Nakon što su Zmajevi u oktobru imali podršku navijača protiv Sjeverne Irske i Nizozemske, utakmice protiv Irana i Italije će se, kako sada stvari stoje, igrati bez publike zbog COVID-19 pandemije.
Iako je do utakmice protiv Irana ostalo četiri dana, u FS BiH još uvijek čekaju zvanični odgovor nadležnih organa, saznaje Reprezentacija.ba.
Ipak, kako je zbog COVID-19 pandemije trenutno u Kantonu Sarajevo dozvoljeno okupljanje do 60 osoba, realno je očekivati da se isto pravilo primjeni i za utakmice reprezentacije BiH koje će se igrati na Koševu i Grbavici, te da se ulaznice za ove utakmice neće naći u prodaji.
COVID-19 napravio je problem i u operativnosti FS BiH, jer im zbog istog trenutno nedostaje trećina zaposlenika, a opaki virus koštao je reprezentaciju BiH odsustva Edina Džeke.
Kalendar utakmica reprezentacije BiH u novembru 2020.:
novembar 2020. godine (prijateljska utakmica): Bosna i Hercegovina – Iran, Koševo
novembar 2020. godine (peto kolo UEFA A Lige nacija): Holandija – Bosna i Hercegovina, Amsterdam Arena
novembar 2020. godine (šesto kolo UEFA A Lige nacija): Bosna i Hercegovina – Italija, Grbavica
Dobra zagonetka ponekad može nadmudriti i najbolje od nas.
Za sve koji uživate u mozgalicama, donosimo vam jednu koja zbunjuje ljude na društvenim mrežama, piše studomat.ba.
Najprije pogledajte ilustraciju. Postoje 4 šolje, svaka označena brojem. Kafa se sipa u epruvete lebdeći iznad 4 šolje. Koja će se šoljica prva napuniti kafom?
Prve 2 šolje imaju manje cijevi od druge 2, pa ste vjerovatno u iskušenju pomisliti da je redoslijed 4, 9, 7 i 5. Nažalost, to nije pravi odgovor.
Ovakve zagonetke obično zahtijevaju logičko razmišljanje ili vrlo dobro zapažanje. Možda ćete biti u iskušenju da mislite da bi odgovor bio da bi se sve šolje istovremeno napunile kafom. No ni to nije pravi odgovor.
Također biste mogli pretpostaviti da možda nema dovoljno kafe, što znači da neke, ako ne i sve šolje na kraju uopće ne dobiju kafu. Ali nigdje nije rečeno koliko kafe ima u posudi ili imamo rezervnu posudu sa kafom. Dakle, nemojte razmišljati na taj način. Kafe ima dovoljno za sve šolje.
Jeste li uspjeli pronaći rješenje? Koja će se šolja prvo napuniti kafom? Ukoliko niste pronašli odgovor, pogledajte u nastavku…
Rješenje
Nije komplikovano. Samo pažljivo pogledajte sliku. Odgovor je 5. U sve ostale šolje ne može doći kafa jer su cijevi koje vode do njih na jednom mjestu začepljene. Vidite, iako je zagonetka tražila šalice po redu, to nije značilo da će više šalica nešto dobiti.
Dobro pogledajte ilustraciju na kojoj dve žene sede suočene licem u lice, a između njih sedi dete.
Pitanje je — za koju od ove dve žene mislite da je njegova majka?
Žena sa desne strane, sa plavom kosom, ili žena sa leve strane, sa crnom kosom?
Tumačenje vašeg odgovora krije se na sledećoj strani…
Žena se desne strane
Vi ste ličnost neospornih umetničkih sposobnosti. Nažalost, retko ih koristite. Umete da slušate ljude, da ih podržite i utešite. Odgovorni ste. Ako je nekome potrebna pomoć, bez problema ćete mu izaći u susret i pomoći. Na vas ljudi mogu da se oslone.
Žena sa leve strane
Vi ste lukavi i nikada ne birate lakši put kroz život. Ne oslanjate se na brzopleto donete odluke i nikada ne brzate. Volite ljude i znate da se iskreno radujete tuđim uspesima, što je danas retkost. Lako rešavate konflikte jer imate pozitivan stav.
Verujte u ljubav, hindu boga Šivu, vanzemaljce, reinkarnaciju, da 5G mreža širi koronu, da ćete se izlečiti od neizlečive bolesti ako zagrlite drvo i da su uvek drugi krivi za sve što vas muči. Zapravo možete verovati u sto čudnih čuda i to je samo vaša stvar.
Sve dok ne izađete na ulicu i počnete da ugrožavate mene ili nekog drugog. Ljudi koji odbijaju da nose maske u doba pandemije me podsećaju na to kako neki među nama doživljavaju slobodu.
Ako veruju u ljubav u stanju su da te siluju. Ako veruju da će ih 5G ubiti, napašće radnike kablovske i pretiti im robijom, a ako ne veruju u koronu – neće nositi maske ni u busu, ni u prodavnici.
Pre neki dan sam prisustvovala toj jednoj od stotine scena u kojoj mlađi čovek sedi u autobusu bez maske. Žena preko puta njega mu diskretno rukom pokaže da bi trebalo da je stavi. On se bezobrazno nasmeje i nastavi da žvaće žvaku. Druga koja stoji pored mu kaže “pa stavite masku”, i onda…on viče, urla, psuje, suština je “ako mene pitate ja ne verujem u koronu, ona je izmišljena, vi ste idioti što ih nosite, neću da je stavim, neće niko da me natera, imam ja svoja prava, koliko ljudi je prošle godine umrlo od gripa”.
Prvo – niko te nije pitao. Drugo – umro mi rođak od korone, mlad čovek 37 godina. Treće – obavezno je, samo nema ko da ti naplati kaznu. I četvrto – imaš prava, al’ ta koja pominješ – u svoja četiri zida.
