Dete je hitno prevezeno u bolnicu.
Večeras je u GAK u Višegradskoj hitna pomoć dovezla je M. P. (23) koja je lekarima rekla da se porodila u stanu u Obrenovcu i da je njena majka bacila bebu u kontejner ispred zgrade.
Kako se saznaje, u kontejneru je pronađeno živo žensko novorođenče.
Pred Višim sudom u Nišu u toku je suđenje N.R. (24) iz sela Donje Međurovo optuženom da je devojku sa kojom se zabavljao, silovao na naročito svirep i ponižavajući način zbog čega mu preti zatvor od pet pa do petnaest godina zatvora.
Pred sudom, ali Osnovnim, uskoro će se naći i otac žrtve Č.N. (50) iz sela Trupale, protiv kojeg je pokrenuta istraga zbog teških telesnih povreda koje je naneo njenom momku. Ukoliko bude osuđen, on bi mogao da završi na petogodišnjoj robiji.
N.R. se tereti da se 7. marta ove godine u svojoj porodičnoj kući u uračunljivom stanju nakon ljubomornog ispada zbog poruka koje je video na njenom mobilnom telefonu, skoro četiri sata svirepo iživljavao nad svojom žrtvom.
– Najpre je ošamario, zatim je više puta udario šakama, pesnicama i kolenima po telu, gađao je upaljačem, pretio je da će joj razbiti flašu o glavu a zatim je prinudio na sodomiju. Sve vreme je devojku obasipao uvredama, nazivao je „kurvom“ i „kučkom“, pljuvao je i polivao pivom po kosi. Govorio joj je : Što ne zoveš sada svoga tatu da te spasi, zapaliću vas, ubiću vas ! – navedeno je u optužnici protiv N.R.
Devojka je iskoristila trenutak njegove nepažnje i sa telefona N.R. pozvala taksi kojim je pobegla kući. Njeni roditelji su odmah primetili da je zlostavljana pa su pozvali policiju. Nakon saznanja da ga policija potražuje, N.R. je devojci slao poruke i ubeđivao je da odustane od prijave s obzirom na to da je na uslovnoj slobodi zbog nasilja u porodici.
Međutim, ona ga nije poslušala pa je 11. marta ove godine, upao u njen dom u Trupalu. Kako je novinarima ispričao njen otac Č.N. , nakon što ih je obasuo psovkama, N.R. je razvalio vrata i banuo im u kuću.
– Vikao je : – Izađi p…., da ja i ti rešimo stvar. Učinilo mi se da čujem zvuk repetiranja pištolja pa sam ćerku sakrio ispod kreveta a ženu iza regala. Nisam hteo da mu otvorim, on je udarao na vrata da bi ih u jednom trenutku razvalio i upao u sobu. Skočio sam na njega i u tom rvanju sam ga ubo
nožem – ispričao je tada Č.N.
Suđenje N.R. će biti nastavljeno 25. januara 2021. godine. Protiv Č.N. i dalje je u toku istraga koju vodi Osnovno javno tužilaštvo, a prema rečima Ivana Markovića, portparola OJT, još se sprovode dokazne radnje.
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 – 35 00 36
Ukoliko volite mozgalice i matematičke zadatke, danas vam donosimo jednu koja je namučila mnoge
Ukoliko volite mozgalice i matematičke zadatke, danas vam donosimo jednu koja je namučila mnoge.
Ovu matematičku mozgalicu nije baš jednostavno rešiti, ali vi dajte sve od sebe.
U komentarima nam pišite do kojeg ste rezultata došli.
Kristina je želela da završi školu i postane pravnik. Ipak, tog dana je sve palo u vodu
“Moja ćerka je dosta patila. Pet godina traju njene muke. Ostala je sama sa mnom sa dve godine, kada je majka ostavila. Radio sam najgore poslove da ona ima sve u životu, molim vas ljudi, pomozite u nevolji”, ovim rečima Željko Obradovć, očajni otac, moli sve ljude dobrog srca da mu pomognu da njegova ćerka ponovo stane na noge.
Za Kristinu Obradović iz Loznice, tada četrnaestogodišnju devojčicu, 2014. godina bila je puna nesrećnih okolnosti i tako je krenula njena borba koja i dalje traje.
Ekipa Espresa razgovarala je sa Kristinom i njenim ocem Željkom, koji su nam ispričali kako je došlo do ozbiljne povrede i preloma šestog vratnog pršljena, što je ovu devojku prikovalo za kolica. Kristina ne može da stoji ni da hoda.
