Policija privela osumnjičenog
Policija u Zaječaru privela je Milorada S. (64) iz tog grada zbog sumnje da je počinio nedozvoljene polne radnje nad devojčicom M. R. (9), saznaje Objektiv.
Sumnja se da je on tokom ovog meseca na mestu Popova plaža Popova, dok se sa oštećenom kupao u Timoku devojčicu dodirivao u predelu genitalija.
Nakon toga je, kako saznajemo, u dva navrata odveo na skriveno mesto pored reke i on nje tražio da ga oralno zadovolji, što je ona i učinila.
Osumnjičeni je navodno otišao u kuću oštećenog, koji je sa porodicom proslavljao Svetog Nikolu, te uz pretnju da će baciti bombu i sve ih pobiti, počeo sa fizičkim napadom, tako što ih je udarao šakama i pesnicama.
Napadač nikoga nije poštedeo, pa je u besu izudarao kako oštećenog, tako i njegovog sina, ženu, oca i majku koja je invalid i u kolicima, a koju je izbacio iz kolica pri čemu je zadobila povrede čija težina još nije utvrđena.
(Indformer)
Nalazi se u centru sadašnjeg mesta Demre u Turskoj
U centru današnjeg mesta Demre, nekoliko metara ispod nivoa sadašnjeg tla nalaze se ostaci crkve iz VI veka naše ere, crkve Svetog Nikole.
Na jugu najlepšeg dela obale Turske, Likijskog poluostrva, sedamdeset kilometara jugozapadno od turističkih mesta na velikoj plaži Olimpos i Čirali, nalazi se Demre (Kale).
Mesto koje je u antičkom periodu nosilo naziv Mira (Myra, od grčkog naziva mirisne smole, smirne), ni po čemu se ne razlikuje od ostatka ovog dela obale osim po dva značajna arheološka otkrića koja danas posećuje veliki broj stranih turista.
Jedno od njih su ostaci antičkih, likijskih grobnica uklesanih u steni, dok je drugo vezano za život jednog od najomiljenijih hrišćanskih svetaca.
U centru sadašnjeg mesta Demre, nekoliko metara ispod nivoa sadašnjeg tla nalaze se ostaci crkve iz VI veka naše ere, Crkve Svetog Nikole (Aya Nikola Kilisesi ili Noel Baba Kilisesi).
Na ovom mestu, u IV veku sahranjen je nekadašnji episkop Mire, Nikola, kasnije proglašen svecem.
Osim fresaka koje su delimično renovirane i kamenog oltara na četiri stuba, najznačajniji deo crkve je mesto gde se nalazi prilično oštećen, mermerni sarkofag za koji se tvrdi da je u njemu bio sahranjen pravi Sveti Nikola.
Foto: Shutterstock
Iako je jedini poznat podatak o njemu da je rođen oko 300. godine, a umro oko 50 godina kasnije, u vezi njegovog života ispredene su mnoge legende.
Prema spisima iz X veka, Nikola je navodno bio dete imućnih roditelja i u mladosti putovao Svetom zemljom.
Kasnije je prihvatio hrišćanstvo i zbog toga bio mučen, sve dok za vreme cara Konstantina Velikog hrišćanstvo nije izjednačeno sa religijom obožavanja antičkih, paganskih bogova.
Mnoge legende pripovedaju o tome da je Nikola pomagao mladima, nezaštićenima i siromašnima.
Jedna od popularnijih je ona u kojoj se pominju tri sestre, ćerke siromašnog trgovca koji nije imao dovoljno novca za njihov miraz za udaju, pa su bile primorane da se bave nezakonitim poslovima.
Foto: Shutterstock
Legenda kaže kako ih je saznavši od anđela za njih, Nikola spasao grešnog života bacivši im, prema jednoj verziji, kroz dimnjak kuće, tri vreće zlata.
Da li je ova priča jednim delom pomogla i da mnogo vekova kasnije u Sjedinjenim Američkim Državama, putem reklama koka-kole iz 1920-tih i 1930-tih Sveti Nikola postane popularni Deda Mraz (Santa Claus, skraćeno od Saint Nicholas), nije poznato.
Tek, priča o deki sa belom bradom, čiji je autor strip crtač Tomas Nast, koji donosi poklone deci i tajno ih ubacuje kroz dimnjak, umesto 6. tj. 19. decembra (Dan Svetog Nikole po Gregorijanskom tj. Julijanskom kalendaru) povezana je sa neoliko dana kasnijim datumom vezanim za Božić (po novom kalendaru).
