Pevačica Tijana Dapčević na samom kraju 2020. godine odlučila je da napiše emotivno pismo Deda mrazu, a njene reči mnogima su izmamile suze.
Tijana se osvrnula na probleme koje svakodnevno uviđa u svom okruženju, te ih je pretočila u pismo Deda mrazu, sa željom da se u 2021. godini reše.
– Dragi Deda Mraze, možda je malo glupo što ti pišem tek sada, kada sam uveliko i majka i tetka. Sada, kada bi trebalo da ti i ja sarađujemo samo oko sadržine poklona jer nam je svima jasno da su sva deca bila dobra, uvek su dobra, dok se za nas odrasle to baš i ne može reći. Izvini što te ne pitamo za zdravlje u julu i avgustu, dok odmaramo u slanijoj verziji sebe. Jedva dočekali sunce i dane bez tačkica u kalendaru koje označavaju obaveze – počela je Tijana, a zatim nastavila:
– Izvini što, ponekad, onako krišom, maznemo poneku čokoladicu iz novogodišnjih paketića. Znaš kako je, padne šećer, padne roletna (u saobraćaju), padne tu i neki PMS – on baš nikad ne bira ni praznik ni mesto. Oprosti što nemamo dovoljno SMS poruka. Oprosti što mnogi i dalje uče decu da postoje boje koje su za dečake i one koje su za devojčice, ali nisam sigurna da li uopšte želim da tražim oproštaj za one koji se svoje dece odreknu ako se uhvate za sve boje odjednom i na sebe navuku dugu. Oprosti onima koji ubeđuju decu da su mami modricu ispod oka napravila vrata, kao da deca ne znaju da vrata služe samo za sakrivanje pogleda od stvarnosti – napisala je pevačica.
– Ako budeš baš raspoložen, oprosti i onima koji dečacima oduzimaju pravo na suze, tvrdeći da im time dodaju muškost. Nikad nisam volela matematiku, a pogotovo ne kad je ovako glupa. I podseti sve roditelje da ispod jelke ne ostavljaju skupe stvari ubeđeni da su deci poklonili snove, a svim ostalim danima paketić svoje pažnje ostave negde u kancelariji, na radnom mestu… i na kraju tebe okrive da ne postojiš. Ljubi te T – završila je ona, a pratioci su je u velikom broju podržali u komentarima.
Jovan Nikolić ima 16 godina, živi potpuno sam u neuslovnoj kući bez struje u selu Vrmdža u okolini Sokobanje.
Društvo brine o njemu, ali su nesrećne porodične okolnosti i odnosi učinili da mu život ne bude lak. Ne želi da bude u hraniteljskoj porodici kao i da živi u kući koju je njegova porodica ranije dobila od jedne fondacije.
Kada dođete kod Jovana, morate da se zapitate kako u 21. veku vreme provodi jedan 16-godišnjak. Potpuno sam, bez struje i vode u kući.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
“Ujutru ustanem, doručkujem, nahranim prase i pse i posle idem da radim. Sa strujom je dobro ali kad nema struje, šta da radiš – ništa”, kaže Jovan.
Osim duga za struju od 200.000 dinara, otac, koji je preminuo, ostavio mu je trošnu kuću, nedovršenu štalu. Sestra se udala, a majku, koja ih je davno napustila, Jovan ne pominje.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
Koliko mogu pomažu mu meštani i opština. Zvanično o njemu brine sokobanjski centar za socijalni rad, ali Jovan ne želi da ode iz kuće u Vrmdži.
Ne bismo želeli da ga silom negde smeštamo, niko ne može licisama da ga drži u hraniteljskoj porodici, jer kao što sam kaže: ‘odmah iste večeri, ja se vraćam kući'”, priča Vladimir Pavlović iz Centra za socijalni rad u Sokobanji.
“Ovde sam navikao, ovde imam svoje ljude, uvek će da mi pomogne svako, u svako vreme, imam gde da radim ovde u selu”, kaže mladi Jovan.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
Slaviša Krstić iz Vrmdže kaže za Jovana da je dobar dečak, poslušan, druželjubiv, druži se sa meštanima, odlazi do komšija, pomaže drugima.
Životinje Jovanu ispunjavaju dan, imao je i magarence s kojim je i zarađivao. Čini se da mu ono najviše nedostaje.