Njen otac Željko je za naš portal ispričao da je stravična nesreća okrenula njihov život naopačke, ali da Kristina nije odustala, kao ni on.
– Kristina i ja smo ostali sami kada je ona imala dve godine. Njena majka je otišla, napustila je i više se nikad nije vratila. Prvih mesec dana nakon njenog odlaska, Kristina je posećivala, ali se ona iživljavala nad njom. Tužio sam je i na sudu dobio puno starateljstvo nad ćerkom. Prilikom pada polomila je šesti vratni pršljen i ostala nepokretna. Imala je mnogo operacija. Dok je ležala u bolnici dobila je dekubitalne rane. Nisu je dobro previjali, pa je došlo i do sepse. Kristina je tad imala samo 14 godina, i sve ovo se odrazilo na nju. I sad ima spazame i grčeve. Ali, moja ćerka je borac – objašnjava Željko.
On naglašava da Kristinu majka nije obišla ni pozvala, čak ni posle nesreće, ali da je ona navikla na život bez nje.
– Javio sam svojoj bivšoj supruzi istog dana kada se nesreća dogodila. Nije više nikad pozvala ni da pita kako je. Mi nismo bili u lošim odnosima, nešto joj je samo došlo da ode i otišla je. Preudala se i dobila ćerku. Takva je ona osoba. Ne mogu da verujem da ne dođe, ne nazove telefonom, ništa. Kristina ne pita za nju. Naučila je sa mnom. Bila je mala kad je ostala bez majke.
Željko objašnjava da je Kristini konstantno potrebna pomoć drugog lica, da se prenese u invalidska kolica, koja koristi uz asistenciju, te da pošto je on stalno sa njom, ne može da radi, što ih je dovelo u tešku finansijsku situaciju, zbog čega nije u stanju da obezbedi potreban novac za operaciju, koja bi Kristini pomogla da prohoda.
– Dolazi moja majka i komšinica da je okupaju, da joj pomognu da ode u toalet. Ona je sad odrasla devojka, sramota je od mene, a i mene je. Ovo je život pun muka, moja Kristina to nije zaslužila – prča nesrećni Željko, koji ima samo jednu želju – da njegova ćerka opet bude ona stara.
– Ni uslovi u kući nisu neki. Kada sam radio kupovao sam stvari za kuću, nameštaj, a sada to više ne mogu. Ne mogu da radim, potreban sam njoj. Posvećen sam Kristini i samo želim da ozdravi. Ovo što joj se dogodilo me je uništilo. Smršao sam dvadeset kilograma. Mnogo se sekiram. Ona sa sobom stalno ima i kateter, ne može da mokri bez toga. Teško mi je kad vidim kako se muči. Odgajio sam je, ona mi je sve.
Kristina je devojka koja je kao veoma mlada iskusila svu surovost života. Ipak, kako kaže, skupila je hrabrost i rešila da joj volja bude vodič, te obećala sebi da nazad nema.
Kristina nije pala. Desilo se nešto mnogo gore od toga. Kako nam je objasnila, o tome se ne piše, niti članovi porodice žele da pričaju o tome, jer je jako tragično za sve. Od tog kobnog dana bila je u teškoj depresiji. Imala je mnoštvo operacija i jedva je ostala živa. U njenom životu se dosta toga promenilo i odrasla je preko noći.
Imala je velike želje. Da završi školu i postane pravnik. Ipak, tog dana je sve palo u vodu. Kako kaže, imala je mnogo prijatelja pre nesreće ali vremenom su otišli i izdali je. Većinu vremena provela je u bolnici, i imala dosta vremena za razmišljanje. Shvatila je da je najvažnije zdravlje, a sada imam samo jednu želju, a to je da prohoda.
S knedlom u grlu, Kristina je ispričala kako je ostala nepokretna sa 14 godina.
– Mene je krvnički gurnuo moj deda. Otac od mog oca. Bila sam sa društvom, on je došao, rekao da zajedno sa mojom rođakom krenem kući. Malo smo se raspravljali, i on me je udario u nogu. Tom udarcu je moja rođaka bila svedok. Došla sam kući iznervirana jer me je udario i jer je vikao na mene. Kada sam došla kući, uzela sam knjigu, lampu, obula se i otišla na terasu na spratu, u jedan ćošak da se opustim. Pričam vam detaljno, da bi kasnije shvatili. Došao je on, krvnički me je vukao do polovine terase za ruku, i ostavio modricu od jačine stiska. Gurnuo me je sa sprata, sa visine od pet metara. Ostao je malo duže na toj terasi, ja sam bila na zemlji, a on je sišao kada je video da se komšije skupljaju – počinje svoju tragičnu priču Kristina.
