Month: December 2020

NIDžA Hrabriša, kako su žitelji Aranđelovca prozvali svog komšiju Nikolu Pavlovića (5), koji se poslednje dve godine borio za život u italijanskoj bolnici, dobio je najveću bitku i vratio se u rodni grad.

Sugrađani koji su se ujedinili da mu pomognu kada je bilo potrebno i organizovali veliki broj akcija za prikupljanje novca za izuzetno skupo lečenje jednog od najtežih oblika kancera, neuroblastoma, dočekali su Nidžu sa velikim osmehom i raširenih ruku. A kako zbog pandemije virusa korona nema okupljanja i druženja, Nidžini roditelji su smislili kako da se oduže svom gradu – humanitarnom akcijom.

Organizovali su veliku humanitarnu akciju sakupljanja paketića za najugroženije mališane grada pod Bykuljom.

– Epidemija nam nije dozvolila da dočekamo Nikolu kako dolikuje, a ni njemu da se zahvali svima kako je želeo, pa smo zajedno sa njegovim roditeljima rešili da pokrenemo akciju “Budi i ti Deda Mraz” – kaže Ivan Ivanović iz Udruženja “Aranđelovčani i Aranđelovčanke”.

– Nameravamo da prikupimo paketiće za najugroženije mališane grada i na taj način pokušamo da izmamimo još lepih osmeha dečaka i devojčica u danima pred nama.

TEŠKA BORBA

DA Nikola boluje od izuzetno teške bolesti, malignog tumora koji nastaje od nezrelih nervnih ćelija, roditelji su saznali pre oko dve godine. Neuroblastom je zahvatio oko 70 odsto kostne srži, ali i deo kičme. Novac je za dva meseca prikupljan kroz raznovrsne akcije i Fondacije “Budi human”, i na sreću, na vreme je obezbeđeno neophodnih 280.000 evra, koje porodica nije imala. Dečak se prvo lečio u Americi, gde mu je izvađen primarni tumor iz grudi. Samo dva dana nakon operacije ovaj čudesni dečak je stao na noge. Lečenje se nastavilo u Đenovi, odakle se Nikola pre nekoliko meseci vratio kući.

Kako Ivanović kaže, postaviće crvene džakove da svi zainteresovani učestvuju, u njih mogu da ubace neki slatkiš ili igračku. Procenjuje se da u gradu pod Bukuljom ima oko 200 mališana koji žive u izuzetno teškim uslovima.

– Ko želi i ima mogućnosti, može sam da napravi paketić i donese ga, ili da nam se javi, pa će neko doći po poklon – objašnjava Ivanović.

– Molimo sve sugrađane da u džak ne ubacuju novac, već isključivo igračke i slatkiše. Igračke mogu da budu i korišćene, ali ispravne i čiste. Svi koji žele da doniraju, mogu da pozovu Udruženje, kontaktiraju s nama preko fejsbuk-stranice udruženja “Aranđelovčani i Aranđelovčanke”, kao i na brojeve telefona – 066 5008846 i 065 2728258 – Nikoline mame Ane Pavlović.

Milan Ilić (34) iz Donjeg Milanovca nestao je 20. decembra. Izašao je iz porodične kuće i od tada mu se gubi svaki trag.

Kako za “Novosti” kaže Milanov rođeni brat Mihajlo, nestanak je policiji prijavljen juče ujutru, i policija je odmah krenula u potragu.

– Na sebi je imao crne farmerke, bele patike i teget jaknu sa belim krznom – kaže za “Novosti” Mihajlo Ilić.

Uznemirena majka Mileva kaže da je prošlo 48 sati nespavanja i brige za detetom:

– Mog sina su videli juče u gradu. Milanovac je malo mesto, prepoznao ga je naš poznanik, i javio nam. Očekivali smo da će se vratiti kući – kaže za “Novosti” Mileva Ilić.

Milanov nestanak prati i jedna uznemirujuća okolnost. Naime, na njegov vajber broj juče popodne javio se porodici potpuno nepoznat čovek, tvrdeći da je broj njegov.

– Oko 4 juče popodne na njegov broj se na vajber javio neki nepoznat čovek i tvrdio da je to njegov broj i da je on iz Svilajnca. Za tih dvadesetak sekundi poziva moj sin je uspeo da napravi fotografiju tog čoveka. Mi ga nikada pre nismo videli – kaže Milanova majka Mileva.