Foto: Shutterstock
Tako je Sveti Nikola, na engleskom Saint Nicholas, skraćeno postao Santa Claus, Božić Bata, tj. Deda Mraz, a s obzirom da “stiže” tokom zimskog perioda, zapadnjaci su njegovo prebivalište iz Male Azije (danas Turske) “prebacili” u, za priču atraktivniji deo sveta, Laponiju, u Finskoj.
Nakon smrti, Nikola je sahranjen u Miri na mestu gde je dva veka kasnije započeta gradnja crkve.
Proglašen je svecem i postao Sveti Nikola, zaštitnik dece, putnika i mornara, te su mnogi hodočasnici i putnici počeli da posećuju njegov grob.
Tokom narednih vekova, crkva je u nekoliko navrata bila prilično oštećena, počev od zemljotresa u VI veku, ali i tokom najezda raznih osvajača. U istom periodu, u okviru crkve je osnovan i manastir.
Nekoliko puta je renovirana, pre nego što su je 1087. godine opljačkali italijanski trgovci koji su navodno razbili sarkofag, ukrali mošti i relikvije oko tela Svetog Nikole i odneli ih u Bari, kako bi telo sveca postavili ispred oltara u tamošnjoj centralnoj katedrali Basilica di San Nicola gde se i danas nalazi.
Ipak, navodno su Italijani u žurbi tokom krađe ispustili jednu kost njegovog skeleta, te se ona danas nalazi u Arheološkom muzeju u Antaliji.
U XIX veku crkva je bila u prilično lošem stanju, kada su Rusi odlučili da delimično finansiraju njenu popravku.
Smatra se da su u to vreme crkvi dodati toranj i gornji sprat. Možda i iz ovog razloga, danas veliki broj ruskih turista posećuje ovu crkvu.
Čekaju u redovima da bi slike svojih najbližih, ali i ikone, osveštali držeći ih na mermernoj ploči danas prazne grobnice.
Potrebno je:
U činiju sipati vodu dodati ulje, 6-7 kašika džema pa žicom izjednačiti. Dodati brašno sa praškom za pecivo, cimet, seckane orahe i suvo grožđe. Sve dobro izjednačiti.
Pleh dobro podmazati uljem i posuti brašnom i izliti pola smese i izravnati. Peći na 180 stepeni C oko 10 min da se malo zapeče. 100 gr čokolade omekšati pa izmešati sa džemom.
Izvaditi kolač pa ga preliti čokoladom i džemom i vratiti na trenutak, 2-3 min. Ponovo ga izvaditi i sipati ostatak testa. Lepo poravnati i staviti da se peče još 40 min. Pečen kolač preliti glazurom čokolade. Dobro ohladiti, pa seći.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave 19. decembra slave Svetog Nikolu – zaštitnika putnika, moreplovaca, dece…
Procenjuje se da polovina pravoslavaca u Srbiji slavi Svetog Nikolu, dok druga polovina, kako se kaže, ide u goste. Sveti Nikola je hramovna i manastirska slava SPC.
Posvećeno mu je više od 600 crkava.
Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma – 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru, na dan kada je 343. godine taj svetitelj preminuo.
Slavi se i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika. Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu tom svecu.
Sveti Nikola, arhiepiskop mirlikijski, slavi se i u celom hrišćanskom svetu. Praznuje se kao dečji praznik u zemljama zapadne Evrope, jer tada deca dobijaju poklone ako su bila poslušna. Zaštitnik je grada Amsterdama.
Rođen je u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana. Još kao deteNikolaje pokazivao neobične duševne darove. Kada je odrastao i izučio škole, želeo je da stupi u sveštenički čin, pa ga je njegov stric, arhiepiskop, “proizveo” za sveštenika grada Mira.
Svoj duhovni život počeo je u manastiru Novi Sion, gde se i zamonašio. Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasleđenu imovinu.
Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju.
Pada u vreme velikog božićnog posta, pa vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.
Sveti Nikola je u istoriji hrišćanstva zabeležen kao jedan od najvatrenijih zagovornika hrišćanske crkve i veliki protivnik jeretičkih učenja u prvim vekovima hrišćanske propovedi.
