Oliver Pal Gajodi, dječak je zvjezdanih očiju, kako su ga od milja nazvali humani ljudi koji mu pomažu da prikupi 2,4 miliona dolara za najskuplji lijek na svijetu. Prikupljeno je više od pola sume.

Oliver je i mali “vitez iz sijenke”, a taj nadimak je dobio jer je džentlmenski “ustupio mjesto” djevojčicama koje boluju od iste bolesti, da prije njega prikupe potreban novac i odu na liječenje. Te djevojčice su Sofija, Lana, Anika i Minja, imena koja će dugo biti ispisana u našim srcima.

A Oliver je i hrabar mališan koji odolijeva svim bolovima i terapijama i koji danas proslavlja svoj prvi rođendan. Da ih ima još mnogo, da se njegov glas i hod daleko čuju, i da zvijezde sijaju još jače u njegovim očima, poklonimo mu najljepši poklon – život, tako što ćemo poslati SMS sa brojem 848 na 3030.

Nažalost, ovaj predivni dječak dočekaće i proslaviti svoj prvi rođendan u bolnici, a mi se nadamo da će svaki naredni slaviti u krugu svoje porodice, daleko od bolničkog kreveta.

Humani ljudi udružili su svoje snage u zajedničkom cilju – da pomognu Oliveru da prikupi astronomsku svotu novca, te su licitirali sve što su, čini se, imali.

Tako je glumica Snežana Jeremić Nešković objavila da nudi svoj glas. Naime, kako je navela, ona je brojnim likovima iz crtanih filmova pozajmljivala glasove. Njena ideja bila je da personalizovanu glasovnu poruku pošalje za dijete, putem mesindžera, a za tu uslugu, svaki roditelj treba da pošalje dvije poruke, jednu za drugom i da stavite u komentar fotografiju poslatih poruka za malog Olivera.

Nude kola, motore

Tu su i oni koji se odriču svojih rođendanskih poklona u ime malenog Olija. Jedna od humanih žena objavila je da je za svoj rođendan dobila lančić od supruga, ali da želi da ga licitira i novac uplati za Olivera.

Takođe, tinejdžerka Verica (12) skratila je svoju dugu kosu i licitirala je za malog Olija.

Nemanja Ugrešić, bajker koji u svojoj radionici prerađuje stare motore, riješio je da licitira jedan od svojih dvotočkaša.

– Skupljen je novac za svu djecu sem za Olivera tako da… Prodajem Hondu CX500. Cijena je 10.000 evra. Novac na Oliverov račun, kod mene po ključeve i motocikl. Molim za RT – napisao je Nemanja.

Ninoslav Trivunović iz Subotice je u nagradnoj igri poklanjao svoj auto u zamjenu za jedan SMS za malog Olivera.

Humani ljudi licitaraju i čajnike, šolje, haljine, knjige… Sve, samo da ovaj preslatki dječak prikupi prijeko potreban novac. Inače, za Olivera je do sada prikupljeno nešto više od 50 odsto neophodne svote novca, piše Telegraf.

Za Oliverov 1. rođendan, ali i njegov život:

upišimo 848 i pošaljimo SMS na 3030

Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human848 i pošaljimo SMS na 455

Uplatom na dinarski račun: 160-6000000732419-36

Uplatom na devizni račun: 160600000073285198

IBAN: RS35160600000073285198

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj

Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal

Posetili su kasarnu, obišli stara mesta, kafane i druge prostore u kojima su nalazili razonodu, slušali su muziku i jeli leskovački roštilj.

Prijateljstvo između Gorana Kniewalda (61) iz Zagreba, Andreja Šušteršiča (61) iz Ljubljane i Zorana Pavlovskog (62) iz Beograda staro je skoro 35 godina, a započeto je u julu 1981. godine kada su kao “matori” diplomci stupili u kasarnu JNA u Leskovcu.