Svima kojima je teško jer ih guši, pašće u nesvest ili se deru kao onaj lik iz busa, mogu samo da poručim da maskom štitite mene od sebe i možete slobodno da se preselite na neko poljanče gde ćete svoje “slobodoumne” stavove deliti s biljkama i životinjama. Civilizacija, to je nešto drugo. U civilizaciji smo se složili – kad nas je mnogo, ne možemo gledati baš samo svoje dupe. Nikako ne ugrožavamo ljude koji žive oko nas. Postoje pravila i da, moramo poštovati zakone. Čak i ovde, gde je pravda često teško opipljiva.
Svi vi koji ugrožavate mene, moje dete, komšije i prijatelje ste mnogo više od puke anomalije ovog pandemijskog pakla… Vi ste uvek bolji, jači, vi ste oni koji su jeli viljuškom i nožem dok je ostatak sveta hranu kidao rukama, među vama osećam nagoveštaj lika koji nosi krst oko vrata i ima brojanicu na retrovizoru, a sinoć je prebio ženu, tu je i ona gospođa koja u kašičici s pričesti vidi Boga, jer samo Srbi su nebeski narod. Ovi ostali što “lažu” da je korona do sada ubila 1,256,558 ljudi su onako nekako više prizemni, budale je l’?
Baš me briga za krizni štab i za televizijska obraćanja onog čije ime se ne izgovara. Oni u svemu ovome nisu važni. Ali mi jesmo, lekari u bolnicama jesu, naša deca jesu. Hoću da sve ovo što pre prođe. Da više nikad ne nosimo maske. Da odemo na neko dobro đuskanje i pijanku. Samo sednemo u kola i otputujemo u Grčku na more ili kako reče onaj – u Italiju u šoping. Želim da mi se sin otisne gde želi. Želim i vama ponovno osvajanje slobode, ali ne one koju glasno propagirate. To nije sloboda, već bahatost, glupost i primitivizam. A poljanče vas i dalje čeka.
Milica je iz rodne Zenice izbegla tokom rata devedesetih, a sa samo tri godine je naučila da čita i piše, ipak za sebe kaže da je “jedna sasvim obična devojka”
Milica Jokanović je “princeza od znanja” i jedna od omiljenih tragača u kvizu “Potera”, takođe je zvanično četvrta žena po znanju na planeti, a od junu ove godine je postala i tehnološki višak.
Ona je izgubila posao u jednoj državnoj instituciji, te sada živi od naknade za nezaposlene.
“Bilo mi je jako teško, ali teška su vremena, takve stvari se dešavaju svuda oko mene. Verujem da će doći srećniji dani”, rekla je Milica koja je diplomirala pravo i koja je oduvek želela da bude pravnik.
“Posao pravnice je racionalan, i to volim, jer to čini da racionalno procenjujem realnost i ljude oko sebe. Ta dnevna doza realnosti nam je svima potrebna”, istakla je Jokanovićeva koja je dodala da svoje znanje ne bi menjala ni za šta na svetu, kao i da u životu nema uzore, jer veruje da je svaka osoba drugačija, jedinstvena i autentična.
Milica je iz rodne Zenice izbegla tokom rata devedesetih, a sa samo tri godine je naučila da čita i piše, ipak za sebe kaže da je “jedna sasvim obična devojka”.
“Kada sam imala tri godine, televizor je bio uključen i zagrebačka voditeljka je čitala slova u prvoj igri kviza ‘Brojke i slova’. Sama sam počela da čitam tek poređana slova, pre nego što ih je voditeljka izgovorila, jer sam zaključila o kojim slovima se tačno radi. Otac i majka nisu mogli da veruju. Naučila sam da čitam potpuno sama. I to je bio početak svega”, rekla je “princeza od znanja” i istakla da svoj zavičaj nikada neće zaboraviti, kao i da je tamo od oca dobila svoju prvu enciklopediju.
Za kraj Milica je istakla da bi volela da nađe posao u struci i da se nada da zbog toga neće morati da napusti svoju zemlju koju mnogo voli.
Profesor dr Danica Grujičić iznela je važna predviđanja o tome šta nas još čeka u borbi protiv koronavirusa, ali i portiv malignih oboljenja
Na samom početku borbe sa virusom korona, dok svet još uvek nije znao kakvog to “nevidljivog neprijatelja” ima za protivnika, ona je, kako to inače radi, “bez dlake na jeziku”, izašla u javnost sa jasnim stavom – ovaj virus je veštački napravljen i predstavlja biološko oružje. Više od pola godine kasnije, ne da nije odustala od tog stava, već, kako kaže, svakodnevno dobija potvrde da je u potpunosti u pravu. Sa virusom korona, moraćemo da naučimo da živimo, nema nam druge. Sve ovo nam u intervjuu za Objektiv priča prof. dr Danica Grujičić, neurohirurg i direkotr Instituta za onkologiju i radiologiju u Kliničkog centra Srbije.
Sa doktorkom smo razgovarali na Klinici za neurohirurgiju, mestu gde radi ono što najviše voli – operiše mozak i dok to čini oseća se “kao produžena ruka Boga”, što nam je i u razgovoru objasnila. Njen radni dan traje između 16 i 18 sati, a broj pacijenata kojima je do sada spasila život teško je prebrojati.
Doktorka Grujičić u javnosti je postala prepoznatljiva pre osam godina kada je bila kandidat za predsednika Srbije, a kandidovala se iz razloga koji ni jedan predsednički kandidat do sada nije imao. Ono što se u javnosti pak manje pominje jeste da je ona prva žena šef Katedre hirurgije sa anesteziologijom od osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu, načelnik Centra za neuroonkologiju Klinike za neurohirurgiju KCS, kao i da je od 2009. godine redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Prof. dr Danica Grujićić u intervjuu za Objektiv pored ostalog otkriva i šta ju je sve u životu rastužilo, zbog čega plače, ali i koje su joj neostvarene životne želje.
