Month: November 2020

Ova ispovest doktora Stojana Adaševića, potresla je Srbiju pre skoro deset godina. Kako tada, ona i sada dira naša srca u samu srž. Prenosimo vam njegovu ispovest u potpunosti:

Bolnica, pacijent, operacija, bolest, Foto: Shutterstock

– Osnovno lekarsko vaspitanje stekao sam za vreme studija na Beogradskom medicinskom fakultetu u periodu 1951-1957. godine. Učen sam, prema tada važećoj doktrini, da je dete živo tek sa prvim plačem. S katedre sam, u okviru različitih odseka Medicinskog fakulteta, slušao uvek isto:

„Dete je živo tek sa prvim plačem. Pre toga ono je samo organ majke, kao što je, na primer, zub, slepo crevo ili bubreg. Izvaditi iz majke zub ili slepo crevo isto je što i prekinuti već započetu trudnoću. Tim aktom, veštački izazvanim abortusom, vi uklanjate samo organ majke. Razlog zašto to nije dozvoljeno raditi bez saglasnosti komisije za prekid trudnoće jeste opasnost da nestručna lica dovedu život žene u pitanje. To se mora raditi u za to opremljenim ustanovama, i do određene starosti trudnoće, do kada je relativno bezbedno. Svaki kasniji prekid trudnoće mora da odobri specijalna komisija i mora biti reči o velikoj medicinskoj ustanovi“.

Tako su nas učili u to doba, a i presude ondašnjih sudova bazirale su se na krivičnom zakonu koji je govorio isto – plod je „živ od momenta prvog plača“. Čitane su nam na sudskoj medicini čak i neke presude gde se pominjalo da onaj koji ubodom noža u trbuh trudne žene ubije i plod i izazove porođaj sa mrtvim plodom odgovara samo za laku telesnu povredu jer kod majke nijedna kost nije povređena, prema tome to je laka telesna povreda, a plod se u povredi i ne pominje. Onaj ko nije rođen ne može biti ubijen.

Abortus plakanje trudnoća, Foto: Shutterstock

Tako vaspitavan i učen od svojih nastavnika, krenuo sam da specijaliziram ginekologiju i akušerstvo i hrabro da vršim utrobna čedomorstva – arteficijalne abortuse. Prvo sam to radio pod budnim okom starijih kolega, a posle i samostalno. Bio sam ubeđen da radim ispravan posao, i trudio sam se da to „vađenje zuba“ ili utrobno čedomorstvo što manje boli ženu i da prođe sa što manje komplikacija. Jednog dana, mislim da sam već bio mlad specijalista, sreo me je jedan poznanik i, pošto smo išli u istom smeru, usput smo se raspričali. Na njegovo pitanje da li radim abortuse, ponosno sam odgovorio:

„Kako da ne! I to u lokalnoj anesteziji, tako da je žena svesna, ja sa njom pričam a ona i ne primeti (ako sam dobro dao anesteziju) da sam već uradio abortus, i biva prijatno iznenađena kad joj kažem da je gotovo, a ona tek očekuje početak“.

Na to me je on pitao da li znam da su to živa bića, da ja ubijam život ljudskog stvora? Sa podsmehom sam mu rekao: „Ma hajte, molim vas, kakve gluposti! To su neformirane mase!“ Vreme je teklo, javljala su se nova naučna dostignuća i pojavio se i ultrazvuk sa svojom dijagnostikom. Počeo sam da ga obilno koristim i da se u njemu usavršavam. Doneo mi je puno iznenađenja. Video sam plod, rad njegovog srca, njegove pokrete, otvaranje usta. Kod starijih plodova zapažao sam i pojavu sisanja palca, a onda, pošto je dijagnoza trudnoće bila postavljena, ta žena je po njenom zahtevu, išla u salu za abortuse – takozvanu kiretanu – da bi se izvršilo utrobno čedomorstvo. Ruka koja se do malopre kretala posle toga je često puta ležala na instrument-stolu, nepokretna, mrtva, palac koji je plod do malopre sisao – bio je tu, ali mrtav.

Počeo sam da razmišljam, pa ovo je ipak živo, ima usta, sisa palac, kreće se. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se sve vidi na ultrazvuku, a posle evo, to isto ljudsko biće leži u komadima na instrument-stolu ili su njegovi izvesni delovi u tegli vakum aparata. Jedanput se desilo da je trebalo da izvršim utrobno čedomorstvo, a da je jedan član tog para bio moj bliski rod. Samouvereno sam seo i počeo da radim, otvorio grlić i zgrabio kleštima prvo na šta sam naišao i izvukao ruku. Bacio sam je na instrument-sto i gle, živac ruke pao je na deo koprese polivene jodom. Jod je nadraživao živac i ruka je počela da se trza. Normalan efekat koji smo puno puta na vežbama iz fiziologije radili sa žabama i njihovim živcima, kada smo pručavali fiziologiju mišića i živaca. Pošto se ovo vrlo retko dešava, a meni se ovo desilo samo jedanput, rekoh sestri:

„Pazi, trza se kao živčano-mišićni preparat“. Sestra odgovori: „Ju, kao da je živo“.

Uđoh ponovo u matericu i zgrabih nešto i sad izvukoh nogu. Rekoh u sebi: „Pazi, da ti sada nervus išijatikus ne padne na jod, pa da ti se sad i noga ne trza. „Pažljivo ja spustih nogu na sasvim drugi kraj, ali neka iznenadna buka – pad nekog gvozdenog predmeta u susednoj sobi me trže, te se noga izvi – odlete i živac pade na jod. Noga se trza. Sada, sav napet, opsovah, jer mi se to prvi put desilo u mojoj praksi (a bila je u to vreme već vrlo bogata) i rekoh poluglasno: „Sada još samo fali da izvučem srce koje kuca“.