Ova neobična družina Srbina, Hrvata i Slovenca povezana je i kumovskim vezama, inače se okuplja skoro svake godine, a poslednji veći susret priredila je na 30-godišnjicu završetka vojnog roka.

– Odlučili smo da obeležimo 30 godina izlaska iz JNA na način da se okupimo u Leskovcu, posetimo kasarnu (barem spolja), obiđemo stara mesta, kafane i druge prostore gde smo nalazili razonodu.

Tako smo i učinili u junu 2012 godine, a stupili smo i u kontakt s našim tadašnjim starešinom kome je takođe bilo vrlo drago da se vidi s nama nakon toliko vremena. Naša druženja se mahom svode na odlaske u restorane i kafane, gde se uz dobar roštilj prisećamo raznih događanja i situacija koje su nas tada zaokupljale.

Nas trojica nismo dobili prekomande, pa smo ostali zajedno na jugu Srbije punu godinu dana. Većini nas taj period je predstavljao jedan važan segment u razvoju i „odrastanju“ i stoga ostao u lepoj uspomeni – rekao je Goran, profesor geoloških nauka, i dodao da uživaju kada se prisete starih fotografija, pisama, sitnih vojničkih potrepština poput džepnog nožića, papira na kojem su marljivo precrtavali poslednjih 100 dana u vojsci…

Andrej, inženjer mašinstva, kaže da pamti kulturni šok pri susretu sa posterima Zorice Bruncllik koji su u to vreme krasili grad, malih tranzistora – u vlasništvu svakog vojnika koji drži do sebe – iz kojih su pri obavljanju jutarnjih obaveza dopirali domaći narodnjaci, nestašice kafe koja je vladala u to doba.

– Smejemo se lepim stvarima koje smo doživeli, a teške i sumorne događaje pokušavamo da zaboravimo! Jedno je politika, a drugo su obični ljudi. Kod nas nema prepreka i granica u druženju – objašnjava ovaj Slovenac i dodaje da jedva čeka da ponovo dođe u Leskovac na obeležavanje 35-godišnjice prijateljstva.

Beograđanin Zoran naglašava da ratove i teške teme ne pominju, da im svaki susret prođe uz muziku i lepe teme.

– Nama sve izgleda isto kao i ranije. Mi se razumemo dobro i nema šta da komentarišemo devedesete, nacije, razaranje one lepe države… Ostaćemo prijatelji zauvek! Šta da vam kažem kad sam ja kumovao Goranu iz Zagreba i gde god da odem, osećam se kao u svojoj zemlji – iskren je ovaj rudarski indženjer.

Na kraju, sva trojica se sećaju anegdote koju su doživali u novogodišnjoj noći 1982. godine.

– Novu Godinu smo dočekali u kasarni, u spavaoni, jer je napolju bilo dosta hladno. Bilo nam je dopušteno da se počastimo pečenim prasetom, pivom, uz praćenje zabavnog novogodišnjeg programa na TV.

Sve je to potrajalo do ranih jutarnjih sati, a većina drugara je u neko doba usnula lep i dubok san. Nakon buđenja, pre podne 1.1.1982, opće čuđenje prisutne vojske, ali i dežurnog, bilo je izazvano činjenicom da smo nas nekoliko „staraca“ zaseli pred ekranom kako bi pratili bečki novogodišnji koncert.

Bilo je jasno da nekim mlađim vojnicima nije bila jasna naša želja vezana uz koncert, no nekolicinu smo uspeli da nagovorimo da s nama pogledaju prenos.

Kulturno smo se uzdizali dok je u spavaoni još uvek ugodno mirisalo na prasetinu – ispričao je Goran i skrenuo pažnju da je tih dana glavna pesma koja se desetak puta dnevno vrtila na lokalnoj radio-stanici bila ona Đorđa Balaševićeva „Mirka, ljubavi jedina moja ti“.

Za njih je to bila pesma nad pesmama. A verovatno je i danas.

Pevačica priznala da nikome u ovoj situaciji nije lako.

