Month: December 2020

Stariji brat je rizikovao svoj život tako što je donirao svoju koštanu srž braći blizancima. Njegov rizik se isplatio! U oktobru 2017. godine, braća Giovanni i Santino Demasi su prerano rođeni. Nisu mogli ići kući jer bi mogli biti zaraženi opasnim bakterijama van bolnice.

Giovanni i Santino rođeni su sa hroničnom naslednom bolešću koja je oslabila njihov imunitet zbog čega su bili jako podložni infekcijama i bolestima.

To se mora lečiti da ne bi bilo posledica. Zbog toga su blizanci trebali transplantaciju koštane srži koja bi ih mogla izlečiti.

U bolnici je praksa testirati braću ili sestre obolelih kako bi se utvrdilo postoji li mogućnost doniranja.

Njihov najstariji brat, 10-godišnji Dominik, je isto preboleo tu bolest kao beba. Kada je imao samo jednu godinu, primio je transplantaciju pupčane vrpce od anonimnog donora koja ga je spasila.

Ostao je samo četverogodišnji Majkl, drugi brat blizanaca, koji nije imao tu bolest te se ispostavilo da bi on bio savršen donor za oba blizanca.

Roditelji su jako dugo i naporno razmišljali o tome kako sve objasniti Majklu i dati mu priliku da sam odluči.

Majka Robin i njen suprug su objasnili ceo proces Majklu – rekli su mu da će biti bolno, da uključuje jako veliku iglu ali da tako može pomoći svojoj braći.

Majkl je ujedno znao da je odluka na njemu i da ne mora ništa učiniti ako ne želi…

A dogodilo se sledeće…

(Izvor: srbija24.com)

Mirsada Hadžić (16) iz Kozarske Dubice rasplakala je region početkom leta – njena priča o teškom poljoprivrednom radu, zbog kog nikad nije videla more i “osetila njegov miris” dotakla je srca ljudi, a neki su joj ispunili želju i poslali je na more u Makarsku.

Mirsada je na svom profilu na Instagramu objavila dve preslatke fotografije s plaže, gde se vidi kako šeta kroz plićak.

 *FOTO: INSTAGRAM

Ta mlada devojka je od svoje desete godine počela da radi zemlju da bi pomogla porodici.

 *FOTO: INSTAGRAM

“Žao mi je oca jer je imao tri operacije srca, lekari su mu rekli da ne sme da se izlaže naporima, to mu teško pada jer od poljoprivrede smo preživljavali moja sestra, majka, on i ja. Od svoje pete godine sam trčala za njim i traktorom dok me jednom nije uzeo u krilo i dao mi da zajedno s njim upravljam traktorom. Upravljač u mojim malenim rukama bio je ogroman, ali smo se odmah kliknuli i traktor je postao moja još veća opsesija”, pričala je ona novinarima i prekidala priču da bi otrčala da pomogne sestri u staji oko dva konja i krave, koje je pre nekoliko dana dobila od Udruženja mladih Fokus.

“Žao mi je što je tako mlada počela da se baviti poljoprivredom, ali izbora nismo imali. Te godine nakon moje treće operacije, kada je bilo umreti ili preživeti, ona je s deset godina uzorala oko 10 hektara zemlje. Govorio sam joj da se ne trudi toliko, ali me nije slušala”, priča njen otac Mirsad i dodaje da mu je ćerka bolja nego sin.

 *FOTO: SCREENSHOT

“Muško kao muško, sigurno bi mi rekao da ga poljoprivreda ne zanima, da ga pustim na miru, dok ona na to gleda drugačije, ona želi da meni pomogne”, kaže Mirsad.

 *FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE/NOVA TV

Tata i ćerka, Mirsad i Mirsada Hadžić

Mirsada najesen kreće u srednju farmaceutsku školu, ali kaže da neće da ostavi roditelje. Neizmerno se radovala što ide na more.

Više od 1.200 ljudi iz BiH, Hrvatske, Srbije i cele Evrope javilo se Mirsadi posle snimka koji je objavio portal Dnevnick.com sa željom da je ugoste.