Jedan od najlepših, a najtežih poslova jeste biti majka

Jedan od najlepših, a najtežih poslova jeste biti majka. 

Majka je stub kuće, uzor deci, podrška mužu. Još kada mora da stigne da zaradi za život, postaje jako teško, u nedostatku vremena, ostati ono što je bila, sto jeste, i što se od nje očekuje da bude.

Tako je jedna sasvim obična Bridžet Ana nedavno objavila svoju priču na Fejsbuk profilu, i u suzama podelila  kako se oseca svaki dan u svom domu, među svojom decom. I sama se iznenadila kada je njena objava odjeknula popularnom društvenom mrežom. Dosad ju je podelilo više od 58 hiljada ljudi, a njih 22 hiljade je osetilo potrebu napisati komentar.

“Svi misle da je lako biti mama domaćica, puno radno vrijeme. Da imamo sreće, jer ne moramo raditi. Da smo lenje. Da to nije pravi posao pa nemamo pravo prigovarati”, započela je svoju priču.

“Moja kuća nije čista, nisam ni ja čista, suđe nije pospremljeno, već sam danas vrištala, plakala sam i osećala sam se tako prokleto krivom što je moje dete bilo ovde da svedoči svemu tome.”

Ništa ne možete učiniti sami: Otići u kupatilo, uživati u šoljici kafe, čitati, dovraga, ne možete čak ni biti sami dok treći put tog dana perete govno s pantalona bez da neko ne plače ili vrišti pored vaše noge. Ne možete dobiti pauzu, osim ako oni spavaju, a njih koristite za čišćenje. Nastojite smisliti načine kako da nekoga zabavljate doslovno 12 sati dnevno”, napisala je i dodala kako joj je i nošenje iste, prljave odeće danima postalo navika.

“Zaboravili ste šta znači i kako je to osećati se kao individua jer se sada tvoje čitavo postojanje vrti oko tog deteta”, nastavila je Ana.

Priznala je i da je ljubomorna kada gleda mame koje su zaposlene jer maštate o razgovoru s odraslom osobom bez da vas neko celo vreme prekida.

I PORED SVOJE DECE KOJE VOLI NAJVISE NA SVETU, PRIZNALA JE DA SE OSECA JAKO USAMLJENO… I NEOSTVARENO.

Gotovo da ne postoji slavlje na kojem se ne čuje pesma “Zmaj” koju u originalu izvodi pevačica Indira Radić. Njoj je ova pesma donela slavu i uspeh, ali postoji legenda o tome kako je nastao ovaj hit.

Po legendi koja kruži internetom, pesma je nastala oko 1990. godine kada je mlada devojka saznala da umire.

– Tekst ove pesme nastao je po istinitnom događaju. Ljubav dvoje mladih nije uspela jer ih je sprečila smrt nakon duge bolesti. Folk hit “Zmaj”, koji je svojevremeno otpevala Indira Radić, krije u sebi zaista potresnu životnu priču koja će rasplakati i one “kamenog srca”. Dečko i devojka iz pesme su se zavoleli u srednjoj školi. Deset godina zabavljanja rezultiralo je zakazivanjem svadbe. Devojka je, međutim, tada saznala da ima rak pankreasa u poodmakloj fazi. Venčanje je otkazano, a ona je dečku napisala pismo u bolnici (od reči do reči ove pesme) i zamolila ga da pročita kad ona umre. On se, međutim, napio to isto veče i otvorio pismo. Ujutru, kada je došao u bolnicu, ona je umrla. Dečko je čuvao pismo 15 godina, a onda rešio da ga proda Marini Tucaković. Ona je prvo pesmu htela da nameni Ceci Ražnatović, međutim, numeru je, na kraju, otpevala Indira – piše u jednom od komentara ispod pesme, a potom se navodi da se ovaj događaj odigrao u periodu između 1988 i 1990. godine.

Potom je prema komentarima sa ove muzičke platforme, dečko od prodaje pesme kupio avionsku kartu i otputovao za Boston, a devojka je sahranjena u Nišu, nakon smrti u tamošnjoj bolnici.

Prvi put o ovome progovorila je Marina Tucaković, vlasnica velikog broja hitova na muzičkoj sceni. Kako kaže, istina je potpuno drugačija.