Balkanska diva Svetlana Ceca Ražnatović je za emisiju “Ekskluziv” pričala o nastupu u Lucernu, ali i o problemu s kojim se suočava estrada zbog pandemije koronavirusa. 

– U Lucernu je mnogo opuštenije. Moranje je da nose maske u zavtorenim prostorima, na ulicama ne, potpuno slobodno šetaju. Cirih je nešto drugačije, oni su rigorozniji, verovatno što su imali porast zaraženih. U svakom slučaju, meni je bilo dovoljno da samo izađem na binu i da osetim tu energiju napokon. Stvarno nam to fali – rekla je Ceca i nastavila:

– Estrada je stvarno u problemu. Ne pričamo sada o meni, Lukasu, Breni… A što i da ne pričamo o nama? Nama su troškovi jezivi, prihodi su nula, a zamislite tek ove ljude koji za mnogo, mnogo manje para rade. Mislim da to nije fer. To nešto što mediji malo provuku, estrada kuka. Pa kuka, naravno, zato što i mi imamo porodice i mi smo živa bića koja treba da opstanu – kaže Ceca. 

Ceca navodi da je bilo putnika na njenom letu.

– Lukas i ja smo bili sami u biznisu, ali je bilo putnika. I na tamo, i na ovamo. Narod funkcioniše, mora život da se nastavi. Ovo može da traje Boga pitaj do kada, ali mi moramo da živimo i da preživljavamo – objasnila je Ceca.

Stresan period je iza poznatog voditelja

Voditelj Dejan Deki Pantelić prepoznatljivo je TV lice već dugi niz godina. Iako je Dekijev osmeh jedan od njegovih najvećih aduta, voditelj je prošao kroz mnogo teških situacija u životu, ali nije dao da ga bilo šta slomi. Umro mu je otac, deca su mu obolela od dijabetesa, a borio se i sa teškom bolešću.

Pre nego što je Dejan postao voditelj, radio je u pekari, bio je vozač u rent-a-car agenciji, a kasnije i di-džej. On je potom počeo da radi na televiziji, a karijeru je pauzirao 2012. godine zbog bolesti o kojoj je i javno odgovorio.“Smetalo mi je što me sažaljevaju, samo sam tražio mir i unutrašnju energiju, koju sam dobio od porodice i prijatelja. Sve mogu da mi kažu, da sam loš čovek ili loš voditelj, ali ne mogu da mi uzmu prijatelje koji su i dan danas uz mene, svakodnevno me zovu i pitaju da li sam dobro, da li mi treba nešto, da li mi treba novac. U ovoj mojoj priči novac mi je itekako bio potreban. Emotivna snaga mi je došla od njih, zbog njih i svoje porodice sam iz inata dokazao da mogu opet posle svih problema da se vratim ispred kamere i da radim svoj posao sa osmehom na licu”.

Dejan Pantelić, Foto: Instagram/Printscreen

“Godine 2012. morao sam da izađem i studija i da napravim pauzu. Tada sam sa Cecom Danilović radio emisiju povodom Olimpijskih igara u Londonu. Nisam imao neke bolove, prosto sam osećao da nešto nije u redu. Imao sam problem ispod krajnika, a namerno neću da ga imenujem. On je krenuo da se širi i da mi gura jednu žlezdu. Lutao sam po lekarima. Ništa me nije bolelo. Rak u startu ne boli, ali verovatno kasnije boli. Krvna slika mi je bila fantastična, nisam bio pušač, nikad nisam pio. Na prvi pogled krajnik je bio zdrav. Tek kada su uradili radikalnu operaciju, videlo se da se on učaurio ispod krajnika”, pričao je Deki u emisiji “Tako stoje stvari” kako je otkrio bolest 2016. godine, pa dodao:

“Smetalo mi je što me sažaljevaju, samo sam tražio mir i unutrašnju energiju, koju sam dobio od porodice i prijatelja. Sve mogu da mi kažu, da sam loš čovek ili loš voditelj, ali ne mogu da mi uzmu prijatelje koji su i dan danas uz mene, svakodnevno me zovu i pitaju da li sam dobro, da li mi treba nešto, da li mi treba novac. U ovoj mojoj priči novac mi je itekako bio potreban. Emotivna snaga mi je došla od njih, zbog njih i svoje porodice sam iz inata dokazao da mogu opet posle svih problema da se vratim ispred kamere i da radim svoj posao sa osmehom na licu”.

