tijana nema ni čizmice za zimu, ali ni jaknicu. Sada ide u pocepanim klompicama i priča kako jedva čeka da krene u školicu. To bi značilo da bi morala u neko od obližnjih sela, ali srećom opština je za takvu decu obezbedila prevoz.

Majka Marija je završila srednju tehničku školu, radila je kao konobarica, ali je sada bez posla.

– Ne znam kako ćemo dalje, mnogo je teško ovako – dodaje Marija.

Na stepeništu njihove udžerice, koja svakog momenta može da se sruši, Tijana se igra, dobila je svoju prvu lutku. Stiglo je malo odeće i hrane, bar za nekoliko dana.

Nakon nekoliko zalogaja pileće džigerice sa roštilja, po koju je Predrag Iskrenović otišao do svog restorana, Tijani se vratio osmeh na lice. Nije to više bila gladna i umorna devojčica, već ponovo dete kome je igra glavna preokupacija. Lutki je dala ime Tijana.

Centar pomaže sa 9.500 dinara

Iz Centra za socijalni rad u Surdulici kažu da su upoznati sa slučajem. Direktorka Ružica Vukašinović potvrdila je da ova porodica prima socijalnu pomoć.

– Njih dve su na evidenciji Centra za socijalni rad u Surdulici, pored materijalne pružana im je i savetodavna pomoć u okviru porodično pravne zaštite. Primaju socijalnu pomoć, zahtevi se obnavljaju. Za odraslu osobu pomoć iznosi 7.000 dinara, a za dete do 2.500 – kaže Vukašinovićeva.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd. Detaljnije o akcijama i načinima pomoći možete pogledati OVDE.

Ne znam šta je kompjuter. Nemamo televizor. Sestra ima jednu igračku – stidljivo izgovara sedmogodišnji Tivadar, najstariji od petoro dece bračnog para Peter.

Silvester Peter (37) i njegova supruga Kornelija Peter Monoštori (25) čekaju šesto dete, a uz Tivadaru imaju i Mihalja (5), Johanu (4), Korneliju (3) i jednogodišnjeg Silvestera.

Porodicu zatičemo u malenoj sobi sa dva kreveta, nešto kuhinjskih elemenata i starim šporetom koji jedva radi, vešom i polovnom odećom raširenim na sušilici. Ormane nemaju. Najmlađi Silvester drži praznu flašicu, dok Johana iz ruku ne ispušta kesu u kojoj se nalazi malo čvaraka. Deci se već na prvi pogled na licima vidi da su željna svega.

– Živimo u ovoj sobi. Uveče razvučemo krevete i tu svi zajedno spavamo. Na tom krevetu učim, jedemo i igramo se. Jednom smo dobili stari televizor koji nije imao ton, a posle su nam poklonili drugi bez slike. Tata je pokušao da ih popravi, ali nije moglo. On puno radi – kaže đak prvak Tivadar.

Mališani i kada bi umeli da kažu ne bi znali šta žele, jer većinu stvari koja su drugoj deci svakodnevica oni nikada nisu videli. Zahvaljujući Centru za socijalni rad u Bačkoj Topoli, Tivadaru je obezbeđena školska torba i pribor. Porodica dobija polovnu garderobu i korisnici su Narodne kuhinje.

Primaju socijalnu pomoć i dečji dodatak, a preživljavaju zahvaljujući Silvesterovoj zaradi. Priučeni zidar ne bira sezonske poslove, ali najviše može da zaradi 250 dinara na sat. Otac mnogočlane porodice bi najviše voleo da može da se zaposli u nekom preduzeću. Kuća u kojoj žive data im je na korišćenje. U njoj imaju još jednu sobu koja zbog oronulosti ne može da se koristi, a u kupatilu je Silvester morao da izvede razne radove da bi ga priveo nameni.

Uspeo je da kupi veš-mašinu, jer je njemu i njegovoj supruzi važno da niko od njih, čak i ako su jako siromašni, ne bude zapušten.

– Nikada nisam imao svoj krevet. Voleo bih da imam zajedno sa bratom na sprat. I da Silvester i beba koja će se roditi dobiju krevetac. Ali to je sve jako skupo. Tata kaže da će polako sve biti dobro – kaže Tivadar.