Foto: Objektiv / Stefan Kojić
O KORONI I MALIGNIM BOLESTIMA
Kako Vam se čini trenutno opšte zdravstveno stanje nacije?
Kao što možete da vidite obolelih od kovida je dosta, a ono što mene hrabri to je taj broj na respiratoru, koji je oko pedeset, što znači da nema nekog većeg povećanja broja najtežih bolesnika i to daje nadu da polako stičemo imunitet. Da li ćemo se osloboditi korone ikada, ja to u ovom trenutku ne znam. Mislim da je vreme da počnemo da učimo da živimo sa koronom, da je prepoznajemo na vreme, da radimo sve one prventivne stvari koje nas savetuju.
Mislim da odluke tipa ograičavanja, u smslu uvođenja policijskog časa, ograničavanja kretanja naših najstarijih sugrađana, mislim da to ne bi bilo dobro. Ograničenje okupljnja na ne više od pedeset ljudi i na otvorenom prostoru, to je ono na čemu treba insistirati i naravno zatvaranje svih klubova – pa ne mora da se sedi po kafićima, može kafa da se popije i kod kuće.
Međutim, p.azite, hoteli, ljudi koji organizuju simpozijume i tako dalje, mislim da to mora da se održava i dalje – ne zato što mislim da se nećemo usavršavati u smislu kontinuiranih edukacija, nego zato što imate 11.000 ljudi u Srbiji koji žive od toga. Prema tome, mi moramo pružiti šansu da ljudi zarade svoj novac od koga će da žive, ali velika okipljanja od 100,200,300 ljudi mislim da ne.
Takođe, mislim da nije dobro zabraniti opet rad pozorišta. Svako ko poštuje mere, a to su 4 kvadratna metra, ili svako drugo sedište puno, da se nose maske, mislim da je to sasvim dovoljno da se spreči širenje infekcje.
Ja uvek apelujem, pogotovo kada se obraćam mladima, da su oni su ti koji sada moraju da budu odgovorni prema svima nama. Znači, deco, družite se, ali nemojte ni u studentskim domovima, da bude vas dvadesetoro u jednoj sobi. Ako izlazite u kafiće, gledajte da to bude u neko pristojno vreme i da bude na otvorenom. Izbegavajte okupljanje.
Kada je borba sa virusom korona počela, zastupali ste stanovište da je u pitanju veštački napravljen virus. Da li još uvek verujete u to?
I dan danas smatram tako, apsolutno nisam odustala, samo svaki put dobijam novu potvrdu. Pazite, u februaru su Južnokoreanci izbacili rad po kome su našli, već tada, sedam mutacija tog virusa, što znači da on zaista brzo mutira. Potvrdu za to da je to neki veštački stvoren virus sam kasnije našla i u izjvama ljud koji se ozbiljno bave virusologijom, u izjavama nobelovaca i i ljudi koji se zaista bave tom bazičnom medicinom.
Ja zaista mislim da je to biološko oružje, možemo samo da nagađamo sada da li je to zasta bilo usmereno ka kineskoj ekonomiji, pa se to odrazilo bumerangom i na celu svetsku ekonomiju.
Foto: Objektiv / Stefan Kojić
Preležali ste ovaj virus. Šta iz pozicije pacijenta mozete da nam kažete o njemu? Da li ste bili uplašeni da će virus možda ostaviti neke posledice na vaše zdravlje?
Ja imam jednu bolest, od 1985. godine, zove se sarkoidotoza, i to je jedna autoimuna bolest. Tada se nije znalo šta je to, mislilo se da je jedan oblik tuberkuloze i generalno ja se od tada trudim da ojačam svoj imuni sistem, različitim načinima, pa i prirodnim lekovima. Moram da priznam da sam uspela u tome jer sam jednom ili dva puta od 1985. imala povišenu temperaturu.
Kada mi se ovo desilo, zašto sam odmah sam posumnjala da je kovid u pitanju, da to nije obična prehlada? Zato što sam imala jednu sahranu, tetka mi je umrla i onda se na malom krugu, našlo jako puno ljudi, preko 200 ljudi. Jeste to bilo na otvorenom, jeste da smo mi nosili maske, ali džaba. Vi skinete masku u nekom trenutku da se sa nekim pozdravite, da se sa nekim rukujete itd. Ta velika koncentracija velikog broja ljudi na malom prostoru, pa čak i ako je na otvorenom nije dobro. Tu zaista podržavam krizni štab da tu mora da se vodi računa o tih 4 kvadratna metra. Neko je bio ko je nosio u sebi veliki broj klica. Možda nisam samo ja zaražena, ja sam neko ko je prepoznao o čemu se radi, dok se neko možda nije ni javio lekaru pa je prošao sa lakšom kliničkom slikom.
Možda je mutacija koju sam ja dobila takva da izaziva jednu običnu prehladu. Antitela sam imala negativna, zanači brzi test je bio negativan, što je za očekivati jer treba vremena da se stvore antitela, a PCR je stigao tek trećeg dana. Sahrana je bila u četvrtak, ja sam u nedelju popodne dobila temperaturu, osetila da me lomi. Došla sam u ponedeljak, bio je negativan taj test, ali moram da kažem da sam sve vreme nosila masku, i zaista ono što mi je drago ne mogu da povežem ni jednu pojavu korone sa mnom.
Trećeg dana sam odmah sve svoje fizičke aktivnosti svela na minimum. Ja sam neko ko inače ode na peti sprat peške, jer ne mogu da čekam lift, nemam strpljenja, Boga mi, sam čekala lift za prvi sprat. I moram da kažem da mi je trebalo pet nedelja posle izlaska iz karantina da dođem u onaj nivo kondicije koji sam imala pre bolesti. Znači postepeno. Tačno sam osetila da ne mogu, plašila sam se samo da mi ne ode na srce, da ne dobijem miokardit.