Dejan Pantelić priznao je da ni malo lako nije podneo kada je saznao da boluje od teške bolesti.

“Rad čoveku vraća snagu. Onog trenutka kada vi saznate, svi mi koji smo prošli tu fazu i saznamo da imamo… Ja ne volim da imenujem tu vrstu bolesti… Nije lako se suočiti sa time”, rekao je Dejan Pantelić u “Novom jutru” prošle godine.

Miona Pantelić, Dejan Pantelić, Foto: Printscreen Instagram

Tokom bolesti najviše ga je pogodilo to što ga ćerka nije prepoznala kada se vratio sa terapije, jer je smršao 20 kilograma, a i to što su ga mnogi otpisivali, stoga je odlučio da se slika za medije kako bi dokazao da je živ i da se bori.

“Promenila mi se psiha kada sam se vratio, na goru. Jer sam mislio da me svi oko mene lažu i da ja neću preživeti”, rekao je voditelj u ovoj emisiji, a priznao je i da je posećivao psihijatra.

“Imao sam pomoć psihijatra jer nisam mogao da prevaziđem tu informaciju da moram da se borim za svoj život, pri tome imam malu decu. U tom trenutku sam mislio kako nisam naučio svog Vukašina da igra fudbal kako treba, Lana je tek krenula u prvi razred. Čak 1. septembra nisam otišao u dvorište škole da je ispratim. To je jako teško. Ne sećam se tog trenutka kada su mi rekli da imam kancer. Tada treba da čovek bude sebičan i da misli samo na sebe”, rekao je Dejan u pomenutoj emisiji.

Dejan Pantelić, Foto: Screenshoot Youtube

Deki je u javnosti govorio i o zdravstvenim problemima sa kojima su njegova deca, sin Vukašin i ćerka Lana, suočili kada su bili još mali.“Muka nas je naterala da upoznamo dijabetes zbog naše dece, u roku od dva meseca pre šest godina ta bolest je oboma dijagnostikovana. To je možda bio okidač ovog mog problema. Sve se to izdešavalo, i otac mi je umro u međuvremenu”, rekao je voditelj u “Tako stoje stvari” pre četiri godine, te istakao da je u saradnji sa Ministarstvom zdravlja pokušavao da izgradi sistem i da vrati savetovališta u zdravstvene ustanove.

“Četiri stana, pa za sve računi, infostan, struja…”

Pandemija koronavirusa u svetu napravila je pravi kolaps. Udarac na zdravstvo, finansije, ali i socijalno udaljavanje ljudi predstavlja pravi izazov sa kojim će se svet suočavati u godinama koje dolaze.

Sfera ekonomije i finansija predstavlja najveći problem za mnoge države, čak i one mnogo razvijenije od Srbije. Ipak, naša država se dobro “drži” uprkos mnogim ograničenjima u privredi zarad očuvanja javnog zdravlja.

Jedan od odluka države izazvala je veliku pometnju u javnosti. Radi se o pomoći koju su dobili estradni umetnici jer su uskraćeni za prihode koje bi ostvarivali za vreme nastupa. Ova odluka ne bi dospela u žižu interesovanja javnosti da se ne radi o ljudima koji tokom jedne večeri zarade nečiju mesečnu platu. Čak i to bi moglo da prođe bez pompe da nije megalomasnkih izjava pojedinih estradnjaka kojima za “normalan” život treba od 3 do 10.000 evra mesečno. 