 *FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE/NOVA TV

“Hvala svima koji su me nazvali, koji su me pozvali da dođem k njima, volim ih sve, ali je nemoguće otići svima u goste. Ostvarilo mi se ono o čemu sam do sada mogla samo da sanjam, to ću pamtiti ceo život”, rekla je ova skromna i vredna devojka pre puta.

Novak Đoković je doživeo brutalnu uvredu od strane vodećeg medija u Engleskoj, a onda se desila i prilično zanimljiva reakcija iz Hrvatske.

Podsetimo, “Dejli mejl” je najboljeg tenisera današnjice nazvao idiotom.

Tačnije “koviditom”.

Najtiražniji britanski tabloid je, naime, rešio da svoje tradicionalne “alternativne sportske nagrade” na kraju godine – upotpuni jednom novom, posvećenom pandemijskoj 2020. i za “Kovidiota godine” proglasi našeg asa (uz obrazloženje da je to urađeno jer je organizovao turnire kada se već rasplamsala pandemija korona virusa).

Nisu urednici tog engleskog medija uzeli u obzir da se radilo o humanitarnim turnirima, ali… da ne branimo mi sada Noleta, pogledajte kako su to uradili u našem komšiluku.

Jer, upravo su, videvši vest o ovoj “nagradi” na hrvatskom portalu “Index.hr”, tamošnji ljubitelji tenisa rešili da reaguju sa mnogo žestine.

“Opleli” su po Englezima, neretko i ne birajući reči kojima su stali u odbranu Novaka Đokovića.

Evo samo nekih primera:

“Šta je sa mnogim turnirima koji su tokom godine organizovani u mnogo težim korona uslovima? Njih nije organizovao Đoković, da li je kritikovan njihov organizator?”

“Ko je to napisao mora da odgovara za štetu načinjenu Đokoviću, kao što je Đoković odgovarao za nenameran pogodak lopticom u sudiju. Takođe moraju da odgovaraju na sudu za laž…”

Ili:

“Apsolutno Đoković ovo nije zaslužio. I turnir u Zadru koji je organizovao, organizovao ga je u dobroj nameri, da da ispusni ventil tenisu koji je bio prakticno do tada u ‘lokdaunu’. Nikakvo veće širenje koronavirusa zbog toga nije zabeleženo…”.

Bilo je i brutalnijih reči, a od onih bez psovki izdvajaju se hrvatski komentari poput ovog:

“Već 10-ak godina Englezi mrze Đokovića, pogotovo kad je odbio njihov pasoš, a prošla pobeda na “travi” u komu ih je bacila… Podelio je novac od nagrade (sa Vimbldona) kao pomoć za mnoge stvari i sve to u dosta zemalja i Evrope i sveta, ali nije jedan € dao Englezima. Zašto ne pišu o toj “slučajnoj” stvari? Nole treba da pazi gde hoda jer ove psihopate su u stanju svašta da urade”.

Naravno, generalizacije nisu lepa stvar, često su i pogrešne, pa reči poput “oni = psihopate” naravno da ne treba uzimati zdravo za gotovo. Ali, te reči su se ovde našle samo kao ilustracija frustracije koja je i u Hrvatskoj pogodila ljubitelje tenisa (i Noleta) zbog pomeute “kovidiot nagrade” koju je vodeći engleski tabloid namenio najboljem teniseru Srbije svih vremena.

Manastir Tumane svedoči o velikim čudima, međutim ovo koje se dogodilo jednom Beograđaninu i njegovoj ćerki nikada do sada se nije dogodilo. U nastavku pročitajte ispovest Branka Purića koja je osvanula na sajtu manastira o kojem priča čitav Balkan.

Moje ime je Branko Purić, dolazim iz Beograda. Prošle godine u martu mesecu moja mlađa ćerka S. se razbolela.

To je bila nekakva vrsta virusa koja se zakomplikovala do te mere da su se njene vitalne funkcije počele da gase od tog trenutka. Pošto su prognoze doktora bile takve da će ona najverovatnije umreti, upravo tada dolazim po prvi put u manastir Tumane čuvši da se u tom manastiru dešavaju čuda i od svih manastira izabrao sam za početak baš ovaj. Uzeo sam ulje i ikonicu sa delovima odežde od Sv.Zosima i Sv.Jakova i to je moja supruga stavila ispod jastuka Snežani dok je ona već tada bila u komi.

