GITARISTA rok grupe “Riblja čorba” Mirosalav Miša Aleksić preminuo je u 67. godini.
On je bio na lečenju od korona virusa u KBC “Bežanijska kosa”, a stanje mu se pogoršalo i bio je prebačen na respirator.
Njegova ćerka Mina Aleksić, nedavno je objavila emotivan status na društvenoj mreži Fejsbuk.
– Moj Miša je oboleo od kovida i na respiratoru je već 3. dan. Svaki sat je njegova borba za život kao i moja i mamina za njega. Miša bi voleo da svi naši dragi ljudi znaju koji je lav i borac. Voleo bi da svi ljudi koji ga vole i poštuju kao majstora roka ovih dana budu uz nas uz njega i veruju da ć emo pobedit u****i Kovid. Svi smo mislili da je sprdnja i do pre dve nedelje sam sedela sa porodicom na ručku i smejali smo se kako ne volimo da nosimo maske i razglabali gde ćemo u provod ili ručak. Ja sam sada ostala sa oba roditelja u bolnici. Preplašena da ali i hrabro verujem u sreću i u dobru energiju. Molim vas zbog Miše da šaljemo najjaču energiju u univerzum i da nam što pre bude na sceni sa gitarom!”, napisala je Mina Aleksić pored zajedničke fotografije sa ocem.
GITARISTA rok grupe “Riblja čorba” Mirosalav Miša Aleksić preminuo je u 67. godini.
On je bio na lečenju od korona virusa u KBC “Bežanijska kosa”, a stanje mu se pogoršalo i bio je prebačen na respirator.
Njegov prijatelj i kolega iz “Riblje čorbe”, bubnjar Miroslav Milatović Vicko skrhan je bolom posle tužne vesti.
– Užasno mi je teško, sa njim sam počeo da radim i pre “Riblje čorbe”, znamo se 45 godina… Bio mi je kao brat, kao da sam brata izgubio – rekao je za “Novosti” Vicko.
U suzama je i gitarista “Riblje čorbe” Vidoja Božinović Džindžer.
– Nisam u stanju da pričam – uspeo je Džindžer da izusti kroz suze i jecaj.
Odmah su uočili da ne zna da priča da samo proizvodi zvukove i da nije socijalizovana
Petogodišnja devojčica koju su ruski mediji prozvali ‘ženskim Moglijem’, a koja je pronađena u ponedeljak sama u stanu, do grla u smeću, bubašvabama, izgladnela, bolesna, nerazvijena, na oporavku je u bolnici.
Kad su je primili, na vratu joj je bila urasla ogrlica. Odmah su uočili da ne zna da priča da samo proizvodi zvukove i da nije socijalizovana. Osim toga, bojala se vode.
Stan u kojem su je našli bio je natrpan smećem i u njemu gotovo ništa nije funkcionisalo. Nije bilo hrane, a voda i struja su zbog neplaćenih računa bili isključeni.
Uz nju je sad pravobraniteljica za djcu Ana Kuznjecova, a iz bolnice su objavili i prve fotografije. Devojčicu su nazvali Ljubov, odnosno Ljuba.
– Bilo kakvo voće ili neku drugu hranu koju smo joj ponudili, prvo je pomirisala. Tek je onda uzela prstima. Bilo je to jako uznemirujuće za gledati. Niko je nije naučio da se spava na krevetu. Jako smo se mučili dok smo je uopšte uspavali. Jako se boji vode – ispričala je za Sky News Kuznjecova.
Majka petogodišnje devojčice tvrdi da je svoje dete podigla ‘u dobrim uslovima’.47-godišnja Irina Garašenko kaže da voli svoju ćerku uprkos tome što je živela u stanu punom bubašvaba i zatrpanom smećem.
Majka iz Rusije, inače fakultetski obrazovana, zadržana je u pritvoru na dva meseca zbog sumnje na pokušaj ubistva. Ako bude osuđena za to, preti joj do 15 godina zatvora, javlja Mirror. Govoreći prvi put iza rešetaka na sudu, novinarima je rekla kako istražitelji iz Moskve smatraju da je tukla dete i zanemarivala ju, dovodeći pritom njen život u opasnost.
Stanje doma u kojem je malena živjla s majkom tako je loše da su spasitelji morali nositi opremu za hemijsku zaštitu kad su ušli u stan. Majka pak tvrdi da to nije istina. Garašenko insistira na tome da je svoje dete podizala u dobrim uslovima i dodaje da ne zna šta se dogodilo u stanu.