Uđoh kleštima zgrabih i … stvarno, ja izvukoh i bacih na kompresu srce koje je kucalo. Stadoh sa radom, odjedanput shvatih da je to ubistvo, jer sam do malopre na ultrazvuku video to živo srce kako kuca, ruku i nogu kako se miču, dok su još bili svi u jednom komadu. Ne znam kako sam izgledao, ali odjedanput sam čuo glas sestre: „Doktore, šta je sa vama, je li Vam loše?! Da li da zovem nekog dugog da završi?“ Trgoh se. U sebi se pomolih Bogu i rekoh: „Bože, vadi me sada iz onog u šta sam upao.“ Počeh ponovo da radim i bez ikakvih komplikacija završih ono što naš naivni narod zove „čišćenje“.

Od tog doba, počela su moja razmišljanja i shvatanja da bez obzira što ne radim privatno, što ne radim direktno za novac, ipak sam izvršilac ubistva, i to ne samo dželat nego i sudija koji to odobrava i presuđuje… Pravdao sam se pred sobom, da sam samo stručnjak – vojnik snajperista koji kao u ratu puca i ubija iz principa – za ideju, a ne plaćeni ubica, privatni ilegalni aborter, koji ubija za novac. Slaba vajda. Počeli su čudni snovi sa noćnim morama. Kao rezultat svega toga sazrela je moja odluka da prekinem da vršim utrobna čedomorstva koja sam radio 25 i više godina. I to po deset–petnaest dnevno, a nekad i više.

Beba roditelji maženje, Foto: Shutterstock

Razlog – moje saznanje da je ljudski plod od svog samog začeća živ i živo biće, i da to nije ni organ majke, ni organ oca, već nešto treće. Sve ovo nije bilo plod nikakve teološke indoktrinacije, kao što to žele da prikažu pojedini ateisti i feministkinje, već čisto iskustvo stečeno poznavanjem biologije, bioloških i medicinskih zakona i ultrazvuka. To što se moje saznanje poklopilo sa teološkim stavom po kom je ljudski plod živo biće od začeća, dakle od same zigote (oplođene jajne ćelije), samo je dolazak do istog cilja preko dva različita puta. Ja se u ovom članku baziram na čistoj faktografiji, materijalističkoj i materijalnoj tehnici, koja nasuprot nekim krivičnim zakonicima i učenjima – dokazuje da je ljudski plod živ od začeća.

Smatram da činjenicu da je ljudski plod živ od začeća treba više i češće iznositi kako u masovnim medijima, tako i preko specijalnih predavanja pred ovaj naš narod. Isto vredi i za stav da je utrobno čedomorstvo mnogo veći i teži greh od običnog ubistva, jer je ljudski plod u materici nemoćan da se brani, a ništa nije skrivio, on je jedini bez lične krivice u ljudskom rodu, jer on još nije rođen. Ovome je cilj da bračni i vanbračni parovi shvate kolika je njihova odgovornost u trenutku bračnog ili vanbračnog polnog čina, i to pred Bogom i pred sobom, i kakve posledice taj čin donosi.“

Dr. Stojan Adašević

Kako izgleda odgajati bolesno dete u Srbiji? Kako izgleda prebrojavati svakog jutra, svakog časa, koliko je poruka dosad uplaćeno njemu za pomoć? I šta te kao roditelja u takvoj jednoj nepodnošljivoj situaciji održava da ne prsneš do sledećeg dana? O ovome smo razgovarali sa Bojanom Zarićem (36) iz Čačka, tatom malog Miloša koji boluje od cerebralne paralize.

“Najveći problem je to što od države nemamo pravu pomoć. Problem je bio uopšte doći do dijagnoze. A kad dobijete neki vid dijagnoze, tek onda kreće borba da nađete gde da dete lečite jer nema te ustanove gde je sve na jednom mestu. Izgubili smo dragoceno vreme dok smo saznali sve što treba. Od doktora dobijete ono osnovno, ali mi smo više saznali od običnih ljudi koji su u sličnoj situaciji kao mi”, priča za portal Nova.rs Zarić.

Miloš je dete iz kontrolisane trudnoće koja se završila u 36. nedelji hitnim carskim rezom zbog abrupcije placente. Rođen je sa 3.200 grama. Odmah po rođenju je reanimiran i narednih 18 dana proveo je na respiratoru. Zbog nedostatka kiseonika imao je krvarenje na mozgu i ciste. Prvi znaci da nešto nije u redu javili su se kad je imao šest meseci, a u drugoj godini mu je postavljena dijagnoza cerebralna paraliza.

On jeste veselo i nasmejano dete, voli da se mazi i igra sa drugom decom, ali on još uvek ne sedi samostalno, ne hoda i ne govori. Da bi to uspeo, potrebni su mu svakodnevni fizioterapeutski tretmani, banjsko lečenje, ortopedska pomagala, kao i rad sa logopedom i defektologom duže vremena.

“U državnim centrima sa decom se radi kao na traci, po pola sata, jer ih ima mnogo koji zbog raznih problema dolaze. A ona se onda uplaše, zgrče, pa skoro ne bude boljitka. Kad je Milošu nešto nepoznato, on se samo još više stisne i onda bude gore. S druge strane, privatni centri su mnogo bolji jer se tamo svakom detetu posvete, ali to košta, a i nije sve na istom mestu, već su vežbe na jednom, logoped na drugom…”

Tata Bojan kaže i da je mali Miloš počeo da, u konsultacijama s doktorkom iz Novog Sada, pije jedan ruski lek koji mu pomaže, ali da njega ovde nema, pa ga nabavljaju iz Moskve kako znaju i umeju.

“Ja onda naručim više, pa podelimo s roditeljima koji imaju sličan problem. Mame su napravile grupe po društvenim mrežama, pa razmenjujemo kome šta fali.”