Nakon što je pevač Miroslav Ilić izjavio da mu je 3.000 evra mesečno dovoljno da bi pristojno živeo, mnogi su se zapitali koliko pevači mesečno troše.

Iako zarađuju hiljade, a neki i desetine hiljada evra mesečno, tokom pandemije korona virusa nemaju nastupe, pa su mnogima primanja svedena na nulu.

Nekoliko domaćih zvezda i popularnih pevača otkrili su koliko mesečno troše.

Folk zvezda Aca Lukas nerado govori o finansijama tokom pandemije korona virusa zbog situacije u celoj zemlji, a kako kaže, mesečno može da živi i sa znatno manjim primanjima od onih na koja je navikao.

– Pošto sam ja roditelj i pomažem svojoj deci, meni je sasvim dosta 1.300 – 1.400 evra. Ako mogu i druge normalne porodice sa tim da žive, mogu i ja – poručuje Lukas.

Boban Rajović priznao je da će u ovakvim situacijama povući ručnu.

– Šta god da kažem, neko će verovatno pogrešno protumačiti, ali neću kalkulisati nego ću se voditi onim kako jeste, iskreno kao i obično, u nadi da će ljudi razumeti baš tako, kako jeste. Trošim onoliko koliko mi mogućnosti dozvoljavaju, naročito u poslednjih nekoliko meseci koliko od muzike nisam zaradio ni dinar. Logično je da ću u situaciji u kojoj smo povući ručnu za neke stvari, u kojima nemam ručnu kada je sve normalno i stabilno. S tim u vezi, možda bi taj iznos na mesečnom nivou mogao da bude oko 5.000 evra, ali upravo u toj, stabilnoj finansijskoj situaciji, kada radim i nastupam.

– U to spada održavanje kuće, porezi u Srbiji, Danskoj i Crnoj Gori, i da ne nabrajam sad šta sve, jer nije ni pristojno. Nisu mi svo troje dece još uvek potpuno na svojim nogama, ali ne bih o tome koga od njih još uvek ja pomažem, jer će Bogu hvala i treće dete uskoro biti i u tom smislu svoj čovek. Ima tu bezbroj troškova i ta cifra je opravdana. U ovo vreme, kada ne zarađujemo kao ranije, logično je da se sve nekako smanjilo, ali ne znatno.

– I da naglasim, uopšte se ne žalim na ovu situaciju, već se nadam da ćemo se svi izvući živi i zdravi, a onda će biti i pesme i slavlja i para. Za kraj bih želeo da naglasim da od države nisam dobio nikakvu pomoć, niti sam je tražio, niti bih je ikada u životu tražio. Ima ljudi kojima su ti novci zaista potrebniji, mene bi bilo sramota da se žalim – zaključio je Rajović

Radiša Trajković Đani i njegova supruga Slađa žive na visokoj nozi, a kako Slađa kaže, troškovi su im i tokom korone ogromni.

Kad je Slađa čula da je Miroslavu Iliću dovoljno 3.000 evra, prasnula je u smeh.

– Šta će njemu (Miroslavu) više kad je jednom nogom u grobu… Ma kakvi 3.000 evra, jedino ako se greje na Smederevac na drva. Meni toliko samo za račune treba. Na račune najviše trošimo, jer sad nigde ne idemo, 10.000 evra minimum. Četiri stana, pa za sve računi, infostan, struja… Onda plate, firma, doprinosi… Troškovi su nam ogromni – rekla je Slađa.

Pevačica Goca Božinovska kaže da nije trošadžija, ali da isto tako i ne broji koliko je potrošila na mesečnom nivou.