– Istražitelj mu je rekao da tučem svoje dete i guram je u suicid. No ja sam njena mama, ja sam je rodila. Ona mi je prvo dete, imala sam tad 41 godinu. Pet i po godina sam je hranila i odgajala. Naravno da je volim, nikad je ne bih ostavila – kaže majka i dodaje da ne razume što se dogodilo u stanu i da želi otići tamo i sama vidji o čemu je reč.
– Ne puštaju me onamo i ne daju mi da vidim svoju ćerku. Ne znam šta se u stanu dogodilo. Priveli su me u blizini stana – kaže i dodaje da je neko sve inscenirao i uneredio njen stan.
Majka kaže da je nekoliko sati nije bilo kod kuće, ali komšije tvrde da je dete danima ostavila samo. Plakanje devojčice ih je alarmiralo pa su pozvali policiju. Njena majka inače radi u jednoj energetskoj firmi i u finansijskoj službi.
– Zarađujem novac, plaćam za sve, izdržavam je i hranim. Bila je u dobrom stanju – dodaje Garaščenko i ističe da nije istina da dete ne zna da govori i komunicira ali priznaje da djevojčica nije išla u vrtiće ili škole. Majka tvrdi da ju je ona sama obrazovala.
– Brinem se kao i svaka majka. Želim je videti, zagrliti i poljubiti. Ona je moje dete i ja ću se za svoju ćerku boriti – kaže.
Međutim komšije tvrde da devojčicu nisu videli otkako je bila beba, a tada je bila zdrava. Oni čak kažu i da je majka nekada bila opsednuta čistoćom pa je čistila i mela čak i javne površine oko zgrada.
– Devojčica zna da pokaže svoje oči, nos i usta, no ne zna za spavanje u krevetu. Zaspi u stolici, sklupčana. Nikad nije videla voće. Kad smo joj ponudili mandarinu, nije znala što bi s njom i samo ju je gledala. Kad ju je probala, bila je vidno zadovoljna i nasmejala se. Jako se boji vode i još imamo problema s njenom higijenom jer uopšte ne želi da se kupa. Strah ju je i elektronskih uređaja – kaže lekar i dodaje da su hteli da urade EKG srca, ali zasad to nije moguće.
Za devojčicu se zasad nitko drugi od porodice nije raspitivao.
“Moj sin Kejd prethodne večeri je organizvao proslavu 11. rođendana. Niko od pozvanih prijatelja nije došao. To boli”, napisao je na Tviteru Džejson Foster, Kejdov otac, i objavio sliku sina koji je ipak s osmehom na licu se fotografisao ispred torte.
Otac je pokušao da uteši Kejta, pa je svoje prijatelje na Tviteru zamolio da mu “pokažu malo ljubavi i napišu rođendansku čestitku”. Objava je postala popularna i Džejson se nije nadao da će njegovom sinu srećan rođendan poželeti neke od najvećih zvezda našeg doba.
Naime, Foster je tagovao hokejaški klub “Toronto Maple Leafs”, kao i hokejaše koji su njegovom sinu uzori i čestitke su ubrzo počele da stižu i od filmskih zvezda.
Kejdu su 11. rođendan, između ostalih, čestitali glumac Ben Stiler, kanadski premijer Džastin Trudo, igrači njegovog omiljenog hokejaškog kluba i još mnogo ljudi.
“Ne možemo da shvatimo što se danas dogodilo. Kejd i ostatak porodice su zadivljeni. Svakome ko je poslao Kejdu poruku – hvala od srca. On je neverovatan sin i ovaj dan nikad neće zaboraviti”, dodao je kasnije ponosni otac koji nije ni sanjao da će toliko ljudi čestitati rođendan sinu.
Jedan ginekolog u Americi osetio je potrebu da na vratima ordinacije istakne papir sanajčešće postavljanim pitanjima i datim odgovorima, kako bi izbegao bespotrebne razgovore sa pacijentkinjama i njihovim partnerima.
Čini se da je njegova poruka jasna – vedrina i dobar duh najvažniji su u drugom stanju.
Pročitajte i biće vam jasno na šta mislimo
Da li bi trebalo da imam bebu posle 35?
– Ne, dosta vam je trideset petoro dece.
U drugom sam mesecu trudnoće. Kad će moja beba da se pomeri?
– Ako imate sreće, čim završi koledž. (U pitanju je igra reči, na engleskom “move” znači i “pomeriti se” i “seliti se”)
Koji je najpouzdaniji metod za određivanje pola deteta?
