Tragedija utkana u stihove ovog hita će vam slomiti srce
Jedan od najvećih hitova devedesetih godina, a i numera koja se i danas rado sluša jeste pesma Vesne Zmijanac “Svatovi”, koju je izdala 1990. godine.
Mnogi hvale ovu Vesninu interpretaciju, kao i samu melodiju i tekst, a malo ko zna kakva se tragična sudbina jedne devojke krije iza ovih emotivnih stihova.
Kako su ranije pisali mediji, čuveni hit “Svatovi” Vesne Zmijanac zapravo je priča po istinitom događaju, od koje podilazi jeza… Naime, jedan par zadesila je velika tragedija, koju je pevačica iznela na takav način, da nema ko nije osetio tugu.
Foto: Printscreen/Youtube/VesnaZmijanac
Mlada, koja je bila u drugom stanju, zajedno sa mladoženjom krenula je na probu sopstvenog venčanja. Međutim, doživeli su saobraćajnu nesreću, koja ih je oboje, odnosno svo troje usmrtila. Navodno, ova pesma posvećena je upravo njima.
“Čiji ono svatovi bez muzike poljem hode, čiji ono svatovi uplakani kolo vode, čiji ono svirači mesto pesme tugu poje, čiji ono svirači mesto para suze broje”, samo su neki od stihova, a celu pesmu poslušajte na videu u nastavku.
Upoznajte Svetlanu – blogerku iz Rusije koja sebe u šali zove “supruga turskog sultana”. Iz Sankt Petersburga preselila se u Istanbul pre nešto više od godinu dana zbog ljubavi, jer je u svojoj domovini upoznala sadašnjeg supruga, koji je u Rusiju došao na odmor.
Govorili su joj da to ne čini, upozoravali u šta će se njen život pretvoriti, ali ona nikog nije slušala. I sada je rešila da otkrije “u šta se to njen život pretvorio”.
Šta donosi brak sa muškarcem iz Turske
Svi su me plašili pričama o posledicama udaje za muškarca iz Turske. Nakon godinu dana braka sada čujem još gore stvari, poput: Nemoj da rađaš decu, jer ako budeš htela da se razvedeš, nećeš ih nikad više videti.
Mi sada imamo dvoje dece. Da li nam se veza promenila? Jeste. Sada sam zaista shvatila da sam udata. Pre braka sam radila 12 godina, od toga pet bez slobodnih dana i odmora. Sada ne radim, moj muž obezbeđuje sve što je potrebno našoj porodici. Osećam njegovu podršku i zaštitu svakog dana.
Zašto moju decu zovu ludacima i vešticama?
Ludak, Nakaza, Žabac, Magarčevo dete i druge slične reči mnogo puta su bile upućene mojoj deci na ulici, a ja ne njih reagujem osmehom. Zašto? To nije prvi put, a nije ni poslednji. Moju stariju ćerku su zvali ružnom i vešticom. Stvar je u tome što ljudi ovde ne žele da ureknu dete,i zato im ne govore lepe i slatke reči!
Moram da nosim haljine i kuvam ovčetinu
Moj muž se uvek iznervira kad vidi da po kući nosim samo dugačku majicu. Kaže da oko naše kuće ima mnogo drugih kuća i da bi neko mogao da me vidi. Takođe ne voli kada deci spremam svinjetinu – kaže da je nezdrava i da ružno miriše. Iskrena da budem, ovčetina miriše mnogo gore!
Turci stvarno znaju šta je dobra hrana
Iskreno, ne volim lokalni doručak. Brinula sam zbog ovoga jer, kako ću biti bloger iz Turske ako ne volim čak ni njihov doručak? Uvek sam se pitala zašto bi neko ujutro jeo kobasice, masline i džem… To jednostavno nije hrana koja se jede za doručak!
Sa druge strane, prvo mi je zapalo za oko da su svi turski deserti preliveni šećernim sirupom.Glavna jela se spremaju sa puno paradajza i mnogo ulja. Svaki kafić prodaje donere, mesno jelo koje zahvaljujući neobičnoj tehnici pečenja nema nimalo masti u sebi.