Mnogopoštovan u srpskom pravoslavljusveti Nikola je bio zaštitnik srpskih kraljeva pa su najstarije crkve njemu posvetili. I knez Miloš Obrenović slavio je Svetog Nikolu po svim narodnim običajima kao svoju slavu.
U manastiru Studenica crkvu Svetog Nikole (13. vek) podigao je Stefan Nemanja, a kralj Uroš I Nemanjić i kraljica Jelena Anžujska sagradili su pored svoje zadužbine u manastiru Gradac crkvicu Svetog Nikole koja je i danas gotovo netaknuta.
Svetog Nikolu su već za života smatrali svecem i prizivali u pomoć. Prema verovanju, on može da izleči svaku boljku. Mnoga čuda su se desila zbog njegovih moštiju koje mirotoče. Bolesni koji su mu se molili, kako kažu verovanja, uspeli su da povrate vid, prohodaju, a gluvima se vratio i sluh. Na današnji dan bi trebalo posaditi pšenicu, da bi izrasla do Božića.
Postoje i verovanja da na Nikoljdan nerotkinje treba de se mole Svetom Nikoli, a ponegde je i zabranjeno obavljanje takozvanih ženskih ručnih radova.
Duh pomaganja i darivanja siromašnih, koji je bio smisao i životno opredeljenje svetog Nikole, pa i sutra treba darivati one koji nemaju i pomoći im. Zato je tradicija da se darivaju orasi, lešnici, jabuke i slatkiši stavljanjem u cipele pokraj kreveta ili u prozore.
Kako zbog Maje Marinković i Marka Janjuševića Janjuša malo, malo pa reaguje obezbeđenje na imanju u Šimanovcima, njen otac Radomir Marinković Taki je zbog stresa što sve to gleda jednom čak završio i u Hitnoj.
vati koliko se ja nerviram kada ona histeriše i kad se bije sa onim klipanom od Janjuša. Nije mi lako, zaljubila se u budalu i sve nas obrukala. Više me niko od članova porodice i ne zove telefonom.
– Žao mi je što moju Maju upoređuju sa Lunom Đogani. Šalju mi jako ružne poruke, vređaju me, kleveću, psuju, nazivaju je Lunjarom. Znate kako je Luna prošla, koliko su je osuđivali zbog veze sa oženjenim, e tako sad i moju Maju pljuju. Proći će i ona isto tako, gađaće je ljudi jajima kad izađe na ulicu kao i Lunu – dodao je Marinković.
– Nažalost, ali tek tad će shvatiti šta je uradila. Biće joj to doživotna kazna. Ne smem više ni da otvaram te poruke koje mi šalju, ni pisma koja mi stavljaju u sanduče, jer mi uvek pozli!
Milan nije zaboravio sve njene neprospavane noći, ljubav i požrtvovanost
Naš čovek može lako da obiđe čitav svet, ali ono što je sigurno jeste činjenica da nikad ne zaboravlja vatru u roditeljskoj kući, toplinu doma i majčino krilo. Ruža Stjepanović iz Konjevića kod Čačka pre 18 godina sina Milana ispratila je u beli svet, ali uvek ga je željno iščekivala iako je znala da iz daljine ne može doći uvek kad bi to ona poželela.
Međutim, svu muku i samoću ove starice platio je jedan neočikavani gest, jer je za njen osamdeseti rođendan, Milan prešao čak 25.000 kilometara kako bi obradovao staru majku.
– Kad sam ga videla da stoji prvo nisam verovala, jer sam pomislila da mi se od moje silne želje da ga vidim – pričinjava. Ali, posle sam shvatila da je moj sin došao i suze su same navirale na obraze. Moje emocije mogu da razumeju samo roditelji čija su deca daleko, jer samo oni znaju koliko je tu sakriveno boli, tuge i iščekivanja u svakom danu – ispričala je Ruža za RINU.
Milan nije zaboravio sve njene neprospavane noći, ljubav i požrtvovanost koju mu je pružala tokom svih godina odrastanja u teškom vremenu i zato mu nije ništa teško da učini za ženu koja mu je podarila život.