Šta sam radila?
Odmah sam ležala, dva grama vitamina C, Vitamin D, i moram priznati pila sam Diklofenak zato što on meni prija kao anlgetik, i kao nešto što obara temeraturu. Bolovi u mišićima koji su mi bili prisutni dva tri dana, on mi je regulisao. Ja dva diklofenaka dnevno i ja posle četiri dana nisam imala više nikakve tegobe.
Šta je poenta? Nastavila sam da mirujem, jer mislim da je ključ u te dve nedelje. Bojim se da čak i oni koji se malo smire kada dobiju temperaturu odmah remnu da se kreću čim se malo bolje osete. Ja nisam. Ispoštovala sam te dve nedelje, sedela sam kod kuće, nikoga nisam primala, nikuda nisam išla i odmaral sam. Zaista sam ležala.
U poslednje vreme moglo se čuti da se broj onkoloških pacijenata od početka godine povećao i to se povezivalo sa lečenjem obolelih od korone. Da li je to istina?
Ne. Mi imamo stalni porast broja obolelih od malignih bolesti i on ima jednu uzlaznu liniju kojja se nije promenila ni smanjila. Šta se smanjilo za onkološke bolesnike? Vi imate pacijente, koji su hvala Bogu izlečeni, imate pacijente kod kojih nije potvrđena nikakva maligna bolest, ali treba da se prate i oni se prate jednom, dva puta godišnje. Mi smo te preglede smanjili. Molili smo, pogotovo u prvoj fazi, da ti pacijenti ne dolaze, u drugoj fazi su krenuli da dolaze, sad u trećoj fazi smo opet morali da te pacijente da zamolimo da ne dolaze. Dolaze nam samo prvi pregledi gde je sumnjivo da postji neki malignitet ili da postoji nešto što mora da se proveri, da li je maligno ili benigno, dolaze oni pacijenti koji imaju aktivno lečenje, dolaze pacijenti na konzilijume, jer to takođe podrazumeva nekakvo aktivno lečenje, i aktivne kontrole.
Kada kažete dase broj onkoloških pacijenata povećava, da li je to neko Vaše predviđanje da će biti sve više obolelih, i gde je granica kada bismo mogli da stanemo sa tom vrstom oboljenja?
Bojim se da granice nema, a razlog za to je što će ljudi sve duže živeti. Što duže žive, veće su šanse da obolite između ostalog i od malignih bolesti. Sreća je da kod starijih ljudi te maligne bolesti idu malo sporije nego kod mladih ljudi. Mi smo u specifičnosj situaciji kao što znate. Mi smo 1999. godine imali jednu žestoku ekološku katastrofu, i sva ova zagađenja sada nisam sigurna da su baš totalno nepovezana sa tim. Nije tu samo osiromašeni uranijum, tu je hemija. Posle toga su ovde dolazile fabrike, da li su sve fabrike koje su došle koristile prave filtere, pravu zaštitu?
Veliki naši dušebrižnici iz inostranstva se brinu za Obrenovac i za Termoelktranu u Obrenovcu, a ja znam recimo da su ti ljudi svaki put do sada kada se pojavio neki novi filter, menjali te filtere. I zagađenje koje daje naša najveća termoelktrana je manje nego recimo zagađenje koje daje jedna fabrika u recimo Surdulici u kojoj imate užasno zagađenje. Ne znam koliko država vodi računa o tome da se ti ljudi nateraju da stavljaju odgovarajuće filtere.
Ne smemo dozvoliti da zarad radnih mesta dovodimo u pitanje zdravlje ljudi u malim srednimama, pogotovo gde su se pojavile male fabrike. I dobro treba da vodimo računa o ekspoataciji, ne smemo uništavati prirodu zarad neke male zarade koja je prolazna. Biće nekih 20, 30 godina i šta onda? Mi strogo treba da vodimo računa. Mi smo zemlja fantastičnog položaja i fenomenalne prirode, i mi treba da živimo tako to ćemo zdravom hranom hraniti i istok i zapad.
O NEUROHIRURGIJI I MOZGU
Vi se bavite neurohirurgijom i svojevremeno ste izjavili da se kada operišete mozak osećate kao produžena ruka Boga. Da li i dalje imate taj osećaj?
Tako je. da. Uopšte kao lekar imam osećaj da prosto neki put uradite perfektno operaciju, pacijent nije dobro. Neki put niste zadovoljni kako ste nešto uradili, jeste tumor odstranjen, jeste pacijent dobro, ali vi niste zadovoljni, a pacijen perfektan. Znači ima nešto, što bih ja rekla, neka viša sila koja vodi moju ruku kada radim.
Neka sila, da li je to Bog, da li je subbina, možete nazvati kako hoćete, ali ima nešto što jedostavno vama odvlači pacijenta na onu drugu stranu. Veoma često, naročito kada su teški pacijenti u pitanju imate utisak da se natežete konopcem, nekom silom koja vuče pacijenta nazad, ka lošem ishodu, vi ga vratite i tako ste na klackalici. Nekad pobedite, nekad ne pobedite.
Može sve biološki da se objasni – zavisi i od stanja organizma, od iscrpljenosti organiznama…
Da li je istina da ljudi koriste tek tri odsto opsega mozga?
Jeste, čak i manje.
Da li je moguće da dostignemo potencijal?
Da. Mislim da je stvar u načinu učenja. Vi na internetu možete naći razne savete kako da iskoristite svoj mozak, kako da što brže pamtite, kao da vam to što ste naučili ostane u pamćenju što dalje i sl. Ja mislim da je stvar u svakodnevnoj aktivnosti.