Bračni par Peter potiče iz jako siromašne porodice, a upoznali su se pre osam godina putem oglasa u novinama. Da bi došao do Kornelije, koja je iz Horgoša, Silvester je vozio bicikl 60 kilometara jer nije imao novca ni za autobusku kartu

– Zajedno nismo mogli ni litar mleka da kupimo. Ali smo se jako zavoleli. Plaši nas jedino da ću pregoreti od posla koji radim da bih im obezbedio hranu. Ali važno je da nikome nismo dužni. Krpimo kraj s krajem i svaki dinar koji zaradim trošimo samo na decu. Ne pušimo, ne pijemo, nigde ne idemo zbog nas. Moj život je rad da oni ne bi bili gladni, a to je ogromna borba – priča Silvester Peter.

Pošto im novca za život uvek manjka, u bašti sade povrće, a imaju i nešto malo domaćih životinja. Odbili su ponudu da život nastave u inostranstvu jer žele da u svojoj domovini obezbede decu.

– Dobijemo hleb i kuvano od dobrih ljudi, ali je to malo, i mama i tata nam još spreme malo hrane. Jako bih voleo da mogu da pozovem drugare na rođendan, ali nikada nismo slavili posebno rođendane i nismo imali tortu. Tata je rekao da ćemo sada za Božić napraviti i moj rođendan i rođendan mojih bata i seka, ali i mendane. Obećao nam je bombone, jedva čekam Božić – stidljivo priča Tivadar.

Jedina zabava dečaka i njegovog brata su vožnja starim dečjim biciklama, dok im je zimi skučena soba sve. Dva stara kreveta postaju sve tešnja, ali glava porodice kaže da “kad deca nisu besna ni kuća nije tesna”.

– Živimo od danas do sutra. Zahvalan sam za svaki dan sa porodicom i ako deca nisu legla gladna. Oni ne znaju šta su računari, telefoni i druge moderne stvari, ali smatram i da je rano da to sve imaju. Iskreno se nadam da ću moći za školovanje da im obezbedim kompjuter, makar polovan. Vide oni da imaju druga deca, ali su toliko skromni da nikada ništa ne traže. Raduju se jako slatkišima – kaže tata Silvester Peter.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 275-0010221949709-90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, OTP Banka Srbija a.d. Beograd.

Za našu decu

Cena poruke 100 dinara, važi za sve mreže

Dinarski račun: 2750010221949709 90, Societe Generale Srbija

POMOGLI: Bolji uslovi života za više od 450 mališana

OBNOVILI: Jedino dečje očno odeljenje u Srbiji

OBNOVILI: Mlečnu kuhinju na Institutu za majku i dete

IZGRADILI: Deset kuća za poplavljene u Obrenovcu, četiri za ugrožene

OBNOVILI: Odeljenje neurologije u valjevskoj bolnici

OBEZBEDILI: Aparate za dijagnostikovanje oštećenja sluha kod novorođenčadi u svih 56 porodilišta u Srbiji

OBNOVILI: Odeljenje ginekologije i deo Porodilišta u Vršcu

OBEZBEDILI: Ambulantno vozilo, medicinsku i opremu za vešeraj Opštoj bolnici u Boru

Od svega za šta ga je siromaštvo u detinjstvu uskratilo, desetogodišnji Aleksandar Milić iz sela Drežnik kod Užica najviše pati što nema kupatilo.

Ni to što mu je kuća bez struje i vode, što gazi po podovima bez podloge, što uči pod svetlom voštanice, što mu kroz sobu šibaju vetrovi, što nema čime i s kim da se igra… Ni poljski WC, ništa za njega nije toliki problem koliki je kupanje u loncu.

Lako bi i to podneo da onaj stari lonac, u koji mora da čučne da bi se oprao, nije truo, pa rđa na kojoj stoji grebe noge dečaku. U istoj posudi u kojoj se Aleksandar kupa, njegova majka, obolela od reumatskog artritisa, pere veš.

