Luksuzno i kvalitetno vozilo.

Pulmolog Branimir Nestorović dospeo je u centar pažnje tokom proteklih meseci, otkako se Srbija suočila sa pandemijom korona virusa.

Kao član kriznog štaba za borbu protiv virusa, izazvao je brojne reakcije svojim kontroverznim izjavama, koje su se u nekim trenucima kosile sa onim što su govorile njegove kolege iz kriznog štaba.

Clanica kriznog štaba i današnja ministarka zdravlja, dr Darija Kisić Tepavčević jednom prilikom je izjavila da bi Nestorović bio idealan ministar za optimizam, i da se u tome kije razlog za njegove kontroverzne izjave.

Velika pažnja koju je privukao naposletku je dovela i do toga da Nestorović bude na meti autora emisije “Paparazzo lov”. Oni su ga pratili nakon jednog gostovanja na televiziji, snimili ga tokom vožnje kroz Beograd, sve do njegovog domaćinstva u Obrenovcu.

Branimir NestorovićFoto: Youtube printscreen/Paparazzo Lov // DNK

Tom prilikom, gledoci su mogli videti deo svakodnevice penzionisanog Nestorovića, a između ostalog i činjenicu da on vozi “mazdu cx 5”.

Reč je o moćnom SUV vozilu, za kojim se mnogi okreću na ulici i koje karakteriše sjajan izgleda, luksuzni dizajn, ali i bezbednosti i vrhunski kvalitet izrade. 

Magdalena Femić danas ima 14 meseci, teška je 8.2 kilograma i visoka 72 centimetra. Rodila se sa 660 grama i visinom od 31 centimetra. I danas na Svetski dan prevremeno rođenih beba slavimo njenu pobedu u borbi za život.

“Magdalena je moje prvo dete iz željene i planirane trudnoće. Još od puberteta sam imala disbalans hormona i tada su mi doktori rekli da ću teško ostati u drugom stanju prirodnim putem”, kaže nam Mila Medić (29) iz Beograda koja je kasnije sa suprugom Ivicom Femićem (42) planirajući da postanu roditelji, potražila savet lekara na privatnoj klinici za vantelesnu oplodnju.

Nakon testova rečeno im je da ne odustaju od prirodnog začeća, do kog je i došlo posle dva meseca.

“Na početku sam imala blago krvarenje zbog čega su lekari moju trudnoću okarakterisali kao rizičnu. Morala sam da više mirujem i uzimam određene lekove za održavanje drugog stanja, iz predostrožnosti, a na kontrole sam odlazila svakih 14 dana”, priča nam Mila.

Ističe da ništa nije ukazivalo da će doći do prevremenog porođaja.

“Niti je disbalans hormona mogao da utiče na to. Trudnoća se odvijala kako treba, svi nalazi su uvek bili gotovo pa savršeni, svi, moj pritisak, šećer”.

“Lekari su mi rekli da ću pobaciti bebu”

S obzirom da se trudnoća odvijala dobro, Mila i njen suprug su u avgustu prošle godine planirali da odu na godišnji odmor – na kontroli obavljenoj 15 dana pre planiranog polaska na put nije ustanovljen bilo kakav problem.

“Dan pre putovanja, tačnije 12. avgusta odlazimo na kontrolu da proverimo da je sve u redu i tada počinje pakao”, priseća se Mila i dodaje:

“Doktorka je na ultrazvuku videla da se grlić smanjio, da je bebina noga izašla skoro napolje i da moraju hitno da me hospitalizuju. Govori mi da nemam vremena ni da odem kući po stvari i upućuje me hitno u Višegradsku na Odeljenje humane reprodukcije gde će me dočekati lekar koji je trebalo da me porodi za tri meseca. Primaju me uz pomoć telefonskog angažovanja samog doktora koji je na godišnjem odmoru, smeštaju me u krevet i saopštavaju da mora hitno da mi se uradi serklaž, operativna metoda kojom se usiva sam grlić materice kako bi se sprečilo dalje otvaranje i prevremeni porođaj”.

Na operaciju se čekalo do povratka Milinog lekara. Bilo je teško, ali je jedna osoba unela mnogo svetla.