A kad naiđe crn dan, kad počne da mori pitanje kako dalje, Bojan priča da pomaže samo jedno.

“Miloš je uvek nasmejan. Bilo šta da mu uradimo, on se smeje. E, to nas diže”, priča Bojan i kako nadu vraća to što je Miloš ovih dana počeo pomalo da puzi.

A da bi još više napredovao, treba novca za terapije. Da živimo negde drugde, novac za lečenje bolesne dece se verovatno ne bi skupljao preko društvenih mreža i SMS porukama. Ali tako je kako je.

Kako navode na sajtu Fondacije Budi human, svi oni koji mogu i žele, Milošu mogu da pomognu slanjem SMS poruke 813 na broj 3030.

Za slanje SMS poruke iz Švajcarske, upišite human813 i pošaljite SMS na broj 455

Uplate na dinarski račun: 160-6000000069925-85

Uplate na devizni račun: 160600000006994040

IBAN: RS35160600000006994040

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Uplate platnim karticama putem linka: E-doniraj

Uplate sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal

A ako ne možete da donirate, dovoljno je da samo zapratite jedan Instagram profil. Naime, nedavno je pronađen kupac koji će kupiti Instagram profil posvećen malom Milošu Zariću (za_milosa) kada bude imao 150.000 pratilaca i taj novac kompenzovan od kupovine profila će ići za Miloševo lečenje cerebralne paralize. Zato zapratite Instagram profil za_milosa.

Medicinska sestra iz Novosibirska u Rusiji dobila je momentalni otkaz u bolnici nakon snimka koji obilazi ruske ali i svetske medije.

Snimci prikazuju stravične prizore u kojima medicinska sestra baca devojčicu na krevet i vuče za kosu. Ko zna koliko je dugo trajala njena tortura nad decom i koliko bi još trajala da sve nije snimila jedna majka koja je u to vreme bila u poseti u bolnici svojoj deci.

Žena po imenu Irina Čeri je ruskim medijima rekla da je videla da je medicinska sestra u jednom trenutku zgrabila dete za kosu. U neverici, pogledala je malo bolje, misleći da joj se pričinjava, ali sestra je nastavila sa maltretiranjem deteta.

Snimak je brzo obišao ruske medije i došao do direktorke, koja je sestri uručila momentalni otkaz, a zakonske posledice po sestru znaće se nakon suđenja.T.G.

U policijskoj stanici sve je pričao kao da je na kafi sa prijateljem

Žitelj istočnog Londona Nadaradža Nitijakumar (41) ubio je trogodišnjeg sina Nigaša i 19-mesečnu ćerku Pavinju u svom stanu.

Nitijakumar je iskoristio trenutak kada mu se supruga tuširala u kupatilu da nožem prereže vrat deci, što je šokiralo tamošnju javnost.

Potom je nazvao policiju i rekao šta je uradio. Kada su došli, mirno je prihvatio hapšenje i odlazak u pritvor.

Dok je neutešna supruga u društvu familije pila lekove za smirenje pitajući se šta se dogodilo sa njenim mužem da počini takav zločin, on je policiji, a kasnije i sudu sve priznao. Policajci s lica mesta istakli su da je Nadaradža bio neuobičajeno miran i staložen, kao da je na kafi sa prijateljem.

“Tokom saslušanja rekao je da ga je karantin bacio u depresiju, te da je ludeo od mušterija u prodavnici kada se sve u junu ponovo otvorilo. Nije mogao da ih podnese. Sve je mrzeo oko sebe, smučio mu se život. Razmišljao je o samoubistvu ali to nije uradio jer bi uništio živote dece. Zato je shvatio da je bolje da njih liši života da ne prolaze kroz ovaj pakao epidemije više”, rekao je policajac iz stanice u istočnom Londonu.

Doktor je na sudu izneo svoje viđenje duševnog stanja ubice. Rekao je da je očito da je već nekoliko godina unazad patio od depresije ali je to vešto kamuflirao i nije je lečio.

“Jasno je da je upao u stanje pomračene svesti u kući kada je odlučio da ubije sopstvenu decu”, rekao je doktor.

Ubica je trenutno u psihijatrijskoj ustanovi pod strogim nadzorom dok se ne donese odluka kakva kazna bi bila najbolja za njega.

Na prvi pogled reći ćete da je ovo samo jedna porodična harmonična slika. Usklađene boje odeće porodice, osmeh, sve izgleda u redu.

Međutim jedan detalj je bizaran i misteriozan. Nikako mu tu nije mesto a opet, izgleda i on usklađen.

Ne zna se kako je detalj nastao i ko se tu krije. Napišite da li ste ga našli i vaše objašnjenje o čemu se radi.

Kao da su predosećali da će se nešto užasno dogoditi

Australijanci Džim i Sabina Meter otišli su na proslavu sedme godišnjice braka ni ne sluteći da će im to biti poslednje zajedničko putovanje.

Roditelji četvoro divnih mališana poginuli su na putu kod gradića Kepel u zapadnoj Australiji zakucavši se u drugo vozilo. Džim i Sabina dva meseca su planirali ovo putovanje, pošto poslednju godišnjicu braka nisu mogli da slave jer je ona bila u bolnici na porođaju.

Roditelji su bili od onih uzornih, pa su samim tim i decu vaspitali da budu dobra i poštena. Sedmogodišnji sin Džetro molio je roditelje da ne idu na put.

“Govorio im je da će mu jako nedostajati i da ima osećaj da će se nešto dogoditi. Otac je njegovu zebnju pripisivao silnom gledanju crtaća. Džetro kao da je znao da mu se majka i otac više neće vratiti kući”, rekla je neutešna Sabinina majka Liz.

Džim i Sabina su sahranjeni u Pertu gde su i živeli, a deca su posle na grobu ostavili koverat sa porukom sledeće sadržine:

“Večno ćete nam nedostajati. Prerano ste otišli na onaj svet, ali znamo da ćete nas čuvati odozgo i gledati šta radimo”.