– Svih ovih godina slušala sam brojne legende o pesmi “Zmaj”, toliko da bi mogao film da se snimi na osnovu ove pesme. Nema veze ni sa jednim događajem, pogotovo ne sa ovim tragičnim kako se navodi. Pesma je nastala tako što je Goran Ratković Rale doneo kompoziciju koja je mene povukla da napišem tekst. Pesma je objavljena tek 2003. godine, što je više od deset godina od događaja koji se dogodio kako tvrde. Blage veze sa mozgom nema ta priča. “Znam da je to bila legenda, ali moraću sve da razočaram. Istina je potpuno drugačija, reči u pesmi se ne zasnivaju ni na jednom događaju – istakla je Marina nekada za medije.

U Gornjim Orlovcima kod Prijedora u izuzetno teškim uslovima živi samohrani otac dvoje djece Tomislav Ćosić (45).

Životna priča Tomislava ostavlja u nevjerici.

Jedan njegov sin preminuo je nakon što ga je udario automobil, a supruga se preudala i ostavila Tomislava sa dva maloljetna djeteta.

– Imam sina od 13 godina i ćerkicu koja ima tri godine. Supruga me ostavila i preudala se. Sada u aprilu je bilo godinu dana kako je otišla. Malecka je imala osam mjeseci kada nas je ostavila, tako da sam sada sam. Radio bih, ali šta ću sa maleckom. Borim se –priča tihim glasom Ćosić.

Sa djecom stanuje na spratu porodične kuće. Priča da nema priključak za struju, već da električnu energju koristi od brata koji ima priključak.

Porodica Ćosić jedna je od 47 porodica iz Prijedora za koje su obezbijeđeni paketi hrane i higijenskih proizvoda posredstvom grada Prijedora i USAID-a.

– Zahvaljujem se na ovoj pomoći, znači mi mnogo, jer imamo dječiji dodatak od 180 KM i radim za dnevnicu. Drva isto nisam mogao obezbijediti – priča on.

Gradonačelnik Prijedora Milenko Đaković, koji je danas Ćosiću uručio paket pomoći, najavio je i dalju podršku ovom samohranom ocu.

– Nesreću je imao u životu jer mu je jedno dijete poginulo u saobraćajnoj nesreći, žena ga napustila, ostao sam u borbi da othrani decu. Teška porodična situacija. Porodica je izbjegla iz Sanskog Mosta, kupili su ovdje zemlju i počeli garditi kuću, nemaju priključenu ni električnu struju. Želimo pomoći ovoj porodici da steknu osnovne uslove, jer su napravilu kuću, ali imaju velike životne tegobe, on radi na nadnicu. Pomoćemo im i dalje u odgajanju porodice i obezbjeđenju onog što je neophodno da bi čovjek mogao sa porodicom da preživi – obećao je Đaković.

Paket pomoći danas je uručen i porodici Gorana Aleksića iz Garevaca kod Prijedora. Goran nije zaposlen i živi sa suprugom i četvoro maloljetene djece. Njegova supruga Slobodanka ima deformitet kičme.

Aleksići stanuju u trošnoj, zapuštenoj i staroj kući, punoj vlage. Prije četiri godine isključena im je i električna energija.

Predsjednik Skupštine grada Prijedora Ajdin Mešić pakete pomoći uručio je porodicama Edisa Forića i Mersihe Džaferović.

Edis Forić iz Raškovca je otac šest kćerki i nema stalno zaposlenje.

– Zahvaljujem se Centru za socijani rad i gradu Prijedoru za ovu pomoć, borim se, radim na dnevnice, imam jednu kravu. Od šest djevojčica, u školu idu njih četiri-rekao je Forić.

Predsjednik Skupštine grada Prijedora, Ajdin Mešić kaže da su higijensko.prehrambeni paketi obezbijeđeni kroz USAID-ov  projekat „PRO-Budućnost“ .

– Prijedor je jedna od 72 lokalne zajednice koje učustvuju u ovom projektu čiji je cilj da se pomognu višečlane porodice slabijeg matrijalnog stanja. Ispred Grada nastojimo na sve moguće načine da pomognemo takvim porodicama – rekao je Mešić.