Nakon 3-4 dana polako su joj se počele vraćati vitalne funkcije i posle 15-20 dana smo je već izveli iz bolnice. Tako da se ona sada vratila svojim aktivnostima i krenula je u školu.

“Ja sam živi svedok za ovakvo nešto i mislim da bismo trebali svi malo da nađemo vremena za Boga i veru koliko-toliko,i ne treba da čekamo da nas nešto zadesi u životu,pa da se onda setimo Boga i Svetitelja.

Na ivici sam nerava, muž i sin se stalno svađaju, sin mu je nedavno poslao poruku “ne diraj mi devojku”

Pitanje jedne svekrve na forumu Mumsnet izazvalo je mnogo pažnje. Naime, majka odraslog sina, koja je u toku pandemije i karantina neočekivano dobila još jednog člana porodice – neželjenog iznela je u kakvoj se nezvidnoj situaciji našla, želeći pritom da proveri da li je ipak nerazumna, a svi je pitaju – kako je uopšte dozvolila sebi situaciju u kojoj se našla, a koju prenosimo.

“Ona ne radi, dok moj sin ima posao sa skraćenim radnim vremenom. Dok je on na poslu, ona sedi u mraku u njegovoj sobi. Ja perem njihov veš, kuvam za sve nas i to posebno za nju budući da je ona vegetarijanka. Ne mogu da se načudim kako se sve ovo dogodilo.

Već sam je pitala da makar malo doprinese novčano u kuću, ali ona tvrdi da nema novac i da je u depresiji pa zato nema posao. Zaista, ne izlazi iz sinovljeve sobe.

Moj sin i muž su se već nekoliko puta svađali zbog toga i atmosfera je jako napeta. Uz to, moj suprug je nedavno prošao operaciju pa je na oporavku tako da je sve na meni. U suštini svi, uključujući i mlađe dete, želimo da ta devojka ode. Ja sam na ivici nerava, muž i sin se stalno svađaju, sin mu je nedavno poslao poruku “ne diraj mi devojku”, ali sve sam bliže tome da je zamolim da se iseli i da ubuduće samo povremeno svraća umesto da živi sa nama. Da li preterujem”?

Forumaši kažu da je izdržala i više nego što bi oni mogli.

“Ja bih je odavno poslala kući na tvom mestu. Ako se tvom sinu to ne sviđa, reci mu da se spakuje i on pa neka žive kod njenih”.

“Apsolutno treba da je iseliš i da precizno kažeš koliko joj je puta nedeljno dozvoljeno da dođe, u suprotnom će ti se opet ušunjati u kuću”.

“Kako ste tako odgajili sina, to je nepoštovanje prema svim ukućanima”.

“Nije on kriv, kriva si ti što si dozvolila”, neki su od komentara na forumu.

Dječak Adin Omerović ostao je bez majke kada je imao samo 20 dana. Tokom odrastanja, imao je svoju malu kasu u kojoj je čuvao i sakupljao novac.

Sakupljenim novcem odlučio je majci napravi spomenik.

Adin je učenik šestog razreda osnovne škole u mjestu Cvrče, na području Gornjeg Vakufa.

Ovaj veseli dječak, sa tužnom pričom, o majci priča sa velikom ljubavlju, iako je nije ni zapamtio. Uspomene na majku stale su u njenu tašnu u kojoj i dalje čuva njene lične stvari.

Majka Zenaida umrla je nakon porođaja, a imala je samo 21 godinu, te je Adin ostao sa ocem Ramom, bakom i djedom.

Kada je došlo vrijeme da se postavi spomenik, ukućani nisu imali dovoljno novca. Adin, koji je skupljao u svojoj maloj kesici novac, rekao je kako želi on platiti spomenik na maminom grobu, prenosi Radio Sarajevo.

Udruženje Pomozi.ba je odlučilo obradovati ovog dječaka sa tužnom životnom pričom.

