Month: December 2020

ŽIVOTNA priča nesvakidašnja za savremeno doba. Baranka Maja Tomić sa 35 godina, ima iskustvo dva života – duhovnog i svetovnog. Trebalo joj je vremena da objedini dva sveta, da bi bila sigurna u sebe.

Posle decenije koju ju provela u manastiru, od svoje 13. do 23. godine, bavi se nesvakidašnjim zanimanjima – dadilja, pojac, predavač veronauke. Pored posla, hobi su joj knjige koje čita na tri strana jezika – ruskom, engleskom i italijanskom, a broj pročitanih dela broji se hiljadama. Sve ovo dobija još veću dimenziju ako se sagleda činjenica da je praktično prekinula školovanje u 7. razredu, ali uporna i ambiciozna mlada žena sve je nadoknadila. Dostigla je više od prosečnog. Danas radi kao dadilja, voli decu i posvećena im je, a sa ponosom kaže da je decu koju čuva naučila strani jezik.

KAKO se Maja kao 13-godišnja devojčica našla u manastiru, gde je provela deo detinjstva i adolescencije? Deca maštaju, imaju razmišljanja, želje za budućnost, ali sa 13 godina ipak nemaju spoznaju jasnoće života.

– Priča koja prethodi odlasku u manastir je duga i praktično je od mog rođenja. S godinama se gradio taj moj unutrašnji podsticaj ka manastirskom životu. Kao deca, sa roditeljima smo odlazili u manastir Reževići i taj susret je bivao sve češći. Moj odlazak u manastir dogodio se godinu dana pošto je tetka, lekar, pošla u manastir Ravanicu. Ta moja želja postala je realna, i mada sam tada bila dete želja je dugo tinjala, ali nije mi se činilo da je rano. Roditelji su uticali. Odlazim u isti manastir u kome se moja tetka zamonašila – priča svoju životnu priču Maja Tomić.

RAD SA DECOM POSEBNA POSVEĆENOST

Uz manastir Ravanica postoji ustanova za decu ometenu u razvoju. Moja tetka, lekar, je bila načelnica. Mi smo odlazili i pomagali. Moj susret sa negovanjem, pomoći, obrazovanjem, već tada je ukazao na neke svetove i prirodno je došla ta potreba da radim sa decom.

– Deca sa kojom provedete vreme, utkate sebe, ne zaboravaljaju vas. Stalno dobijam pozive, nikada moj rođendan ne zaborave. Postali su dragi prijatelji. Rad sa decom nikada ne može biti samo posao. To je posebna posvećenost. Uživam u poslu dadilje, i uz čuvanje dece, što je primarni deo, svako dete sam naučila da govori strani jezik. Imamo obostranu radost učenja..

Deset godina Maja je provela u manastiru Ravanica, živela potpuno drugačijim životom od svojih vršnjaka, nije doživela prve dečje simpatije, ali ima druga sećanja…

– Prvo osnovno obrazovanje pamtim po međusobnoj ljubavi, po izuzetnom poštovanju, disciplini koja nije bila osnovana na autoritetu već na ljubavi. Hijerarhija, naravno, postoji i bilo je mnogo različitih generacija u to vreme, u manastiru Ravanica. Mati Zinovija je isto sa 12 godina došla u manastir, a kad sam je stigla imala je 72 godine. Većina sestrinstva starijih godina je praktično ceo život provela u manastiru. Možda sam ja bila poslednja generacija devojaka koje su dolazile maloletne u manastir.

Prihvatile su me kao dete, ali i kao buduću monahinju – priseća se Maja.

KOLIKO joj je, kao iskušenici u manastiru u periodu od jedne decenije, nedostajao porodični dom – roditelji, dve sestre, petorica braće.

– Mene su roditelji doživljavali kao sveću, koja gori za dobrobit i zdravlje naše porodice. Uvek su to doživljavali kao da su svoje prvo dete dali Bogu. Ta misao mi je mnogo značila u životu. Ja sam u manastiru dobila drugu porodicu, koja nije bila utopijska, bila je stvarna. Žal za porodicom nisam osećala, a moj život u manastiru je imao smisao i davao je drugu, uzvišeniju notu. U 10 godina više sam razmišljala, to što nismo odrastali zajedno učiniće da smo manje poznati jedni drugima, a i jeste bio jedan od izazova sa kojim sam kasnije morala da se suočim – iskrena je ova Baranka.