– Meni treba i 5.000, nema tih para koji se ne potroše. I za decu i za prijatelje, ako sklopiš da stvarno ispoštuješ sve, trba dosta, ali ja ne brojim. Kupim ono što mi treba i ne vodim evidenciju. Nisam primetila da mi zafali, ni koliko sam potrošila, ni koliko imam ne znam. Deca rade, pa sam ih skinula sa dnevnog reda, svi su samostali, i Mirko i Zorana i Jelena… Ne bi mi bilo loše da mi da neko 3.000 evra, Miroslav je čovek sigurno mislio na sve troškove. Ima i oko kuće troškova, te nešto popustilo, nešto puklo, krov, teže je ljudima koji imaju kuću nego stan – rekla je Goca i dodala:

– Kuvam, prčkam, spremam jer to volim, kupiću i na akciji, što da neću, čemu bahatost. Uklapam se ja i u prosečnu platu u Srbiju.

Kako je Anabela Atijas navela, najviše novca mesečno daje za školovanje ćerki Blankice i Nine.

– Moj život nije jeftin jer imam dvoje dece u privatnoj školi. Imam tinejdžerku, znate kako to sa tinejdžerima ide. Jeste da se u koroni manje troši, manje se izlazi, ja ne pamtim kad sam na sebe dinara potrošila. Ja ne žalim na obrazovanje, bez stresa se deca obrazuju i nama roditeljima je lakše kad imaš normalnu svakodnevicu. Te dve školarine, računi, život, Blankica ide na tenis, balet, iskreno ne smem da stavim na papir… nije ispod 2.000 evra – rekla je Anabela

Nikoljdan je praznik posvećen Svetom Nikoli. Proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve. Srpske porodice, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave svetog Nikolu.

Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije, na području Male Azije, jedinac bogatih i znamenitih roditelja, Teofana i None. Kao jedinca darovanog od Boga, oni su ga Bogu i posvetili. Sveti Nikola je umro 19. decembra 345. godine (prema Julijanskom kalendaru 6. decembra), pa se taj dan obeležava kao pomen svetitelju i jedna je od najčešćih srpskih slava. Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom zla za ceo svet, a njegovo ime znači narodni pobeditelj, jer grčka reč “niki” znači pobeda, a “laos” znači narod, vernici.

Nikolaj se duhovnom životu naučio kod svog strica, Nikolaja episkopa patarskog, koji je osnovao manastir Novi Sion, u kom se Nikola zamonašio. Po upokojenju roditelja, Nikola je imanje razdelio siromašnima ne zadržavajući ništa za sebe. Pročuo se zbog svog milosrđa kao sveštenik u Patari, ali je on brižljivo skrivao svoja milosrdna dela.

Potom, sveti Nikola biva izabran za arhiepiskopa u gradu Miru, u Likiji. Poučavao je narod veri i zakonu Božjem, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, koji su tada bili prodavani kao robovi, i puštao ih na slobodu, obilazio gradove i sela.

Do dolaska na presto cara Konstantina, za vreme vladavine cara Dioklecijana, sveti Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je i zatvorenike poučavao veri. Nakon toga vratio se na svoj arhiepiskopski presto. Sveti Nikolaj je odlučio da obiđe sveta mesta. Na putu obilaska, Nikolaju su se dešavala mnoga čuda. Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podigao vrlo jak vetar i okrenuo brod u pravcu Likije, a svi napori mornara koji su, po naređenju kapetana, pokušavali da vrate brod, bili su uzaludni. Punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.

Svetog Nikolu poštuje sav hrišćanski svet. Upokojio se u Miru, 345. godine, a potom su nekoliko vekova njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada. 1096. godine, posmrtni ostaci svetog Nikole preneti su u Bari, koji se nalazi u južnoj Italiji, u crkvu svetog Jovana Preteče. I danas mošti svetog Nikole počivaju u Bariju, u crkvi svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli građani, verujući i poštujući svetog Nikolu kao čudotvorca i iscelitelja.

Prema predanju se smatra da je sveti Nikola povratio vid Stefanu Dečanskom, te je stoga ovaj srpski kralj hram u kom su pohranjene mošti svetog Nikole okitio srebrom i slao bogate priloge za njegovu izgradnju i opremanje.

Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da sveti Nikola pomaže na moru i svi pomorci hrišćanske vere ga slave kao svog zaštitnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.

Foto: Profimedia/ilustracija

Veliki broj vernika pravoslavne veroispovesti obeležava svetog Nikolu kao svoju krsnu slavu, kojom prilikom se uz sveću i slavski kolač, kao i Oče naš okupljaju članovi porodice, mole Bogu i slave ovog svetitelja kao svog zaštitnika.

Neke nerotkinje upravo se Svetom Nikoli mole za porod.

Sveti Nikola je i esnafska slava, on je zaštitnik lađara, splavara, ribara i vodeničara. Baš zato mornari na ovaj dan ne isplovljavaju, pa se ovo zove i “vodena slava”, a veruje se da ne treba započinjati ni putovanja.

Duh pomaganja i darivanja siromašnih, koji je bio smisao i životno opredeljenje svetog Nikole, pa i sutra treba darivati one koji nemaju i pomoći im. Zato je tradicija da se darivaju orasi, lešnici, jabuke i slatkiši stavljanjem u cipele pokraj kreveta ili u prozore.

U narodu vlada verovanje da je Sveti Nikola zaštitnik putnika i sirotinje. Postoji pravilo da domaćini mogu samo da pripremaju hranu, dok se drugi kućni poslovi ne smeju obavljati dan pre i dan nakon slave.

Dešava se da ukoliko otac deli slavu sinovima, jedan uzme letnjeg, a drugi zimskog Svetog Nikolu.

Na sutrašnji dan bi valjalo darivati decu, jer je Sveti Nikola voleo decu i brinuo o njima, pa ih je stalno darivao.

“Da ga osude na dve godina zatvora, to je sramota. Ubio je dete od 12 godina. Čovek udari čoveka i ide u zatvor na dve godine, a on je ubio dete i još traži kućni pritvor, sram da ga bude. Braća je još noću sanjaju i traže je. Uništio nam je živote, porodicu…”

Ovim rečima Ana Vučković, majka tragično nastradale dvanaestogodišnje Isidore Vučković prokomentarisala je vest da je Apelacioni sud u Nišu potvrdio kaznu od dve godine zatvora vozaču Bobanu Stojanoviću (55) iz Leskovca. Stojanović je proglašen krivim da je kobnog dana nepropisno parkirao kombi marke “Fiat” koji se zbog toga na nizbrdici pokrenuo i pregazio devojčicu koja se vraćala iz škole.

Kako je “Blic” pisao, jeziva nesreća dogodila se 24. septembra 2018. godine u Požarevačkoj ulici u niškom naselju Donji Komren, na svega stotinak metara od kuće u kojoj devojčica živi, a Osnovni sud u Nišu osudio je Stojanovića na dve godine zatvora zbog teškog dela protiv opšte sigurnosti. Apelacioni sud u Nišu je po svim stavkama odbio kao neosnovanu žalbu Stojanovićevog branioca koji je tražio ukidanje presude i vraćanje na ponovno odlučivanje “zbog pogrešno i nepotuno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o krivičnoj sankciji”, kao i predlog da se zatvorska kazna zameni kućnim zatvorom “jer je prestroga”.

Ipak, činjenica da će dvogodišnju kaznu Stojanović izdržati iza rešetaka, nije umanjila bol porodice nastaradale devojčice.

– Šta da kažem, šta može da se kaže? Ništa. Sve za šta je optužen je prihvaćeno, ništa nije odbijeno. I na osnovu čega je dobio dve godine? Na bolest se vadio sve vreme, na bolest je i dobio takvu kaznu. Pitam se samo da li ima strah od Boga? Što se tiče presude, tu se ništa više ne može, Apelacioni sud je potvrdio presudu od dve godine i dalje više ništa ne može… – kaže za “Blic” Ivan Vučković, otac nastradale devojčice.