*FOTO: PRINTSCREEN RTS
“Dok sam imao magarence tada je bilo bolje, sa magarencetom dovezem seno, drva”, žali se Jovan.
Jovanu se ne vidi tuga zbog samoće, život ga je naučio da bude skroman, jedino što je dečački tvrdoglav i ne želi da napusti svoju kuću.
– Život je njen poklonila meni, podelila ga sa mnom – kaže Predrag
Predrag Bošković (59) iz Kosjerića od rođenja se bori sa cerebralnom paralizom. Gde god je stigao, stigao je na plećima svoje majke, za koju kaže da je Majka hrabrost.
Olga je pronašla način da pomogne svom sinu, i u školu ga je nosila, a danas i u svojoj 77. godini ona ga prenosi do trema gde Predrag ima drvorezbarsku radionicu. Sve što vidi on jedno rukom može i da napravi.
foto: RINA
– Život je njen poklonila meni, podelila ga sa mnom – kaže Predrag.
Olga je za svog sina bila spremna i maljenska brda da pomeri.
– Četiri godine sam ga nosila u školu, i zimi, i leti – priseća se Olga.
Ni Predrag se nije predavao. Ispred trema rodne kuće smestio je svoju drvorezbarsku radionicu. Tom zanatu okrenuo se pre 30 godina. Sve što vidi, Predrag od drveta može da napravi jednom rukom, a zanat je učio od starog stolara.
– Malo sam zanat krao, a malo sam, čini mi se, i talenta imao u sebi. To nekako leži u meni, u nekom kutku. A i to jednostavno volim, pa mi verovatno zato i ide. Kad vidim da sam nešto završio, za mene je to uspeh – skroman je Predrag.
Nijedna tehnika mu nije strana: od gravure, do dekupaža i pirografije. Svaki predmet koji izađe iz njegove radionice je novi podvig.
foto: RINA
Sada, u kući staroj 120 godina, Predrag živi okružen stvarima koje je sam napravio.
Velika ljubav ovog veštog drvodelje je i muzika. Radio je decenijama bio sastavni deo njegovog života.
Pre nego što sam počeo da se bavim ovim zanatom, svaki dan provodio sam uz radio. Mnogo sam naučio slušajući razne obrazovne i zabavne emisije, kroz njih sam upoznao i različite profesije, predele, zanimanja… To je bio moj prozor u svet. Tada nije bilo mogućnosti kao sada, da možete da čujete pesmu koju volite kad god poželite, nego sam čekao i po nekoliko dana da snimim to što želim. A kada mi to uspe, ne mogu vam opisati moju sreću. Ove mlađe generacije teško da bi to mogle da razumeju – sa radošću u glasu seća se Predrag prošlih vremena.
Ovaj hrabri i duhom snažni Kosjerac, kaže da je oduvek imao i podršku porodice, brata Tomislava, snahe i bratanica, ali i rodbine i komšija, koji su uvek bili tu za njega.
foto: RINA
Kad krene komšija da kosi livadu, povede i mene. Ja ne mogu da mu pomognem, ali napravim neku lepu fotografiju, malo se ispričamo, i brže prođe dan i njemu i meni. Bio sam sa rođakom i na Divčibarama, Zlatiboru… Neke od mojih najlepših fotografija napravio sam upravo na tim mestima – kaže Predrag pokazujući nam fotografije koje su završile na društvenim mrežama.
Detinjstvo i život dvogodišnjeg Marka Simića nesrećno su se završili kobnog 31. maja 1999. godine kada ga je u naručju oca Vladana usmrtila NATO bomba prilikom bombardovanja stambene zgrade u Novom Pazaru. Ovaj mališan, ispostaviće se, bio je jedna od najmlađih žrtava bombardovanja Jugoslavije.
Rođaci porodice Simić prisećali su se kako je Marko samo desetak dana pre pogibije veselo duvao svećice na rođendanskoj torti, trčkarao oko kuće i igrao se.
– Posle šetnje gradom, Vladan i Marko su svratili do prodavnice u toj zgradi kada je počeo napad. U trenutku kada je pala bomba, Vladan je Marka držao u naručju, pokušavajući da ga zaštiti, ali su zajedno nastradali – s knedlom su govorili za “Blic” mališanovi rođaci ranijih godina.