POSLUŠANjE OSNOV SVEGA

“Jedno od osnovnih manastirskih postulata je poslušanje. Ako sam u nečemu bila dobra – to je poslušanje.”
– Osvestite se da ste dobili dar slobode. Odreknete se svoje slobode a zauzvrat dobijete drugu, duhovnu slobodu. To je prirodna razmena. Moje tegobe su dobijale smisao, moje učenje nije bilo lineralno, bilo je uzvišeno. Doživela sam veći atak na slobodu zapravo kasnije, kada sam je praktično imala, nego onda kada sam je dala drugima. Poslušanje je dati vlast nad svojom slobodom, slobodno u ljubavi, u poslušanju – kaže Maja.

Spremala se, kaže, za celoživotni manastirski staž. Međutim, sa 23 godine izlazi iz manastira, iako je uobičajeno da devojke tih godina tek ulaze u manastire…

– Stvari su počele da se menjaju kada je preminula monahinja Zinovija, a na njeno mesto je došla mlada obrazovana monahinja – teolog po obrazovanju. Ona je videla u meni potencijal koji tada nisam mogla da prepoznam. Ogromna manastirska biblioteka od 7.000 naslova bila je moje omiljeno mesto. Za deset godina pročitala sam više od polovine tih knjiga. Dopadao mi se život kada čovek nije zaokupiran nepotrebnim stvarima, ostaje mu svet duševnih sila, koji sam ja usmerila na učenje. Mislila sam da takav život ne mogu imati nigde. Kao dete dala sam slobodu i bila oslobođena u duševnom spokoju, a kada “dobijete” slobodu, shvatite koliko ste sputani onim što vam nameće svakodnevica, borba da opstanete – objašnjava Maja svoje poglede na život u manstiru.

DOGODILO se da, opet, upliva u vode života izvan manastira, ali ljubav prema crkvi – ne prestaje.

– Predavala sam veronauku u Ulcinju, pri crkvi. Želela sam da napredujem. Znanje koje dolazi iz duhovnog sveta, asketske literature, meni mnogo ne pomaže i shvatila sam da moram da se fokusiram na ono što je život, čime ću biti socijalno prihvatljiva.

Fokusirala sam se na učenje stranih jezika. U 23. godini vratila sam se svetovnom životu, obrazovanju i završila osnovnu, srednju, pa sam upisala Fakultet, italijanski jezik i književnost – kaže Maja.

Na pitanje kakav je je bio susret sa svetovnim životom, poredi to sa odlaskom Adama iz raja.

– Spoznaja da sam samo čovek. Da nema, i ne može opstati ona čistota uma, ne može biti one stvarne slobode, to je bio susret sa realnošću. Kada živite okruženi ljudima koji imaju uzvišeni cilj, susret sa drugom vrstom ljudi koje pokreću drugi ciljevi, materijalni, telesni, je bio bolniji. Taj susret je bio suroviji – kaže sagovornica “Novosti”.

Što se tiče društveno-komunikacijskih veština, potreban joj je bio veliki rad.

– Krenulo je moje interesovanje za socijalne teme, religijsko-filozofske teme, za unutrašnje usavršavanje. Lako se dolazi do informacija preko interneta. Mislim da je u čoveku toliki potencijal, da prosečan čovek sa željom da uči – može sve da nauči.

Slobodna volja da izaberemo, da budemo najbolja verzija sebe. I to je potrebno naučiti. Izgrađivanje sebe na najbolje načine – zaključila je Maja Tomić.

B. Č. (39) još 2016. godine prijavila je policiji da su je muž, kum i njegov drug silovali, maltretirali i tukli u jednoj kući u Vojvodini, i to pred njenim maloletnim sinom. Iako je prošlo više od dve i po godine od tada, u tužilaštvu u Novom Sadu kažu da ovaj krivični postupak još u fazi istrage?!