– Rođenje.
Moja žena je u petom mesecu trudnoće i toliko je mrzovoljna da ponekad pređe granicu racionalnosti.
– I, šta me pitate?
Moja instruktorka iz škole za trudnice kaže da se tokom porođaja ne oseća bol, nego pritisak. Da li je ona u pravu?
– Jeste! Kao kad kažete za tornado da je strujenje vazduha.
Kada je najbolje vreme da dobijem epidural?
– Odmah pošto saznate da ste trudni.
Da li postoji razlog zbog kog treba da prisustujem supruginom porođaju?
– Ne, osim ako ne znaš šta znači reč “alimentacija”.
Da li nešto treba da izbegavam dok se oporavljam od porođaja?
– Da, trudnoću.
Da li treba da imam žurku za bebu? (“baby shower”, na engleskom – igra reči, “shower” znači “tuširanje”, “kupanje”)
– Ne, ako detetu baš često menjate pelene.
Naša beba se rodila prošle sedmice. Kad će moja žena početi da se oseća i ponaša normalno ponovo?
Odeljenje za onkologiju i hematologiju Dečje bolnice Kantrida u Rijeci poslednjih dana je u centru pažnje hrvatske i balkanske javnosti. Naime, na tom odeljenju se lečila malena Mila Rončević, a njen otac je u izjavama isticao da se njenoj doktorki Jeleni Roganović ne može dovoljno zahvaliti na svemu što je učinila.
– Podigao bih toj ženi spomenik – rekao je Marin Rončević.
Dirljivo iskustvo brige i podrške koju celo osoblje ovog odeljenja Dečje Bolnice Kantrida pruža svojim malim pacijentima sa čitaocima portala Novilist.hr je odlučila da podeli Dijana Brnčić, čiji se sin Matija Katalinić lečio na tom odeljenju. Nažalost, on je prošle godine preminuo, a njegova majka je uputila molbu portalu da objavi njenu objavu.
– Želim da podelim sa javnošću da vide kakvi ljudi na tom odeljenju rade – rekla je ona.
Tekst prenosimo u celosti:
Gde je nestao čovek?
U ovom sivilu u kojem živimo, gde smo svi nezadovoljni dugim čekanjima na preglede, liste za magnete i slične strašne pretrage, gde se med. osoblje fizički napada imam silnu potrebu ispričati drugu stranu priče.
Često se pitamo: “Gde je nestao čovek?”
Ja sam ne čoveka već ljude upoznala na mestu koje je svakom roditelju noćna mora.
Na odelenju za onkologiju i hematologiju dečje bolnice Kantrida.
Prvi susret sa dijagnozom mog sina mi je u magli… puno toga se ne sećam…. kad me sestra koja je uzimala porodičnu anamnezu pitala kako se zovem nisam se mogla setiti.
Ali zato se sećam prvog susreta sa pročelnicom tog odeljenja… prof. Jelenom Roganović.
Uvela je mene i supruga u svoju sobu i bez okolišanja nam rekla dijagnozu našeg deteta.
Osteosarkom desnog femura sa metastazama na plućima. Rekla je da statistike nisu na našoj strani ali da naše dete nije statistika.
Na moje pitanje da li će ga jako boleti odgovorila mi je: “Mama, nema tog ministra u ovoj državi koji će voziti auto od 200.000 evra a da će ijedno dete na mom odeljenju trpeti bol.”
I tu je ta žena dobila moje poverenje… život mog deteta bez straha stavila sam u njene ruke.
To je žena koja se s mojim detetom smejala… s njim plakala… koja ga je zvala svojim sinom… koja je za vreme svakog našeg boravka u Zg nazvala i raspitivala se kako smo… često van svog radnog vremena. Žena koja je mom sinu pružala sigurnost i u koju je imao ogromno poverenje. Jednom mi je rekao da kad bi dobio na lotu jedino bi Profesorici verovao da je to istina.
Ta žena je sa nama plakala kad je nalaz pokazao da metastaze nisu nestale… veselila se svakom njegovom koraku… ta žena je uvek stajala iza nas. Ta žena je moje dete ljubila.. grlila.
Kad je odlučeno da više ne mogu da ga leče na njenom licu se videla tuga. To se ne može odglumiti.
Za vreme boravka kod kuće svako jutro u 7 i 30 ona bi nazvala da proveri kako je prošla noć i da li nam nešto treba.