– Ona me ja vaspitala, uvek bila tu i stub cele porodice. Zaslužila je mnogo više, a ovaj put od dve hiljade kilometara na njen rođendan je samo mali delić. Ni ja nisam mogao da sakrijem suze kad je na proslavi počela pesma “Raširi ruke majko stara, ja ću ti doći kad dođe maj”. To je pesma koja sve nas koji radimo u belom svetu mnogo pogađa – rekao je Milan.
Ovaj Čačanin kaže da ništa ne može zameniti njegove rodne Konjeviće, kroz koje protiču dve reke i da će se kroz deset godina zauvek vratiti u svoju domovinu, u Srbiju.
Popularni folker Beki Bekić, čije je pravo ime Behljuj Behljuji, neretko je javno pričao o svom teškom detinjstvu u rodnom Gusinju u Crnoj Gori.
Naime, on je odrastao u velikoj porodici, njegovi roditelji imali su 12 dece, pored kojih su odgajili i šest siročića, a pevač je baš zbog toga, kako bi se prehranili svi oni, morao da počne da radi još dok je išao u osnovnu školu.
“Otac je došao u neke godine, ostario je, nas je puno bilo i nije mogao da nas othrani. Najstariji brat, koji je jedno vreme bio u Nemačkoj, on nas je jedno vreme dosta pomagao i hranio, ali i on se oženio i stvorio svoju porodicu i sasvim normalno je bilo da ima drugih obaveza. I onda sam ja bio taj koji je krenuo. Nisam se libio nikakvog posla, radio sam sve i svašta. Dođe kamion, ja istovarim, radim, posle podne odem u školu i tako zaradim neki dinar da možemo da se prehranimo”, ispričao je Beki.
Folker je otkrio i da mu nije smetalo što odrasta u tako velikoj porodici, sa 17 braće i sestra.
“Voleli smo se i družili se i cenili smo život, i dan-danas cenimo život, jer znamo kako smo živeli i gde smo sad, a nikad ne zaboravljamo ko smo i odakle smo i kako smo potekli”, izjavio je pevač.
Iako su mnogi bili iznenađeni što je rano počeo da radi fizičke poslove i da na taj način zarađuje, on tvrdi da mu to nije bilo teško.
“Nije mi teško padalo, zato što smo naučeni odmalena. Odmalena sam pomagao i majci i ocu. Moja žena se čudila kako ja radim kućne poslove, jer ja sam to gledao od majke i ona nas je učila da ako oni nisu tu, mi treba da znamo da očistimo, da skuvamo, da budemo čisti. Ja i sad svoju garderobu slažem kao vojnik, mora sve da bude na svom mestu”, kazao je Beki i dodao da mu nijedan posao nije bio stran:
“Sve sam radio, i građevinu, jedno vreme i u osnovnoj dok sam bio, pa posle i u srednjoj. Najviše smo tovarili taj pesak, šljunak, koji smo vadili iz reke, iz Grnčara. I ja sam tada, sa 14-15 godina, napravio rekord. Sedam FAP-ova sam mogao da natovarim dnevno sam. Za mene to nije bilo teško, još kad si mlad, brz, poletan. Guram kolica, nosim ciglu, ja pevam. Ljudi su voleli da me slušaju. Kad sam tovario šljunak, uvek je bilo pauze i ja sam uvek pevao. Ustajao sam uvek u 4-5 sati, prvo sam vežbao, jer sam trenirao sam karate, gledajući slike, filmove. Uvek sam trčao, bio sam u kondiciji. Ako pre podne idem u školu, popodne radim, i obrnuto, a uveče stignem da izađem sa društvom. Samo sam razmišljao ‘samo da završim školu i da steknem porodicu, samo da nešto uradim i da se zaposlim i da pomognem mojima’. Najviše sam razmišljao o sestrama, muškarci će se snaći, a one, ko zna”.
Beki je ispričao i da su njegovi roditelji bili protiv toga da se bavi muzikom.
“Ni tata ni mama nisu bili za to da se bavim muzikom. Šta je to muzika, kakvo je to zanimanje muzikant. Sećam se, jednom, moj brat inače svira harmoniku, i kući smo probali nešto, on svira, ja pevam, a moja mama izvadi drvo iz smederevca i na nas ‘napolje, neću da mi budete muzikanti, hoću da završite školu, da budete ljudi’. Ali dobro, kad me prvi put majka videla da sam se pojavio na televiziji, onda je shvatila da je to ozbiljno”, ispričao je Bekić i dodao:
“Ja sam došao u Beograd, upisao Višu ugostiteljsku, i to sam mislio da završim, ali eto, život je čudo, tako da sam počeo da radim po restoranima, kafanama i to mi je, na neki način, ostalo i da živim od toga. Odmalena sam bio u muzici, u sedmoj godini, u prvom razredu sam pevao u horu kao solista. I tako je krenulo, a onda sam pevao i igrao u kulturno-umetničkom društvu, ali mi je na prvom mestu bila škola, da završim školu”.