Nošenje obuće po kući je gotovo zločin
Kad odete u posetu prijatelju, morate da skinete cipele pre ulaska u hodnik. Turci nikada ne nose obuću po kući i to je američki običaj koji ih najviše šokira. Obuća se obavezno izuva i ispred džamije, koje se smatraju domovima svih vernika.
Pokloni se najčešće vraćaju u radnje
Svakog 1. januara moj muž i ja idemo u lokalni tržni centar, kao i mnogi drugi Turci, kako bismo zamenili novogodišnje poklone. Stvar je u tome što se ovde uglavnom kao poklon daruje odeća, jer je jeftina i pravi se ovde, u Turskoj. Ove godine smo našim majkama kupili po jedan pulover, a one su nama darovale džempere. Nikome od nas pokloni nisu odgovarali, ali to nije nikakav problem, jer možete da ih vratite u bilo koju prodavnicu koja pripada lancu u kojem ste ga kupili.
Mnogo novca je potrebno za kvalitetno obrazovanje dece
U Turskoj je dobro obrazovanje rezervisano za veoma pametne ili veoma bogate. U državni vrtić dete može da krene tek nakon što napuni četiri godine, i to samo četiri sata dnevno, od 8 ujutro do 12. Ako želite da dete ostane duže, na primer do 17 časova, moraćete da platite.
U privatnim školama morate da platite za sve – hranu, školsku i sportsku uniformu, a vaše dete već od prvog razreda mora da ima ajpod, kako bi moglo da završava deo zadataka preko interneta. Godišnje morate da izdvojite oko 3.000 evra za školu.
Žene se ne porađaju prirodno
Žene se porađaju uglavnom u privatnim bolnicama. Cene variraju od 150 do 3.000 evra, a neki troškovi pokriveni su osiguranjem. Carski rez je uobičajen iz nekoliko razloga – lekarima više odgovara, a koja god žena kaže da se plaši prirodnog porođaja, dobija pristanak za carski rez. Ako je sve u redu, iz bolnice izlazite već sutradan.
Neki brakovi u Turskoj defnitivno nisu iz ljubavi
Suprotno verovanju, u Turskoj parovi ne kriju svoje veze od roditelja, putuju zajedno, žive zajedno. Ali, u malim gradovima i dalje se poštuje striktna tradicija, postoje čak i slučajevibrakova između daljih rođaka, pod direkcijom roditelja.
Medicinski turizam se razvija neverovatnom brzinom
Postoji jedna fenomenalna činjenica o turskoj medicini – sva tehnologija i oprema koja se koristi je najkvalitetnija i zadovoljava standarde Amerike i Evrope, ali su cene 20-30 odsto niže. Zato ljudi često dolaze u Tursku na operacije, pa često na ulici možete da vidite muškarce i žene sa zavojima na različitim delovima tela.
Pažljivo u prodavnicama
Turci su izuzetno slatkorečivi, daće vam slatkiše i velike popuste, ali su u suštini veomalukavi. U Turskoj uvek proveravajte kese sa robom koje vam prodavci daju na kraju kupovine, na pijaci sami birajte voće i povrće. Lokalni stanovnici to rade sami, a kada naiđu na trulo voće, nije im strano ni da gađaju prodavca istim.
Osobine čoveka iz Turske
Možete sebe smatrati Turčinom ili Turkinjom ako:
– posle ispijanja jutarnje kafe okrenete šoljicu i pogledate kakva vas sudbina čeka;
– kad dođu nezvani gosti, pokažete im da ste presrećni što ih vidite i ubeđujete da ste to jelo skuvali specijalno za njih, šta god u sebi mislili;
– nikad ne žurite i uvek i svuda kasnite;
– u kafiću ne delite račun, nego se svađate i otimate da vi platite ovaj put;
– trubite što češće dok vozite i kroz prozor grdite druge vozače i spore pešake;
– jogurt ne smatrate desertom, već prilogom uz sve i svašta;
– ljubite druge ljude u obraz, čak iako ste ih tek upoznali.
Važno je reći i da Svetlana i dalje poštuje svoje pravoslavne običaje koje nosi iz rodne Rusije, a njen muž nema ništa protiv toga. Štaviše, ne brani joj ni da decu podušava hrišćanskim običajima i praznicima. Tako je Svetlana za Vaskrs umesila tradicionalni ruski kolač, ofarbala jaja i pohvalila se time na Instagramu.