“Upoznala sam divnu medicinsku sestru koja mi je davala snagu da izdržim. Po njoj je moja ćerka Magdalena dobila ime”, poručuje mama koja se seća svega što je prethodilo rođenju njene ćerkice:

“Doktor dolazi na kliniku 19. avgusta i operiše me dan kasnije. Za tih osam dana koliko sam ležala čekajući, grlić se potpuno smanjio. Lekar me je uveravao da je sve u redu, operacija je završena, vraćam u sobu i primećujem da imam oticanje plodove vode. Rečeno mi je da sam izgubila osećaj za mokrenje od anestezije i da to nije plodova voda”

Mila je otpuštena nekoliko dana kasnije, uz napomenu da dolazi na mesečne kontrole.

“Stižem kući i ležemu krevet. Ustajem samo do toaleta. U ponedeljak ujutru 26. avgusta u 24. nedelji trudnoce dobijam bolove i krvarenje. Hitno odlazim u Višegradsku. Ponovo me smeštaju u sobu i posle dva sata pregledaju. Ustanovili su da mi je istekla sva plodova voda i da počinje porođaj. Nemoguće je bilo sprečiti ga. Sat vremena pre porođaja lekari se okupljaju oko mene, govore mi mi da će me poslati na prvi sprat u porodilište i da ću imati pobačaj. Ni jedan odsto šanse nisu davali da Magdalena preživi”.

Doktor joj je rekao da se takav porođaj smatra pobačajem. Zahtevala je da urade carski rez jer nije mogla da budna posmatra horor, a onda joj je objašnjeno da je bolje da je ne seku kako bi što pre mogla da ponovo zatrudni.

“Ne mogu ni da se setim tačno šta se sve dalje dešavalo. Muž je bio u hodniku I njemu su isto saopštili i pustili nas da se pozdravimo. Od šoka, tuge, bola i nemoći da nešto promenimo nismo mogli ni da progovorimo. Samo smo se zagrlili i plakali dok nas nisu razdvojili”, ističe.

“Magdalena je dobila ocenu jedan”

Opisuje nam šta je zatim usledilo:

“U porođajnom boksu sam sama, imam bolove, odbijam da poverujem da to biće koje se i dalje pomera u meni neće biti živo za koji trenutak. Doktorku kroz suze pitam da li će pokušati neko da spasi moju bebu, a ona kaže da je to previše kratka trudnoća da bi moglo sve dobro da se završi. Četiri sata kasnije u 17. 52 časova porađam se i rađam nju, moju Magdalenu, mog heroja”.

Doktorka joj je pokazala majušnu bebu, tešku 660 grama i dugačku 31 centimetar.

“Moja beba nije imala čak ni kožu nego je skoro bila providna, delovala modro jer su se provideli krvni sudovi. Niti je disala, niti plakala, niti davala znake života. Magdalena je dobila ocenu jedan… Imala je jedan otkucaj srca pre nego što je ono prestalo da kuca pa su je reanimirali. Nije udahnula vazduh. Nije zaplakala. Nisam je držala na grudima. Nisam je pomazila. Ništa se nije odigralo onako kako je trebalo i kako sam prethodnih meseci zamišljala”.

“Sepsa, krvarenje u mozgu, epileptični napadi. Živeli smo za trenutak da posetimo našu bebu”

Magdalena je tri dana posle rođena prebačena na Institut za neonatologiju. U bolnici je provela četiri meseca, uz brojne komplikacije.

“Bila je dugo na respiratoru, imala je sepsu dva ili tri puta, krvarenje u mozgu. Njena kilaža je padala na 550 grama. Imala je neonatalne konvulzije – epileptične napade koji su, kako su nam lekari rekli, mogli da ostave ozbiljne posledice na njen neurološki sistem. Spominjali su razne teške bolesti, nemogućnost da živi normalan život. Rečenica koju smo najčešće čuli tokom razgovora sa lekarima bila je: “To je jako nerazvijena prevremeno rođena beba i prognoze su neizvesne i nimalo nisu lepe. Ona je stabilno, ali kakve će sve ovo posledice ostaviti ne možemo da znamo”. To je bilo nešto najteže. Mi roditelji smo potpuno nemoćni, ništa ne zavisi od nas, ne možemo ništa da uradimo, ne odlučujemo ni o čemu”.

Mila i njen suprug viđali su ćerkicu u mantilima, sa maskama, kapama i velikim količinama dezinfekcionog sredstva na rukama.