Ove jezive optužbe njen muž, kum i njihov prijatelj su negirali.

Stravičan zločin dogodio se 26. juna 2016. godine u vikendici nedaleko od Fruške gore.

– To što se dogodilo mojoj ćerki je zločin nad zločinima – rekao je M. Č. njen otac za “Srpski telegraf”.

On je ispričao da je tog kobnog dana njen muž od koga je pobegla jer ju je tukao, došao kod njih kući, a kada je nije tu pronašao uzeo je njihovog desetogodišnjeg sina i uputio se ka vikendici u kojoj se ona krila.

– Ona je bila tako kako bi se sakrila od muža koji ju je deset godina svakodnevno tukao. On je bio u društvu kuma, koji je krstio mališana, i još jednog njihovog poznanika. Kada su videli da moja ćerka nije u kući sva trojica su se uputila ka vikendici i sa sobom su poveli mog unuka – ispričao je M. Č. On je dodao da su je potom sva trojica silovali i to pred dečakom koji je sve gledao.

Kako je i nesrećna žena, nakon horora koji je doživela, ispričala za “Blic”, muž joj je rekao da “dečak treba da vidi kako se to radi sa ženama”.

– Batine su bile svakodnevne. Bez razloga me je tukao, samo sam ga ponekad pitala za platu. Cela njegova porodica je to znala. Ćutala sam, jer je pretio da će ubiti i mene i dete. Udarao me pesnicama, šutirao, tukao tušem po glavi, sipao mi vruću supu na glavu, gasio mi pikavce po telu, burgijom me bušio po telu, razbijao čaše o glavu, stavljao mi ljute paprike u nos – opisala je B. Č. torturu kroz koju je prošla.

Ipak B. Č, nikada nije potražila pomoć lekara niti prijavila supruga policiji, kako kaže, „iz straha“, što istražnim organima otežava posao.

– U junu me je prebio, pa sam pobegla u vikendicu. Tu me prvo on silovao, zatim kum i na kraju njihov drugar. Kada su završili, muž me je istukao i nabio mi džak na glavu. Ubacili su me u gepek i doveli kući – priča ona.

Sin govorio o hororu

O nasilju je progovorio njen sinčić, nakon čega je njen otac B. Č. u oktobru pozvao policiju potpuno šokiran.

– Fenom joj je palio oči, čupao kosu, čekićem za meso ju je udarao po licu, pesnicama u nos, izbio joj zub, hteo je izbosti nožem, jela je izmet. Mrzeo sam ga i plašio ga se – rekao je dečak policajcima i dedi koji je tada prvi put saznao za nasilje.

Policija je još pre dve godine saslušala njenog supruga i dvojicu njegovih prijatelja po prijavi za nasilje u porodici i silovanje, i prosledila prikupljene informacije tužilaštvu.

M. Č. je za “Srpski telegraf” ispričao da pakao kroz koji je njegova ćerka prošla, uprkos svemu, još nije dobio sudski epilog.

– U policiji u Inđiji postoji krivična prijava, a tužilaštvo ne reagje. Nema kome se nismo obratili za pomoć, ali niko nije prstom mrdnuo – kaže nesrećni čovek i dodaje da neće stati dok se ovaj slučaj ne reši.

U Višem javnom tužilaštvu su za ovaj medij rekli da je postupak i dalje u fazi istrage?!

Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izbaciće ženu Vuka Draškovića Danicu iz Odbora direktora NIS-a

Ministarstvo rudarstva i energetike, na čijem je čelu Mihajlovićeva, predložilo je da se iz Odbora direktora Naftne industrije Srbije promene svi srpski članovi jer su dugo na tim funkcijama.

Kako se saznaje predlog je došao na red jer se smatra da direktori koji su dugo na funkcijama u Odboru nemaju nikakav učinak.

Ministarstvo koje vodi Zorana Mihajlović poslalo je prošle nedelje predlog da se iz Odbora direktora Naftne industrije Srbije (NIS) smene svi srpski članovi Danica Drašković, Dragutin Matanović i Dejan Radenković, saznaje Kurir.

Prema informacijama koje je objavio ovaj medij žena Vuka Draškovića zarađuje 771.000 dinara mesečno u Odboru direktora Naftne industrije Srbije.