Talenat ne može da se sakrije. I kad tad se pokaže.
Ponekad u najneobičnijim situacijam, potpuno neočekivano.
O tome svjedoči i ovaj video snimljen negdje u Srbiji. Ali nije bitno gde je snimljen već ko je snimljen. Tačnije, ovde je najbitnije šta ovaj momak radi.
On pjeva pjesmu “Žal” Šabana Šaulića. I ne da pjeva, nego… Ali pogledajte sami i uvjerite se.
Inače prema nekim informacijama ovaj momak već godinama pjeva na ulicama Kragujevca.
Drugi navode da je dečko iz Kraljeva i da dugo godina “radi” kao ulični pjevač.
Iako je snimak od prije 4 godine, treba se povremeno podsjetiti kakvi talenti, u ovom slučaju za pjevanje, žive sa nama i među nama.
O velikoj ženi još većeg srca, koja i posle dobijene bitke nije prestala da se bori, ali za druge, snimljen je i dokumentarni film
Svetski dan dece obolele od raka obeležava se danas, a ovo je svakako dan kada se svi sećaju onih malih superheroja koji više nisu sa nama.
Da najglasnije govore tu su oni koji su se već hvatali u koštac sa ovom strašnom bolešću.
Jedna od njih je jedna mama, čiji je sin uspeo da pobedi rak.
Ime te hrabre mame, koja je danas predsednica Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka (NURDOR) je Joland Korora, a ova žena nedavno je postala i dobitnica Februarske nagrade Grada Novog Sada za 2019. godinu.
Joland Korora dobitnica je prestižne nagradefoto: Beta / Dragan Gojić
O velikoj ženi još većeg srca, koja i posle dobijene bitke nije prestala da se bori, ali za druge, snimljen je i dokumentarni film.
Kažu da je prva asocijacija na ovu ženu ljubav, a nagrada koju je dobila zaslužila je, po mišljenju mnogih, jedino i isključivo ona.
Njenom sinu Matiji je sa tri godine i tri meseca dijagnostifikovan je rak. Matija je uspešno izlečen, i danas je zdrav momak. Dobro pamte dan kad je u njihovu porodicu došla ova strašna dijagnoza?
– Sada sam već punih 16 godina, svakodnevno u priči pedijatrijske onkologije. Prvih 5,5 godina u svojoj ličnoj borbi, jer je mom detetu sa 3,3 god dijagnostifikovan rak, a posle toga indirektno, volontirajući u Nurdoru, pomažem deci i roditeljima koji sada prolaze moje iskustvo.
– Ne postoji veća trauma za roditelje od trenutka kada vam saopšte da vam dete boluje od raka. Više ništa i nikada ne ostaje isto, jer vam se menja život, menja se život čitave porodice i u tim trenucima je psihološka podrška dragocena. Jedna od mnogih misija Nurdora, jeste upravo psihološka i tome vrlo ozbiljno pristupamo svakodnevno.
– Proces vraćanja u “normalne” tokove života je ponekad vrlo težak i komplikovan, pogotovo za decu koja imaju posle lečenja i neke vidljive promene, npr amputacije.
Kažu da kraj borbe nije onda kada do izlečenja dođe, a NURDOR-u je Joland odlučila da daje sebe u potpunosti jer je njen Marija pobedio.
– NURDOR je zaista učinio velike stvari i prosto je i meni neverovatno kako smo sve to postigli. Gradili smo i renovirali bolnice, opremali sa najsavremenijim dijagnostičkim aparatima, kupovali i obezbedili 5 rodoteljskih kuća u kojima su deca smeštena u krajnje humanim uslovima i bez ikakvog materijalnog troška. Obezbeđujemo rehabilitacione kampove, sedam svake godine, vršimo edukacije medicinskog osoblja i volontera, menjamo sistemska pitanja. Promenili smo 2 zakona, zakon o rehabilitaciji i Zakon o bolovanju. Pomažemo deci pri upisi u željenu srednju školu, senzibilišemo ljude i širimo jednu posebnu ljubav.
Prošla godina za ovu hrabru ženu bila je veoma važna.