Meni su mnogo simpatični moji roditelji koji svoj mozak održavaju tako što popunjavaju ukrštene reči. Onda šah. Šah razvija kombinatoriku. Bridž, onda preferans – sve ono što smo mi nekada igrali, što vam zahteva kombinatoriku, što traži od vašeg mozga da računa gde su kako raspoređene figure, mislim da je to prava stvar. Ja bih zaista mladim ljudima, posebno u osnovnim školama, propagirala šah. Mislim da šah daje deci mogućnost da na jedan lep način razvijaju svoj mozak.
Foto: Objektiv / Stefan Kojić
SASVIM LIČNO: O SUZAMA, PODMETANJIMA, ŠKOLOVANJU, FESTU I SMRTI
Pored medicine Vaša velika ljubav je i kosmonautika. Želeli ste da budete – astronaut? Šta se desilo sa tom željom?
Jeste. U trenutku kada sam se odlučivala, ja sam završila deseti razred srednje škole u tadašnjem Sovjetskom savezu i kada sma se odlučivala za fakultet, ja sam želela da budem konstruktor aviona. Pošto mi je muka u automobilu, nisam bas mislila da ću biti kosmonaut, ali konstrukcija aviona da. Vasiona me je uvek privlačila, neograničenost jednostavno. Desilo se to da ja kao tadašnji građanin Jugoslavije nisam mogla da upišem taj fakultet i onda sam kao praktično žensko pogledala koji su to programi koji se poklapaju sa našim fakultetima, jer sam znala da čuse vratiti u Jugoslaviju i Srbiju, pa sam birala negde gde neću morati ponovo da polažem ispite i to je bila medicina. I zaista kada sam se vratila, priznali su mi sve ispite. Morala samda polažem Sociologiju, Odbranu 1 i Odbranu 2. Tako da sam se u drugoj godini vratila, uklopila u generaciju koja je bila dve godine starija od mene i to je jedna sjajna generacija lekara.
Pre 8 godina ste se kandidovali za predsednika zemlje. Hoćete da nam objasnite kako je do toga došlo?
Ja sam imala vrlo ličan razlog. Vi znate da u svakoj ustanovi, nisu zdravstvene ustanove izuzetak, nego svuda, imate ljude koji na nekakav vaš uspeh, pogotovo ukoliko smatraju da je taj vaš uspeh preran, budu ljubomorni. Sticajem okolnosti ja sam saznala da se meni sprema od strane, na žalost pojedinih mojih kolega, smeštanje nekih trista evra koje su trebali da mi nađu policajci u kesi sa bombonjerom ili pićem.
Mislim, nemojte da se lažemo, svi mi dobijamo od pacijenata i čokolade i bombonjere i piće i parfeme. Niti vi to tražite, niti imate pravo da ucenjujete pacijenata ukoliko vam to ne donese. Ja sam saznala da se meni sprema jedna nameštalja i pošto imam svuda prijatelje i tada sam ih imala, ja sam na jedan način insistrirala da se zaštitim, odnoso da me puste na miru, da to ne rade.
To su stvari, koje recimo država ne sme da radi. Vi treba da hapsite. Ja sam za to da država i prati i snima, i prisluškuje – apsolutno. Država ima prava da zaštiti sebe, ali ne namešajući.
Najbolji način da sebe zaštitim bio je izlazak u javnost. Ja sam tada bila član Socijaldemokratskog saveza, tu je bila jedna sjajna ekipa ljudi i tu su bili i bivši generali i vojske i policije, ljudi koji znaju kako se i čuva i gradi država i bila mi je čast da budem među njima. Oni su iz nekog razloga zaključili da sam ja ovako pogodna da budem kandidat za predsednika i ja sam to prihvatila i tako sebe zaštitila.
Ajte sad mi namestite trista evra. Mislim, može neko da pokuša, ali teško da će narod da poveruje da se Dana prodaje za trista evra. Mislim, ne prodajem se ni za mnogo veće pare.
Šta je najteži deo Vašeg posla?
Saopštiti roditeljima da će dete da umre.
Da li je moguće ne vezati se emotivno za pacijenta?
U mom slučaju ne. Ne. Ako vam je svejedno šta će biti sa vašim pacijentom ne treba da se bavite medicinom. Verovatno ima mojih kolega koji to mogu, ja to zaista ne mogu. Ja zaista to ne mogu iz prostog razloga što to je nečije dete, to je nečija majka, to je nečiji otac. Svi oni u vas gledaju sa nadom da ćete im pomoći, došli su sa velikim problemom. Kako i prema starcu možete da budete ravnodušni?
Da, vi morate u jednom određenom trenutku da kažete svaki dalji pokušaj lečenja je mučenje. Pacijent ima pravo da na dostojanstvenu smrt.
Protiv eutanazije sam izričito. Za ovih četrdeset godina koliko sam u medicini, nikada me ni jedan pacijent nije molio da ga ubijem, samo da mu olakšam muke, a to ne podrazumeva ubistvo. Daj mu analgetik, nahrani ga, napoji ga- to je ono štp traže pacijenti, ali niko mi nije reko skrati mi muke, već samo pomozite mi. Zato sam ja strašno protiv eutanazije jer mislim da može da bude strašno zloupotrebljeno.
Foto: Objektiv / Stefan Kojić
Jeste li se nekada rasplakali zbog pacijenta?
Kako ne. I ja i sestre i anesteziolozi i svi.
Šta Vas generalno rastuži? Vi delujete kao jedna izuzetno jaka žena.
Rastuži me nepravda. Ali tad sam obično besna. Rastuži me kada gubim pacijenta. Kada dete koje u vas gleda kao u drugu majku, a vi znate da ne možete da mu pomognete. Rastuži me bolest koja je neizlečiva. Rastuži me bahatost. Rastuži me kada osetim da se ljudi ne ponašaju kao prema jednom ljudsksom biću koje je u našim rukama, nego kao prema stvari. I to me, moram priznati razbesni.