Retke su situacije u kojima neko priskoči u pomoć kada vidi da drugu osobu maltretiraju, a ovaj snimak prikazuje baš takvu situaciju.

Baka je ulični prodavac koju su napadali inspektori, jer njen štand zauzima previše prostora.

Za njih je to možda velika stvar, ali definitivno nije razlog da napadaju ovu stariju gospođu. Zbog toga je u pomoć priskočio njen mali unuk koji je branio svoju baku. U jednom trenutku je došlo i do toga da je uzeo sa poda metalnu cev kojom je pokušavao da otera one koji napadaju njegovu baku.

Kakva srčanost na delu, neverovatno. Snimak jeste malo stariji, ali je neprocenjiv.

Pogledajte:

(Izvor: espreso.rs)

Njena borba mnoge je inspirisala.

Pevačica Azra Kolaković poznatija pod umetničkim imenom Dona Ares preminula je pre tri godine nakon duge i iscrpne borbe protiv zloćudne bolesti.

Dok se borila sa tumorom koji joj se čak nekoliko puta vraćao, imala je podršku celog regiona, od estrade do fanova, pa čak i onih ljudi koji nisu slušali njenu muziku, već ih je osvojila svojom borbom.

Kada je preminula, ceo region je oplakivao, a danas, tri godine kasnije, niko ni ime da joj spomene. Tek ponegde na društvenim mrežama može se videti po koja objava posvećena Doni, sačuvana kao uspomena na nju.

Ipak, kao da je sada već pala u zaborav i ona i njena muzika i sve što je uradila u karijeri.

Roditelji dečaka kažu da je reč o prevari, te da su slučaj prijavili policiji

Malenom dvogodišnjaku Aleksi Radojičiću iz Užica, operisan je početkom decembra tumor na mozgu u Klinici za neurologiju u Beogradu. Operacija je, srećom, dobro prošla, a dečak je nastavio onkološki lečenje primenom zračne terapije.

Njegovi roditelji Verica i Veljko Radojičić trenutno se nezaposleni i novčana pomoć im je preko potrebna. Uz sve to, oni su i podstanari i imaju bebu staru nekoliko meseci. Zbog toga su pomoć zatražili javno, putem društvenih grupa, a fotografije malog Alekse zloupotrebila je V. J., predstavljajući se medijima lažno kao njegova majka kojoj je novac preko potreban, navodi Telegraf.rs.

Naime, ona je navela identične podatke kao i pravi dečakovi roditelji, osim što je, umesto ispravnog žiro računa porodice Radojičić, dala svoj koji se nalazi u Poštanskoj štedionici. Redakciji se obratio i navodni otac malog Alekse koji je molio za pomoć i izdiktirao drugačiji žiro račun. Inače, od juče on se ne javlja na telefon, povremeno ga uključi, ali ga isključi opet.

Roditelji dečaka kažu da je reč o prevari, te da su slučaj prijavili policiji.

– Pre nekoliko dana se u medijima pojavio žiro račun koji nije naš. Ispravan i jedini račun za pomoć Aleksi je 160-5300101894128-78 u banci Intesa. Užice je mali grad, ljudi su ubrzo videli da žiro račun koji je negde objavljen, na raznim portalima – nije naš – navodi Aleksina majka.

Ona dodaje da je većina para, najverovatnije, legla na pravi račun jer se brzo odreagovalo.

Kako kaže dečakov otac Veljko, već posle nekoliko sati od objavljivanja tuđeg računa, videli su da je reč o prevari neke druge osobe.

– Slučaj sam prijavio policiji. Šta da vam kažem… Bili smo u šoku i supruga, i ja kada smo videli. Neko koristi tuđe bolesno dete… Čak je negde i napisala da ima ćerku staru koliko i našu, to je videla u našoj objavi, jedino je stavila da se devojčica zove Lena, jer nije znala pravo ime deteta. Naša se ćerkica zove Marina – objašnjava Veljko.

“Odsekle su mi se noge kad sam video dete u bolnici”

Aleksin otac vrlo je emotivno doživeo to što je neko želeo da zaradi na bolesti njegovog deteta.