– Pre neki dan, dok je prala moju odeću, ruke su joj pobelele i ukočile se u hladnoj vodi – priča dečak.

Ako išta valja u domu Milića, u selu Drežnik kod Užica, jeste to što u njemu tročlana porodica živi u ljubavi i slozi, i što je kuća mala pa se lako zagreje. Aleksandar i njegovi roditelji Snežana i Bogosav žive u teskobnih 35 kvadrata u kojima je skoro sve staro, propalo i pokvareno, u kojima se sve raspada.

– Iznad svega bih voleo da imam kupatilo, da se kupam kao i sva druga deca, da ne čučim više u onom loncu. Tata kaže da je nemoguće da u staroj kući napravimo kupatilo, i da ću ga imati onog dana kada završimo novu kuću. Samo ne zna da mi kaže kada ćemo to dočekati. A i od kog novca da je završimo i opremimo jer su i mama i tata nezaposleni – kao veliki se jada Aleksandar.

Milići preživljavaju nadničeći. Bogosav jedva dočeka kada ga neko iz Drežnika ili okolnih sela pozove da radi, ne libi se nijednog posla, bilo da kopa kanale ili čisti tuđe štale. Pitanje je do kada će i to moći jer ga izdaje vid. Snežana ide u nadnicu kad joj zdravlje dozvoli. Korisnici su jednokratne novčane pomoći, od Centra za socijalni rad u Užicu s vremena na vreme dobiju po 3.000 dinara, a od Crvenog krsta paket namirnica. Imaju deset ari malina koje uglavnom bere Aleksandar, jer mu u sezoni berbe roditelji težak dinar zarađuju na tuđim imanjima. Njihova zemlja je posna, nije za poljoprivredu.

– Struju nemamo sedam godina, isključena nam je zbog dugova. Uz pomoć grada Užica i Centra za socijalni rad dug je nedavno namiren, ali nedostaje nam novac za priključak. Nabavili smo agregat da s vremena na vreme razbijemo mrak u kući. Vodu imamo na česmi u dvorištu, ali ne u kući. Nemoguće ju je uvesti – pričaju Milići.

Tik uz staru kuću, izgrađenu sredinom pedesetih, Aleksandrov deda i otac su ozidali novu kuću još 1983. Pre 20 godina Bogosav ju je stavio pod krov i tu stao.

– Sanjam da se uselim u novu kuću. Prvo bih zavrljačio u smeće onaj prokleti lonac i uleteo u kupatilo, da se okupam ko čovek u pravoj kadi. Vodom iz bojlera, ne onom koju mama greje na šporetu. Pa ću onda da upalim svetlo i pod njim natenane napišem domaći zadatak. I sad ponekad učim pod svetlom sijalice, ali pod žurbom jer agregat mnogo troši pa moramo da ga isključimo. Onda obaveze za školu završavam pod žiškom sveće – otkriva nam svoje snove dečak iz okoline Užica.

Od stoke Milići imaju samo jednu svinju. I ona će ubrzo pod nož jer porodica mora da se prehrani. Opet, životinje traže brigu, a ko će da ih gleda kad Bogosav ode u nadnicu, Aleksandar u školu, a Snežani bolest ne dozvoljava da ih namiruje.

Pre neku noć je dečaku bilo hladno u starom krevetu kad truli prozor nije mogao da zaustavi vetar koji je fijukao Drežnikom. Ujutru mu se nije mililo da se umije studenom vodom u dvorištu. Pre nego što je otišao u nadnicu, otac je morao da odledi smrznutu česmu. Stara kuća u kojoj Aleksandar živi nema fasadu, njene odaje štiti samo omalterisana cigla. Podovi kuće su go beton prekriven prastarim tepisima. Zidovi su ispucali i popravke im nema. Ormari u Aleksandrovom sobičku su krivi i razvaljeni. Na policama dečakove igračke, ali sve odavno polomljene i neispravne.