Suprugu je upoznao u kafani u kojoj je kasnije počeo da peva, a posebno je zanimljivo što on četiri godine nije znao da ona redovno dolazi da ga sluša.
“Ona je dolazila tu sa društvom i jedina je od tog društva koja je radila. Ja sam tada u gradu bio popularniji nego sad. Bilo je 400 stolica, moralo je da se rezerviše, tada su dolazili na večere, ljudi su dolazili da slušaju, pravi boemi su bili. Zanimljivo je što ja i dan-danas pamtim tačno gde je ko sedeo, a nju nisam video. Možda je to tako suđeno. Možda da sam je ranije sreo, možda bismo se prijateljili i ne bi ništa bilo od toga. Možda je tako Bog rekao. Kad sam je video, ja sam rekao mom prijatelju ‘to je ta, ja bih je sutra oženio’ i tako je to bilo. Malo smo se zabavljali, godinu dana, i eto, dan-danas smo zajedno, skoro će 30 godina. Imamo dve ćerke i sad smo baba i deda postali”, ispričao je pevač.
Ono što mnoge fascinira jeste što ga skoro nikada nisu videli bez osmeha na licu, pa je Beki otkrio i kako uspeva uvek da ostane pozitivan i raspoložen.
“Treba biti zadovoljan onim što ti je Bog dao. Čovek kad je srećan čašom vode, ne treba mu čaša vina da bi bio srećan. Jer ako nije srećan sa čašom vode, onda je nesrećan sa čašom vina. Neki ljudi ne znaju gde im je mesto i svako teži da bude neko i nešto. Razmišljaju ‘ako je on popularan, mogu i ja’, a ja to nikad nisam gledao. Uvek sam razmišljao da je neko bolji od mene i da treba gledati i učiti od tog čoveka. Ja pozitivno razmišljam. Ja kad sretnem čoveka kojeg ne poznajem, uvek gledam njegovu pozitivnu stranu. Ne želim da čujem ljude koji mi pričaju loše stvari. Za svađu je potrebno dvoje. Za mržnju je potrebno dvoje”, zaključio je Bekić
Bivša učesnica i pobednica rijalitija “Zadruga”, Luna Đogani, ove zimske dane provodi u svom toplom domu sa svojim budućim suprugom Markom Miljkovićem.
Kako je poznati par nedavno obelodanio da se Luna nalazi u blagoslovenom stanju, rešili su da se ne izlažu riziku s obzirom na trenutnu pandemiju korona virusa, te stoga ne izlaze napolje, ukoliko to nije preko potrebno.
A premda se napolje ne može, Luna je odlučila da bude model za šminkanje svojoj mlađoj sestri Nini i tako prekrati vreme.
Nakon šminkanja Luna je doživela šok transformaciju koja se malo kome neće svideti.
U galeriji pogledajte kako Luna izgleda:
_1000x1000.jpg)
Nakon što mi je Vladica silovao i ubio Anđelinu (3), umrli su mi brat i majka. Molila sam Boga da mi barem vrati dete, a onda su mi se kod kuće pojavile rode. To je bio znak da će mi se posle svega ipak nešto lepo desiti, priča Danijela
Godinama proklinjem Vladicu što mi je zverski silovao i ubio Anđelinu (3). Dete mi je umrlo u najgorim mukama. Posle toga poginuo mi je brat, umrla mi je majka… Bila sam na ivici živaca, umalo sam skrenula s uma. Molila sam Boga da mi barem vrati dete, a onda se prošle godine desilo nešto čudno… Pojavile su se rode kod moje kuće. To je bio znak da će mi se posle svega ipak nešto lepo desiti i pre četiri meseca rodila sam Dušana, priča Danijela Stefanović iz Vratarnice, kojoj je komšija Vladica Rajković pre tačno četiri godine brutalno ubio ćerkicu.