“Mi smo živeli samo za 12 sati kada su bile posete i za tih pola koje smo provodili sa našom bebom nadajući se da je baš taj dan onaj dan kada ćemo čuti nešto lepo. Ali ne, to je bio začarani krug. Jedan dan nam kažu da je stabilno, narednih tri dana je kritično, ne napreduje, ne raste. Magdalena je jako dugo imala 600 grama. Kada joj se stanje stabilizovalo, ostao je problem što ne raste. Sve dok jednog dana doktora nije predložio da dolazim popodne i da je držim u naručju da bi se pokrenulo napredovanje. To je bio pravi korak, moja beba je počela da napreduje. Prvi put sam je u naručje uzela skoro mesec dana posle rođenja. Ljubila sam je, mazila, pevala joj”, priča Mila.

“Taj njen prstić, čarobni štapić”

I ma koliko da je bilo teško, znala je da će sve biti u redu. Taj osećaj je nije napuštao od momenta kada je saznala da je njena beba rođena zdrava. Bodrili su je, pružali ogromnu ljubav, a bodrila je i ona njih.

“Sada čvrsto verujem da je taj njeni majušni prstić bio čarobni štapić koji je svakim danom stvarao novu čroliju u našim životima”, opisuje Mila momente kada bi sa suprugom dodirivala inkubator, a ćerkica reagovala na to.

“Nemoguće je izdvojiti najteži momenat jer je svaki dan prva dva meseca bio podjednako težak zbog konstantnog kritičnog stanja koje se ponavljalo iz dana u dan. Tri dana je problem sepsa, pa je problem disanje zbog pluća koja su potpuno nerazvijena. Skinuta je sa respiratora pa je vraćena na respirator, pa su bubrezi prestali sa radom pa su se za nekoliko dana oporavili, a konstantno su bile prisutne konvulzije koje su možda i bile najgore jer se ne zna kakve posledice mogu da ostave na mozak. Tako su se dijagnoze smenjivale svaki dan tokom četiri meseca”.

“Dva kilograma su bila znak da će sve biti dobro”

A onda je stanje počelo da se popravlja.

“Stvari su kenule nabolje kada smo konačno uspeli da dostignemo težinu od dva kilograma, kada su se malo stabilizovali napadi uz lekove, kada je postala sposobna da samostalno diše. Iako nismo znali da će biti neurološki zdrava, barem smo znali da joj osnovne životne funkcije više nisu ugrožene”, ističe mama koja je sa suprugom odvela ćerkicu kući nedelju dana pred Novu godinu. Magdalena je tada imala 2.300 grama.

“Kasnije smo redovno odlazili na preglede kod specijalista za srce, pluća, mozak, digestivni sistem. Kod fizijatra i oftalmologa. I dan danas pratimo njeno stanje u svim tim aspektima. Magdalena je sada dobro, ona je zdrava devojčica, vesela je, živahna, tvrdoglava i puna ljubavi. I dalje je veoma hrabra i sigurni smo da će joj osobine zahvaljući kojima je pobedila, pratiti ceo život”.

Mama Mila se zahvaljuje celom timu lekara, sestara i tehničara sa Instituta za neonatologiju, timu sa intenzivne nege i sa Četvrtog odeljenja, kao i odeljenju za neonatologiju Instituta za majku i dete gde se kasnije lečila Magdalena.

“Svi oni su doprineli da danas moja ćerka i mi njeni roditelji budemo zdravi i srećni zajedno i neizmerno im hvala na svemu”, poručuje.

Imala je i posebnu poruku za roditelje čije bebe vode bitku u kojoj je Magdalena pobedila:

“Neka samo pokušaju da budu pozitivni, jaki, istrajni, da veruju u svoje male heroje i da ne pokleknu i ne gube nadu, jer su oni, iako tako sićušni i sa mnoštvom komplikacija veoma jaki i veliki borci, hrabriji čak i od većine nas odraslih”.

Nikako da mu krene…

Pevač Darko Lazić doživeo je veliki gubitak pre nekoliko dana kada je njegov otac, harmonikaš Milan Lazić preminuo usled komplikacija koje su se dogodile nakon što se podvrgao operaciji smanjenja želuca.

Milan je sahranjen u utorak, a Darko i njegova porodica veoma su teško podneli Milanovu smr

Posle tragedije koja ga je zadesila, Lazić je svojim fanovima morao da saopšti još tužnih vesti:

Darko Lazić, Foto: telegraf.rs

– Zbog odluke kriznog štaba i zabrane kretanja posle 23.00 časa, novogodišnji koncert Darka Lazića se odlaže.Uskoro novi datum za Darkov koncert – stajalo je u saopštenju pevača.

Foto: Instagram/Printscreen

Premda je opšte poznato da pevač muku muči sa dugovima, odlaganje nastupa mu je verovatno teško palo, pa se samim tim ne nazire kraj Lazićevim problemima.