Arpad Sabo je 2016. došao iz kafane, pretukao suprugu Slavicu, a zatim ju je kuhinjskim nožem iskasapio i zaklao. Posle toga, otišao je do sobe i četvoromesečnoj ćerkici Nikolini najpre zdrobio glavu, pa joj presudio istim nožem

Arpad Sabo (33) iz sela Lipare kod Kule pre četiri godine hladnokrvno je iskasapio i zaklao suprugu Slavicu (24) i njihovu četvoromesečnu bebu Nikolinu. Posle jezivog zločina on je zaspao pored tela ubijenih, a zatim se okupao i pokušao da pobegne u Hrvatsku, ali je uhapšen u blizini Bačke Palanke. Viši sud u Novom Sadu ga je 2018, nakon dve godine suđenja, osudio na 40 godina robije.

Masakr u kolevci

Ovo monstruozno ubistvo dogodilo se 16. avgusta 2016. u iznajmljenom stanu u Kninskoj ulici u Veterniku, gde se porodica Sabo tri meseca ranije preselila pošto se Arpad zaposlio u jednoj auto-mehaničarskoj radnji. On je kobne večeri došao kući iz kafane oko 22 časa i odmah sa vrata počeo da se svađa sa suprugom, koja mu je prigovorila što je propio 2.000 dinara.

Prema optužnici, Arpad je najpre u kupatilu nasrnuo na ženu i pretukao je, posle čega je usledilo jezivo ubistvo.

– Kako su veštaci utvrdili, Sabo je uzeo kuhinjski nož, čija je dužina sečiva oko 20 centimetara, i Slavici zadao tri ubodne rane po vratu. Nije se tu zaustavio, već je nastavio da je kasapi i seče grkljan, zid ždrela, krvne sudove… – navodi se u optužnici.

Kada je ubio nesrećnu ženu, kako se dodaje, Sabo se ustremio na četvoromesečnu ćerkicu Nikolinu.

– Beba je bila u krevecu. Plakala je jer ju je prethodno probudilo majčino zapomaganje. Prišao je bespomoćnom detetu, podigao je i onda joj rukom zdrobio glavu! Bebi je slomio obe temene kosti glave. Arpad je, zatim, istim nožem kojim je prethodno iskasapio suprugu zaklao i ćerkicu. Na telu žrtava ukupno je pronađeno 28 ubodnih rana! – stoji u optužnici.

Roditelji zadovoljni kaznom

Slavičini roditelji, Ljiljana i Duško Đurdić, bili su zadovoljni odlukom suda da Arpad Sabo bude osuđen na maksimalnu kaznu.

– Presuda je pravedna i realna. Moram da priznam da sam se pribojavao ishoda, gledajući u pojedine sudske odluke kada su ovakvi zločini bili u pitanju. Sve manje od maksimuma bilo bi nepravedno. Iako nama nijedna kazna ne može da vrati Slavicu i Nikolinu, voleo bih da je bila smrtna – kazao je tada otac i deka žrtava Duško Đurdić.

Posle brutalnog ubistva bebice i žene, ubica je par sati odspavao pored njihovih iskasapljenih tela! Kada se probudio, okupao se, presvukao i krenuo preko njiva, kako ga slučajno ne bi video gazda da izlazi na ulicu. Išao je peške sve do Bačke Palanke, gde je kod Dunava hteo da ukrade čamac kako bi se prebacio do Hrvatske, ali ga je tu uhvatila policija.

Sabo je tokom suđenja u svojoj odbrani priznao ubistvo supruge, ali ne i deteta, tvrdeći da je ćerkicu ubila njegova žena Slavica.

– Ne osećam se krivim. Tog dana bio sam u gradu kada me je nazvala Slavica. Bila je besna, drala se da brzo dođem kući. Kada sam došao, video sam je da sedi u fotelji, drži nož u ruci i plače. A onda sam spazio mrtvu bebu. Kada je krenula da me vređa, psuje brata, kevu i ćaleta, tada sam je ubio – izjavio je Sabo.

Bez trunke kajanja

Kada je sudija Borivoj Pap izricao presudu Arpadu Sabu, on je slušao ledenog i ukočenog izraza lica, bez ikakve vidljive reakcije i emocije.