I održala je svoju reč. Na njenom odeljenju je uvek bilo leka koji bi mu uklonio bol a ako ga nije bilo ona bi ga nabavila.
Dr Rimac… dr koji je mom sinu rekao da je bolest napredovala i da ga oni više ne mogu lečiti. Možete zamisliti koliko je tom čoveku trebalo hrabrosti da 17-godišnjem dečku pogleda u oči i kaže mu da će umreti.
To je čovek koji je imao strpljenja da odgovara na njegova pitanja… olakšati mu da osvesti spoznaju o svom odlasku.
Dr Šerifi… žena koja je uvek sa osmehom ulazila u sobu… uvek znala da ga uteši i nasmeje ga. Jedne večeri Matija se nije osećao najbolje ona ga je umirila… utešila. A on nakon 15 min kaže: “Ja bih jeo baklave.” Gde da nađem baklave u 22 sata. Nakon pola sata u sobu ulazi dr Šerifi sa baklavama i kaže: “Ako Matija želi baklave…on će baklave i dobiti.”
Glavna sestra Marina… žena koja je flastere sa lidokainom “koji se teško nabavljaju ” nabavila u jednom danu da bi mu olakšala bol… kad mu je nabavila dekubitalni dušek samo ju je zagrlio i rekao da ga je spasila… svako jutro bi ulazila u sobu da vidi da li nam nešto treba i pozdravila nas pre nego bi otišla kući.
Sestra Kristina… nije mogla sakriti suze zbog njegovog stanja… uvek me pitala kako sam ja… da li imam nekoga ko brine za mene.
Anđeli odeljenja:
Sestra Jasenka… od prvog dana ona i Matija su imali poseban odnos. Uvek nasmešena…spremna za šalu…nosila mu domaće baklave…kad je umro poljubila ga u čelo. Da li je to posao sestre?
Sestra Nikolina…njegova prva simpatija na odeljenju. Koliko samo noćnih razgovora…samo njih dvoje znaju o čemu.
Sestra Maja….njegova druga simpatija. Uvek nasmejana i spremna na šalu.
Sestra Dijana….njegova poslednja simpatija….jer sve su one pale u zaborav i postale bivše simpatije kad se zaljubio u svoju Lorenu.
Sestra Branka…ona mu je nosila slatkiše i šunku i francusku salatu za Uskrs. Ona je samnom provela njegove poslednje trenutke..i ona ga je poljubila u čelo.
Sestre Andrea i Elena….najtežu noć su provele s nama…s toliko strpljenja i ljubavi. Hvala Vam.
Sestra Tepša…čim bi je video odmah bi mu se mokrilo jer ga je uvek terala da pije i piški.
Sestre Lana i Suzi…najkraće su ga poznavale ali su mu se uvukle u srce i uvek je bio veseo kad bi bile u smeni.
Sestre Livija i Ana koje su nažalost otišle ali uvek Vas je s veseljem i ljubavlju spominjao…”Majko moja Milena”.
Sestra Ana..plava…blaga, nežna Vaš odmeh bi uvek uneo toplinu u sobu.
Sestra Sanja koja mu je na papir pisala PIJ I PIŠAJ i zalepila na krevet.
Sestra Martina…pazite kad hodate po stepenicama u klompama.
Sestra Ljube…hodajuće veselje
Sestra Nikolina J…iako je otišla na drugo odeljenje uvek smo morali da stanemo i pozdravimo je.
Sve te sestre odrade smenu od 12 sati sa osmehom na licu.
One su brinule o meni u najtežem periodu mog života…kuvale su mi kafu..
One i lekari ovog odeljenja meni i mom sinu su skoro 20 meseci bili porodica. Niko me nikad nije grlio koliko oni. Hvala Vam na tome.
Tete čistačice: Dijana, Kristina, Doris Marija.
Hvala na toplini, strpljenju i svemu što radite na ovom odeljenju.
Tamara..hvala na svakom stisku ruke …razumevanju…što ste znala kada da ostanete a kada nas pustiti same.
I na kraju Slaven. Fizioterapeut.
Čovek koji je Matiju digao psihički i fizički onda kad mu je bilo najteže.
Čovek koji je brisao krv kad je imao rane u ustima…držao ga dok je povraćao…terao ga da vežba jače i jače..koji nije dozvolio reč NE MOGU
Čovek koji ga je masirao..kupao ..menjao pelene .