Snaga i volja
Danijela kaže da joj je Dušan pružio snagu i volju za životom, ali tuga i bol za Anđelinom i dalje ne prestaju i svakodnevno je razdiru.
– Često je sanjam. Zamišljam kako se svetim krvniku koji mi je raščerečio dete… Oči bih mu iskopala, drala bih mu kožu parče po parče – priča Danijela dok privija na grudima malog Dušana.
Ona tvrdi da bi jedina pravedna kazna za Vladicu bila – smrt!
– Međutim, sud mu je dao 40 godina, jer je zakon takav i na tome je ostalo. Neposredno posle sahrane mnogi su nam obećavali pomoć, ali osim fondacije “Tijana Jurić”, koja je platila Anđelinin spomenik, niko se više nije javljao. Valjda je to u ljudskoj prirodi da se zlo brzo zaboravi… Ostala sam da živim sama s ocem. Preživljavamo od socijalne pomoći i poljoprivrede, ali sada imamo snage i volje da se borimo dalje uz malog Dušana – ispričala je majka svirepo ubijene devojčice.
Inače, život u Vratarnici teče dalje iako je uspomena na stravičan zločin i dalje u živom sećanju meštana. Bilo je u početku inicijative da se Vladica proglasi nepoželjnim i da mu se zabrani povratak u selo ako živ dočeka kraj robije. Roditelji su ga se odricali, ali meštani kažu da ga otac ipak povremeno obilazi u zatvoru “Nova skela” kod Beograda i nosi mu odeću i hranu.
Čini se da je dosledan ostao samo Vladičin brat Perica, koji ga se prvi odrekao. Perica je posle zločina izjavio da “treba ubiti skota, jer je dve porodice zavio u crno”. Danas se javlja Stefanovićima i, kako kažu meštani, voljan je da im pomogne.
Danijelin otac Živojin Stefanović ispričao nam je da ne želi nikakav kontakt sa porodicom Vladice Rajkovića.
– Rajkovići su nas zauvek u crno zavili. Zna se šta mislim o zlikovcu i šta bih mu uradio i dok sam živ, ne želim da se niko od Rajkovića približi našoj kući. Prošle godine nam je bio neki novinar iz Beograda, bar se tako predstavio. Dovezao se BMW-om u Vratarnicu i otišao prvo kod porodice zlikovca, pa je onda došao kod nas, da nam ponudi pomirenje s njima. Obećavao nam je novac, ubeđivao nas, a ja mu rekoh: “Znaš li ti odakle si došao? Pokupi se i vrati se tamo” – ispričao je Živojin.
Podsetimo, mala Anđelina je 10. jula 2016. otišla u komšiluk na rođendan svoje vršnjakinje, a tamo se zadesio i rođak domaćina Vladica Rajković. Niko nije ni slutio kakve grozote mu se motaju po glavi dok se na slavlju igrao sa decom.
U sumrak izašao je sa rođendana i krišom poveo sa sobom malu Anđelinu. Posle jednog sata gosti su primetili da nema ni Vladice ni male Anđeline, ali on se ubrzo potom vratio na žurku. Kad su ga pitali gde je Anđelina, on je tvrdio da ne zna šta se desilo s njom i da je išao kući da se presvuče. Ljudi mu nisu poverovali, pa je umalo linčovan kad su svi shvatili da je samo on mogao da otme dete. Manijak je, međutim, iste večeri u policiji priznao da je odveo Anđelinu nedaleko od sela, gde ju je silovao i dokrajčio, razbivši joj glavu kamenom.
Policajci koji su pronašli unakaženo telo devojčice nisu mogli da zadrže suze.
Ubio još jednu ženu
Tokom istrage otkriveno je da je Vladica mesec dana ranije ubio i svoju komšinicu Draganu Stanković (47), kod koje je nadničio i dugovao joj novac. Nakon što ju je ubio, opljačkao ju je, a telo je umotao u tepih i kolicima ga odvezao do Timoka, gde ga je bacio u reku. Policija ga je za to sumnjičila i pre ubistva male Anđeline, ali Vladica je tada uspešno prošao na poligrafu, pa je pušten na slobodu.
Monstrum se na suđenju pravdao da se ne seća ubistva male Anđeline jer je bio pijan. Nakon što je na psihijatrijskom veštačenju utvrđeno da je bio uračunljiv, osuđen je na maksimalnih 40 godina robije.