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Detince, jedan od najlepših i najzanimljivijih porodičnih praznika

Slave se treću nedelju uoči Božića tako što ujutru rano ili po dolasku iz crkve s bogosluženja odrasli vezuju svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu.

Vrednija deca se potrude da u danima koji slede pripreme sitne poklone (jabuke, bombone, čokolade), pomoću kojih će odraslima “platiti otkup” na praznični dan.

Dešava se i da se deca probude vezana, ali i da preduhitre svoje roditelje i sakriju se pre nego što oni uđu u dečju sobu. Deci se vezuju noge ili ruke, najčešće za stolicu na kojoj sede. Simbolično se vezuju čak i deca koja su još u kolevci, ali i odrasla “deca” koja još nemaju svoju porodicu. Nakon što se deca “otkupe” poklonima, roditelji ih odvežu, a poklone po pravilu vrate deci nazad da se počaste.

Narodni običaji i verovanja

Vezivanje za Detinjce, Materice i Oce, ima višestruku simboliku. Prvo simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela.

Iako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je u svom životu čovek dobro učinio.

Dobra i štedljiva deca prikupe nešto sredstava štednjom pa za taj dan nabave neku čast i dreše se onima koji ih vežu. Decu mogu vezivati i drugi članovi porodice, komšije, prijatelji.

Javne ličnosti su često izložene u medijima, tako da detaljni podaci o tome šta sve poseduju i koliko su bogati često stoji “na dlanu” širokim narodim masama.

Zato su često na meti kriminalaca, pa se neretko desilo da su im pljačkane kuće, kradeni automobili, nakit, kao i novac.

Viki Miljković ukrali automobil ispred kuće

Krajem 2016. Violeti Miljković ukraden je skupoceni automobil vredan nekoliko desetina hiljada evra. Ovaj nesrećni slučaj dogodio se pre četiri godine ispred njene kuće na Bežanijskoj kosi.

– Ja sam u šoku zbog svega ovoga! Ne želim mnogo da komentarišem, jer policija radi na slučaju. Kada sam taj dan ustala, ispred kuće mi nije bilo automobila. Nisam verovala kada sam videla, ali sam ubrzo morala da poverujem. Sve sam prijavila policiji – rekla je tada pevačica za medije.

Vesnu Zmijanac potkradali radnici

I folk pevačica Vesna Zmijanac doživela je neprijatnost godine kada su njen dom na Bukulji opljačkali radnici koji su odneli stvari u vrednosti od 10.000 evra. Nju su postepeno potkradali tadašnji zaposleni, koji su iznosili stvar po stvar, tako da ona ne primeti. Nakon toga ugradila je kamere i videla o čemu se radi.

– Moja kuća na Bukulji je obezbeđena kamerama i alarmima i nikad nisam imala problem sa lopovima. Veću frku sam imala sa radnicima koji su mi održavali dvorište. Neke stvari potražim tek posle tri meseca i tada vidim da nedostaju. Onda mi treba malo vremena da povežem ko je tad radio. Ne mogu odmah da vidim koja mi haljina fali ili bilo šta drugo, ali kad-tad sve otkrijem -kazala je tada.

Suzana Jovanović i Saša Popović

Jedna od možda najvećih pljački dogodila se direktoru “Grand” produkcije Saši Popoviću iz njegove vile, u naselju Bežanijska kosa, lopovi su ukrali nakit vredan 100.000 evra i pištolj. Provalu u vilu primetila je Popovićeva supruga Suzana.

– Ulazna vrata su bila otvorena, što joj je ukazalo na to da se nešto dešava u domu. Ušla je u kuću, ali u prizemlju nije uočila ispremeštane i pobacane stvari, pa se popela do spavaće sobe gde im je kućni sef. Međutim, kada je ušla u spavaću sobu, u delu u kome je bio instaliran sef bila je praznina. Uplašena supruga gazde “Granda” odmah je pozvala policiju, pa su operativci Odeljenja za suzbijanje teških krađa i uviđajci odmah izašli na lice mesta. U sefu su držali njenu i Sašinu burmu, nakit i skupocene satove. Rekla je da je u sefu bilo pet lančića od belog i žutog zlata, osam ili devet dukata, takođe od belog i žutog zlata, brilijanti, privesci, osam “roleksa”. Takođe je nestao i Sašin pištolj, za koji je imao urednu dozvolu i kutije metaka. Možda nešto i zaboravila, ali da je vrednost nakita sigurno oko 100.000 evra – rekao je tada sagovornik upoznat sa istragom.