– U 2019. god bih možda izdvojila 2 stvari: ujedinili smo građane Srbije uz aplikaciju “Pruži korak” i uspeli da svi zajedno prepešačimo obim zemlje planete i time se upišemo kao prva Država na svetu koja je to uradila. Druga stvar, jeste donacija vikendice od gospodina Zorana Kocića na Popovici, sa čijim smo sređivanjem polako počeli. Sa Zoranom i njegovom Sofijom smo u kontaktu jer smo sada povezani u jedno divno i dobro delo.
Nagrada koja je obeležila njen rad unela je veliki radost u njen život, i veliki vetar u leđa.
– Februarskoj nagradi sam se neizmerno obradovala. Ona ne menja ništa posebno u mom životu jer ću ja što sam i do sada (duže od decenije), radila istrajno i časno sa ogromnim trudom, tako ću i nastaviti. Obradovalo me je jer sam srećna da je prepoznat jedan dugogodišnji, ponekad čak i za mene jedan neverovatan volonterski rad, koji je veći od 5000 volonterskih sati.
– Slogan ovogodišnje akcije za naš dan 15. februar je “mnogo je važno da zagrliš snažno” i to jeste živa istina. Zagrljaj leči. Dođite u preko 30 gradova u podne, raširite ruke, otvorite srce i grlite se. Videćete koliko ćete se srećniji vratiti svojim kućama.
U kolumni je opisala svoje nezadovljstvo austrijskom politikom i kritikovala “prekomerni patriotizam”
Kolumna urednice portala Vajsu Austriji, Aleksandre Stanić pod naslovom “Zašto mrzim Austriju” izazvao je veliku buru u “alpskoj” državi.
Stanićeva se, naime, našla na meti žestoke kampanje mržnje preko društvenih mreža.
Ona je u tekstu, objavljenom na sajtu Vajsa prenela samo svoja iskustva sa ksenofobijom u Austriji i argumentovala zašto Austriju nikada nije videla kao svoju domovinu.
Inače, roditelji Stanićeve imigrirali su u Austriju iz Bosne i Hercegovine, a Aleksandra je u Austriji rođena.
U kolumni je opisala svoje nezadovljstvo austrijskom politikom i kritikovala “prekomerni patriotizam”.
Napisala je da, kada je neko pita odakle je, kaže da je Bečlijka.
“Dragi Austrijanci, niste ništa doprineli tome da se osećam Austrijankom”, poručila je Stanićeva.
“Ovde sam rođena, ali i pored toga ovu zemlju nikada neću nazvati domovinom. Austrija je zemlja u kojoj je moja prijateljica iz mladosti N. prestala da bude moja prijateljica, jer njena majka nije želela da se igra sa “detetom strancem”. Austrija je zemlja u kojoj su državni službenici ponizili mog oca, zato što loše govori nemački. Drugi đaci u mojoj školi nisu želeli da im jedan “Čuš” pomaže u ispravljanju domaćih zadataka, iako sam bila najbolja u razredu iz nemačkog i činjenice da je predlog došao od nastavnice”, napisala je ona u svom tekstu.
Navela je da su se njeni roditelji doselili 70-tih godina u Austriju, i da je ona rođena u ovoj zemlji, ali da nikada nije pripadala Austriji.
Prema njenom mišljenju Austrija pravi radzor među stanovništvom – na jednoj strani su “mi” i na drugoj “oni drugi”, a političarima odlično polazi za rukom da šire strah od navodnih “stranaca”.
“Ja sada tu mržnju uzvraćam. Mrzim ono što FPO i OVP čini ponosnim na njihovu domovinu. Ja sam od onih “drugih”, i kao dete sam već naučila da me većinsko društvo ne prihvata kao Austrijanku”, ukazuje Stanićeva.
Ukazala je da će njeni roditelji da kažu da je njima Austrija mnogo toga ponudila, ali dodaje da ona ne oseća nikakvu obavezu za zahvalnost toj zemlji.
“Mržnja koju su Austrijanci ranije imali prema strancima sada je preusmerena pre svega na muslimane, koji su izloženi rasizmu. Ali i pored toga svaki put kada nešto kritički kažem na račun Austrije dobijam poruke mržnje”, navela je Stanićeva.
“Austrijanci mi pišu da sam “jugo-komunistkinja” koja nema pravo na političkom mišljenje”, dodala je ona.