Srbi se na internetu šale sa svim i svačim, međutim nekada to ode predaleko, pa više nije smešno, već je ružno i ponižavajuće. Tako se ovih dana pojavila Instagram stranica “Šminkanje Ciganki” koja ismeva šminku Romkinja uz kranje degradirajuće komentare.

Možda bi bilo okej da je ova stranica usmerena ismevanju svih žena koje se nisu najpreciznije našminkale, ali već iz naziva jasno je da je namera ismevanje šminke koju nose Romkinje.

U pokušaju da bude duhovita, osoba iza stranice kači slike Romkinja sa interneta, a uz fotografije kači opise koji i sami podrugljivo imitiraju govor Romkinja.

Evo nekih primera – obratite pažnju na opise fotografija.

*

*

*

*

*

Kakva god estetika i šminka ovih žena bila, to nije razlog da se na ovaj način ismevaju samo zato što su Romkinje i to u trenutku kad većina Roma u Srbiji i dalje živi u užasnim uslovima, a na svakom koraku prate ih predrasude i diskriminacija koju ovakvi postupci samo pogoršavaju.

Brojna istraživanja pokazuju da se Romi i Romkinje u Srbiji nalaze u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na većinsko stanovništvo u gotovo svim oblastima društvenog života, kao i da su izloženi duboko ukorenjenoj socijalnoj isključenosti.

Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije za 2019. godinu ukazuje na činjenicu da samo 9% romske dece ide u vrtiće, 84% dece upisuje osnovnu školu, a završava je samo 67%, u poređenju sa 96% neromske populacije. Stopa nezaposlenosti Roma i Romkinja je izrazito visoka u odnosu na stopu u opštoj populaciji (16%) i iznosi 36% (45% za Romkinje). Veliki broj romskih domaćinstava još uvek nema pristup električnoj energiji (32% podstandardnih romskih naselja nije priključeno na mrežu električne energije) i vodi za piće (u 38% podstandardnih romskih naselja stambeni objekti nisu priključeni na vodovodnu mrežu). Sve preporučene vakcine primilo je samo 12,7% romske dece, u poređenju sa 70,5% neromske dece u zemlji, navodi se na sajtu Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije.

Postojanje stranica poput ovih svakako ne doprinosi nastojanjima nas kao društva da se poboljša položaj ove ranjive zajednice – tako da bi trebalo da razmislite da li vam je ovo zaista smešno i zbog čega je tako lako podsmevati se “loše našminkanim Romkinjama”.

***

Bonus video:

*Sve pišti od respiratora, aparata, šištanja pluća * U Jedinici intenzivne nege nema nijednog slobodnog kreveta * U momentu kada smo bili u crvenoj zoni, bio je i jedan egzitus

Teritorija Kliničko-bolničkog centra “Bežanijska kosa”, koji je kovid bolnica, uopšte nije ravnomereno raspodeljena na zelenu i crvenu zonu. Zelenu čini samo hol na ulazu u zgradu, a sve dalje od ulaznih vrata ove zdravstvene ustanove, i svaki sprat više, čini crvena, u kojoj se život bori protiv smrti. U kojoj se i lekari i sestre uporedo sa pacijentima bore za vazduh. U kojoj je svaki sekund života obolelih od korona virusa sreća, i uspeh…  Pehom se smatra svako stavljanje na respirator. Još većim pehom, svaka smrt.

Ulazak u crvenu zonu KBC Bežanijske kose Foto: Marko Jovanović

Ova bolnica je u kovid sistemu od 23. juna ove godine, i od tada nijednog momenta nije izlazila iz njega. Druge su izlazile, pa se vraćale. Ujedno je i jedina ustanova u Beogradu, u kojoj se operišu pacijenti oboleli od korona virusa, a čija je crvena zona postala svakodnevni deo života zdravstvenih radnika zaposlenih u njoj.

– Odavde počinje rastanak sa ovim delom sveta. Ovde se presvlačimo i ulazimo u crvenu zonu – kaže nam naš vodič, direktorka KBC “Bežanijska kosa”, prof. dr Marija Zdravković, koja je i sama dva puta imala koronu, a čiju je majku, nažalost, uzela ova neman od pošasti:

– Većina ljudi se ove crvene zone najviše plaši. Mi, zdravstveni radnici se ne plašimo. To je naš svakodnevni život. Mi ovog trenutka živimo deo naših života u crvenoj zoni.

Crvena zona u ovoj ustanovi deo je koji je fizički odvojen i napravljen uz poštovanje striktnih epidemioloških mera za sprečavanje širenje kovida 19 među zaposlenima u bolnici. Da li se sve mere poštuju, svakodnevno proverava intrahospitalni tim.

– Ulazimo prvo u šok. To je najteži deo, a posle ćemo ući u lakše delove – priprema nas prof. dr Zdravković.

Nalazimo se na drugom spratu bolnice gde leže najteži pacijenti. U nekadašnju hiruršku kliniku – hirurgiju, ortopediju, urologiju, sada su se “uselili” najteži pacijenti.

– To je naš glavni šok. U njemu su se nekada lečili pacijenti koji su bili operisani od najtežih maligniteta, rađene im teške hirurške operacije… To je sada najviša zona šoka. Ovde počinje, u stvari, deo gde leže oni koji se bore za život. Koji su na ivici. 33 je u ovoj bolnici u Jedinici intenzivne nege. To je veliki broj. Ovo je jedina kovid bolnica u Beogradu u kojoj rade operacione sale, u kojima se operišu hirurški kovid pacijenti. Jer, ovo je kovid bolnica u kojoj je operacioni blok u centru kovid zone, bolnica koja je dežurna za akutne kovid infarkte. Jedino mesto gde se hirurški mogu lečiti kovid pacijenti.