– Naime, Adinova želja je bila da kupi mobilni telefon kako bi mogao pratiti nastavu i vidjevši to, dobri ljudi u saradnji sa našom organizacijom su odlučili da ga iznenade. U večernjim satima koordinator SBK Pomozi.ba, Amir Fulurija, uručio je Adinu ne samo telefon već i potpuno novi laptop. Njegovoj sreći nije bilo kraja – saopštili  su iz Udruženja Pomozi.ba.

Podsjetimo, Adinova želja je bila da ima novi telefon te je počeo da sakuplja novac u kasi, prenosi Oslobođenje.

DIPLOMIRANI inženjer Milan Radojičić (56) iz Crne Trave već trinaest dana na glavnoj beogradskoj štrafti, Knez Mihailovoj ulici, sa tablom oko glave drugi put traži posao dostojan diplome, karijere i stečenog znanja.

Transparentom koji u vrelim letnjim danima nosi i po osam sati dnevno pokušava da skrene pažnju poslodavaca i zaradi za nešto više od kore hleba, koju trenutno dobija u manastiru Svetog arhangela Stefana u Slancima, nadomak prestonice.

Iako se Ministarstvo saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture svakodnevno hvali brojkom od preko 61.000 aktivnih gradilišta u Srbiji, poražavajuće deluje činjenica da posla za čoveka koji je svoju stručnost dokazao na gradilištima u Nemačkoj i Švedskoj još uvek nema. Čak ni licenca koju mu je upravo izdalo resorno ministarstvo i savršeno znanje dva strana jezika, što je jasno naglašeno na tabli koja prekriva gornji deo njegovog tela, izgleda da je dovoljno samo za razočaranje i sažaljenje brojnih sunarodnika i znatiželjnih turista.

– Bio sam zaposlen prošle godine tri meseca u jednoj firmi iz Beograda, ali je podizvođač hteo da radi mimo predviđenog projekta, što nisam dozvolio i na kraju sam u njihovoj svađi ispao kolateralna šteta. To su moja načela i ne odstupam ni pedalj od njih – decidirano tvrdi Radojičić. – Ove godine sam mesec dana bio zaposlen kao šef gradilišta, ali su ispale komplikacije oko plaćanja i napustio sam posao. Iako mi u manastiru u Slancima koliko-toliko pomažu, to je samo puko preživljavanje, ako se uopšte može nazvati tim imenom. U bezizlaznoj sam situaciji, bez dinara u džepu, a sa velikim teretom na leđima.

Da su neka davno prošla vremena, o poštenju i principima Milana Radojičića pričalo bi se kao o normalnim ljudskim načelima, ali su oni danas tolika retkost da ih je potrebno stalno isticati. Sve ponude koje je dobio ovih vrelih avgustovskih dana nisu bile zadovoljavajuće, štaviše mnoge su ga vređale. Kako nam priča, ima onih koji zastanu i teška životna priča čoveka iz Crne Trave im natera suze na oči, ali i onih koji misle da ništa ne zna, jer uhlebljenje traži kod čuvene Delijske česme u centru Beograda.

– Posao koji mi je skoro ponuđen u Nemačkoj morao sam da odbijem jer nemam porodicu, oca, majku, živim totalno sam, a na crno ne bih pristao nikada da radim – potresno priča. – Više od sto firmi dobilo je moju biografiju i radno iskustvo, a još od 2012. pokušavam da se na duži period zaposlim u rođenoj zemlji. Trenutno ni koru hleba ne mogu da priuštim, sitog me samo drži poštenje i dobra volja sestara manastira Sveti arhiđakon Stefan u Slancima.

nim znanjem engleskog i nemačkog jezika, pet licenci i odličnim poznavanjem projektovanja zgrada, mostova i tunela poslodavci u Srbiji nisu imali sluha za njega. Krov nad glavom i stalan posao pronašao je kod braće preko Drine, a u Republici Srpskoj bio je do 2012. godine.

– Ekspert sam za urbanizam, projektovao sam 42 kapitalna projekta i 120 kuća, što u Srbiji, što u inostranstvu. Najveći projekti su mi devet lamela od 48.000 kvadratnih metara, Tržni centar “Pevec” u Banjaluci gde sam bio šef nadzornog tima, hotel u Tesliću… – predugo bi trajalo svo Milanovo nabrajanje. – Ostao bih tamo, ali su dve firme za koje sam projektovao otišle pod stečaj. Radio sam sa najvećim ekspertima za tunele i mostove na ovim prostorima, kao i za profesorom Dejanom Lukićem. Neverovatno da to sve ne zavređuje ničiju pažnju.