– Tokom postupka nesporno je dokazano da je okrivljeni zverski i s predumišljajem iskasapio suprugu i ćerku, kao i da se nijednog trenutka nije pokajao. Shodno tome, kazna od 40 godina zatvora jedino je bila moguća – istakao je sudija Pap.

Neuropsihijatrijskim veštačenjem je utvrđeno da je ubica u vreme zločina bio uračunljiv, iako se isprva spekulisalo da je bio mortus pijan.

Pevačica Lepa Lukić ušla je u novu sezonu rijalitija Parovi, na iznenađenje mnogih, a tom prilikom rekla je da su njeni motivi za ulazak to što je sama, nema supruga i decu, a voli da se druži sa ljudima.

Ipak, njeni motivi za ulazak, nisu nastali samo iz želelje za socijalizacijom, a navodno je reč o kockarskim dugovima.

Foto: EON/Printscreen

Prema rečima izvora bliskog pevačici, ona je u kockarnici dužna oko 12.000 evra i više od dva meseca nije mogla da plati vlasniku, pa je morala da napravi kompromis. Dogovorila se s produkcijom da oni isplate pare, a da ona zauzvrat bude učesnik “Parova”, s tim što ima mogućnost da produži boravak u rijalitiju ukoliko želi da zaradi dodatni novac. Uzimajući u obzir da je njen honorar 800 evra, to znači da će Lukićeva morati da bude u vili najmanje 15 nedelja.

Foto: E-stock

Podsetimo, kraljica narodne muzike je i prošli put zbog istog problema morala da uđe u rijaliti. U to vreme dugovala je mnogo veći iznos, čak 25.000 evra, ali joj je i honorar bio veći, pa je brže odradila dug prema kockarnici. Sad je bila u bezizlaznoj situaciji jer nema nastupa, a od penzije ne može da sakupi tolike pare, pa je prihvatila ono što joj je bilo ponuđeno. Lukićeva je u početku negirala da ima problem s kockom, ali pošto su je paparaci više puta hvatali na delu, morala je da prizna svoju strast. Poslednji put fotografi su je uhvatili u kockarnici pre dva meseca u jeku pandemije virusa korona, dok je sedela za stolom i igrala poker s maskom na licu.

Pamtimo ga kao zavodnika žena, sa dugom kosom kako jaše konja i peva ubitačne balade svojim moćnim vokalom

Bojan Milanović je tokom devedesetih objavio četiri albuma, osvajao je nagrade na festivalima MESAM i Beogradsko proleće, pojavio se i u epizodi “Srećnih ljudi”, a zatim je nestao iz javnog života.

Trenutno živi u Sokobanji, povremeno peva u niškim kafićima, a i sa sedom kosom zadržao je šmekerski izgled.

Na jednom ‘Mesamu’, silazeći niz scenografiju, Bojan Milanović je zaslepljen reflektorima promašio stepenište i zgazivši na sa obe strane stepeništa zategnuto platno počeo da pada, pada i pada sve naglavačke kotrljajući se po platnu… na očigled četiri hiljade ljudi u sali i nekoliko miliona televizijskih gledalaca! Nedugo posle toga, Bojan je i ispario…

Svi se dobro sećamo njegovog izvođenja pesme “Ne pali svetlo” u seriji “Srećni ljudi” gde se pojavila po prvi put i Leontina, ali Bojan je imao i još hitova kao što je pesma Katarina.

Godine su učinile svoje, sede vlasi krase njegovu glavu sada, ali duga kosa je deo njegovog imidža koji očigledno ne menja, a verujemo da ga još uvek žene vole, samo drugačije generacije.

Izvor: Objektiv.rs

“Bilo je hladno, čuli smo zavijanje vukova i videli smo divlje svinje. Uplašili smo se i odlučili da prespavamo na tom mestu. Kada smo posle dva dana prvi put videli farove automobila, odmah smo počeli da blicamo lampama davajući SOS znak kako bi nas uočili pošto je bila velika magla, a onda su se pojavili momci i devojka iz Despotovca…”

Ovim rečima, Stefan Rusov, mladić koji se sa devojkom Milicom Mirjanić spletom nesrećnih okolnosti izgubio u despotovačkom kraju na putu ka planini Beljanici, nakon četrdesetosatne potrage za “Blic” otkriva nove detalje nezgode.