Čovek koji je uvek imao vremena za njega…njegov prijatelj…čovek koji mu je zamenio oca kad je trebalo…koji je znao sve njegove tajne pre mene. Čovek koji ga je držao za ruku dok mu je dr govorio da smo došli do kraja puta.
Evo na ovom odeljenju rade ljudi. Ne doktori..profesori …sestre i ne znam koje sve titule imaju.
To su ljudi koji ne skrivaju svoja osećanja.. suze zbog lošeg nalaza… sreću zbog dobrog nalaza.
Oni su uvek tu za svako dete i svakog roditelja na odeljenju.
I zato želim da poručim roditeljima koji su trenutno na odeljenju i onima koji će doći sutra.. za mesec dana.. godinu:
Znam da Vas je strah.. da ste ludi od brige..da Vam se svet srušio ali znajte da ste na najboljem mestu za Vaše dete i Vas. Na ovom odeljenju osim što su vrhunski stručnjaci rade LJUDI kojima je Vaše dete najvažnije.
Moram spomenuti i dr Bukvića… dr Ovluku koji je uvek bio spreman na razgovor o košarci… i dr Balića …Matija je svima pričao kako ga svaki put poljubite u čelo.
Veliko HVALA svima – napisala je ona u srceparajućoj objavi.
I pored muka koje su ih zadesile, Đorđe i njegova sestra ne savijaju glavu. Kažu kako im je potreban samo traktor kako bi sami mogli da obrađuju imanje jer sada moraju da plaćaju oranje
Đorđe Marković iz sela Čepura, pored Paraćina je dečak koji ima samo 16 godina, a ponaša se i razmišlja kao da ima 40 godina što ne čudi jer ga od kad zna za sebe prate nedaće.
Život ga nije mazio, a već od malih nogu je počeo da se bavi poljoprivredom i seoskim poslovima kako bi izdržavao svoju porodicu. I pored brojnih obaveza koje nikako ne idu uz život jednog deteta, on je stizao i da redovno ide u školu.
Oronula kuća u kojoj Đorđe živi sa porodicomfoto: Privatna arhiva
Da stvari budu gore, a da maler kada krene on ne staje, osetio je vrlo dobro Đorđe na svojoj koži…
Pre tačno tri godine, otac Aleksandar (69) se šlogirao i od tada je nepokretan, teško govori, vrši veliku i malu nuždu u krevetu. Njegova mlađa sestra Aleksandra (15) i on su uvek tu za njega kada zatreba da se presvuče, opere, nahrani.
Đorđe Marković iz sela Čepurafoto: Privatna arhiva
Pored brojnih muka, pre godinu dana se desila još jedna tragedija u porodici Marković. Njegova majka Željka koja je imala 45 godina je legla da spava i više se nije probudila. Zvanično, u pitanju je bio srčani udar, ali je porodica sutradan videla kako zmija izlazi iz njenog kreveta pa sumnjaju da ju je ujela u snu.
I pored tolikih muka koje su ih zadesile, Đorđe i njegova sestra ne savijaju glavu. Kažu kako im je potreban samo traktor kako bi sami mogli da obrađuju imanje jer sada moraju da plaćaju oranje. To ne mogu od 20.000 dinara koliko mesečno dobijaju na ime očeve invalidske penzije i naknade za tuđu negu čime jedva pokriju lekove i račun za struju.
Đorđe Marković sa nepokretnim ocem Aleksandromfoto: Privatna arhiva
Ja znam da sam samo dete, ali moram da radim kako bi izdržavao oca i porodicu. Kupio sam čak i motornu testeru da je imam spremnu kad neko pozove da mu sečem drva za novac, rekao je Đorđe.
Njegova sestra Aleksandra se brine o kućnim poslovima, kuva, čisti, pere i pomaže Đorđu oko pranja i čuvanja oca.
Danas Đorđe ide u prvu godinu srednje škole i zajedno sa sestrom pomaže nepokretnom ocu koji je 24 sta dnevno u krevetu. On hrani kokoške, svinje, radi po imanju seoske poslove, nadniči po selu svuda gde ga zovu i gde ima posao za novac koji mu je preko potreban da bi pregurao mesec u trošnoj kući sa sestrom i ocem. On je svestan da je sve na njegovim malim leđima, ali ne odustaje i ne predaje se već samo još vise radi kako bi zaradio novac.