– Za to vreme je negde sklonio knjigu, lampu i moju obuću da bi kasnije dao svoju izmišljenu izjavu. Moj otac tada nije bio tu, bio je na sahrani nekog rođaka. Ležala sam na zemlji, gubila sam vazduh, počela je kiša, pomerili su mi telo, ubrzo je došla hitna pomoć. Odvezli su me u bolnicu, isekli stvari sa mene, da me ne bi pomerali i uspavali. Bila sam tri dana u veštačkoj komi, da se ne bih pomerala, a i tada su mi operisali vrat. Imala sam prelom šestog vratnog pršljena. Bila sam mesec dana u šok sobi, i slušala sam priče o nekom skoku. Deda koji me je gurnuo je izjavio da sam skočila, da tu nije bilo osvetljenja niti bilo kakve knjige – priča naša sagovornica.
Kako je stalno bila u po bolnicama, o incidentu nikada nije govorila.
– Ćutala sam. Nikom nisam rekla šta se desilo jer nisam htela da kvarim stvari, da se potresam još više, a i mislila sam da povreda nije toliko strašna i da ću ubrzo prohodati. Nisam mnogo znala o težini povrede jer sam bila dete, ipak sam imala samo 14 godina. Jedno leto sam rođaki ispričala i rekla joj da nikom ne govori. U leto, 2018. godine sam otišla na pregled kod neurologa i pitala ga direktno da li ću ikada prohodati, a on mi je rekao da ništa više neće biti kao pre. Možda nisam razumela kako treba, ali to je bio kao šamar koji me je urazumio i naterao da konačno ispričam istinu – objašnjava ova hrabra devojka i dodaje:
– Prijavila sam ga istog dana. Išla sam da dajem razne izjave kod inspektora, kao i kod javnog tužioca. Skoro je stigao izveštaj veštaka, ali ne znam šta se dalje dešava i kada će biti suđenje. Ogovarali su me da sam skočila, zbog njegove izjave, vređali me, bilo mi je jako teško u početku, ali sam se navikla i shvatila da ne treba da se nerviram zbog laži, niti ikom da se pravdam. Shvatila sam da jedna laž okrene ceo život naopako. Ali shvatila sam i da ne treba verovati previše, kao i da se ne treba pravdati nikom i nervirati se. Svet nije onakav kakav deca misle da jeste, mnogo je surov i crn. Shvatila sam to vremenom..
Ona objašnjava da je snagu pronašla u svojim ciljevima i željama, ali i da nema nameru da se preda.
– Od straha, noćima nisam smela da zaspim i dobila sam insomniju. Snagu sam našla u svojim ciljevima. Ne želim da ostanem na ovom. Želim da hodam, da radim, jednog dana da se ostvarim i kao majka. To me je guralo napred. Sa ocem sam živela i živim, možda je zato ta želja za majčinstvom toliko izražena, ne znam. Ali želja, vera i volja za normalnim i mirnim životom me je gurala napred, a i dalje me gura.
S obziorm da je ono što je doživela ostavilo jake posledice na nju, Kristina naglašava da žrtve nikada ne treba da ćute. Takođe, ona ovm putem želi da pošalje poruku svim ljudima koji vode sličnu borbu kao ona.
– Nikada, pogotovo kada su životno ugrožene. Želim da nauče iz mojih grešaka. Sve ove reči posvećujem nepokretnim osobama, kao i ljudima oko njih, da ih ne odbacuju, jer smo svi isti. Imala sam loša iskustva i želim da ih podržim, da ne odustaju nikad – završava ova hrabra devojka.
Kristina ima šansu. Kristina zaslužuje šansu.
Ugradnjom neurostimulatora, ona može da ostvari svoj san da ponovo stane na sopstvene noge. Operativni zahvat iziskuje značajna novčana sredstva, ali je Kristini neophodan kako bi joj se smanjili bolovi i grčevi, vratili osećaji u nogama i kako bi uz pomoć vežbi ponovo prohodala.
Kada se sakupe novčana sredstav Kristina će moći da bude operisana u klinici “Atlas” u Beogradu. Potrebno je četiri miliona i 21 hiljada dinara.
Željko navodi da je pokušao na sve način da od države dobije pomoć, ali da su njegove molbe i zahtevi odbijeni, jer, kako nam je rekao, država ne može da plati operaciju u privatnoj klinici.