Radost za svakog pacijenta koji se skine sa respiratora

– Imali smo takvih mnogo. Na desetine nam je poslato iz drugih ustanova – priča nam prof. dr Zdravković.

Jedan od pacijenata kojeg srećemo, i koji je raspoložen da priča, došao je u ovu ustanovu poluživ. 

– Imao je minimalne šanse da preživi. Manje od 10 odsto. Urađen mu je veoma kompleksan hirurški zahvat. Velikim uspehom naših timova, njemu je spasen život. Bio je na respiratoru, probudio se posle 4 dana, i on se sada dobro oseća. Mi kad stavimo pacijenta na respirator, trudimo se da on bude na njemu što kraće. Što je duže na respiratoru, manja je šansa da se “skine” sa njega. Zato mi sa ponosom pričamo o pacijentima koji su skinuti sa respiratora posle 40 dana. Posle 10 dana, to je veliki uspeh i za doktore i za pacijenta – priča nam direktorka ove kovid ustanove.

Pacijent o kojem nam govori, kaže nam da nije znao šta ga je snašlo.

– Bio sam do poslednjeg dana zdrav. Veče uoči svega sam išao da trčim. Moramo se čuvati – kaže nam on i ne zaboravlja da pohvali lekare i sestre, koji brinu o njemu i svim drugim pacijentima:

– Veliki borci. Sreća je za državu imati ovakve doktore, sestre… 

Direktorka nam odmah pokazuje na pacijenta čiji je bubreg napala korona.

Od nade do kompletnog sloma usled tempirane bombe 

– Ovo pored pacijenta je dijaliza. Ovaj aparat menja bubreg napadnut koronom – navodi ona i sprovodi nas pored pacijenata koji su intubirani: 

– Mnogo ih je – vidimo i sami ali njene reči odzvanjaju u ušima više nego zvuk respiratora i svih aparata:

– Vidite. Radimo tešku proceduru. Pulsiranje centralne vene. To je jedna od najtežih procedura kada se uvodi kateter da bi se pacijent hranio. Reč je o pacijentu koji je juče bio dobro. Možemo slobodno da kažemo, juče je bio značajno bolje, u poboljšanju, ponadali smo se da će biti dobro, noćas se dogodio kompletan slom od korone i čovek je intubiran jutros u ranim časovima. To je ogromno razočarenje za nas. Kada se nadamo najboljem a u roku od nekoliko sati se dese strašne promene, potpuno neočekivane, jer je ta bolest kao neka tempirana bomba.

– Ona u nekom trenutku eksplodira. Zato mi je najgore kada gledam komentare “zašto nas plaše”, “zašto nam govore o koroni”. Mi nikog ne plašimo. Korona je opasna. Ne treba prikrivati istinu.

Timski rad je suština organizacije ove bolnice. Smene su korigovane u skladu sa situacijom. Traju 6 sati, osim u intenzivnoj nezi, gde su po 4 sata.

– Samo tako možemo do izuzetnih rezultata lečenja pacijenata, iako ova bolest ima visok mortalitet a najveći mortalitet je ovde. Teško nam je da kažemo, ali svi pacijenti koji uđu u intenzivnu negu, njih 50 odsto nema šansu da izađu iz nje u startu. I sve više se povećava taj rizik kako vreme odmiče. Ali, jako se trudimo. I, vrlo smo srećni, i veliki je uspeh i sestara i lekara koji danonoćno daju sebe nameštajući aparate, parametre, dajući lekove, za svakog ko izađe sa intezivne nege. To su veliki uspesi medicine, uopšte, ne samo u Srbiji.

Crvena zona KBC “Bežanijska kosa” Foto: Marko Jovanović

Traži se krevet više na intenzivnoj nezi 

– Vidite. Sve je puno. U ovom momentu u intenzivnim jedinicama nema slobodnih kreveta. To znači da ćemo za svakog za kog se pogorša napraviti mesto. Ali, vidite, sve je puno. Vidite li jedan slobodan krevet? Nema ga. Tačno je. Ne završe svi u intenzivnoj nezi. Isto tako je tačno da se ne zna ko će kad završiti u njoj, a i kada nisi u intenzivnoj nezi, korona bolest je teška. I nije istina da je izmišljena  – s pravom, višim tonom kaže prof. dr Zdravković.

Naleteli smo na pacijenta koji je imao jake bolove u trbuhu. Ispostavilo se da mora da operiše slepo crevo. Ali, ispostavilo se i neposredno posle operacije da on, u stvari, ima koronu. Mlad čovek. 40 godina. U KBC “Beženijska kosa” bio je 14 dana. Juče, kada smo bili u njoj, spremao se da krene kući.

– Bilo mi je jako teško. Temperatura, visok pritisak… Potrudite se da se zaštitite što više moguće. Ako vam se i desi, ne daj Bože, da se zarazite, tu je ovo osoblje koje će nas izvući iz korone. Nadam se – rekao je za Telegraf.rs ovaj Beograđanin.

Cela bolnica je, kao što rekosmo na početku teksta, crvena zona. Zelena je samo na ulazu. S obzirom na smene koje imaju, gde se neke završavaju u dva sata posle ponoći, kada gradskog prevoza nema, bolnica je sama organizovala prevoz radnika. Tako rade još od juna meseca, priča nam direktorka dok silazimo sa drugog, onog “najgoreg” i najzahtevnijeg sprata, na prvi.

– Sada se nalazimo u Odeljenju poluintenzivne nege. Ljudi koji, ovako, pomalo ustanu kao ovaj pacijent na hodniku, i sami se rehabilituju, imaju bolju kliniku sliku. Izuzetno je bitno da se i pacijenti bore – kaže nam profesorka a Sarajlija, koji, kako reče plaća porez u Beogradu, i na kojeg su se odnosile direktorkine reči, prekinu je.