Dušan Stanković Duci, vođa navijača Partizana iz Paraćina, momak koji pomaže nezbrinutoj, bolesnoj deci u Paraćinu kaže da ga je ovaj slučaj posebno pogodio jer mu se dečak obratio rečima, “Ja ne želim pare, ja hoću samo da mi pomognete da kupim mašine sa kojima bih mogao da radim i zarađujem u daljem životu, da obrađujem zemlju svoju i sečem drva”.
Dušan Stanković Duci, vođa navijača Partizana iz Paraćinafoto: Privatna arhiva
Đole je dosta povučen, tih, ali je hrabar. Ipak, bude ga na primer sramota da ode po “brzu hranu” kada je gužva. On je svestan da je na njemu sve ostalo i on zaista ne staje sa poslom. Budi se u 6 sati ujutru kako bi hranio kokoške i jednu svinju koju ima. Kad završi sa svim poslovima, odlazi od oca da ga pere i sređuje, a potom u školu. Kada se vrati iz škole ide da radi po selu za novac, kaže Duci za Espreso.
Duci sa sinom i Đorđomfoto: Privatna arhiva
On nije ni sekundu razmišljao već je obećao Đorđu da će učiniti sve što je u njegovoj moći da mu pomogne. Njegov je i čest gost jer su se u muci zbližili.
Naime, Đoletu je potreban traktor (polovan), cirkular, ali i zamena stolarije jer se kuća nalazi u jako lošem stanju i svuda ulazi hladan vazduh.
Dvorištefoto: Privatna arhiva
– Ono što smo mi primetili da je korisno da se kupi je krevet koji se podiže na jednom delu kako bi njegov otac mogao da se malo podigne jer u jednom mestu leži na starom kauču tri godine nepokretan. Takođe garderoba je potrebna i Đoletu i njegovoj sestri, ali i namirnice, objašnjava Duci.
Dejana Draškić o vršnjačkom nasilju koje trpi njeno dete. Pored G. N. (13) ima i dvoje dece sa “Daunom”
MOJ sin nema oca da ga zaštiti, živimo u oskudici i ne mogu da mu priuštim ono što imaju druga deca. Ali, to opet nije razlog da bude meta svojih vršnjaka koji godinama sav bes iskaljuju na njemu – uplašena, ali odlučna da odbrani svoje dete, otvara dušu Dejana Draškić iz Bačke Topole, čiji je sin G. N. (13) žrtva vršnjačkog nasilja.
Iživljavanje dece nad njenim sinom, učenikom šestog razreda, tvrdi, traje godinama. Kulminiralo je pre godinu dana kada su ga trojica dečaka pretukla na igralištu iza bačkotopolske Gimnazije.
– Od početka školovanja trpi nasilje. Promenio je školu 2014, prešao je iz OŠ “Nikola Tesla” u OŠ “Čaki Lajoš”, ali se ni tamo situacija nije promenila. Dok je baka bila živa, išla je u školu da ga brani, ali bez uspeha. Situacija je iz godine u godinu sve gora – priča samohrana majka u invalidskim kolicima, koja pored sina ima još dvoje maloletne dece, devojčicu i dečaka sa Daunovim sindromom. – Šta da kažem, vređali su ga i maltretirali jer nije imao mobilni, zbog čega je iz novina isekao sliku telefona i zalepio je na karton i tako ga nosio u džepu. Na odmore nije išao jer je znao šta ga čeka napolju.
Jednom prilikom mu je, priča majka, neki dečak slomio nogu, ali su je iz škole “molili da ne prijavi slučaj”.
– Rekli su mi da je to dete bilo ogorčeno zbog porodične situacije i bes je iskaljivalo na drugoj deci. Kao majka sam to razumela, obećali su da se neće ponoviti. To se ipak ponovilo od strane druge dece i u drugom obliku – nastavlja Dejana Draškić.
Dete je dolazilo kući u suzama, molilo majku da ne ide u školu. Počeo je da se povlači u sebe i da muca.
– Nisam prijavljivala te slučajeve policiji, odlazila sam u školu i molila ih da reše problem. Sve do prošle godine kada su ga trojica dečaka tako istukla da je ostao bez patike, koje su onda bacili u kontejner – nastavlja Dejana. – Sa njim je na igralištu bila i moja mlađa ćerka, koja je uspela nekako da se otrgne. Otrčala je u obližnju prodavnicu da me nazove. Zbog povreda je završio u Hitnoj pomoći, a tada smo otišli u policiju.
Mesec dana kasnije jedan od dečaka koji su ga pretukli prišao mu je na košarkaškom terenu i pitao ga što ga je prijavio “zbog obične masnice”.