Kristina je jaka devojka koja nije dozvolila da je nesreća potpuno uništi. Nije odustala, a ta hrabrost i želja za normalnim životom, uprkos svim lošim stvarima koje su je pogodile, vredna je divljenja!
Ne skrivajući suze i bacajući hrizanteme na kolovoz ispred pogrebnih kola, uz zvuke sirena s ambulantnih vozila, kraljevački medicinski radnici na večni počinak ispratili su Danijelu Gordić (48), preminulu 20. decembra od posledica kovida-19, doktorku i majku troje dece.
U prisustvu porodice i prijatelja, od hrabre doktorke koja je od izbijanja epidemije u Kraljevu neprestano bila na prvoj liniji kovid fronta protiv opakog virusa, ispred ulaza u Internističku bolnicu na dirljiv način oprostile su se njene kolege i koleginice iz OB “Studenica” i Doma zdravlja, pišu “Novosti”.
– Uz razoružavajući osmeh obraćala se svakom pacijentu sa posebnom pažnjom. Uvek ljubazna i beskrajno strpljiva, pedantna, precizna i odgovorna. A onda nas je te decembarske noći, tiho, onako kako odlaze anđeli, zauvek napustila. To je jedini ispit koji nije uspela da položi. Nebeska bolnica je sada bogatija jer u svojim odajama ima izvrsnog lekara, majku, ćerku, sestru, suprugu… Sa velikim poštovanjem čuvaćemo uspomenu na našu Nelu, doktorku anđeoskog lika i čarobnog osmeha – poručile su njene kolege.
Od doktorke Gordić ovom prilikom posebno su se oprostile i kolege sa Odeljenja pulmologije, direktor Opšte bolnice “Studenica” dr Zoran Mrvić, i dr Milan Parezanović, načelnik Infektivnog odeljenja.
– Ostalo je iza doktorke Nele mnogo rada, truda, pregleda, lečenih i izlečenih pacijenata.
Mnogo neprospavanih noći u brizi za zdravlje i život obolelih. Bila je budućnost pulmologije, a onda je iznenada, kao zvezda padalica, nestala na nebu – rekao je, pored ostalog, dr Parezanović.
– Draga Nela, počivaj u miru, ma koliko kratak bio tvoj život, svoju zemaljsku misiju si ispunila, a nama ostavila večno sećanje i tugu.
Ministar finansija u Vladi Republike Srbije Siniša Mali danas je istakao da maliciozno potenciranje obaveznog plaćanja poreza za sve državljane Republike Srbije koji rade kod stranih poslodavaca u inostranstvu dodatno zbunjuje građane i da nema potrebe da odjavljuju prebivalište u našoj zemlji.
„Suština je da se propisi u pogledu oporezivanja zarada koje naši građani ostvare u inostranstvu nisu menjali od početka ovog veka. Ljudi koji rade i žive u inostranstvu znaju gde treba da plaćaju porez“, istakao je on.
Naime, kako je objasnio, rezidenti Republike Srbije obveznici su poreza na zarade u Republici Srbiji po osnovu zarada koje im isplaćuju strani poslodavaci u inostranstvu (tzv. gastarbajteri), ali se dvostruko oporezivanje ovih zarada otklanja u skladu sa domaćim propisima, kao i po osnovu ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.
„Neophodno je istaći da naši rezidenti uvek imaju pravo na poreski kredit po osnovu poreza koji je plaćen na zaradu koja im je isplaćena u inostranstvu, bez obzira na to da li Republika Srbija ima zaključen ugovor o izbagavanju dvostrukog oporezivanja sa državom u kojoj je naš rezident ostvario zaradu. S obzirom na to da je stopa poreza na zarade u Srbiji 10%, po pravilu, pravo na poreski kredit će biti dovoljno da u potpunosti otkloni obavezu plaćanja poreza na zarade u Srbiji“, naveo je ministar Mali.
Ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja predviđaju pravila koja sprečavaju mogućnost da naši građani imaju istovremeno rezidentstvo Republike Srbije i države u kojoj su zaposleni. Po pravilu, prema ovim ugovorima oni će imati rezidentstvo države u kojoj su zaposleni, što rezultira time da neće imati nikakvu poresku obavezu u Republici Srbiji po osnovu zarada koje su ostvarili po osnovu rada u inostranstvu. Dodatno, u jednom broju ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja predviđena je primena metoda izuzimanja za otklanjanje dvostrukog oporezivanja zarada koje rezidenti ostvare u inostranstvu, tako da ovi ugovori isključuju bilo kakvu mogućnost oporezivanja naših građana po osnovu zarada koje ostvare radom u državama sa kojima imamo zaključen takav ugovor.