– Doktorka je malo skromna. Mi smo ovde kao u Hjustonu u odnosu na gore, na centar  (šok odeljenje na drugom spratu). Ma… Ovo su heroji. Ovo su žene heroji. Bez njih bi naše zdravstvo bilo propast.

Sestra jedva ostala živa, vratila se u “rat” posle 3 meseca

Na prvom smo spratu na kojem je i on. Odeljenje kardiologije danas je Odeljenje poluintenzivne brige o pacijentima.

– On je bio jako lošeg zdravstvenog stanja, izuzetno ugrožen – nastavlja nam direktorka o Sarajliji:

– Srećni smo što ga vidimo sada na hodniku, da može da priča. Nama je to nagrada za naš rad.

Dok šetamo, poziva sestru Nadu da nam priđe. Tu je, na hodniku prvog sprata. 11. novembra biće joj dodeljen orden predsednika Aleksandra Vučića.

– Nada je glavna sestra ovog odeljenja koja je i sama obolela. Imala je jako tešku formu kovida i jedva ostala živa. Sada ima i fibrotične posledice na plućima. Predložili smo je za orden predsednika države. Od prvog dana je bila ovde među pacijentima kao i mnogi drugi. Predložili smo nju jer je delila i dobro i zlo. Razbolela se, jedva ostala živa i vidite gde je sad – kaže prof. dr Zdravković.

Skromno, sestra Nada, inače majka troje dece, kaže da je potrebna pacijentima. 

– Čim sam se oporavila, vratila sam se posle 3 meseca. Na početku sam se plašila, više ne. Bilo je teško ali i ovim našim pacijentima je jako teško, i potrebna im je pomoć–  kaže sestra Nada, čije je jedno od troje dece student medicine i budući doktor.

Prof. dr Marija Zdravković, direktorka KBC “Bežanijska kosa” Foto: Marko Jovanović

Zdravstveni radnici kada se razbole, znaju šta ih čeka. Ali, kako kažu, stisnu zube, zaćute, i nastave dalje. Ostavljaju svoje živote, svoju decu, i borave ovde, svesni u šta ulaze.

– Najveći peh je kada shvatite da, iako, sve činite, pomoći nema – govori nam profesorka dok nas uvodi u drugu intenzivnu negu, drugi šok, a nekadašnju koronarnu jedinicu, jednu od najvećih u Srbiji:

– Sada je to šok korona 2. Ovde uglavnom leže pacijenti koji imaju kardiološke probleme. Najveći broj njih je intubiran, neki od njih su i na aparatima, respiratorima, a ove NIV maske koje imamo, na korak su od intubacije. Sve su to jako teški pacijenti.

Prolazimo pored kreveta u kojem je relativno mlada žena. Profesorka nam objašnjava da ima veoma tešku koronarnu bolest, predinfarktno stanje.

– Vidite kako su to strašni prizori.

U trećem šoku smrt

Dolazimo do trećeg šoka. Nailazimo na prizor kojeg smo se plašili pre nego što smo ušli u kovid bolnicu, a mislili smo da je najteže gledati osobe koje se muče da udahnu vazduh.

– Vidite, imamo jedan egzitus, nažalost. Nemaju sve priče srećan kraj. Umire se i pored svega – kaže slomljeno direktorka. 

Na hodnicima rezervni respiratori. U slučaju da se nešto desi, i da nema slobodnih u sobama, uvek mogu da se ubace, jer svaki od ovih pacijenata koji su sada, uslovno rečeno dobro, i van mehaničke ventilacije, za dva sata mogu da se nađu na njoj, usled pogoršanja stanja.

– Mi imamo dovoljno respiratora. I Srbija ih ima, ali mi nemamo dovoljno lekara i sestara koji mogu da brinu o respiratorima. Jako se trudimo da damo sve od sebe. I potpuno je nejasno da ljudi idu po žurkama. Nama nije jasno kada čujemo da su se oni tamo negde sastajali, nešto su slavili. Ljudi su i dalje nesvesni u koje stanje mogu da dovedu i sebe i druge. Oni će možda proći lakše ali će ti drugi proći jako teško. I drugo, nemoguće je tražiti toliko slobodnog mesta, toliko lekara, sestara, a oni idu po proslavama. Niko od nas unazad četiri meseca nije bio po proslavama, niti imamo snage. I mi nemamo vremena ni za kakve proslave – ističe naša sagovornica.

Prof. dr Marija Zdravković, direktorka KBC “Bežanijska kosa” Foto: Marko Jovanović

Pluća od paučine

Ulazimo i dijagnostički cenar. U njemu radiolozi rade skenere 24 sata.

– Kako izgledaju ti snimci? Izgledaju grozno pogotovo kod ljudi koji su gore na intenzivnoj nezi. Istina, skener pokazuje koronu i kada je PCR test negativan. Naš skener je star 14 godina, radi, ali se nadamo da ćemo da dobijemo nov, jer pri pomisli da ovaj može da stane, ja se ježim kao direktor.

Ljudi koji rade na skeneru tu su ceo radni vek. Maltene su pred penzijom.

– Ovo je klasična slika korone, ovi beli delovi, to su delovi pluća, koji više ne rade. Oni se šire kao iz žarišta bolesti i u jednom trenutku kao da rešetaju pluća. Pluća ne smeju biti bela, moraju biti crna, ovo po plućima belo kao dim, to je bolest koja ih je uništila. Ovaj pacijent nema sa čime da diše tu gde je belo. Bolest se jako širi, obično sa zadnjih krajeva prema napred. Napred ostaju ti delovi koji mogu da dišu – objašnjava nam prof. dr Zdravković.

Pluća pacijenta obolelog od korona virusa Foto: Marko Jovanović

Na pitanje da li bilo koja druga bolest izaziva ovakve promene na plućima, kao iz topa kaže da ne.