– Još je to teže jer smo i supruga i ja nezaposleni… Nemam reči. Aleksa ima još desetak terapija i novac je tome namenjen… Njegovo zdravstveno stanje je promenjivo. Nekad je nervozan, bude mu muka… Sad je u nekom mirnom periodu. Posebno nam je sve to bilo teško jer je supruga bila trudna kada smo saznali. Taj prvi momenat kada smo saznali… Noge su mi se odsekle kad sam ga video u bolnici. Nisam mogao osam dana ništa da jedem – drhtavim glasom će Veljko.

Kako bi se Aleksa što lakše oporavio, novac možete da uplatite na račun 160-5300101894128-78, Banca Intesa.

Iz Policijske uprave Užice kažu da je slučaj prijavljen policiji 20. decembra i da je predat Osnovnom javnom tužiocu, te da su u toku dalje provere.

Imamo samo tatu i ne bismo ga menjali ni za šta na svetu. Mi smo ekipa. Najjači smo. Uvek smo tu svi za jednog i jedan za sve, ali ponovo moramo da se selimo. Teško nam je zbog toga – kaže Aniko Čonka (15), najstarija od šestoro dece Antuna Gubića (51) iz Subotice.

Aniki do ramena je Anabela (13), do nje David (12), zatim Kornel (10) i Aleks (9), a najmlađa i ljubimica složnog tima Čonka je četvorogodišnja Viktorija. Samohrani otac ponosno nabraja imena svoje šestorke, a na pomen supruge spušta glavu.

– Majka im je zbog srca preminula pre dve godine. Teško smo to podneli. Često pitaju kada ćemo na groblje i uvek vikendom odnesemo cveće. Imala je samo 34 godine – priseća se Antun Gubić svoje supruge.

– Bilo je trenutaka kada sam se zapitao zašto je to baš meni moralo da se desi, ali izguraćemo moja deca i ja, ne damo se. Koliko god bili siromašni, ja sam najbogatiji čovek na svetu sa njima. Moje bogatstvo nosim u srcu – ponosan je na decu Antun.

Porodica trenutno živi u iznajmljenoj kući. Kirija je 60 evra, ali gazda je najavio da moraju da se isele jer mu je kuća potrebna za sina.

– Uvek smo bili podstanari. Nemam svoj krov nad glavom. Selili smo se često, jer taman kada se uselimo, vlasnici najave neku promenu. Gazda je stvarno dobar čovek, ne insistira, ali prošlo je više od mesec dana, a ja ne mogu da nađem kuću za porodicu. Kuća ima, ali traže 100 ili 150 evra. Nemam toliko novca. Najviše mogu da platim 60 evra – priča Antun. Ovaj otac šestoro dece radi razne sezonske poslove, trenutno kod prevoznika utovara robu. Kaže da se razume u zidarske i druge građevinske radove i pristao bi na život i u lošijoj kući jer je spreman da je uredi. Antun prima socijalnu pomoć od 16.500 dinara, predao je dokumentaciju za dečji dodatak, a čim nema sezonskog posla, prikuplja plastičnu ambalažu.

– Dobijem 20 dinara za kilogram plastike, zato treba puno nakupiti da bi se nešto zaradilo. Čim stignem kući sa džakovima, deca su uz mene i rade, razvrstavaju plastiku. Puno mi pomažu, ali to ih i zabavlja. Devojčice su zadužene za održavanje kuće, a mi momci smo najviše u dvorištu – priča Antun.

Gubić i njegova deca nemaju dugova, a od Narodne kuhinje Crvenog krsta dobijaju kuvane obroke. Međutim, to nekada nije dovoljno za sve, zbog čega najstarije Aniko i Anabela kuvaju.

– Mama nas je svemu naučila. Odavno znam da kuvam i volim da kuvam. Tata i mama su uvek govorili da za nas hrane mora biti koliko god da je njima teško. Znam da je tati teško i zato se trudim da budem što više od pomoći. Lepo se slažemo, jedino što bih jako volela jeste da imamo kuću. Dobro bi bilo i da ostanemo tu gde jesmo, ali, nažalost, čim se malo naviknemo i uredimo sobe, kažu nam da se iselimo – kaže Aniko Čonka.