Istakla je da kada pomisli na Austriju oseća samo frustraciju i bes, te je iznela neprijatan susret sa jednim Austrijancem po imenu “Volfi”, koji joj je, kada je imala svega 12 godina, objasnio da, nebitno koliko dobro govori nemački, nikada neće biti prava Austrijanka.
Preko društvenih mreža izložena je porukama mržnje, a desničarski sajt “unzensuriert.t” u njenom tekstu vidi “blaćenje Austrije”.
Autorka je preko tvitera odgovorila svima koji su krenuli da je blate.
“Dospela sam na “unzensuriert”. Zašto? Zato što kritikujem rasizam. Verovatno ću isključiti mobilni. Desničari pokušavaju žene sa političkim stavom da ućutkaju. Kakav je to pokvareni svet”, poručila je ona.
MILOŠ Mijailović i njegova sestra Biljana Dragićević donirali su kuću u centru Rudnika za malu sugrađanku Aniku.
Početna cena na licitaciji je 4000 evra. Kuća ima prizemlje i sprat, veličine je oko 90 kvadrata. Upisana je u katastar i oni su vlasnici.
Svako ko želi imati kuću na takvom mestu može je pogledati i kupiti je sa uplatnicom da je uplatio novac za Aniku. Za više informacija, brat i sestra su ostavili broj telefona 0643374056.
Anika je rođena kao zdrava, jaka beba, sa snažnim refleksima i ocenom deset. Bolje nije moglo biti. Na pregledu, u petoj sedmici nakon rođenja, lekar je testirao reflekse i roditelji su primetili da Anika ne reaguje onako snažno kao ranije. Nakon puno dana provedenih u bolnici i različitih dijagnostičkih pregleda – ultrazvuka mozga, magnetne rezonance, metaboličkih i genetskih analiza, Anika je dobila dijagnozu, za koju roditelji nikad ranije nisu čuli. Retka, progresivna i terminalna neuromuskulatorna bolest sa kojom se rađa 1 od 10.000 beba – zove se spinalna muskularna atrofija, ili skraćeno SMA, tip 1. Većina ovih beba ne doživi svoj prvi rođendan. Drugi rođendan, gotovo ni jedna.
SMA je retko oboljenje gde telu nedostaje gen koji pravi protein koji motorički neuroni koriste kao hranu. Kako nemaju od čega da se hrane, ovi neuroni, koje prenose impulse ka mišićima, umiru. A mišići, pošto ne dobijaju signal da se pokreću, miruju i atrofiraju. To počinje sa velikim grupama mišića kao što su ruke, noge, vrat, ali posle nekog vremena atrofiraju i mišići za gutanje, kašljanje i disanje.
Anika je imala sreću, ako se to može reći za bilo koga sa ovom bolešću, da je rođena u vreme kada postoji nešto što može da se uradi. Od svog drugog meseca Anika prima Spinrazu, terapiju koji može da uspori progres bolesti. Na žalost, kako vreme odmiče, Anikino disanje i gutanje su sve slabiji i potrebno je sve više aparata i pomoći da se Anika održi u životu.
Ali nada postoji! Genska terapija Zolgensma daje nadu da Anika prodiše punim plućima, povrati snagu da jede i govori.
Dosad prikupljeni podaci o Zolgensmi snažno ukazuju na efikasnost genske terapije na celo telo, uključujući i mišiće za gutanje i disanje koji kod Anike sve više slabe. Zolgensma se prima jednokratno, i Anika bi na taj način injekcijom dobila ”novi gen” koji će od tada proizvoditi protein koji joj nedostaje za život.
I pored slabašnog tela, Anikina vedrina i unutrašnja snaga zadivljuju svakog ko je upozna. Svu svoju snagu koristi da unese radost u naše živote, da se pokreće u ritmu muzike i nasmeje.
Prikupljeni novac će se iskoristiti za kupovinu Zolgensma genske terapije i troškove lečenja, kao i za putne troškove i smeštaj.
Tokom bombarodovanja 1999. na našu zemlju nije ispaljeno 31.000 NATO projektila sa 15 tona osiromašenog uranijuma, već oko 750.000 granata, što je oko 300 tona ovog visokokancerogenog materijala.