Nestanak Milica i Stefana njihove porodice su prijavile videvši da se mladi par duže vreme ne javlja i da su im telefoni nedostupni. Nije mnogo prošlo, a njihove fotografije preplavile su medije i društvene mreže, dok su se jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, ekipe Gorske službe spasavanja, lovci, dobrovoljci i njihovi bližnji dali u pretragu po nepristupačnom terenu.

Stefan nam objašnjava da su u ovu situaciju zapravo došli zbog mape za korišćenje u “offline modu”.

– Pre nego što smo krenuli skinuli smo gugl mapu koja se može koristiti i kada nemate internet. Pošto je tada već bilo 12 sati, procenili smo da je kasno za planinarenje i odlučili smo da se vratimo kući. Krenuli smo ka putu koji je na mapi bio označen kao magistralan, međutim ispostavilo da je reč o šumskom putu koji su utabali traktori – objašnjava nam Stefan.

Prvobitni plan je bio da se svojim “pežoom 207” dovezu do odredišta na kom bi mogli da ostave automobil, a dalje krenu u planinarenje pešaka.

– Što smo više odmicali, videli smo da je sneg veći, a magla sve gušća. Pošto je taj put bio izuzetno loš, velike snežne nanose su napravila verovatno debla koja se vuku traktorom, automobil nam se nasukao na sneg. Tada smo odlučili da dalje ne idemo automobilom – priča nam Stefan.

U okolini nije bilo nikoga, pa su prelomili da siđu sa sporednog puta i krenu na kolibi koju su ugledali u šumi. Nadali su se da će tamo pronaći nekoga ko će moći da im pomogne da uspostave vezu sa svojima.

– U svakom trenutku smo znali gde smo jer smo imali mapu. Problem je bio što nigde nije bilo dometa, pa nismo mogli nikoga da dozovemo. Nadali smo se da će nam telefone uhvatiti neka bazna stanica ili da će neko videti automobil na tom putu, a kad nađu auto, naći će i nas – priseća se Stefan.

Pošto je koliba bila prazna, obili su je i ušli unutra nadajući se da će moći da prenoće na suvom i toplom.

– Međutim zatekli smo neku peć, koja nam nije delovala ispravno. Uplašili smo se da spavamo unutra jer usled unosa ugljen monoksida može doći do gušenja, pa nismo hteli da rizikujemo. Odlučili smo da prespavamo u vrećama i zapalili smo vatru ispred ne bismo li se ugrejali.

Sve vreme su, priča nam Stefan, razmišljali kako bi mogli da dozovu pomoć ili naprave signal koji bi nekoga mogao dovesti do kolibe.

– Čak smo mislili da upalimo veliku vatru pa da nabacamo lišće kako bi se video dim, međutim magla je bila toliko gusta da nisam video ni 50 metara oko sebe. U šumi smo čuli zavijanje vukova, a naleteli smo i na divlje svinje. Srećom, nije bio vepar, jer bi nas sigurno napao. Tada smo pretrnuli od straha – iskren je Stefan.

Milica i Stefan su na sve moguće načine kojih su se setili pokušali da nekoga dozovu u pomoć, čak su svojim lampama uperenim u nebo davali signale koje niko nije video najverovatnije zbog magle.

– U jednom trenutku videli smo farove i čuli smo da nailazi automobil. To su bili prvi ljudi, prvi auto koji smo videli posle dva dana. Uperili smo lampe i blicali smo u njihovom smeru, slali smo im SOS signal. Oni su nam svirnuli i mislili smo da su nas videli i da je pomoć stigla. A onda sam shvatio, videvši da se automobil udaljava i da ne skreće ka nama, da su nas samo pozdravili i prošli. Kasnije sam saznao da su to bili neki slučajni prolaznici, turisti – priseća se Stefan trenutka razočarenja.

Odlučio je da se ne preda, pa je potrčao za njima, misleći da će ih možda stići, ali bezuspešno. Tek 15 minuta kasnije Stefan i Milica su se ozarili videvši džip sa upljenim svim svetlima.

– I u njihovom pravcu smo blicali, a oni su nam signalizirali da su nas videli. Bili su to dva mladića i devojka iz Despotovca, koji su u potragu krenuli džipom sa prednjom i zadnjom vučom. Rekli su nam: “Da niste blicali, sigurno vas ne bismo uočili”. Dečko koji je vozio se zove Bojan Milovanović, sa njim je bio njegov prijatelj kog sam upamtio po nadimku Duta i još jedna devojka – otkriva nam Stefan.