– Ovo je karakteristično samo za koronu. Kada vidite ovakav snimak pluća, ako je paučina po njima, mi kažemo da i student medicine kada vidi ovo mora da kaže da su ovo korona pluća. Tu nema omaške.  Ne mora PCR da bude pozitivan, to samo znači da je virus sišao dole, da više nije u grlu, i da napada svaki organ. Mi danas znamo da korona napada pluća, srce, da korona napada bubrege, jetru, mišiće i nerve. Kod koga će šta napasti, zavisi koliko osoba ima otporan organizam – navodi prof. dr Zdravković.

Predavanja u amfiteatru zamenila oprema

Sada se u ovu bolnicu primaju oni koji su se zarazili pre 5, 6 dana, i čije se stanje polako komplikuje.  O njima brinu radnici koji su i po nekoliko sati u duploj opremi – pantalonama, majici, skafanderu, nose duple rukavice, duple maske, kaljače, kape i vizire.

Ova oprema zauzela je amfiteatar ove ustanove, u kojoj su predavali i mnogi inostrani profesori.

– Oprema je klasifikovana po brojevima, da se ne bi gubilo vreme. Uniforma se obuče i kada se izađe sa posla, ona se baca na otkuvavanje. Ovo je naš amfiteatar, nekada najlepši amfitear za edukaciju i držanje predavanja. Sada je ovo najvažnija edukacija za život. Borba protiv kovida – rekla nam je prof. dr Zdravković.

I za kraj. Najgore je kada porodica ne zna šta je sa njihovim najmilijima, koji su vezani za krevet, nisu u mogućnosti da govore, bore se sa kovidom. Svesni toga, ova ustanova je dozvolila da pacijenti imaju kod sebe mobilne telefone.

– U ovoj bolnici ima skoro 300 pacijenata i jako je teško dati informacije na 300 poziva. Zato smo dozvolili da imaju telefone. Potpuno razumemo koliko porodica brine i u kolikom su strahu. Za one pacijente koji su na respiratoru, informacije se daju na broj telefona koji je na sajtu svakodnevno od 8 do 14 sati. Samo molimo rodbinu da zove po jedan član za jednog pacijenta da bi svi dobili informacije o svojima – kaže nam za kraj razgovora direktorka KBC “Bežanijska kosa”.

(Telegraf.rs)

Već šesnaest godina nadam se pravoj istini kako je moj sin ubijen. Svih ovih godina ne odustajem od pravde i da ćemo saznati ime ubice. Ipak, decu nam niko ne može vratiti bez obzira na sudske presude.

Za ovih 16 godina, od kako su dvojica gardista ubijena u kasarni Topčider pod još ne rasvetljenim okolnostima, Janko, otac Dragana Jakovljevića, nebrojano puta pomenuo je nadu. I iznova sada u izjavi za “Blic” da on i njegova porodica ne odustaju ni posle prozivki, pretnji, ali i sudskih sporova koji su mogli da imaju sasvim drugačiji tok.

Svetlo nad tragedijom upaljeno je iznova presudom suda u Strazburu pre dva dana. Posle devet godina većanja, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je da u Srbiji porodica nije iskoristila sva pravna sredstva. I to je razlog zbog kog je ovaj sud odbacio tužbu porodice gardiste podnetu protiv bivšeg vojnog istražnog sudije Vuka Tufegdžića zbog povrede ugleda i časti ubijenih.

– Za ovih 16 godina svašta smo preživeli… osim bola i nepravde koji su svakodnevni. Niko ne zna ničiji bol. Kažu, tužiš državu, a ja samo želim istinu. Svašta smo preživljavali kad iz našeg sela krenemo ka sudu u Beograd. Sagnemo glavu, odćutimo. Žalosno je sve što se dogodilo i što se još uvek događa sa našom decom i nama koji smo evo ovde – priča za “Blic” otac ubijenog vojnika Dragana Janko Jakovljević.

Govoreći o poslednjoj u nizu presuda koju su dobili, otac ubijenog gardiste kaže da je uspeh što je Evropski sud uopšte razmatrao njihovu tužbu protiv sudije Tufegdžića. Uvažavanje tužbe je i pokazatelj da su bili u pravu.

-Ništa mi ne očekujemo, neku odštetu ili tako nešto. Mi samo želimo da pokažemo da smo bili u pravu i da javnost vidi kakve smo sve strahote doživljali svih ovih godina. Optuživao nas je da lažemo, omalovažavani smo. Gotovo da su zaboravljena naša ubijena deca i zato nam je bitna i ova i ovakva presuda, da podseti na tragediju, izgubljene mlade živote i nerešeni sudski slučaj – kaže otac.

Gardisti Petar Jakovljević i Dražen Milovanović pronađeni su 5. oktobra 2004. sa više prostrelnih rana od kojih su ubrzo preminuli. Prva istražna komisija vojske došla je do zaključka da je u pitanju bilo najpre ubistvo, a potom i samoubistvo. Ovog 5. oktobra, 19 godina kasnije, porodicama ubijenih gardista koje su se okupile ispred kasarne Topčider i ulaza u podzemni bunker “Karaš”, gde su dvojica mladića pronađeni mrtvi, iz automobila u pokretu je dobacivano. Psovke, uvrde i pretnje uputilo je lice koje se pohvalilo učešćem u dva rata, a porodice ubijenih gardista nazvao izdajnicima srpstva. Potom su iz drugog automobila u pokretu usledile nove uvrede.

Porodica ubijenog gardiste obratila se sudu u Strazbuiru jer je sudija Tufegdžić svojom istragom, ali i onim što je javno govorio i kako je nastupao, povredio ugled i čast njihovog mrtvog sina.

Advokat porodice Predrag Savić kaže za “Blic” da odluka Suda u Strazburu – da nisu iscrpljena sva pravna sredstva u matičnoj državi, očekivana.