Podaci kojima raspolažu naše dve komisije za ispitivanje posledica bombardovanja dobijeni su februara 2000. iz Brisela i zaista mi nije jasno kako smo u njih mogli da poverujemo. Mi nezavisnu proveru ni do danas nemamo.
Ovako govori narodni poslanik, general Božidar Delić, koji je upravo završio svoju analizu NATO dejstava i nudi je na razmatranje Skupštinskoj komisiji za ispitivanje posledica udara iz 1999. godine.
Pored vojničkog kredibiliteta za jednu ovakvu ekspertizu (po položajima Delićeve vojske ispaljeno je 80 odsto smrtonosnih zrna), on ima i lični razlog. I sam je žrtva osiromašenog uranijuma, a na operacionom stolu VMA našao se čak 11 puta zbog kancera koji mu je utvrđen pre sedam godina.
*FOTO: EPA
Delić objašnjava da je svoju analizu radio uz vojničku kartu Metohije koju je njegova jedinica pripremila pre agresije, a gde su oficiri sa terena beležili svaki udar sa neba. Ostalo u njegovoj studiji su podaci povezani sa taktičko-tehničkim karakteristikama aviona i njihovih topova.
– Kao vojnici koji se pripremaju za rat znali smo mnogo o avionima A-10 i topovima “avendžer” – objašnjava general.
– Naši oficiri na terenu imali su zadatak da izveštavaju o dužini dejstva topa. Izveštaji koje mi imamo glase: tri, četiri, pet sekundi po naletu.
*FOTO: DADO ĐILAS
Delić objašnjava da u prvoj sekundi top izbacuje 50 granata, a u svakoj sledećoj 65. Minimalno dejstvo je tri sekunde (ne može da puca ispod toga), a to znači 180 granata. Ako bi uzeli NATO izveštaj da su izbacili 31.000 granata, ispalo bi da je njihov top u sekundi ispaljivao 11 projektila, a to je nemoguće.
U NATO podacima stoji da je Alijansa za dejstva po Srbiji 1999. angažovala 44 aviona A-10. Svaki avion koji je leteo imao je dva dejstva dnevno. General dodaje da je malo verovatno da su baš svi non-stop leteli i uzeo je 35 kao broj aviona koji je dnevno bombardovao i umesto 78 dana rata skratio je period dejstva na 60. Upravo ta “računica” govori da je na Srbiju ispucano oko 300 tona municije sa osiromašenim uranijumom i zato je stopa obolevanja od kancera velika, a povećan trend obolevanja imaju i susedne zemlje.
Posledice dejstva aviona A-10
– Trudio sam se da budem objektivan u svojoj računici jer mi nije bio cilj da dodatno strašim narod – objašnjava general.
*FOTO: SHUTERSTOCK/EPA
– Topovi tih aviona mogu da nose 1.300 granata, ali nosili su po 1.174 i prema broju naleta i sekundama dejstva koje mi imamo ubeležene dobio sam broj od 750.000 granata sa osiromašenim uranijumom koje su pale na našu zemlju.
Tri različita izveštaja
– Postoji tri izveštaja o upotrebi osiromašenog uranijuma 1999. kojima raspolaže naša vojska, ali ovo je prvi izveštaj koji je napravio akter događaja na KiM 1999. godine – objašnjava Delić. – Prvi izveštaj je onaj koji je sastavio NATO, u njemu se navodi 31.000 projektila. Naša vojska izašla je sa cifrom od 50.000, a Rusi su poslali procenu od 90.000 ispaljenih zrna.
General ne zna kako je naša vojska izvela računicu budući da njega niko nije pitao o brojkama, mada je po njegovim jedinicama bilo 80 odsto svih udara aviona A-10.
Rad komisije
General veli da nije najzadovoljniji radom Skupštinske komisije za ispitivanje posledica NATO udara jer pojedini članovi i ne dolaze na sastanke. Podseća da izveštaj te komisije treba da bude gotov do kraja 2020. a da mandat ovog saziva parlamenta ističe polovinim sledeće godine.
Nakon što je ustavni sud Hrvatske doneo odluku da se ćirilica vrati kao pismo u Vukovar, o čemu se oglasila i predsednica države, Kolinda Grabar Kitarović, ali i sam gradonačelnik Ivan Peneva, koji se otvoreno protive toj odluci, na društvenim mrežama se povela prava polemika po pitanju da li i posle skoro tri decenije, pitanje nacionalizma mora da se stalno gura u prvi plan.