Ministar je istakao i da što se tiče obaveza po osnovu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, državljani naše zemlje zaposleni u inostranstvu nisu u Republici Srbiji osiguranici na obavezno socijalno osiguranje po osnovu zarade koje ostvaruju od tog stranog poslodavca.
„Dakle, za lica koja nisu osiguranici prema domaćim propisima kojima se ta oblast uređuje, ne postoji obaveza obračunavanja i plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje“, rekao je on i zaključio da shodno navedenom, državljani Republike Srbije zaposleni u inostranstvu nemaju obavezu plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po osnovu zarade koju ostvare u inostranstvu od stranih poslodavaca.
Prvi građani Srbije sutra će u 11 časova primiti “Fajzerovu” vakcinu, koja je juče dopremljena u našu zemlju, saznaje “Blic”.
Prve doze primiće korisnici domova za stare u Beogradu i Novom Sadu.
Među privima u našoj zemlji koji će primiti Fajzerovu vakcinu su i predstavnici vlasti.
Naime, kako saznajemo, sutra na Instititu “Torlak” protiv korone će se vakcinisati premijerka Srbije Ana Brnabić i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dr Darija Kisić Tepavčević.
Podsećamo, kako je rekao ranije danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić, vakcine su nabavljene bilateralno, samostalno, i Srbija je verovatno jedina zemlja van EU, u ovom delu, koja je uspela nešto vakcina da nabavi.
– Krećemo odmah. ALIMS je dobila uzorke drugih vakcina, oni će da nastave da rade svoj posao, a onda očekujemo veće količine. Vakcina je spas, vakcina je spasila čovečanstvo, da ne njema neke druge bolesti ne bi bile iskorenjene – istakao je Vučić.
Važno je, ponavlja, da se vakcinacijom zaštiti veći broj ljudi.
– Sutra će to krenuti u staračkim domovima, jer je važno da te ljude zaštitimo. Kada se pogledaju svi brojevi i procenti, ima i mlađih ljudi koji su čeklali dugo, naročito muškaraca, ali ubeljivo najveći broj je onih straijih od 80 godina, koji su stradali. Oni su najugroženiji i zato treba od njih da počne – rekao je Vučić.
U prisustvu porodice i prijatelja, od hrabre doktorke koja je od izbijanja epidemije u Kraljevu neprestano bila na prvoj liniji kovid fronta protiv opakog virusa, ispred ulaza u Internističku bolnicu na dirljiv način oprostile su se njene kolege i koleginice iz OB “Studenica” i Doma zdravlja, pišu “Novosti”.
– Uz razoružavajući osmeh obraćala se svakom pacijentu sa posebnom pažnjom. Uvek ljubazna i beskrajno strpljiva, pedantna, precizna i odgovorna. A onda nas je te decembarske noći, tiho, onako kako odlaze anđeli, zauvek napustila. To je jedini ispit koji nije uspela da položi. Nebeska bolnica je sada bogatija jer u svojim odajama ima izvrsnog lekara, majku, ćerku, sestru, suprugu… Sa velikim poštovanjem čuvaćemo uspomenu na našu Nelu, doktorku anđeoskog lika i čarobnog osmeha – poručile su njene kolege.
Od doktorke Gordić ovom prilikom posebno su se oprostile i kolege sa Odeljenja pulmologije, direktor Opšte bolnice “Studenica” dr Zoran Mrvić, i dr Milan Parezanović, načelnik Infektivnog odeljenja.
– Ostalo je iza doktorke Nele mnogo rada, truda, pregleda, lečenih i izlečenih pacijenata.Mnogo neprospavanih noći u brizi za zdravlje i život obolelih. Bila je budućnost pulmologije, a onda je iznenada, kao zvezda padalica, nestala na nebu – rekao je, pored ostalog, dr Parezanović.
– Draga Nela, počivaj u miru, ma koliko kratak bio tvoj život, svoju zemaljsku misiju si ispunila, a nama ostavila večno sećanje i tugu.
Aktuelni gradonačelnik Bijeljine, Mićo Mićić, preminuo je od posledica korona virusa, potvrđeno je za Srpskainfo.
Iz bijeljinske bolnice “Sveti vračevi” 26. novembra je saopšteno da je Mićić pozitivan na virus korona i da je upućen u UKC Republike Srpske na dalje lečenje, piše Srpskainfo.