Milan Radojičić prihvatiće da radi bilo kakav projekat, samo da sve bude legalno i transparentno, jer drugačije ne ume. Sa nadom da će iz drugog pokušaja Delijska česma biti srećne ruke, a broj telefona na transparentu doći do prave osobe, ponovo je na grudi okačio “oglasnu tablu” i stao nasred Knez Mihajlove ulice, u nadi da su, ipak, diploma i poštenje i dalje na ceni.

Teško povređenu Violetu na rukama sam nosio do bolnice. U jednom trenutku sam osetio kako se opustila, tada sam shvatio da mi je ćerka mrtva, rekao je Dragiša Jošić, otac ubijene devojke

Violeta je stravično krvarila, ali je bila živa. Dok sam je u naručju nosio ka bolnici u Koceljevi, osetio sam da je umrla. U tom trenutku ubica mi je prošao iza leđa i mirno rekao: “Znam ja gde treba nož da zabodem.”

Ovako za Informer započinje priču Dragiša Jošić (51), otac Violete Jošić (19), koju je u nedelju u porodičnoj kući u selu Batalage kod Koceljeve ubio Dušan Petronijević (33). On je devojci čak 15 puta zabo nož u vrat jer nije mogao da podnese to što nisu više bili u vezi.

Planiran za zeta

– Dušan je došao do kapije i rekao da želi da sačeka Violetu jer ima iznenađenje za nju. Pustio sam ga da uđe, nisam znao da njih dvoje nisu više bili u vezi. Vidite, Dušan je nebrojeno puta bio kod nas u kući. Sedeli smo i ponekad pili zajedno. Mislio sam to je to, on će mi biti zet – kaže Dragiša.

Neutešni otac navodi da je Violeta kobnog jutra došla s posla i da ju je Dušan dočekao kod kapije.
– Ušli su u sobu i ubrzo se začuo krik: “Nemoj, Dušane, molim te!” Supruga Ljiljana, Violetina maćeha, prva je uletela u sobu i videla kako Dušan sedi na mojoj jedinici i silovito u nju zabada nož. On je unezvereno pogledao Ljiljanu i krenuo ka njoj, ali je ona izletela iz sobe i počela da me doziva – priča Dragiša i dodaje:
– Odmah sam utrčao u sobu i video da krv šiklja iz moje Violete. Izgubio sam razum. Podigao sam je sa poda i otrčao do automobila. Stavio sam je na prednje sedište, na zadnje je sela Ljiljana, a sa njom i Dušan, koji je držao nož u ruci. Da me sad pitate kako se on našao tu, ja zaista ne bih znao da vam kažem.

Violetin otac je ispričao da je, vozeći do bolnice u Koceljevi, sve vreme pokušavao da pomogne ćerki.

Vadio krv iz usta

– Jednom rukom sam držao volan, a drugom sam joj iz usta vadio krvave ugruške. U jednom trenutku sam primetio da joj je jedna noga omlitavila i da je pala na menjač. Kad smo stigli u Koceljevu, Violeta je još bila živa, ali je ubrzo preminula. Nažalost, nisam dovoljno brzo stigao u bolnicu da spasem život mojoj jedinici. Za ovo što je uradio ne postoji dovoljno stroga kazna za Dušana – rekao je neutešni Dragiša.

Ljiljana Josipović, maćeha ubijene devojke, istakla je da je Violeta bila dobra, vesela i vredna devojka.
– Pre desetak dana se zaposlila u fabrici sokova “Rauh”. Dušan i ja smo planirali da joj kupimo automobil kako bi lakše stizala do posla. Strašno je sve ovo – rekla je Ljiljana.

Violeta Jošić biće danas sahranjena na lokalnom groblju u njenom rodnom selu Batalage. 