Vraćanje srpskog jezika u Vukovar, otvorio je staru polemiku među političarima, ali i u narodu u Hrvatskoj, što je otvorilo pravi mali rat na društvenim mrežama. U moru statusa i komentara, pojavio se Fejsbuk status mladića iz Vukovara po imenu Eduard Matulina, čije su reči podigle na noge i Hrvate i Srbe.
Naime, on je u podužoj objavi naveo da mu je više dosta politike mržnje koja se servira narodu dok njegov komšiluk, i Srvi i Hrvati, odlaze zbog loše materijalne situacije preko granice.
Status vam prenosimo u celosti:
– Jaoo neee opet aktualna ćirilica u Vukovaru (je*… te se neda mi se više to da proživljavam)
Jutarnja kafa + cigareta + portali…24 sata, večernji…i ajde komentari… Počeli da se*endaju Zagrepčani…rušiće ćirilicu, već su nabavili čekiće nove…i ajmo sve ponovo. Taman će tu negde 18.11 doći Zagrepčani na jednodnevni besplatni izlet i opet sve isto. Buuu ćirilica…Srbi ovo ono… Ajmo malo o nama. A ŠTA SMO MI NAPRAVILI? Dozvolili smo da nam opljačkaju, rasele državu a mi smo ih ponosno dizali.
Setite se Sanadera…brate krao nas je pred očima a mi smo svi na njegovom skupu u Hdz-ovim majicama išli i tapšali mu. Bravo Sanader! On nas počasti besplatnim masnim hamburgerom (mesom iz indonezije jer je jeftinije) a mi ajmo izbori…Sanader pa ko drugi?
I eto nama sada Sanadera… Nema veze jbg ima drugih glasaćemo… I opet isto…glasamo…. raselili oni nas… nema veze glasamo… svaka druga kuća prazna… ma nema veze… glasamo …. pa dokle više?
Iskreno stidne i spuštene glave odlazim na groblje vojnika da se poklonim jer sam zajedno sa svima nama dopustio da nam naši unište našu državu… Za čega su se ti ljudi borili i ginuli?
Za prazne ulice, za svaku drugu kuću sa natpisom “na prodaju” , za prazne vrtiće i škole, za fabrike bez mašina, za narodne kuhinje? A sada svi Zagrepčani pametni..dok nas Vukovarce boli briga.. Hoće li i Arapski pisati? Kome? Nema nas…
Ja jako volim Vukovar, rođen sam na Malom Lošinju u Vukovar sam došao posle rata… Da, iz lepog mesta , punog ljudi, prijatelja, sa srećnim detinjstvom u jedan razrušen i mrtav grad.
Gde nisam smeo da odem sam otići u školu bez mamine ruke (da me ne bi istukao neko samo zato što sam drugi) a životna sreća je onaj tren kada kreneš u drugi razred pa više te mama ne vodi u školu ideš sam, a ja to nisam doživeo. Odem da se igram napolju, zanimljive one rupe od granata i metaka, ja se igram tu sa klikerima. I odem malo na travu, mama sa balkona me vidi i onda batine (rekla sam ti ne na travu jer treba mina da te ubije!?) i kazna od mesec dana nema napolje… A i tako mi svejedno, prijatelja nemam, svi ili su “drugačiji” ili su u kaznama kao ja, jer se roditelji boje za njih.
I baš zato što sam tako rastao, što sam gledao kako se gradi svaka kuća, crkva, staza, baš zato što sam rastao sa njim zavoleo sam Vukovar više od ičega i mislim se da nikad ne idem iz njega.
Taj prelepi Dunav, ta tri lepa mosta, pa i taj vodotoranj. Eno, gradi se, gledam ga svaki dan. Prelepo! I taman kada sam skupio tih par prijatelja i počeo da živim kao jedan Zagrepčanin, e baš onda dođe opet to neko vreme. To vreme kada najboljeg prijatelja pratim na železničku stanicu sa 10 kofera i mašem mu. On ide, a ja ostajem.