PUTNICI na graničnom prelazu Rača su pri ulasku u Srbiju dobili su papir sa obavezujućim upozorenjem koje im je posle uvida u dokumenta, uručeno u pismenoj formi.

U upozorenju, gde je navedena i mogućnost prekršajne kazne, doslovno se navodi ” budući da dolazite iz države sa nepovoljnom epidemiološkom situacijom, u obavezi ste da se u roku od 24 časa prijavite zbog nadzora nad zaraznom bolešću Kovid 19. 

Na letku je navedena adresa portala za prijavu, posle koje, kako je naglašeno, sledi desetodnevni nadzor.

Upozorenje sa letka završava opomenom: ” ukoliko se u roku od 24 časa ne prijavite, činite prekršaj kažnjiv po članu  85 (stav 1.tačka 10) Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti”.

Podsetimo, ovu meru Srbija sprovodi od maja meseca po odluci ojavljenoj u Službenom glasniku.

Za nju su godine samo broj!

Pevačica Neda Ukraden iako ima 70 godina, izgleda nikad lepše, a pratioci na društvenim mrežama ne mogu da veruju kako izgleda kada se skine u kupaći.

Neda je sa svojim pratiocima na Instagramu podelila fotografiju u belom kupaćem kostimu, a korisnici pomenute društvene mreže su je “zatrpali” pozitivnim komentarima na račun njenog izgleda.

– “Uvek si bila najlepša”, “Kao devojčica”, “Nikad lepša”, “Svaka čast” – samo su neki od komentara ispod pevačicine fotografije na pomenutoj društvenoj mreži.

Najviše me brine kako će moja sestra psihički proći kroz ovaj period. A onda, želim da nam bude toplo i da nam kuća bude ograđena. Jednostavno, da se osjećamo sigurnije nego sada.

Ovako počinje priču Milica Bezarević (18) iz sela Stubline kod Obrenovca, koja je sa sestrom Marijom (16) ostala sama u trošnoj kući nakon što im je majka preminula pre nepunih mesec dana.

Život ih nije mazio, sazrele su preko noći. Dve i po godine sa majkom su se borile protiv njene teške bolesti – negovale su je, hranile, kupale, menjale pelene… Noćima nisu spavale. Krile su suze dok su majku gledale u užasnim bolovima. Nažalost, bolest je bila jača i majka im je preminula u 45. godini.

Do doma sestara Bezarević mora da se skrene sa glavnog seoskog puta, neasfaltiranom stazom stiže se do njihove kuće – neograđeno dvorište, kuća usred poljane okružene šumom i njivama. Sestre Bezarević dočekuju nas ozbiljne, vidno skrhane bolom zbog gubitka majke.

Iz Beograda su se preselili u Stubline odmah po Miličinom rođenju, a pre desetak godina ostale su same sa majkom koja se razvela od njihovog oca.

– Mama je bila žena zmaj, dosta je radila, istovremeno u gerontološkom centru, na pijaci i pored svega čuvala starije žene. Uvek je bila požrtvovana i ništa nam nije nedostajalo. Nikad nismo osećale nedostatak ljubavi ili pažnje. Mama se postarala da se osećamo zaštićeno i bezbedno – započinje priču Milica.

A onda se majka razbolela. Dijagnoza je bila rak dojke.

– Ona je uvek bila optimista. Kad god se vrati sa hemoterapije, ponašala se kao da je bila na kafi sa drugaricom. Nije želela da nas opterećuje i kad je imala operaciju, gledala je da nas skloni od svega toga i da ništa ne osetimo – kaže mlađa sestra Marija.

Posle nekog vremena delovalo je kao da je izlečena, ali se prošlog leta javio bol u kostima, otežano se kretala… Tada su joj lekari dijagnostikovali karcinom kostiju koji je metastazirao na nekoliko mesta.

– Mama je bila zdravstveni radnik i uvek odgovorna prema svom zdravlju. Nismo razmišljale o nečemu lošem, jer nas je ona učila da mislimo o lepom. Zbog toga nismo potpuno bile svesne ozbiljnosti bolesti dok nije pala u krevet – objašnjava Marija.

S knedlom u grlu opisuju period u kome su gledali majku kako polako vene.

– Poslednjih nekoliko meseci nije se iskreno nasmejala, u očima joj se nije video sjaj koji je imala. Bukvalno smo je gledali kako se polako gasi. Spavala sam s njom, pokrivala je, hranila, davala lekove, menjala pelene. Od januara nisam nigde izlazila – priča Milica.