-Razlog je što nismo još sudiju Tufegdždića tužili u parnici za naknadu štete. Međutim, roditelji ne žele novac, niti im je od njega potreban i to nisu želeli. Roditelji su tražili od Tufegdžića da postupa u skladu sa zakonom i svojim ovlašćenjima, a ne da kao postupajući sudija vređa njihovog sina- kaže advokat porodice.

On dodaje da je uspeh što je ovaj slučaj došao do sedmočlanog veća Suda u Strazburu.

– Mnogo je razlike u anglosaksonskom i našem pravu i teško im je objasniti da je kod nas parnični sud vezan rešenjem iz krivice. Ovo što smo vodili pred evropskim sudom je sa ciljem da se skrene pažnja da istražni sudija ne sme da kleveta i vređa oštećene i žrtve u krivičnim postupcima. Imamo u Strazburu glavni predmet koji je tek na redu o neizvršenju odluke Ustavnog suda da organi postupaju pravovremeno, a oni su dozvolili da sve te optužnice propadnu. Svu snagu usmeravamo ka tom predmetu – kaže advokat Savić.

Da li verujete da postoji predmet koji nas čuva od zla, od suza, od nesreća, od bola i svega lošeg?

Ako verujete, onda je velika verovatnoća da i vi sami imate nešto što nosite uz sebe, makar da se nadate da će vam to nešto doneti sreću.

Ovog puta smo za vas spremili tri amajlije. Izaberite jednu koju bi ste najpre nosili, sudeći po njenoj lepoti, ili jednostavno, onu koja vas najviše privuče. Vaš odgovor može mnogo da kaže o vašoj ličnosti!

Izabrali ste amajliju pod slovom “A”

Bićemo iskreni. Vaš karakter uopšte nije jednostavan. Sa vama se sve može lako, ali sa druge strane, neophodno je naći pravi pristup. Vi ste kao zagonetka, lako ste rešivi, ali je potrebno naći vašu slabu tačku, odnosno način pomoću kojeg je moguće dopreti do vas!

Jako se dobro snalazite u poslovnom abmijentu. To ne znači da iznad svega ste najbolji radnik, sa najviše ideja, ali ste osoba od poverenja, na koje se vaši saradnici uvek mogu osloniti. Nikada ne bi ste izdali osobu koja vam veruje, i što je najvažnije, važite za nekog ko je iskren i pravedan. Odgovoran radnik, odgovoran prijatelj, partner za primer.

Vaša tajna moć:

Vi verovatno toga niste svesni, ali teško da postoji osoba slična vama.

Vi ste pravi kolekcionar tajni!

Vaša porodica, prijatelji i poznanici vas upravo tako doživljavaju! Kad bi ih neko pitao ko je njihova osoba od poverenja, sasvim sigurno bi rekli upravo vaše ime. Znate li zašto je to tako? Zato što umete svakom da uđete u misli i u srce, i da se nađete u pravo vreme na pravom mestu.

BLAGO ONOM KO VAS IMA ZA PRIJATELJA, taj nikada neće biti sam! Vaša tajna moć je vaša snaga, vaša ličnost, i VAŠA DUŠA.
Retko ko ima tako divnu i čistu dušu kao vi!

Izabrali ste amajliju pod slovom “B”

Istini za volju, ova amajlija deluje najjednostavnije. I sami ste upravo takvi. Osoba koja ne voli svađe, koja mrzi laž, koja ne luduje za avanturama i koja je najsrećnija kada je pored onih koje voli. Vi ne umete da komplikujete, nađete rešenja za svaki problem i nikada ne paničite.

Ljudi se često čude jer ste vi uvek nasmejani, otvoreni, potpuno iskreni, verni i predani. Često se takođe dešava da neko pomisli da se vi pretvarate da ste uvek srećni, što i niste, samo eto, znate da nije rešenje da počnete da plačete i da pred svima pokažete svoj bol! Vi ste neko ko zna da je emocije najbolje kriti od onih za koje ne možete garantovati životom da su vam pravi prijatelji i da vas neće izdati.

Vaša tajna moć:

Verovatno će vas ovo zasmejati, ali vi imate moć čitanja misli!

Da, vaša intuicija je zaista snažna, velika, i neverovatna! Možete bez greške da provalite onog ko laže, pa čak i da predvidite neke događaje. Kad bolje razmislite, shvatićete da vam se dešava da ste iz čista mira nervozni, pa da nakon toga saznate neke loše vesti.

To je zbog toga što imate neverovatnu tajnu moć. Iako vam se ovo možda ne sviđa, gledajte to sa vedrije strane – dovoljno ste pametni da vas niko ne izda, i niko ne može da vas slaže!

Izabrali ste amajliju pod slovom “C”

Ovo je definitivno najlepša amajlija. Ona je sastavljena od više delova i deluje pomalo kompleksno i složeno bas kao što ste i vi sami. Vaš karakter je neverovatno jak, kao i vaša moć intelegincije. Za vas će svako reći da važite za jednu zaista pametnu i odgovornu osobu. Rođeni ste za velike životne zadatke i za vas svakako nisu male stvari.

Nemojte se zadovoljiti sitnicama, jer je vas koeficijent intelginecije zaista iznad svakog proseka. Dakle, ulažite u vaše obrazovanje i u rad na sebe, zbog toga što nikako ne možete pogrešiti u tom slučaju!

Vaša tajna moć je upravo vaš mozak.

VI IMATE MOZAK GENIJA.

U stanju ste da rešite i najveće probleme.Ničega se ne plašite, za vas ne postoji nemoguće, ne postoji ništa što bi moglo da vas poremeti.

Rođeni ste za velike stvari i mi vam od srca savetujemo da se potrudite da vaše velike snove i ostvarite.

To je zaista moguće, jer sa takvom inteligencijom kao što je vaša i najveći životni problem je lako rešiv!

Srećno!