Pretnje ubici

Na Fejsbuk profilu osumnjičenog Dušana Petronijevića juče su osvanuli brojni pogrdni komentari.
“Majmune smrdljivi, što ubi tu jadnu devojku. Gori u paklu, ološu glupi. Smrtna, momentalno. Nema suđenja, smrtna kazna za ovakve monstrume. Nju ništa neće vratiti, a životinja ne treba više da živi”, samo je jedan od komentara.

Detinjstvo provela u nemaštini.

Gordana Goca Lazarević prvi put u karijeri otvorila je dušu i ispričala bolne detalje iz mladosti koji je prate i danas kada je ostvarena žena i kada može sebi sve da priušti.

Ona se kroz suze prisetila vremena kada je kao devojčica živela u nemaštini bez roditeljske ljubavi, kada je svaki dan za obrok imala samo paštetu i hleb.

– Dok nisam počela da živim samostalno, namučila sam se mnogo. Sve je bilo surovo. Mama i tata su trbuhom za kruhom otišli u inostranstvo. Ostavili su mene i brata kod strica i strine. Onda je i strina morala da ide da radi, pa je ostavila mene i brata u kući u šumi sa jednim neuglednim čovekom da nas čuva. Nije se presvlačio po deset dana. Mi smo preko nedelje mazali pašteticu i margarin na hleb. Nismo znali ništa drugo. Dok strina ne dođe. Otud i moj gastritis, koji vučem od ranog detinjstva. Moram da kažem da nikada nismo bili gladni. Čokoladu smo kupovali jednom mesečno, ono malo životinjsko carstvo – rekla je Goca kroz suze u emisiji “Glamur specijal”, a onda je ispričala najbolniji momenat iz svog detinjstva, kada je njena mama stradala u saobraćajnoj nesreći kada se vraćala kući kod svoje dece.

– Mama nije mogla da izdrži bez nas, bila je mnogo tužna. Jedva je izmolila tatu da se vrate. U saobraćajnoj nesreći pri povratku je poginula. Nikada više je nisam videla. Uvek sam posle toga imala snove da se mama vraća. Decenijama sam je prizivala. To je bio proizvod moje mašte i prizivanja. Nekada sam je prepoznavala, a nekada ne. Tata se nakon toga nezvanično ženio nekoliko puta. To su bile neke žene koje su bile grube prema nama. Kada je jedna od njih došla, smislila sam srednju školu koja ne postoji nigde u blizini da pobegnem da ih ne gledam. Otišla sam u Beograd – rekla je Goca. – Nedostajala mi je majčinska ljubav. Kada su bili roditeljski sastanci, sama sam odlazila na iste, a onda sam gledala sve one majke i maštala sam koja bi volela da bude moja majka. Tako sam gledala i profesorke i nastavnice – ispričala je folk zvezda sve vreme brišući suze, koje su same navirale jer se prisetila rane mladosti i bolnih momenata iz života koji su na nju ostavili neizbrisiv trag.

Foto: Alo!/Masanori Jošida

Goca Lazarević je sa 15 godina, kada je otišla u Beograd, živela kod rodbine svoje maćehe. Oni su imali sina jedinca, koji ju je svakodnevno tukao iz ljubomore.

– On je bio razmažen i svaki dan me je tukao. Nije voleo što sam ja tu. Jednom, kada me je ozbiljno udario, vratila sam mu. Tada mi je njegova mama rekla da tražim drugu kuću. Spakovala sam stvari u kartonsku kutiju i pošla sam da tražim tetku. Znala sam samo da radi kod Liona u nekom bifeu. Jedva sam je našla. Od tog momenta sam živela kod tetke Rade u jednoj čatmari – rekla je iskreno pevačica.

Goca Lazarević prvi put je javno progovorila i o tome kako je upoznala 16 godina starijeg kompozitora Milutina Popovića Zahara, sa kojim je bila u braku, u kom su dobili sina i ćerku.

– On je za mene bio jedan čika-bauk, ali je vodio brigu o meni. Gledao je šta ja radim, gde spavam. Nisam znala šta se iza toga krije. To nije bila ljubav na prvi pogled, ali blizina je učinila svoje. On je imao više iks faktora. Šarmirao me je na poeziju. Bio je šarmantan, taj deo njega i danas volim. On je bio moj prvi poljubac, prvi muškarac, prvo iskustvo, sve prvo. Moj učitelj. Od njega sam mnogo naučila – rekla je ona.