– Nisam gladan, nikada, mada bih voleo kada bi roditelji mogli da mi kupe malo više slatkiša. Imam da se obučem i obujem, nekad zahvaljujući mami i tati koji mi kupe novo, nekad rođacima koji mi poklone nešto što je njima omanjalo. Ne trpim ja, trpe moji tata i mama. Ne sećam se kada su se oni ponovili. Zato od njih ne mogu da tražim da mi kupe kompjuter, radni sto, nove patike, nameštaj, igračke, tepih, krevet, sve ono što moji drugari imaju – zrelo razmišlja desetogodišnjak.

Loptu je probušio. Dečja gitara na kojoj je voleo da svira je polomljena. Bicikl mu je pokvaren. Uvek mu zafali školskog pribora. Hvali se Aleksandar polovnim telefonom koji mu je poklonio komšija da se, kad autobusom stigne do dva kilometra udaljene škole, javi roditeljima. Sa drugom decom se druži samo u školi jer u zaseoku u kom živi nema njegovih vršnjaka.

– Nemam pravo da se žalim. Moja majka je imala mnogo teže detinjstvo od mene. Nju i njenih šestoro braće i sestara je njihova majka ostavila. Mama je odrasla u domu za nezbrinutu decu. Imala je struju i vodu, nikad joj nije bilo hladno, ali nije imala maminu i tatinu ljubav kao ja – kaže Aleksandar.

Krunoslav Kićo Slabinac preminuo je jutros, 13. novembra 2020. godine, u 77. godini života.

Slavni pevač izgubio je životnu bitku u 6.50 sati u bolničkoj sobi zagrebačkog KBC-a, gde je ležao već tri meseca.

Zauvek će ostati upamćeni njegovi hitovi, a verovatno najveći – “Zbog jedne divne crne žene”.

Vanvremenski hit “Zbog jedne divne crne žene” proglašen je za najlepšu baladu ikada napisanu i otpevanu, a iza sebe krije predivnu romantičnu priču.

Naime, slavni pevač Kićo Slabinac koji je otpevao ovu pesmu istu je i napisao i to na letu iz Amerike za Zagreb. On je davne 1972. godine bio na turneji u SAD i igrom slučaja upoznao je, kako je davnih godina opisao, “divnu crnokosu devojku”.

A crnokosa devojka jeste žena koju javnost danas zna kao nekadašnju ljubavnicu Miroslava Ilića, sa kojom pevač ima sina Devina. Mirjana Antonović tada je živela u Americi, u koju je došla nakon što je iz rodnog Beograda prvo izbegla u Austriju.

Lepotica zbog koje je nastala čuvena pesma je potvrdila da je pesma nastala u avionu, ne krijući zadovoljstvo što je upravo njoj posvećena.

Četvorogodišnji Matej Jonev iz Trgovišta najčešće ruča obrok iz Narodne kuhinje, slatkiši su retkost, a igračke luksuz. Nekoliko starih igračaka koje je dobio iz komšiluka čuva u pocepanoj kesi kao pravo blago, među njima je i jedna stara foka. Matej mašta o jednoj novoj i to je sve što ovaj dečak želi.

Majka gleda u dečaka veselih očiju dok se u uglu njenih cakli suza. Matej je jedno od petoro dece koja odrastaju i provode ranu mladost u podstanarskoj sobici u naselju Slana bara, u jednoj od najsiromašnijih opština u Srbiji. Nema televizije, nema računara, nema telefona. Ova soba sa dva kreveta i kuhinjom je majci, očuhu, bratu, sestri i deci njegovog očuha sve, kuhinja, dnevna i spavaća soba.

Ukupno ih je sedmoro u ovoj nesvakidašnjoj i neobičnoj porodici, koju su nesreće spojile. U sobičku od nekoliko kvadrata žive Ana Jonev (36), njena deca Dejan (8), Bojana (7) i Matej (4), a tu su i Saša Stamenković (43), i njegova dva sina Dalibor (17) i Vladica (15). Sami kažu da nemaju bukvalno ništa od materijalnih stvari. Ono što je vidljivo jeste da napretek ima ljubavi i dece. Jedino što im ne nedostaje jesu zagrljaji i topla reč. Sreća u nesreći je da je jedno Sašino dete u srednjoj školi u Vranju, a njeno dvoje često kod oca, takođe u Vranju, te ih je u ovom sobičku najčešće četvoro.