Marko bi danas imao 22 godine, verovatno bio treća godina fakulteta i živeo život dostojan jednog mladog čoveka, međutim, ušao je istoriju kao najmađa osoba koja je stradala od “Milosrdnog anđela”.
Marko SimiĆ
Porodica nastradalog Marka i pojedina udruženja već godinama predlažu da jedan od vrtića u Novom Pazaru ponese ima po najmlađoj žrtvi NATO bombardovanja Jugoslavije.
Podsećamo, u trenutku kada se na ovu stambenu zgradu u Novom Pazaru obrušila NATO bomba život je izgubilo 11 civila među kojima su bili Marko i njegov otac.
Beba Bojana najmlađa žrtva
Beba Bojana Tošović, iz Merdara, sa ocem Božinom, početkom aprila 1999. godine, nastradala je od NATO bombi. Tada jedanaestomesečna devojčica poginula je u očevom naručju kada su rakete, koje su zasule maleno selo na administrativnoj liniji kuršumlijske i podujevske opštine, pale na njihovu kuću. U ovom napadu jedina je preživela devojčicina majka Marija i sama teško ranjena u sedmom mesecu trudnoće.
Sa grupom mališana lečenih i izlečenih od raka otputovala je na Kopaonik
Predsednica Nurdora Joland Korora majka je dečaka koji je pobedio rak,a ove godine je i dobitnica Februarske nagrade Novog Sada.
U aktivizam je uključena bukvalno 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, a celu sebe daje deci i roditeljima u čijoj se koži već i sama snašla.
Sa grupom mališana lečenih i izlečenih od raka otputovala je na Kopaonik, a to nije moglo da prođe bez jednog od njenih statusa koji umeju da pogode u dušu.
– Stojim među 45-oro dece i mladih, lečenih i izlečenih od raka. Koliko borbe i ljubavi na jednom mestu! Tako su mladi, a tako su Veliki! Osećaj je neprocenjiv i ne može se ničim porediti.
Juče na Kopaoniku počeo je VIII NURDOR-ov ZimSki kamp. Hvala donatorima, hvala Skijalištima Srbije i hvala Domu učenika Mašinac. NURDOR-ova zimska čarolija može da počne! – napisala je ona.
Police pune fotografija nasmejane dece, igračke, novogodišnji pokloni i neizmerna ljubav dvoje ljudi… ovo je trenutno dom malog borca Stefana, bebe pronađene pre četiri meseca u kontejneru u Žarkovu, u plastičnoj kesi.
Tek rođenu bebu, u posteljici i sa pupčanom vrpcom, na sreću, našao je Slobodan Cvetković dok je šetao psa. Zvuk plača otkrio mu je uznemirujući prizor, nakon čega je odmah pozvao Hitnu pomoć i policiju. Iako je provela, prema tvrdnjama komšija, oko tri sata u kontejneru, beba je preživela, a kada je pregledana u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj, bila je dobrog opšteg stanja i bez povreda. Majka deteta uhapšena je istog dana zbog teškog ubistva u pokušaju. Ona je priznala da se porodila u stanu bez nadzora lekara, a potom bebu stavila u kesu i bacila je u kontejner u blizini svog stana.
Ekipa “Blica” obišla je hraniteljsku porodicu u kojoj je mali Stefan smešten nekoliko nedelja nakon ovog događaja. Praznična atmosfera je u jeku, Stefan čas spava, čas plače jer ga muče zubići… Po kući sa lutkama u rukama trčkaraju i dve devojčice, jedna koja je sada smeštena u ovoj porodici, i jedna koja je bila ranije…
Hraniteljka (ime zaštićeno) umiruje dečaka i započinje svoju priču.
– Zvali su me iz Doma za nezbrinutu decu i pitali me da li želim da ga uzmem i mi smo prihvatili. Videli smo tu priču u novinama i znali smo o kome je reč. Kada su ga doneli, bio je mrvica od 2,6 kilograma. Previše sam emotivna osoba i prva reakcija kada su ga doneli bila je takva da sam se isplakala zbog situacije kakva je bila. Posle je sve išlo glatko, on je dobra beba – priča naša sagovornica.