Pomagalo im je nekolicina poznanika njihove majke i koleginice s posla koje su donosile pelene i potrebne stvari za njihovu mamu. A onda su usledile najteže dve nedelje.

Ne postoje reči koji bi objasnile kako su se osećale tog 26. jula.

– Sećam se da me je Milica probudila oko 5 ujutru i rekla da mami nije dobro. Sedele smo pored nje dok se to nije desilo… Sve što je trebalo da se uradi morala sam ja, jer je sestra maloletna. Na sahrani je bilo dvesta ljudi, većinu sam videla prvi put u životu i kad su svi oni otišli, s nama su ostali samo Marijini drugari i drugarice – priča Milica.

Ona je svesna da u ovom trenutku sebi ne može da dozvoli da tuguje.

– Znam da moram da idem napred. Nisam psihički pala i ne mogu da objasnim, ali osećam neku snagu. Naravno da mi je teško i da mi mama nedostaje. Sada dok moram te druge stvari da završavam ne mogu sebi da dopustim da jedan ceo dan provedem sedeći i ne radeći ništa. Kad sve to prođe, mogu da dozvolim sebi taj luksuz da potonem ili da se osećam loše – ističe ova hrabra devojka.

Najveću pomoć imaju od roditelja Marijinih drugara, koji su se nakon sahrane organizovali da im srede kuću koliko su u mogućnosti.

– Zamenili su prozore, stavili nekoliko reflektora oko kuće, zvali da se promeni sijalica na banderi, promenili elemente u kuhinji i pločice u jednoj sobi. Sredili su nam zapušenu cev u kupatilu zbog koje voda nije odlazila u odvod, kao i bojler koji je peckao dok se tuširamo – zahvalna je Milica.

Ipak, ostalo je da se zameni drvena stolarija na dve terase i trula vrata od soba. Kuća je dvospratna i najveći problem je krov koji prokišnjava i to se jasno vidi na zidovima u celoj kući. Takođe, između krova i zidova postoje ogromne rupe iz kojih prodire sunčeva svetlost u gotovo svim prostorijama na spratu.

– Mi ovako živimo godinama i ne možemo da primetimo da nam nešto nedostaje. Najvažnije nam je da se popravi krov, da se uradi izolacija i fasada. Takođe, volela bih da nam dvorište bude ograđeno. Iz bilo kog pravca može neko da nam uđe u dvorište, pa nam tako neretko ulaze životinje i psi, a ranijih godina ljudi su prolazili kroz naše dvorište jer im je daleko da idu okolnim putem. Nije nam prijatno, bojiš se kad nemaš ogradu – iskrena je Milica.

Kako su odmalena odrastale same sa majkom, obaveze oko održavanja imanja se za njih podrazumevaju, te ističu da im uopšte nije teško da pokose travu i poseku grmlje oko kuće.

– To je normalno, kao za svakog ko ima dvorište. Takođe, menjam sijalice, kad iskoči osigurač vidim koji je i promenim ga. Zimi cepam drva, čistim šporet – navodi Milica.

Zbog posvećenosti majci Milica je morala vanredno da upiše četvrtu godinu Medicinske škole “Nadežda Petrović” u Zemunu, smer kozmetičar, i ostala su joj još dva ispita. Marija kreće u treću godinu iste škole i odličan je đak.

– Jednu nedelju idemo u školu, a drugu onlajn. Što se tiče onlajn nastave, roditelji moje drugarice obezbedili su mi računar i internet. Takođe, jedna žena mi je obezbedila školski pribor, sestra od drugarice će mi dati knjige. Inače, stanujem u domu u Zemunu, ali razmišljam kako će biti mojoj sestri kad bude sama dok sam ja tokom nedelje u domu – ističe ona.

Ne znaju kako će dočekati zimu

Prošle godine grejali su se na struju, jer je tako bilo zgodnije zbog mame, a nisu imali ni drva. Ipak, to je donelo ogromne račune za struju koje su tek nedavno uspele da otplate.

– Ove zime ne znamo kako ćemo se grejati, verovatno na drva, ali ne znamo kako ćemo da ih nabavimo. Nas dve ne možemo da zamislimo da u ovoj kući bude toplo. U dnevnoj sobi je uvek bilo toliko hladno da se i veš zaledi. Zimi nikad nismo imale na raspolaganju celu kuću, jer smo uvek grejale samo jedan deo – objašnjava Milica.