Veoma ste posvećeni poslu i to se vidi. Kako se odmarate? Šta čitate, pratite li sport?
Bila sam veliki filmofil. Ja sam uzimala godišnji odmor kada je FEST i onda sam gledala po 40, 50 filmova. Međutim, došlo je vreme kada ne mogu da uzmem odmor od sedam dana baš tada. Što ste poznatiji, što ste više operisali, što imate viŠe uspeha, dolazi više ljUdi kod vas da se operiše. Tako da na žalost sada te fimove ne mogu da ispratim, mogu tek ponešto kada dođem kući.
Čitanjem, uglavnom istorije. Pokušavam da shvatim sve ovo što se dešava kod nas, a Lenjin je svoJevremeno rekao jednu veliku istinu – to je da je istorija razvoj po spirali, da se sve ponavlja po određenim krugovima samo je stepen toga što se ponavlja tehnološki veći. I on je tu potpuno u pravu. Ja pokušavam sada da shvatim ovaj trenutak i pokušavam da shvatim kako smo došli do ovoga. Možda su to bile one kuge u srednjem veku…
Brzi gonzales, Generalka, Profesorlica – to su sve nadimci koje ste vi sticali godinama. Koji od njih vam imponuje, da li Vam neki smeta?
Ne. Svaki je imao svoj razlog. Davali su mi i Dana Kosmonolka, aždaja, ovako, onako. Ja moram da priznam da nikada to nisam doživljavala kao ružne nadimke, nego tako su me ljudi doživljavali. Da, aždaja, ali aždaja kada je u pitanju posao, a to vam je na neki način i kompliment. Ne mogu da kažem da su me nekad zvali ružnim imenima, tako da se ne ljutim da li će biti “profesorčica”, da li će biti “milostiva”, da li će biti nešto drugo ili deseto do kraja, nebitno je. Meni su svi ti nadimci simpatični i drago mi je u krajnjem slučaju da mlađi mene tako doživljavaju da mogu da mi daju tako neki nadimak.
Šta je čoveku potrebno u današnje vreme sa svim specificnostima koje ono nosi da bi bio zdrav, srećan, radostan?Postoji li recept?
Ja mislim da postoji. Prvo, na žalost ne možemo svi da radimo posao koji volimo. Ja sam imala sreću da radim posao koji volim, i ništa mi nije bilo teško. Nekada ljudi jednostavno nemaju tu sreću, ali treba u svakom poslu da pronađu nešto gde mogu da iskažu sebe. Znači to je prvi savet.
Drugi savet – fizička aktivnost. Mislim da svi treba da se bavimo nekom vrstom sporta,ili nekom vrstom rekreacije. Ne moramo svi biti Đokovići, ali možemo dva puta nedeljno da imao neku aktivnost gde ćemo držati pod kontrolom svoju telesnu težinu. Treba naći vreme za to. Znači organizacija opet na poslu. Žene su tu u težoj poziciji, a one moraju da vide računa o sebi.
Zdrava hrana. Namerno sam je pomenula jer mislimd asrbija može da proizvodi jednu zdravu hranu uskusnu hranu. I mislim da je to jedan od načina da vodimo računa o tome šta jedemo i šta pijemo.
Družiti se sa ljudima. Provoditi vree sa ljudma od kojih možete nešto da naučite, sa ljudma čije vam društvo prija.
Ako možete – pomozite nekome. Čovek se mnogo lepo oseća kada može nekome da pomogne i to vam daje jedan lep osećaj da ste ljudsko biće koje ima potrebu da pomogne nekome. I taj drugi kome ste pomogli i on će nekome pomoći. Ne treba misliti će on sad mene da mrzi što sam mu pomogao. Neće, neće sigurno. Možda će jedva čekati da vam pomogne
Detalje koje nikada nije javno ispričala o vezi sa bivšim košarkašem. Živeli su zajedno, ona je finansirala celu vezu, a na kraju se završilo OVAKO!
fMaja Marinković je ekskluzivno za Informer.rs dala intervju pred ulazak u četvrtu sezonu “Zadruge”, a tom prilikom je otkrila sve detalje o odnosu sa Markom Janjuševićem Janjušem, kao i šta sve možemo očekivati od nje u rijalitiju.
foto: Printscreen Instagram
Maja je na samom početku razgovora otkrila kako je njen otac Taki reagovao kada je saznao da je bila sa Janjušem u tajnoj vezi iako se on sa tim nije slagao.
foto: Printscreen
– Istina je da smo bili zajedno sve vreme, tokom celog leta posle “Zadruge”, ja sam njega zaista volela. Taki nije znao da smo Janjuš i ja zajedno, kad god me je pitao da li je to istina ja sam negirala, nikad nisam potvrdila tu priču. Nikada nije bio za tu vezu, s obzirom da je on oženjen i pratio je njegovo ponašanje prema meni u “Zadruzi” i shvatio je da taj čovek nije za mene, kao što ja nisam za njega. Kada je saznao bio je šokiran i nimalo mu nije bilo prijatno, bio je jako ljut na mene zato što sam krila i lagala – rekla je Maja i otkrila da je u tom periodu živela sa Janjušem.
– Iznajmila sam stan da bih se viđala sa njim. Bukvalno smo živeli zajedno. Provodili smo vreme zajedno, svaku noć, svaki dan. On je zvanično živeo kod svog druga u jednom etno selu u apartmanu, ali je često bio kod mene – rekla je Maja, a onda je otkrila gde je za to vreme bila mala Kruna, Janjuševa ćerka.
foto: instagramscreen
– Nikada nisam upoznala Krunu, niti sam upućena da li ona zna za celu našu situaciju, nikada nisam zalazila u taj odnos – rekla je ona, a onda je otkrila kada su krenuli prvi problemi sa Janjušem.