Dan nakon dramatičnog boravka u maglovitoj i snegom okovanoj šumi Stefan kaže da su on i Milica dobro, da odmaraju od svega kroz šta su prošli, ali da ih bole komentari ljudi koji smatraju da su u planinu pošli nedovoljno dobro pripremljeni i da su postupili neodgovorno.

– Voleo bih da naglasim da smo mi zaista učinili sve što je bilo do nas i da nam je krivo što je do svega ovoga došlo. Nismo nameravali da na planinu idemo “pežoom”, kako nas ljudi kritikuju, već smo hteli da ga parkiramo i dalje nastavimo peške. Imali smo planinarsku opremu, ali je najveći problem bio što nas je offline mapa umesto na magistralni, odvela na šumski put. Momci iz GSSS su nam rekli da su već dešavali slični slučajevi, da navigacija nekoga odvede na taj put – kaže Stefan.

On i Milica neizmerno su zahvalni svima koji su učestvovali u njihovom spasavanju, građanima koji su se uključili u potragu, pripadnicima jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, Gorskoj službi, lovcima…

– Hvala svim tim divnim ljudima što su ostavili svoje porodice kod kuće i krenuli u potragu za nama. Ovo što se dogodilo nas neće odvratiti od planinarenja, mi smo veliki zaljubljenici u prirodu, ali ćemo sledeći put svakako krenuti malo spremniji, sa vodičem i barem dvoje kola – podvlači Stefan.

Medicinski tehničar iz Užica Miloš Simeunović pre dva dana je na Fejsbuku postavio status koji možda najbolje govori o tome koliko jedan običan, “mali” čovek može da uradi za pomoć drugima.

Humani Miloš je ponudio da neguje starije ljude u Užicu koji to sebi ne mogu da priušte – potpuno besplatno.

“Molim za malo pažnje. Ja sam medicinski tehničar i želeo bih da pomognem u negovanju starijih, nepokretnih i osoba sa invaliditetom čije porodice nisu u mogućnosti da plate ili ne dobijaju dovoljnu pažnju u vidu kućne nege, ili iz bilo kog drugog razloga. Potpuno besplatno (samo u gradu Užicu) bez ikakvih obaveza prema meni. Ovo radim iz lične satisfakcije i nadam se da će ova poruka doći do lica kojima je pomoć preko potrebna. Takođe pozivam svoje kolege da mi se pridruže u akciji, jer je naše malo nekome puno”, napisao je Miloš, zamolivši svoje prijatelje da dele status kako bi poruka došla do onih kojima je najpotrebnija.

Naravno, internet je odradio svoje, pa status ima preko 500 šerova i bezbroj pozitivnih komentara ljudi koji su oduševljeni nesebičnim činom ovog mladog momka iz Užica. Jer, iako bi svoje slobodno vreme mogao da provodi odmarajući se i radeći šta god mu je volja, na šta ima potpuno pravo i niko mu nikad ne bi zamerio, Miloš je rešio da i to vreme provede pomažući onima kojima je najpotrebnije. Za uzvrat dobija samo jedno “hvala” i predivan osećaj da je učinio nešto lepo.

On je u intervjuu za užički portal “Oglasna tabla” objasnio da je četiri godine radio u tamošnoj Opštoj bolnici i da mu se ideja javila baš zbog tog osećaja koji pruža pomaganje drugima.

“Ne bih želeo ličnu promociju ni promociju bilo koga, želim da pričam u ime tih ljudi kojima je potrebna pomoć, niko ne čuje njihove vapaje, nije lako ni njihovim porodicama. Znam slučajeve od 5 do 10 godina gde ljudi nemaju prostora da žive koliko toliko normalne živote. Zarobljeni su u kući i neguju svog najbližeg. Zašto da se mi ne udružimo i pomognemo tim ljudima?”, pita se on.

Miloš naglašava da ne traži novčanu nadoknadu jer je ljubav ono što ga svakodnevno pokreće, i iskreno se nada da će se njegovom pokretu pridružiti i kolege širom Srbije.

Nama samo ostaje da kažemo – SVAKA ČAST, LJUDINO!