Novinarka i književnica Jelica Greganović napisala je članak povodom dolaska velikog broja naših građana iz inostranstva u Srbiju zbog predstojećih praznika.

Autorka je ogorčena, stiče se utisak da naši ljudi koji žive u inostranstvu kao da ni malo ne mare što je u Srbiju u toku treći i vrlo jak talas koronavirusa, i što dolazak velikog broja ljudi samo može pogoršati već ionako tešku situaciju.

Njen članak prenosimo u celosti:

“Da se predstavim shodno tekstu koji sledi i tako sebi dam alibi. Ja sam gastarbarjter na privremenom radu u domovini. Doduše, gastarbajter nisam postala iz ekonomskih, nego emotivnih razloga. Jeste da nisam znala da sam se udala za stranca, niti da će deo dotadašnje države, u koji sam se odselila, postati inostranstvo. Kako god, tek ja sam više od dvadeset godina živela van Srbije, tamo i troje dece rodila, radila, čak su mi i državljanstvo dali. Što takođe nije nebitno za moje dalje izlaganje.

U jednom trenutku sam se čak iz tog inostranstva preselilila u još inostranskije inostranstvo. Dakle, ja znam šta znači poželeti se domovine, znam koliko nedostaju roditelji, prijatelji, kajmak, koncerti, zavičaj, kuće, ajvar, kafane, pozorišta, ulice, čvarci, kumovi, reke, parkovi, zgrade, knjige, sir, slave, suvo meso i još suvlje šljive, sela, komšije, burek iz pekare, vicevi, gradovi, pesme, drveće, kafići, kajsije koje imaju u sebi medenu kap i to da svi oko tebe srpski govore. Znam šta je željenje da se dođe u Srbiju, jer sam se je onoliko naželela.

FOTO: TANJUG/NIKOLA ANĐIĆ

Ali, ne mogu da prihvatim da zbog tog željenja baš sada mora da se dođe u Srbiju, usred vrhunca najvećeg talasa epidemije, koji Srbija preživljava. Može da mi kaže ko šta hoće ili o mom mišljenju da misli šta god hoće, ali ja mislim da je to bahato i neodgovorno, neće biti da je dotle došlo da je nečija nostalgija vrednija od tuđeg i sopstvenog života.

A, što se tiče toga da baš za Uskrs, Božić ili Novu godinu mora da se dođe u domovinu, nešto se ne sećam da su za Uskrs 1999. godine, kada je Srbija bombardovana, bile kolone na granici i stotine hiljada onih koji bi baš u domovini morali da proslave pomenuti praznik. Gde je tada bilo to moranje koje se sada pominje uz željenje da se dođe u Srbiju? Ili je tada bilo jasnije da može da se pogine, no sada. Biće da su se tada smrt i nevolja videle jasnije, pa nikom iz inostranstva nije bilo do željenja i moranja.

Ja sam odmah posle bombardovanja došla u Srbiju, zbog posla i porodične situacije. Na granici su još uvek bili policajci i vojska sa dugim cevima. Ali kolona gastarbajtera, koji bi želeli da vide šta im je od domovine ostalo i koji bez nje ne mogu, tada nije bilo. Tako da ovo sadašnje moranje stvarno ne mogu da progutam. Kao ni to da očito niko od gastarbajtera ne razmišlja kuda će sa sobom ako se razboli, jer ni za domaće baš mesta nema. Da li misle o tome da će, ako dobiju simptome, produžiti čekanja za testiranje, a sada se već satima mere? Ima li za njih mesta u bolnicama, ima li kreveta, respiratora? Padaju li im na pamet lekari, medicinske sestre i drugo medicinsko osoblje koje s nogu od bolesti i umora pada s nogu već mesecima? Ili razmišljaju samo o tome kako da pobegnu od zaključavanja u inostranstvu u kom žive, kako da se nazabavljaju kako tamo ne mogu, pa ko živ ko mrtav.

FOTO: KAMERE.AMSS.ORG.RS

Ako neko misli da je meni lako da ovako pišem, jer sam u Srbiji, mogu samo da mu napišem da je to sada meni najteže u životu. Ja jesam u Srbiji, ali su mi deca u inostranstvu. Ove godine sam ih samo dva puta videla. Iako sam državljanka i Slovenije u kojoj oni žive. Priča o tome kako državljani moraju da mogu da uđu u svoju zemlju, u vanrednoj situaciji nije baš takva kao inače.