Stefan je jedanaesto dete koje je toplinu doma našao u ovoj porodici. Da budu hranitelji, ovi supružnici odlučili su se 2004. godine. Kako priča naša sagovornica, to je bio period kada je ona ostala bez posla, a njena dva sina i ćerka već odrasli, odselili se i stvorili svoje porodice. Od tada je njihova kuća puna dečje graje, a oni prezadovoljni…
– Nekoliko meseci nakon što smo aplicirali za hranitelje, došlo nam je prvo dete. Deca su kod nas u proseku oko dva godine, nakon čega su bila usvojena ili su se vratila u svoje biološke porodice, a jedna devojčica je bila kod nas punih devet godina. Svako dete doživljavam posebno, na svoj način. Rastanci sa njima su teški, sa svakim detetom ode i deo mene. Ali, sa svima smo u kontaktu i dalje, svi su nas zvali da bi nam čestitali Novu godinu, a i redovno dolaze u posetu. Mi smo jedna velika porodica – dodaje ona.
Stefanova priča je, dodaje ona, najteža od svih prethodnih sa kojima se susrela.
– Deca su kod nas dolazila iz Zvečanske ili iz porodilišta. Dete iz porodilišta doživljavamo kao svoje. Možda je sramota i reći, ali oni su meni iznad mojih unučića, jer moji unučići imaju svoje mame i tate, ima ko da ih pomazi, da ih zagrli, da ih razume, a oni nemaju nikoga. Ako ih ja ne shvatim i ne razumem, neće niko. Volim decu i nenormalno se vežem za njih. Njima samo treba ljubav, a ovde ljubavi imaju napretek – priča žena dok gleda fotografije mališana u stanu.
Đorđević: Brinemo o svakom detetu
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević posetio je, treći put, malog Stefana i ovu porodicu i doneo deci poklone.
Đorđević je tom prilikom rekao za “Blic” da ukoliko neko želi da ostavi svoje dete, nije način da ga ostavi na ulici, u kontejneru ili na drugom mestu na kojem bi život deteta mogao da se ugrozi.
– Postoje institucije kao što je to Centar za socijalni rad, zdravstvene ustanove, porodilišta i druga mesta gde dete može da bude zbrinuto, a bez posledica po osobu koja ga u tom slučaju ostavlja. Nažalost, postoje ljudi koji uzmu sebi za pravo da ne urade tako nešto, ali na našu sreću, ta deca su jača i od takve sudbine. Ipak, ne znam kako će se jednog dana ta deca da se osećaju kada budu saznali na koji način su ostavljena i zarad njihovih života treba drugačije postupati – kaže ministar, dodajući da se sve zatim čini da napušteno dete se smesti u hraniteljsku porodicu, jer se to pokazalo kao najbolje.
Henri Mišel Pietre (63) dobio je nadimak ‘novi Fricl‘ nakon što je u javnost procurela priča o silovanju svoje poćerke Rosalin Mekginis (34).
Počeo je kada je imala tek 10 godina. Danas je otac njeno osmoro dece.
Rosalin je sa svojih 13 godina pobacila, a očuh ju je natjrao da fetus baci u WC šolju i pusti vodu. Tvrdi da je njena majka sve znala o zlostavljanju i naposletku je raskinula s Henrijem, no on je uspeo da otme tada još devojčicu Rosalin iz škole 1997. godine. Otišli su u Meksiko.
Svoje prvo dete rodila je s 15 godina i to u kombiju. Njen očuh, i otac njene dece, sav je novac trošio na alkohol i droge. Ostavio bi ju bez novčića i morala je prositi kako bi imala što za jesti. Često ju je znao tuči, najviše bocama piva i palicom za bejzbol.
Henri je sve optužbe odbacio. Kaže da je 99 posto toga laž.
– Nikad nisam silovao svoje dete. Vodio sam ljubav sa svojom ženom – rekao je, javlja Daily Mail.
Njih je ‘venčao’ njihov sin (15) godinama kasnije.
Rosalin se ipak uspela spasiti od svog očuha. U Meksiku je upoznala jedan par koji je bio sumnjičav prema Henriju. Kada je slučajno otkrio koliko zapravo ima godina, počeli su se brinuti za porodicu, a kada su shvatili koliko su deca pothranjena, Rosaiyn su ponudili sklonište. Zajedno s decom je došla u njihov dom.
Par joj je pomogao da se vrati u SAD, a kad je Henri pokušao da pređe granicu – uhapsili su ga. Od 2017. je zatvoren.