Ali eto došlo je opet vreme zla, opet vreme kada se gradom viori mržnja i zlo, opet vreme kada moram da mislim hoće li se sused naljutiti kako god ga pozdravim pa izmišljam neke pozdrave (mahnem samo glavom) . Opet zlo gde će se na Hrvatsku himnu zviždati, kidati Srpske zastave i paliti., opet ona balavurdija sa Srpskom zastavom gde piše Vukovar, neda mi se to više.. Ali zašto? Zašto uvek Vukovar, ja, mi, oni? Ali nažalost zbog takvih došlo je vreme da i ja odem iz grada, države… Pakujem se polako i već je jedna noga krenula put Nemačke. Pa zašto nebi i ja vozio auto, izlazio, družio se i da mi ostane novaca za stan i režije?
Ovde trunem, sada zajedno sa mojim gradom.. Zašto Zagrepčani i svi ostali što komentarišu ne vide gladne ljude u Vukovaru, prazne kuće, ulice, prazne njive, prazne fabrike? Zašto samo vide zlo i mržnju.? Zašto nas opet napadaju, zašto me opet svađaju sa prijateljem koji je druge vere i nacije? Mislio sam pustiće nas Vukovarce da živimo, da zajedno gradimo budućnost, da zajedno radimo u novim fabrikama, da zajedno nam deca se igraju u vrtiću , idu u iste škole, da punimo ove prazne kuće i stanove u Vukovaru pa bilo koje god vere i nacije smo. Otrovani smo mržnjom i jedni i drugi, nemamo dostojanstven život. A oni će sutra opet nas svađati oko nekih 4 -5 ploča, oko nečega što ne treba ni jednim ni drugima.
Njima samo treba dostojanstven život, baš onaj za kojeg su se borili naši, ali toga nažalost nema, to nam ne žele dati. Zato i odlazim, kao i svi moji prijatelji koje sam jako teško našao. Teška srca, zaplakaću ( možda će mi duže suze trajati nego Kolindine na vodotornju) ali nadam se da ću te opet videti punog ljudi, punog dece, srećnog i nasmejanog, bez te mržnje i zla..
Kako god bilo kasno je. Sve nam je uništio. Moj prijatelji i Hrvati i Srbi daleko su otišli, ne zato što su jesu to što jesu već zato što žele da žive miran i dostojanstven život. Pa i Hrvat i Srbin, svi zajedni su otišli. Moja komšinica, 50+ godina otišla je da zaradi penziju. To se treba gledati, ne table. Da li treba da stoji ćirilica ili ne. A Vukovarcima jednim drugima, trećima ne znači ta ćirilica ništa. Znači im samo bolji život. Laku noć Vukovare moj – napisao je on u dirljivom statusu koji je dirnuo mnoge.
Možda ovaj status dođe i do gradonačelnika Vukovara, pa i do same predsednice, kao i do svih onih koji zatvaraju oči pred sve većim odlivom i starih i mladih iz zemalja širom regiona.
Poznati kolumnista nemačkog Bilda, Franc Jozef Vagner, napisao je kolumnu posvećenu Novaku Đokoviću posle finala Vimbldona i šokirao ceo svet.
“Omraženi Novače Đokoviću, ima li usamljenijeg srca od vašeg, nakon pobede nad Rodžerom Federerom? Dame i gospoda u kraljevskoj loži posmatrali su namrgođeno i bezobrazno, a milioni ispred malih ekrana nezadovoljni su vašom pobedom. Osetili ste to. Klicali su na svaki Federerov poen, na svaki vaš promašaj još više. Vimbldonsko finale igrali ste prezreni.
*FOTO: AP
Zašto Vas gledaoci ne vole? Jer izgarate u svojim ambicijama, kažu. Federer je oličenje modernog sportiste: lagan, elegantan. Federer je kao buket cveća. Vi, Novače, ste kao bodljikavi kaktus, trnoviti grm.
Znam odakle potiče ta nit vašeg bića. Imali ste 12 godina. Noćima ste boravili u skloništu, dok su Nato bombe padale nad Balkanom. Sa 12 niste znali da li ćete dočekati 13-u. Vi ste onaj koji opstaje. Vaša igra je borba. Čestitam vam pobedu na Vimbldonu”, napisao je Franc Jozef Vagner.