– Moj sin je na to odgovorio da će sud utvrditi kakve su masnice u pitanju, a dečak koji ga je tukao mu je potom rekao da posle suda više neće biti živ – priseća se Dejana.
Iako su se incidenti koji su prijavljeni dogodili prošlog proleća, iz Višeg javnog tužilaštva sredinom prošlog meseca stiglo je obaveštenje da nema elemenata krivičnog dela. Tako će protiv dvojice dečaka koji pretukli G. N. biti podneta prekršajna prijava.
– Kako su mi rekli, prekršajna prijava zastareva posle dve godine, a već je godinu dana prošlo. Bojim se da će to zastariti i da neće snositi nikakvu sankciju – sleže ramenima majka. – Moj sin već ima posledice, počeo je da muca isto kao kad mu je umro otac. Celu prošlu godinu nas je posećivao porodični terapeut kako bi mu pomogao da prebrodi sve što mu se dešava. Želim samo pravdu i da nekako zaštitim svoje dete. Ništa drugo mi ne treba.
Devojčica kleči pored bake koja prosi u Knez Mihailovoj, razgovaraju neko vreme, a onda sledi – topao zagrljaj. Sve je to zabeleženo na fotografijama koje pogađaju pravo u srce.
Baka i tinejdžerka u Knez Mihailovoj
Autor fotografija, Vladimir Čeh, juče je šetao glavnom gradskom štraftom i video potresnu scenu. Nije saznao o čemu su pričale “devojčica sa rančetom i baka sa čančetom”, kako je opisao ove foto-zapise na društvenoj mreži Fejsbuk.
– Video sam da devojčica kleči i da razgovara sa bakom. Kada su se zagrlile, srce mi se steglo. Nisam želeo da ih ometam i prilazim, već sam samo fotografisao. Inače, baka koja prosi je gotovo svaki dan tu, nedaleko od Srpske akademije nauka i umetnosti – kaže Vladimir za “Blic”.
Zagrljaj tinejdžerke i bake
Iako se ne zna o čemu su razgovarale, jedno je sigurno, ovakvi gestovi vraćaju veru u ljude.
U Beogradu više od 2.000 beskućnika
Podsetimo, procenjuje se da u Beogradu živi više od 2.000 beskućnika, smeštajni kapaciteti prihvatilišta su mali, te su mnogi prinuđeni da po ceo dan provode na ulici nadajući se da će od dobrih ljudi dobiti “neki dinar” tek toliko da “preguraju” dan.
Svake godine, 16. aprila bračni par Irena (33) i Dragan (39) Ilić iz sela Donje Vranovce kod Lebana slavi rođendan svom sinu Nemanji kojeg nema, a to će ove godine učiniti 12. put zaredom, koliko traje borba da saznaju šta se desilo sa njihovom zdravom rođenom bebom dva dana posle rođenja, piše jugmedia.rs.
– Slavimo rođendan sa tortom i svećicama jer verujemo da je naš sin živ, da je ukraden – kažu u glas Irena i Dragan, roditelji još dvoje dece.
Nemanja je kao drugo dete Ilića rođen u porodilištu Leskovac 16. aprila i njegovo zdravstveno stanje odmah posle porođaja ocenjeno je sa dve desetke. Majci je rečno da će sa bebom biti otpuštena 18. aprila oko podneva, ali beba je tog jutra proglašena mrtvom.
Podojila sam bebu i kao iskusna majka sačekala da podrigne i potom je spustila u krevetić i stavila da leži na na bok, a ne na leđa. Nešto pre 6 ujutru, kada se porodilje spremaju za vizitu, otišla sam u kupatilo da se sredim. Kada sam se vratila videla sam prazan krevetac. Počela sam da vrištim. Za tren su se stvorili zdravstveni radnici oko mene špricali me i govorili da bebi nije bilo dobro i da je premeštena na četvrti sprat radi bolje nege. Ubrzo mi je rečno da je umrla, a tri i po sata kasnije su mi dozvolili da je vidim, iako sam ja odmah tražila da budem uz nju. U bebi koju su mi pokazali nisam prepoznala moje dete i zato, i ne samo zato, i dan-danas verujem da je Nemanja živ. Majka to, prosto, oseća“, priča Irena u suzama.
Obdukcioni nalaz je pokazao da je beba umrla prirodnom smrću, a Ireni je rečeno da se ugušila plodovom vodom. U izveštaju zdravstvenog inspektora od 19.juna iste godine stoji da je „poštovana medicinska doktrina i uobičajeni procedura“, a DNK analiza, rađena na zahtev roditelja, da su Ilići biološki roditelji bebe.