Uzmimo na primer mene, ja sam kao što rekoh državljanka i Slovenije. U vreme između dva talasa epidemije sam mogla da uđem u Sloveniju, u kojoj imam decu i imovinu. Tada je Srbija bila na zelenoj listi za ulazak u Sloveniju, što je značilo da u nju mogu da uđu samo oni koji su državnom uredbom navedeni. Svi ostali iz Srbije, bez obzira kog su državljanstva, i dalje nisu mogli da pređu slovenačku granicu. Meni, njihovoj državljanki, su velikodušno dozvolili da u uđem i ostanem u Sloveniji četrdesetosam sati. Što je bilo odlično, jer poznajem Slovence i to one prave, a ne ko ja gastarbajtere, koji su u svoju domovinu mogli da uđu na samo jedan dan. Toliko o moranju.

Eto, to sam htela da napišem. Odavde iz sela pored Kragujevca, gde ću kad se sve sabere, oduzme i rekapitulira, provesti najveći deo ove godine. Zbog epidemije. Zahvalna što sam imala kuda da se sklonim iz Beograda i što mogu da radim od kuće. Koliko čujem po sokacima, obližnja varoš je već preplavljena austrijskim tablicama. Stigli naši. Mogu samo da se njima i svima onima, koji će tek da stignu, obratim rečima dobrodošlice – Samo ste nam još vi falili”.

Sama proslava rođendana koštala je oko 100.000 evra

Protekle nedelje Dragana Mirković i Toni Bijelić slavili su punoletstvo ćerki Manueli, za čiju organizaciju su iskeširali više od 100.000 evra! Ovaj bračni par napravio je gala proslavu na krovu luksuznog hotela “Ric” u Beču gde se okupilo oko stotinak zvanica, a kao što se i očekivalo, na meniju nema čega nije bilo. Najraznovrsnija topla i hladna predjela, vrsta mesa, ribe i dezerta, a pored internacionalnih specijaliteta, bila su zastupljena i ona iz Srbije i Bosne.

Protekle nedelje Dragana Mirković i Toni Bijelić slavili su punoletstvo ćerki Manueli, za čiju organizaciju su iskeširali više od 100.000 evra! Ovaj bračni par napravio je gala proslavu na krovu luksuznog hotela “Ric” u Beču gde se okupilo oko stotinak zvanica, a kao što se i očekivalo, na meniju nema čega nije bilo. Najraznovrsnija topla i hladna predjela, vrsta mesa, ribe i dezerta, a pored internacionalnih specijaliteta, bila su zastupljena i ona iz Srbije i Bosne.

Kako za hranu, tako i za pića, nije se ni u čemu oskudevalo, pa su gosti mogli da uživaju u različitim vrstama alkoholonih pića, vina, kao i domaće rakije, koja je posebno bila zanimljiva onima koji su željni rodnog kraja. Dragana i Toni su sve organizovali osluškujući želje i potrebe slavljenice, a jedino u šta Manulea nije bila upućena jeste njen rođendanksi poklon.

Posle sečenja torte i vatrometa, ponosni roditelji su svojoj ćerki predali ključeve novog automobila marke Majbah. Cena ovog četvorotočkaša je oko 300.000 evra jer je u njega ugrađena najmodernija oprema. Inače, ovaj automobil važi za jedan od najsigurnijih na svetu, što je Dragani i Toniju bilo jako bitno.

Kako saznaju mediji, Manuela je pre rođendana rekla roditeljima da ne želi veliku proslavu, kakvu je u maju prošle godine imao njen brat Marko, pa se zato odustalo od svečanosti u dvorcu, iako su roditelji želeli za ćerku gala slavlje. Odustali su od megalomanske gozbe, ali je i organizacija u elitnom hotelu sa menijem i programom izgledala tako da može da parira svakoj proslavi u svetu. Kada se uzme u obzir da je i Marko dobio isti poklon kao i Manuela, jasno je da popularna pevačica i biznismen ne razdvajaju svoju decu ni po čemu. Pravilo od kog se nije odustalo još od prošlog rođendana jeste da zvanice ne objavljuju fotografije sa proslave na društvenim mrežama, što je većina i ispoštovala.

Foto: Printscreen

Posle celodnevne proslave, gosti željni daljeg provoda nastavili su proslavu Manuelinog rođendana u jednom od objekta svetski poznatog lanca ugostiteljstva “Fešn tv klub”. Mišel Adam, vlasnik ove franšize prisustvovao je žurki, što je pevačica i otkrila objavivši samo tu fotografiju sa gala proslave, koja je trajala do duboko u noć .