Podsetimo u UKC Republike Srpske su 2. decembra rekli da se stanje Miće Mićića pogoršalo zbog čega je priključen je na invazivnu mehaničku ventilaciju.
Načelnik Klinike intenzivne medicine za nehirurške grane Univerzitetskog kliničkog centra RS Peđa Kovačević je rekao novinarima 11. decembra u Banjaluci da su Mićiću otkazala pluća i da se nalazi na mašinama za veštačko disanje.
Bračni par Cvetković iz Leskovca čitavih 40 godina je radio u Nemačkoj, dok su dvojica sinova i kćerka, koji su tada bili u pubertetu, ostali u Srbiji sa očevim roditeljima. Deca su rasla u izobilju jer su Cvetkovići solidno zarađivali.
Kada su sinovi odrasli, a roditelji dovoljno uštedeli, napravili su im kuće kao vile i kupili im po jedan stan na crnogorskom primorju, a ćerki dali bogat miraz u vidu novog BMW-a, spavaće sobe i drugih svadbenih poklona.
Porodična ljubav je cvetala, sve je bilo idilično, dok S. Cvetković nije umro.
Tada nastaje tragedija za njegovu životnu partnerku koju ni u snu nije naslućivala. Mesec dana, naime, pošto se bračni par vratio u domovinu da tu uživa sa unucima i prauncima u blagodetima koje su teškim radom stvorili, S. Cvetković je umro. Iako je prevalio osamdesetu, bio je zdrav kao dren, ali gdinama bolovao od demencije.
I baš kada je zaboravnost uzela maha, sinovi su dobili ugovor o doživotnom izdržavanju, iako je bilo obrnuto, odnosno, S. Cvetković i njegova supruga su izdražavali svoju decu čak i u poznim godinama. U ugovoru S. Cvetković svojim sinovima na ravne časti poklanja svu nepokretnu i pokretnu imovinu.
Tako se radi svuda. Ako nekog želiš da isključiš iz nasledstva, napišeš doživotni ugovor o izdržavanju koji je skoro pa neoboriv na sudu. U ovom slučaju namera je verovatno bila da se onemogući da i sestra nešto nasledi od imovine roditelja“, objašnjava advokat Igor Stamenković.
I ništa tu ne bi bilo tragično, mada jeste egoistično i neshvatljivo što se potomak ženskog pola nije pomenuo u ugovoru makar s jednim jorganom, „tuđa kuća“, kako Leskovčani i južnjaci nazivaju žensku decu.
Ono što jeste više nego tragično i čak i advokatima i socijalnim radnicima čudno jeste da se u tom ugovoru ni jednom rečju nije pomenula supruga autora ugovora.
Čudno je još i to što ispod ugovora nema njenog potpisa jer je veći deo poklonjene imovine stečen u braku Cvetkovića.
„Ovakav ugovor do sada nisam video, zapravo jesam jer je šablonski, ali je neshvatljivo da ispod njega ne stoje oba imena roditelja i krajnje nekorektno što je suprug izbacio suprugu iz jednog vida testamenta budući da su imovinu zajednički sticali, a po našim pouzdanim saznanjima, reč je o braku koji je bio solidan i o supružncima koji su bili veoma privreženi“, priča socijalni radnik koji je posredovao u ovom slučaju.
Pokojnikova supruga objašnjava za Jug mediu da su dve kuće koje su u startu namenjene sinovima sazidane u istom porodičnom dvorištu i kompletno opremljene njenim i novcem njenog supruga jer u to vreme ni jedan sin ni njihove žene nisu radile.
„Pored kuće starijeg sina za sebe smo sazidali manji objekat koji se lepio uz tu kuću. Nije to bilo nešto veliko – mali hodnik, kuhinja, kupatilo, dnevna i spavaća soba. Nije nam više trebalo, da budemo sami, da ne dosađujemo deci kad dođemo da živimo u Srbiji“, počinje svoju tužnu ispovest supruga S. Cvetkovića, koja ne želi da otkrije svoj identitet da ne bi ponovo imala problema sa sinovima, ali i da joj se ne bi „smejao svet“.
Vraćali su se iz Nemačke u Leskovac, priča, sa zebnjom jer je duže vreme osećali da se sinovi i snahe ne raduju njihovom povratku, spremanom dve godine.