Deci Antuna Gubića pomažu i drugi ljudi i zato kažu da im od garderobe skoro ništa ne treba.

– Sada imamo šta da obučemo, ali svi želimo da mirno spavamo u nekoj kući iz koje nas neće iseljavati. Kada je bila socijalna radnica, pitala je tatu zašto deca seku drva. Zašto ne bismo to radili. Nije problem braći da iseku drva zimi. Tata mora da radi, bilo bi neodgovorno od nas da sedimo i čekamo za sve na njega – kaže Anabela.

Dosadašnje selidbe Antuna i njegove dece izgledale su tako da u mala kolica zakačena na stari bicikl stave stvari i peške guraju do nove adrese paket po paket.

– Kada mi je žena umrla, rekli su mi da dam decu na porodični smeštaj u hraniteljske porodice i da ću moći da ih viđam, ali to ne dolazi u obzir. Ni deca to nisu želela. Mi se nećemo razdvajati koliko god da je težak život. Samo zajedno možemo preko svega proći sa manje boli. I ja sam odrastao u porodici sa šestoro dece i u dobrim smo odnosima i danas svi. To puno znači – kaže Antun.

Dečacima na pomen kompjutera zasijale su oči, ali o biciklima, rolerima, igricama, računarima oni mogu samo da maštaju.

– Moja najveća želja je da ne moramo više da se selimo – kaže Kornel.

Na pitanje šta želi da dobije za rođendan, David bez razmišljanja kaže: kuću.

– Biću najsrećniji ako tata nađe kuću u kojoj možemo ostati zauvek. To je jedino što mi svi želimo – kaže dečak.

Odustala od daljeg školovanja

Mala maturantkinja Aniko se, nažalost, neće dalje školovati. Tu odluku donela je zbog sestara i braće. “Kada smo svi u školi, nema ko da čuva najmlađu sestru jer tata mora da radi. Neko mora da ode i po ručak u Narodnu kuhinju i da pripremi ostalo za decu. Ne može tata da postigne sve ako hoće da zaradi. Odlučila sam da ću ostati uz sestre i braću, a možda kasnije nastavim večernju školu”, priča ona. Koliko su male Čonke zrela deca, govori i Anikino razmišljanje.”Sada sam im i sestra i majka. Osećam veliku odgovornost za njih. Sigurna sam da ćemo uz tatu uspeti da prevaziđemo teškoće, ali je na meni da budem uz ostale pošto on to ne može zbog posla. Mnogo se smejemo kada smo zajedno. Osećam da nam niko ništa ne može sve dok se držimo zajedno”, kaže Aniko.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.

OSNOVNO javno tužilaštvo u Zaječaru okončalo je dokazni postupak, iz koga, na osnovu saobraćajno-tehničkog veštačenja, proizilazi da su se 28. marta ove godine M.M. (36), iz Negotina,i njegov prijatelj iz Đ.D. (25), iz negotinskog Štubika, trkali automobilima i izavali sudar u kome je u ‘’pežou 106’’ – poginula beba stara osam meseci – i to na istom mestu gde su nesrećnom detetu, pre dve godine, u saobraćajnoj nesreći poginuli deda po majci Z.A. (55), baba D.A. i rođeni stric I.A. (22), svi iz zaječarskog sela Grljan.

– Tužilaštvo će na osnovu ovog nalaza bazirati optužni predlog – kazao nam je Slaviša Dimitrijević, tužilac u zaječarskom OJT. – Pored toga, u krvi M.M. pronađeni su i tragovi opojne droge amfetamin, dok je Đ.D. bio “čist”. Za ovo krivično delo predviđena je kazna do osam godina zatvora.

Podsetimo, otac osmomesečne bebe je kod mosta vozio brzinom od 70 kilometara na čas, kada se našao u sendviču između “pežoa 307” i “citroena c4”, koja su se kretala iz pravca Negotina ka Zaječaru. Mada se odmah pretpostavljalo da su se M.M. i Đ.D. trkali, oni to negiraju.