– Prvi problemi su se pojavili nakon “Zadruge”, kada smo se posvađali u jednom kafiću nakon čega smo otišli kod mene u stan. Pokušavao je da ispegla situaciju sa ženom, jednostavno da sedi na dve stolice, a sa mnom tajno da se viđa. Pričao je da me voli, ali da ne želi da se zbog njegove ćerke to zna. Na to nisam htela da pristanem, posle te svađe sam pozvala Enu, što je moja greška, ta žena ništa nije kriva niti sam ja imala potrebu da je zovem, ali isto tako moram da demantujem sve stvari koje je on govorio, da sam naručivala groktanje na telefon i inostrane pozive, to je apsolutna laž. Jednom sam je pozvala posle “Zadruge” i tada sam shvatila da oni tako funkcionišu godinama, a i verovatno je to sve neki dogovor čim se neko razvodi dva dana nakon ulaska u rijaliti i pokušava da izazove medijsku pažnju – rekla je Maja i otkrila koji je to najgori momenat koji će pamtiti iz njihove veze.
– Oboje smo dosta ljubomorni, dešavalo se sve zbog ljubomore. Nisam ni ja njemu ostala dužna, ali ne može da se poredi on muškarac koji ima dva metra i i ja koja imam 50 kilograma, smešno je i pričati na tu temu – rekla je Maja koja nam je otkrila koliko je puta Janjuš na nju nasrnuo:
foto: Printscreen
– Često smo se svađali, ali više puta se to dešavalo. Udario me je dosta puta i ja sam njega, ali kada sam rekla da ću ga prijaviti policiji, onda je počeo da me vuče za uši – rekla je Maja i otkrila šta očekuje kada se susretne sa Janjušem u Beloj kući:
– On je mene jako razočarao, ne volim izdajice, a on je mene jako izdao. Ne želim da imam komunikaciju sa njim niti ću mu pružiti ruku, on je za mene jedna velika greška i ne želim da se vraćam na te stvari, a čak sam razmišljala i o porodici sa njim. Pokušaću da ispravim neke greške koje sam napravila iz ljubavi. Posle svega on u meni izaziva jedno veliko gađenje i ništa više od toga – priznala je Marinkovićeva i dodala:
– On je mene toliko ponizio kao devojku, prvenstveno što me je izdao, najgore je izdati nekoga, sa kim živiš, provodiš dane, budiš se, to nije ljudski i ne želim da se vraćam na to. Ne mogu da kažem da ja možda njemu sutra neću dati šećer ili kafu ako mu bude trebalo, kao i svakom drugom, ali imati neku komunikaciju sa njim, apsolutno ne, taj čovek to ne zaslužuje – istakla je Maja.
foto: printscreen
Rijaliti zvezda priznala je i to da je ona finansirala njihovu celu vezu, da Janjušević nije davao ni dinara.
– Finansirala sam našu vezu, plaćala sam taksi, hranu… Nikad kao muškarac nije uhvatio za novčanik da plati ručak. Dva puta mi je doneo neke bisere, iste one što je Zola doneo Miljani, verovatno su dobili od istog gospodina, sigurno se sažalio pa im je poklonio, čisto da imaju šta da daju svojim devojkama. Apsolutno sam ja ta koja je bila muškarac u tom našem odnosu, toliko o njemu gde je on svoje pare “prokockao”. Pričao mi je da ga jure kamatari i da je u dugu oko 15.000 evra, videla sam poruke da je zaista dužan, ne izlazi iz kladiocine do tri ujutru.
Maja nam je otkrila i ko joj se najmanje dopada u “Zadruzi”, a ko najviše:
– Fran mi je bio simpatičan sa Paulom, bio mi je kao neka bebica. Međutim, posle svega ovoga što se izdešavalo mislim da igraju igru, ali uveriću se kada budem ušla kako stoje stvari. Nije ispao fer prema Sanji, ali svako bira kako će da igra. Moram da pohvalim misicu Jovanu. Deluje mi kao normalna devojka, ne petlja se nigde, ona mi je simpatična – rekla je Maja, a onda je otkrila sa kim nije u dobrim odnosima…
– Nisam sa Aleksandrom, sa Tomovićem, neki komentari mi se nisu dopali, ali dobro, popričaćemo – rekla je Marinkovićeva, a onda je progovorila o plasmanu…
– Ne znam, sve zavisi od mene i mog ponašanja, i od toga kako se budem pokazala, a narod je taj koji odlučuje, pa ćemo videti. Ne ulazim da tražim ljubav, ulazim da se šalim i budem vesela i pozitivna kao u “Zadruzi 2”. Ako se desi, desi se – zaključila je Maja za Informer.rs a ceo intervju poslušajte u snimku iznad.
Maja Marinković ušla je u rijaliti i šokirala sve, a posebno bivšeg ljubavnika Marka Janjuševića Janjuša.
Maja je istakla da želi da objasni svoju stranu priče, dok je Janjuš negodovao.
– Samo bih se obratio Eni, čestitao joj rođendan. Ona jeste bivša, ali ćemo se truditi da bude i buduća – rekao je Janjuš.
– Potukli smo se i nikada se ne može porediti udarac žene i muškarca. Bila sam plava zbog njega. Neka ode na poligraf za pitanje da li me je tukao ili ne. Leči svoje frustracije na ženama. Ima žensko dete kod kuće, neka razmisli kako bi se on osećao da osvanu sutra njene slike u takvom stanju. Slao mi je poruke da mu supruga brani da vidi svoje dete i ucenjuje ga! Imam sve dokaze. Samo sam jednom zvala njegovu ženu. Zavrtao si mi uši, kada sam rekla da ću te prijaviti – rekla je Maja.