Zbog svega što je radio svojoj pokćerki, javnost ga je prozvala ‘novim Friclom’. Podsetimo, Josef
Fricl je decenijama držao ćerluzatočenu u podrumu. Supruzi i policiji rekao je da je pobegla od doma. Nakon 24 godine su vlasti napokon pronašle Elizabet, zajedno s troje dece koje je imala s Josefom.
“Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36.”
Zapretio joj je lažnim pištoljem i odveo je u svinjac gde ju je silovao…
Belgijku Davin Arkens (24) oteo je i silovao farmer Džin Čarls Bristov 2017. u Australiji.
Devojka je uspela da pobegne i pozove policiju, muškarac je uhapšen, a ona je sve o stravičnom događaju ispričala u australijskoj TV emisiji 60 minuta, piše The Sun.
Davin je bila na putovanju Australijom. Stajala je na autobusnoj stanici kad joj je stao farmer Džin. Ponudio joj je prevoz pa je odveo na svoje imanje u mjsto Meningi, 140 kilometara severoistočno od grada Adelaida.
Zapretio joj je lažnim pištoljem i odveo je u svinjac gde ju je silovao. Potom ju je vezao i ostavio, a on je otišao kući svojoj porodici, ženi i sinu koji nisu slutili da Džin krije jezivu tajnu.
Devojka se uspela izvući iz lanaca i doći do torbe s laptopom i prenosnim uređajem za WiFI. Poslala je nekoliko poruka prijateljima koji su odmah alarmirali policiju. Nije mogla da pobegne iz zaključane štale pa se ponovno vezala i nadala se da će policija brzo stići.
-Rekla sam im da me farmer pokupio crvenim kamionetom, da me jako strah i da ima pištolj. Opisala sam mesto na kojem se otprilike nalazim i most koji sam putem videla – ispričala je Davin.
Baterija na telefonu joj se ispraznila pa nije znala hoće li je policija uspeti da je pronađe uz pomoć signala.
Njen prijatelj Eho Vang jedan je od prvih koji je dobio poruku i odmah je alarmirao sve hitne službe. Policija je brzo stigla, uhapsila muškarca koji je kasnije osuđen na 18 godina zatvora zbog otmice, napada i silovanja.
Beba srpsko-rumunskog bračnog para umrla je u majčinoj utrobi, jer su zaposleni u bolnici “Mater Dej” na Malti bili više zabrinuti za rešavanje pitanja plaćanja za oca koji je Srbin, odnosno nije sa teritorije EU, tvrdi bračni par, a prenose tamošnji mediji.
Roditelji preminule bebe, otac Srbin i majka Rumunka, tužili su osoblje ove bolnice, istakavši da za vreme trudnoće majka nije imala nikakvih problema, a da je u bolnicu na porođaj došla ranije ovog meseca.
Međutim, beba je umrla u majčinoj utrobi zbog nedostatka profesionalne razboritosti, marljivosti i brige osoblja bolnice i vlasti, direktno ili indirektno odgovornih za takve lekare i medicinske sestre, tvrdi bračni par.
Takođe su istakli da je majka, kao državljanin Evropske unije, nosilac evropske kartice zdravstvenog osiguranja kojom stiče pravo na besplatan medicinski tretman ili smanjenu naknadu u slučaju hitne pomoći u javnim bolnicama, piše “Times of Malta”.
Ipak, dodali su da je bolničko osoblje, kako se činilo, bilo više zabrinuto kako će otac koji nije iz EU platiti medicinske usluge u državnoj bolnici. Zanemarili su pritom sam porođaj usled čega se, prema navodima, zbog odugovlačenja lekara iskomplikovala situacija, a beba je umrla i pre nego što je ugledala svet.
Tužbu su podneli protiv generalnog direktora zdravstvenih službi, glavnog vladinog medicinskog službenika, premijera, ministra zdravlja, njegovog stalnog sekretara, izvršnog direktora u bolnici “Mater Dej”, direktora (službe za negu) i glavnog tužioca.
Zatraženo je da u roku od 15 dana isplate roditeljima odštetu, uz zadržavanje prava na daljnje pravne radnje.
Advokati Natalino Karuana de Brinkat i Ivan Mifsud potpisali su tužbu.