„Iako smo od početka verovali da nam je dete ukradeno, kada smo dobili DNK rezultat, pomirili smo se sa sudbinom i zatražili posmrtne ostatke kako bi ga sahranili na porodičnom groblju po pravoslavnim običajima. I tu nastaje problem koji ponovo otvara Pandorinu kutiju u našim dušama“, priča Igor.
Posmrtni ostaci se iz bolnice predaju JKP Komunalcu koji ih u plastičnoj kesi sahranjuje na obeleženom mestu. Ilići su se po dobijanju DNK rezultata odmah uputili u to preduzeće ali u njihovim knjigama takvo mrtvo novorođenče i pohranjivanje njegovih ostataka nije bilo ubeleženo. Čak su dva puta i pisanim putem odgovorili da nikada nisu dobili posmrtne ostatke bebe Ilića.
„Tada se naša sumnja čak i u validnost DNK analize rasplamsava. Kako je moguće da leš naše umrle bebe nije predat Komunalcu, kako je moguće da procedura nije ispoštovana?“, pita se otac.
Ilići su potom sudskim putem zatražili od bolnice da im preda kalupe u kojima su posmrtni ostaci njihove bebe sa obdukcije, a na osnovu kojih je rađena DNK analaiza. Hteli su, zapravo, da o svom trošku u inostranstvu ponove DNK analizu, ubeđeni da su u prvom slučaju izigrani.
„Na kraju smo dobili pravosnažnu presudu da se naš zahtev odbija jer bolničkim pravilnikom nije dozvoljeno da se radi privatna analiza DNK. U međuvremenu smo pisali predsednicima države i presdecima Vlade Srbije, ministrima policije, zdravstva i pravde. Nikada nismo dobili odgovor. Pre godinu dana smo se žalili i sudu u Strazburu, ali ni otuda odgovor nije stigao“, objašnjava bračni par.
Posle tolikih mučnih godina, 33 kalupa sa posmrtnim ostacima, svaki veličine šibice, konačno su predata ovim izmučenim ljudima pre 5 do 6 dana, a posle reakcije Vladine komisije za nestale bebe i Udruženja za istinu i pravdu o bebama.
„Dobili smo sa Odeljenja patologije Opšte bolnice 33 kalupa sa ostacima od odbukcije rađene 19.aprila 2007. Ja ovde ne vidim ni jednu kost dugačku 3 centimetra na osnovu koje je vršena prva DNK analiza“, ređa jednu do druge kutije otac Dragan dok mu iz oči vire suze. „Ko zna čije ostatke mi sada imamo kod sebe“, komentariše.
Pitamo šta će raditi ako i nezavisna analiza pokaže iste rezultate kao prva, ali oni takvu mogućnost odbijaju.
„Ja znam da je naše dete živo. Majka to najbolje oseća. Sanjam ga svaku noć. Kroz pakao sam prošla za ovih skoro 12 godina. Moji roditelji su umrli od stresa brzo posle nestanka našeg deteta, a muževljevi se razboleli, ali samo moja duša zna kroz šta sam sama prolazila. Uvek vrtim isti događaj – zdravo dete kako pravilno diše i nekoliko minuta kasnije prazan krevetac i zaprepašćene poglede žena koje su sa svojim bebama bile u istoj sobi i koje su mi ispričale da za tih par minuta mog odsustva nisu čule da se dete gušilo i da su se zapanjile kada su odjednom u sobu uletele medicinske sestre i odnele dete bez reči“, priseća se majka Irena.
Čak i da nova DNK analiza potvrdi biološku povezanost bebe Nemanje i Irene i Dragana Ilića iz Donjeg Vranovca, oni svoje čedo nikada neće moći da sahrane u porodičnoj grobnici jer je telo – nestalo. A predmet je zastareo, pa eventulani krivci mogu mirno da spavaju. Preostaje im jedino tužba protiv države za pretrpljenu duševnu bol gde se nadoknada, orijentaciono, kreće oko 20.000 evra. No njima, kažu, to ništa ne znači.
„Mi smo za ovih 12 godina potrošili toliko novca po sudovima i tražeći istinu na drugim mestima, da bismo sa tom sumom tom našem sinu koga nismo videli od 18.aprila 2007.godine mogli da podignemo novu kuću“, računa otac Igor.