Ne mogu, međutim, da poreknu da su na tom mestu, kako je dokazano, iako je ograničenje 80 kilometara na čas, vozili brzinom od 120 kilometara na satu, kao da su na auto-putu. 

– Izašao sam iz auta, drćeći se za glavu, i pitao ih – “Pa, šta učiniste ljud” – jedva nam je tada kazao bebin otac.

– Moj sin je odmah prebačen u Zdravstveni centar u Zaječaru, gde je podlegao povredama. Poginuo je na istom mestu gde su stradali i njegovi baba, deda i stric.    

NEMA te nagrade, čestitanja ni podviga koji mogu da nadomeste moju sreću što sam nepuna tri sata nakon što je došlo na svet, spasila novorođenče od nepuna tri kilograma i omogućila mu da živi.

Ovako za “Novosti” ne krijući suze radosnice priča Katarina Ilić, policajka iz Intevrventne patrole policijske stanice Obrenovac, koja je pre tri večeri iz kontejnera i kese u kojoj je bila zavezana, izvukla i spasila tek rođenu devojčicu u obrenovačkom naselju Rojkovac.

Ovako za “Novosti” ne krijući suze radosnice priča Katarina Ilić, policajka iz Intevrventne patrole policijske stanice Obrenovac, koja je pre tri večeri iz kontejnera i kese u kojoj je bila zavezana, izvukla i spasila tek rođenu devojčicu u obrenovačkom naselju Rojkovac.

– Nema te nagrade, čestitanja ni podviga koji mogu da nadomeste moju sreću što sam nepuna tri sata nakon što je došlo na svet, spasila novorođenče od nepuna tri kilograma i omogućila mu da živi – kaže ne krijući suze radosnic Kartarina Ilić.

Foto: Facebook/Katarina Ilić

Danas je obavljeno saslušanje B.P. 1959., na okolnosti koje se odnose na pokušaj teškog ubistva njenog unučeta, bebe koja je i oštećeno lice. B.P. je iznela svoju odbranu, a pritvor predložen po tačkama 2,3 i 4.

Obzirom da je delom oštećeno dete, maloletno lice, kao i da se imaju ispitati svedoci, u ovom trenutku detalje se neće iznositi.

Saslušana optužena za pokušaj ubistva

Branka P. (61) iz Obrenovca koja se tereti za pokušaj teškog ubistva tek rođenog unučeta, devojčice koja je srećom živa pronađena u kontejneru u Obrenovačkom naselju Rokjovac, privedena je na saslušanje u Više javno tužilaštvo u Beogradu.

Kako mediji nezvanično saznaju, ona je iznela svoju odbranu, ali nadležni zbog specifičnosti slučaja ne žele u javnost da iznesu sve detalje.

Branki P. baki novorođenčeta koje je pre dva dana bačeno u kontejner određen je pritvor do 30 dana. Ona se tereti za pokušaj ubistva tek rođenog novorođenčeta, devojčice, koja je srećom živa.

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

Vesto o tome da je Milja P. nakon što se porodila u svom stanu u Obrenovcu, a potom kako se sumnja u dogovoru sa majkom osatavila dete u kontejneru ispred zgrade potresla je Srbiju. Babi deteta posle saslušanja određen je pritvor.

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

– Neću da budem dobro, ubili su me, saranili me moja ćerka, žena i zet – kaže za Pink Rajko P. otac porodilje koji devet meseci nije znao da mu je ćerka trudna

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

Zatekli smo ga ispred zgrade, kada je krenuo u Centar za socijalni rad.

– Odričem se žene i ćerke, propast, sve su uradile krijući od mene. Tuga, čemer, jad…Prihvatio bih to dete normalno. Propast. Napravili su da ću najverovatnije da se ubijem – kaže on.

Kaže da će unuku prihvatiti, ako što je prihvatio i unuka – sina druge ćerke.

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

Za sada nije poznato ko će preuzeti brigu o detetu.

Statistika pokazuje da sudbinu ostavljene bebe u Srbiji doživi 200 mališana godišnje. Bebe se najčešće ostavljaju u bolnici, ali nisu retki ni slučajevi da mališani budu ostavljeni na ulici ili kontejneru.