„Moj suprug nije bio 100 posto dementan. Zaboravljao je ono što je bilo pre godinu dana, a pamtio ono što se danas dešavalo, od jutra do večeri. Normalno smo komunicirali. Međutim, ja nikada od njega nisam čula da je svu našu imovinu poklonio sinovima. Sećam se da je govorio da ćerka nema tu šta da traži, ali verovala sam da toliko ima pameti da ništa ne poklanja dok smo živi, iako su nas sva naša deca i unuci poštovali kada bismo po mesec, mesec i po dana provodlili leti u Srbiji. Nismo, čak, ni koristili one naše prostorije već bismo se stacionirali kod starijeg sina po njegovoj želji“, priča žena od 80 godina, koja i pored svih muka i tegobnog rada izgleda mnogo mlađe.
S. Cvetković je bolovao kratako. Umro je u snu, bez bolova, ali je to za njegovu suprugu bio veliki udarac jer su skoro 60 godina proveli zajedno.
Još se od tog šoka nije ni oporavila, a atmosfera u kući, a za početak živela je u kući starijeg sina, postala je nepodnošljiva.
„Ja nisam zdrava kao što je bio moj suprug. Bolešljiva sam. Imala sam nekoliko operacija i hodam sa štapom, a imam i hroničnu astmu. Mojoj snahi je najpre počelo da smeta što često noću odlazim do toaleta. Šuštala joj je voda pa nije mogla da spava. Smetao joj je moj noćni kašalj. Kako mi kuća nije bila dobro poznata, a sijalice nisam smela svuda pa palim, često bi umesto u moju sobu ušla u drugu i u mraku lupila u nešto pa ili ga oborila ili polomila. To je, do tada izuzetno ljubaznu snahu dovodilo do ludila. U pola noći bi nastajao haos. Umesto da me uhvati za ruku i odvede u sobu, ona mi se drala, ludovala, klela, psovala. Nisam znala šta me je snašlo. Pa, zar ja, gazdarica, domaćica koja sam sve ovo stekla radeći i tegleći po nemačkim fabrikama, da doživim u svojoj kući, mislila sam i pitala sam se i u sebi i glasno?“, priseća se.
Kaže da su snaha u unuk bili kao stražari oko nje i da nisu dozvoljavali da dodirne čak ni česmu, da popije čašu vode. Nedelju dana od smrti supruga, naredili su joj da ostane u jednoj sobi i da ne izilazi iz nje bez njihove dozvole.
„Donosili su mi da jedem, bacali predamnom kao na kuče i stavljali bokal sa vodom“.
*Foto ilustracija: Profimedia
Kako je, nastavlja, videla da je đavo odneo šalu, počela je da se buni, najpre se okrenula snahi, pa unuku, pa sve ispričala sinu, terencu koji je retko bio u Leskovcu.
„Tog dana kada sam sve ispričala sinu, on je napravio lom u smislu da je vikao po svog sina i svoju suprugu i pretio im. Sutradan je otiša ponovo na teren, a ja sam ostala u paklu. Snaha me je od ranog jutra vređala, govorila da je to njena kuća, a unuk me je stiskao za vrat, umalo da me uguši, i govorio da će me ubiti ako mu još jednom nasekiram majku. Poslala sam aber ćerki da dođe. Došla je, ali joj je unuk jasno stavio do znanja da ona nema šta tu da traži i ako neće da bude dobar gost da zna gde je kapija. Ćerka je otišla u suzama i na izlazu je rekla da mi ne može pomoći“, jasno govori lucidna starica koja je sa unukom, čerkinom čerkom, izašla ispred zgrade da udahne svež vazduh.
Stanje se nije smirivalo. Nedelju dana kasnije ponovo se sa terena vraća sin, ali ovoga puta, kako priča baka, potpuno „prepariran“.
Rekao je majci da ovako više ne može da se živi, da ona smeta, da u kući neće niko da je čuva i da ima tri izbora: Ili da ide u dom za stare ili da ide kod ćerke ili bilo gde.
„Skamenila sam se. Kakav dom, kakvo čuvanje, pa ja se sama čuvam, pa ko mene može iz moje kuće da izbaci? Pozovem mlađeg sina da raspravimo situaiciju i kažem obojici, onako u besu, da ću obe kuće i stanove da prodam. Gledaju me objica sa podsmehom, a mlađi sin me zagrli pa mi reče: Majko, pa ovo je sve naše, ti nemaš ovde ništa i ova garderba koju nosiš je naša“, priča i plače žena kojoj ruke podrhtavaju i koja dušu i telo nprestano hladi kratkim gutljajima vode iz flašice.