Matej ima svega dve igračke, jedan kamiončić i belu foku, koja je s vremenom izgubila pravu boju, pa je sad više siva.

– Najviše volim ovu foku, s njom spavam, stavim je između mene i mame, pa tako lakše zaspim. Voleo bih da imam novu igračku foku, a najviše da vidim pravu foku, da je mazim – otkriva dečak svoje želje.

Patnja, pa ljubav

On je bio mali kada je njegova majka Ana Jonev (36) zbog porodičnog nasilja završila u sigurnoj kući u Vranju.

– Spavala sam na autobuskoj stanici, gladna, izubijana, bez igde ičega, a potom su dobri ljudi prijavili nadležnima, pa sam sa decom zbrinuta u sigurnoj kući. Bez posla sam, bez ikakvih primanja, bez igde ikoga. Rodom sam iz Kruševca, a ni tamo nemam više nikog – tužno prepričava svoju životnu priču Ana.

Sašu je, kaže, upoznala preko Fejsbuka.

– Znam da zvuči neverovatno, ali u sigurnoj kući društvene mreže su bile beg od ružnog i realnog života. Upoznali smo se i nevolje su nas spojile, ubrzo se rodila ljubav. Došla sam u Trgovište, on ima dva sina, a ja troje dece. Živimo ovde ko podstanari – priča Ana.

Saša Stamenković (43) se nadovezuje, otkrivajući da su se jedno u drugo zaljubili prepoznavši patnju i muke koje su im bile zajedničke.

– Moja prva žena je umrla brzo po rođenju drugog deteta, meni su oko čuvanja dece pomagali njeni roditelji. Dok sam bio u punoj snazi, radio sam u Francuskoj, pa u Vranju, te na osnovu toga sada imam invalidsku penziju od 13.000. Onda sam doživeo moždani udar i nisam u mogućnosti da radim, celu desnu stranu ne osećam. Kad na 13.000 penzije dodamo i dečji dodatak, nas sedmoro živimo od nepunih 20.000 dinara mesečno – otkriva Saša.

On dodaje da su deca željna svega – od hrane preko odeće do obuće. Dečje sobe su im nedostižan san.

Polomljeni bicikl

– Kuća u kojoj živimo nije naša, koristimo samo ovu jednu sobicu i kupatilo, koje nije završeno. Ponekad nam pomaže opština i dobri ljudi, ali to ipak nije dovoljno. Imamo i pomoć Centra za socijalni rad, oko 2.500 dinara. Plašimo se da nam se krov i plafon ne sruše na glavu, stepenice su ruinirane, ali šta ćemo. Dok sam bio zdrav, mogao sam da radim, ali sada nisam u stanju. Sve ovo što vidite nije naše, ni kreveti ni šporet, bukvalno ništa, sve je gazdino – kaže Saša.

Mali Matej stidljivo dobacuje da nemaju ni televizor ni mobilni, a kompjuter je nešto o čemu ne bi smeli ni da maštaju.

– Volim da jedem meso, ali ga imamo samo ponekad. Mama sprema pasulj i krompir. Volim i čokoladu kad ima, čips isto, sokove, a tek sladoled. Ipak, najviše volim foku – kao za sebe nabraja Matej dok izviruje ispod stola.

Napolju u napuštenom dvorištu ispod stepenica je njegov polomljeni bicikl, nasleđen od nekog deteta koje je imalo više sreće u životu. Matej seda na njega, pokušavajući da ga vozi, ali ništa od toga. Na kraju odustaje, a pažnju mu odvlače golubovi koji su sleteli u dvorište. Uz osmeh kaže da jedva čeka da se bata Vladica vrati iz škole, kao i da za vikend dođu Dalibor, Bojana i Dejan, pa da se sa njima igra. Oni su mu jedine “igračke” i drugari.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 275-0010221949709-90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, OTP banka Srbija, a. d. Beograd.

Za našu decu

Cena poruke 100 dinara, važi za sve mreže

Dinarski račun: 2750010221949709 90 Societe Generale Srbija