Foto: Alo!/Rajko Ristić

Živela u kući bez struje!

Goca je devedesetih godina odlučila da napusti supruga Milutina Popovića Zahara i sa dvoje male dece otišla da živi u stravičnim poslovima.

– Otišla sam sa decom i sve sam ostavila. Otišla sam u jednu nezavršenu kuću koju smo pravili. Bez struje, bez telefona. To je bilo strašno. Bez ičega. Ništa nisam imala unutra. Kupila sam krevet, imala sam jedan televizor i jedan tranzistor. Bilo je mnogo teško. Plakala sam svaki dan posle razvoda – rekla je Goca.

NA NOVOM groblju u Prnjavoru, od ponedeljka 21. decembra, počivaju supružnici Vlado (78) i Anđelka (76) Preradović, koji su otišli sa ovog sveta-u istom danu!

Umrli su istog dana posle 50 godina braka i zajedničkog života, u razmaku od tri sata. To stoji u zvaničnoj medicinskoj dokumentaciji, dok njihovi najbliži srodnici veruju da su ih „delile minute“.

Preradoviće, koji su važili kao jedan od simbola zajedništva i idlične ljubavi, zauvek je, tek, rastavila bolest-pošast, pod kojom kleca gotovo cela planeta. Rastavljene u dve zdravstvene ustanove u Banjaluci, oboje ih je pokosila-korona virus.

Zabeleženo je da je, 20. decembra, prva preminula Anđelka, tri sata iza ponoći. Tri sata kasnije, 6. ujutro, u dokumentaciji UKC RS stoji da je podlegao i Vlado.

Život ovog bračnog para, kako kažu njihovi sinovi Dragan i Radovan, odlikovali su veliko zajedništvo i ljubav. Vlado je bio dugogodišnji direktor ovdašnje tvornice nameštaja „Standard“, da bi potom dobar deo radnog veka zajedno proveli u prnjavorskoj Šumariji. On kao upravnik a ona blagajnik.

Tu s godinama raslu ljubav i vezanost dodatno su samo rasplamsali penzionerski dani, koje su, istovremeno čuvajući se i bežeći od korone, provodili na obroncima Ljubića, na imanju u Donjim Vijačanima. I tu je, kako je posebno isticao, Vladi desna ruka bila nerazdvojna saputnica Anđa, u proizvodnji meda iz 100 košnica.

Fatalnim virusom pogođeni su po silasku u Prnjavor.

Sinovi Dragan i Radovan, kažu, za „Novosti“, da se jedino pozdano zna da je majka Anđelka u 3 sata stavljena na aparate i da se ne zna koliko je još tačno bila živa do 6 časova kada je Vlado preminuo.

-Mi, njihova deca, kao svedoci njihove bezgranične vezanosti i ljubavi, verujemo da su i u tim poslednjim trenucima jedno bez drugog bili svega nekoliko minuta. Uverni smo da je, kojim slučajem, jedno od njih čulo da je umrlo ono drugo, da bi istog trenutka i njegovo srce stalo. Ništa nije slučajno. Očito je da su osetili da im se kraj bliži i da su tako otišli sa ovog sveta-kazali su nam Dragan i Radovan kraj odra svojih ponos roditelja.

Uz sinove i snahe, iz njih je ostalo šestoro unučadi, kao i ostala mnogobrojna rodbina i prijatelji.

JEDINSTVEN SLUČAJ LjUBAVI I ODLASKA

OPELO bračnom paru Preradovića, uz mere predostrožnosti i oproštajnu besedu, služili su Duško Drinić, protojerej-stavrofor prnjavorski i sveštenik štrbački Jeftimir Predrag.

-Ovo je ovakav prvi i nesvakidašnji slučaj, u mojoj 23 godine dugoj službi, služenja opela i predstavljanja Bogu supružnika upokojenih u istom danu. Znam ih kao uzorne parohijane i 51 godinu u braku. Položeni su u istu, zajedničku grobnicu-kaže, za „Novosti“, prota Drinić.