U tom šoku nekako je shvatila šta joj je suprug napravio ali se u magnovanju setila onog objekta koji su ona i njen životni saputnik napravili za sebe, a koji nije stigla ni da počisti od dolaska iz Nemačke. Još je bilo teže, priča, što nemačke penzije nisu stizale zbog promene prebivališta i brdo dokumentacije koja je trebalo da se šalje tamošnjem penzionom fondu.
„Rekla sam, pa dobro sinovi, idem ja onda u moj kućerak. Međutim, onaj mlađi, još bezdušniji mi kaže da ni to nije moje. Nisam verovala, mislila sam da me lažu jer moj suprug je mene mnogo voleo ne bi me ostavio bez ičega“.
Tek mesec dana kasnije pokazan joj je u Centru za socijalni rad ugovor o doživotnom izdržavanju gde je videla da je sve bilo onako kako su joj sinovi predočili. Plakala je tamo, pitala kako može da se promeni ugovor, odgovarali – nikako. Tvrdi, međutim da ispod tog ugovora ne stoji potpis njenog supruga, zapravo, da malo nalikuje da je pisan drhtavom rukom i veruje da je falsifikat. „Ili su ga, možda, sinovi prevarili jer je potpisan baš u vreme kada je dementnost uzela maha. Ja sam molila ćerku da povede parnicu, ali su mi i ona i advokat rekli da je to nedokazivo i da bi se parnica izgubila“.
Dan posle rasprave sa dvojicom sinova u kojoj su snahe suflirale u korist muževa, starica je skoro na silu smeštena u staračkom domu, ali se tu nije dugo zadržala jer je po nju došla ćerka i odvela je svojoj kući, a braću prijavila za zanemarivanje i zlostavljanje majke, pa je pre početka sudskog postupka odustala od daljeg gonjenja, iako se majka nije složila sa tom konačnom odlukom.
„Moja ćerka je najmlađe dete i mnogo radi, skoro po ceo dan, pa sam pala na teret njenoj deci, unuci i unuku kojima sam najmanje pružala u svom životu. Sada jesam mnogo bolesna, a doprineli su mi stresovi koje su mi priredili sinovi i moj pokojni muž. Veći deo vremena prvodim u krevetu i plačem. Ćerka, zet u unici me teše, ali ne pomaže. Ovo nije moja kuća, stvari koje me je okružuju nisu moje. Tuđi je krevet i nije moja posteljina, a za svog života iz Nemačke sam donela i snahama dala, ali i sebi ostavila, najmodernije, najkvalitetnije i najlepše posteljine, ćebad, jorgane, jastuke… Kuće koje smo moj suprug i ja svojim rukama zidali i napunili stillskim nameštajem, posuđem, i sa svim što jednom domaćinstvu treba, računajući i alate vredne oko 100.000 evra, sada su na na drugom kraju grada. Moje srce je tamo, pa zar da ja budem isterana skoro na ulicu pri mojeg onolikog bogatsva?“ neprestano se pita žena.
Njena dva sina sa celim svojim porodicama sada ne razgovaraju s majkom, ali ni sa sestrom, koja je volela braću iako je bila kao siroče u toj porodici.
„Naljutili su se. Oni su, izgleda, mislili da ja živim u domu a oni da uzimaju moju penziju, pošto sam ja starijeg sina, koji manje zarađuje od mlađeg, bila ovlastila da u Srbiji podiže moju penziju. Ali, moja penzija je mala jer ja sam malo odvajala za penzijsko osiguranje, njanižu skalu, kako bi što više imalo za nih. Da nije udovičke penzije, a i ona je niska, ne bi pokrila ni za osnovne troškove. Jedina mi uteha što i finansijski nisam pala na teret ćerke i njene porodice pred kojom osećam veliki stid“, objašnjava, a mi ne pitamo o kom iznosu je reč.
Kaže da je prvi put posle više godina pre nekoliko meseci svoju penziju primila u svoje ruke, a njen unuk, dečak od 17 godina, priča da je najveći problem što baka odbija hranu. „Sve manje i manje jede. Kada je došla iz Nemačke baš je bila punačka, malo više, sada se prepolovila. A pritisak nikako da stabilizujemo“, kaže.
Baka svoju priču završava time da su je sinovi „izbacili na ulicu“ samo sa „ličnim prnjama“.
„Kao krpu, kao pocepanu majicu ili zarđali tanjir, a za njih sam živela, za njih i za njihovu decu“, priča dok joj se oči mute od umora.
Pozdravljamo se i obećavamo da nećemo pomenuti njeno ime. Dok odlazimo čujemo kako pita unuka da li se nije „obrukala i rekla ono što ne treba“, a ko zna šta je to još trebalo da ispriča.