Foto: Printscreen/Youtube
– Nije istina, jeste zvala moju suprugu, groktala je, svašta. Neću da se kunem sada, ali je istina sve što ja sada govorim. Nije to bila neka tuča. Nikada ništa loše ovoj devojci nisam uradio, ja sam muškarac koga ona najviše voli, jedino je u mene zaljubljena – dodao je Janjuš.
U narodu je ovaj datum znan i kao hajdučki rastanak
Dan Svetog velikomučenika Dimitrija, u narodu poznatiji kao Mitrovdan, slavi se 8. novembra po novom kalendaru. Kako kažu narodna verovanja, uoči Mitrovdana i Đurđevdana trebalo bi da je svako kod svoje kuće, a ovaj datum se u narodu označava i kao hajdučki rastanak i doba godine kada počinje zima.
Svetac koga kao krsnu slavu slave mnoge srpske porodice, rodio se u grčkom gradu Solunu od blagorodnih i blagočestivih roditelja, koji dugo nisu mogli da imaju decu.
Bio je sin jedinac, sa velikom pažnjom odnegovan i vaspitan. Njegov otac je bio vojvoda Solunski, pa kada je umro, sin ga je nasledio.
Međutim, Dimitrije je želeo da propoveda hrišćanstvo i javno priznao pred Maksimilijanom da je hrišćanin. Car je bio ljut, pa je smestio Dimitrija u tamnicu. U tamnici mu se javio anđeo božji i reče mu: „Mir ti, stradalče Hristov, mužaj se i krepi se!” Posle nekoliko dana car je poslao vojnike u tamnicu da ubiju Dimitrija.
Vojnici su svetitelja Božjeg zatekli na molitvi, i izboli ga kopljem. Telo njegovo su hrišćani tajno uzeli i sahranili. Iz tela mučenika poteklo je vino.
Kao zaštitnik Soluna, sveti Dimitrije mnogo se puta javljao i mnogo puta spasao Solun velike bede. Čudesima njegovim, smatra se, nema broja. Svetog Dimitrija Rusi smatraju pokroviteljem Sibira, koji je osvojen i Rusiji prisvojen 26. oktobra 1581. godine.
U srpskom narodu Mitrovdan je jedna od većih slava, krsno ime nekih esnafa i dan održavanja zavetine u mnogim mestima. Kako kažu narodna verovanja, uoči Mitrovdana i Đurđevdana trebalo bi da je svako kod svoje kuće, jer ko tada ne bude u svom domu, taj će se preko cele godine noćivati po tuđim kućama.
Običaj je kod našeg naroda da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i iznajmljuju nove.
Smatra se da je vreme posle Mitrovdana varljivo, odnosno da zima može svakog časa da iznenadi, pa se zato učvrstilo mišljenje da je loša sreća ako se nešto ostavi za posle velikog praznika.
Za Mitrovdan se veruje i da predskazuje kakva će biti zima. Ako je dan sunčan, navodno će zima biti blaga, sa malo izuzetno hladnih dana. Ako na Mitrovdan padne sneg, veruje se da će se zadržati sve do aprila.
U Srbiji postoji i verovanje da na Mitrovdan ne treba grditi malu decu, koliko god da su pogrešila ili bezobrazna, jer će navodno onda cele godine biti nestašna.
Kod Srba je davnašnji običaj da Dimitriji imaju nadimke Mita i Mitar, zbog čega je i dan Svetog Dimitrija dobio narodni naziv Mitrovdan.
Komšije za ovo dvoje dece imaju samo pohvalne reči, a kako i ne bi kada rade i ponašaju se kao veliki
Na porodičnom imanju Jeftovića u selu Teočin kod Gornjeg Milanovca živi dvoje mladih, po mnogo čemu posebnih ljudi. Milena (16) i Milan (14) ostali su bez oca kog je pokosila opaka bolest, a brigu o njima sada vodi baka Ljubinka koja im je koliko je mogla zamenila roditelje. Ova žena izgubila je dva sina, jednog dok je Srbiju branio na Kosovu, ali ipak je u njoj ostalo snage da se izbori za svoju unučad.
„Dve sahrane, dva velika gubitka. Majka kad sahrani sinove njoj više nema života. Ipak, zbog Milene i Milana moram još uvek da se borim i da ih izvedem na pravi put“, priča baka Ljubinka za RINU.
foto: RINA
Komšije za ovo dvoje dece imaju samo pohvalne reči, a kako i ne bi kada rade i ponašaju se kao veliki. Od oca su nasledili pet hektara zemlje, koju gledaju i čuvaju kao oči u glavi iako još nisu ni punoletni. Milan ima 14 godina i ne mašta o avionima i kamionima, već ni manje ni više – o vadilici za krompir.
foto: RINA
„Sve poslove na imanju već sam naučio i ništa mi ne pada teško. Posađeni su krompir i kukuruz i ono što je najvažnije dobrog su kvaliteta. Nastaviću tamo gde je moj otac stao i onako kako me je on učio“, kaže ovaj vredni mladić dok na leđima pretovara seno.
foto: RINA
Njegova dve godine starija sestra zadužena je za domaćinstvo, ali ove godine veći deo letnjeg raspusta provela je u malinama. Odlična je učenica u školi, ali i još sposobnija na njivi i u svim seoskom poslovima. Po tome, može da stane rame uz rame sa duplo starijim devojkama.
foto: RINA
„Nije mi teško da idem u nadnicu, kako bih pomogla mojima. Kad bih ja sedela kući onda bi to radila baka, a ona je stara da po vrućini radi te teške poslove. Preko leta uvek može da se zaradi neki dodatni dinar, jer ima puno voća da se bere, zimi je dosta teže“, priča Milena.
Jeftovići žive u nadi da će se i u njihovu kuću, nakon svih srtnih slučajeva vratiti sreća, jer ova mala porodica samo to je i zaslužila.