On dodaje da je “čuo da je jedan mladić osuđen na pet godina jer je udario izvršitelja” i da je kazna za pogibiju Isidore premala…

– Ovaj mi ubio dete, a dobio je dve godine. Šamar sudskom izvršitelju vredi dva i po puta više nego život mog deteta. O čemu tu da pričamo, nemam više nikakvog komentara… – kaže on.

Devojčica se kretala propisno

Apelacioni sud u Nišu konstatovao je da se u žalbi odbrane neosnovano dovode u pitanje nalazi veštaka o tome da devojčica nije doprinela nesreći jer se propisano kretala kolovozom, kao i nalaz veštaka i zaključak suda da Stojanović nije povukao ručnu kočnicu jer se na snimcima sa kamera vidi da je vozilo krenulo unazad odmah po njegovom izlasku, što on nije primetio… Apelacioni javni tužilac je predložio da sud odbije žalbu odbrane i potvrdi kaznu pa je nakon razmatranja spisa predmeta, Apelacioni sud zaključio da je Osnovni sud u Nišu pravilno utvrdio činjenično stanje.

– Prvostepeni sud je pravilno zaključio da je optuženi kritičnom prilikom vozilo parkirao na zemljanoj površini van kolovoza, koja je pod nagibom prema kolovozu, da je izašao iz vozila, a prethodno nije preduzeo potrebne mere kako bi sprečio da se vozilo samo pokrene, da nije zaključao vrata na vozilu, niti je aktivirao parkirnu kočnicu, a ručicu menjača ostavio u neutralnom položaju. Usled ovih propusta optuženog došlo je do samopokretanja vozila unazad, a zatim i kontakta sa telom pešaka, maloletne Isidore, koja se propisno kretala. To je rezultiralo da devojčica bude pregažena ovim vozilom, zadobije teške telesne povrede opasne po život koje su dovele do smrtnog ishoda – navodi se u presudi Apelacionog suda u Nišu.

Ne može kućni zatvor

Apelacioni sud je, ispitujući odluku o krivičnoj sankciji, zaključio da je prvostepeni sud pravilno utvrdio sve okolnosti i dao im adekvatan značaj, te da nema mesta izricanju blaže sankcije – kućnog zatvora.

– Kazna na koju je optuženi osuđen srazmerna je težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivice optuženog i neophodna je za postizanje svrhe kažnjavanja. S toga ovaj sud nalazi da nema mesta izricanju blaze krivične sankcije optuženom… – zaključuje se u presudi Apelacionog suda u Nišu.

Meštanin Brestača Dejan kaže da je kuća njegovih komšija sagrađena na groblju i da im se zbog toga stalno dešavaju velike tragedije.

Folker je pre nekoliko godina pored porodične kuće sazidao novu i od tada nema mira. Prvo se Darko razveo od pevačice Ane Sević. Zatim je 2018. godine u saobraćajnoj nezgodi poginuo njegov brat od strica Dejan, nakon čega je i sam pevač jedva izvukao živu glavu kada je pijan sleteo kolima sa puta.

Darko Lazić

Smrt Darkovog oca, koji je u nedelju preminuo posle operacije želuca, poslednja je i nizu nesreća koje su zadesile ovu porodicu.

– Porodicu stalno prate neke tragedije. Nemaju sreće, a sve zbog zemljišta na kom je Darko napravio svoj novi dom – kaže pevačev komšija Dejan.

On objašnjava da su Lazići lepo živeli sve dok Darko nije napravio tu kuću. On veruje da im se loše stvari dešavaju jer spavaju na leševima.

– Oni ni sami ne znaju koliko su se napatili poslednjih godina. Ljudi u selu pričaju da je to sve zbog te proklete kuće koju je sagradio. Kažu da na tom imanju ima mrtvih koji su tu sahranjeni pre više od 200 godina – otkriva naš sagovornik.

Sahtana Darkovog oca

Lazićev komšija kaže da pevač ne veruje u te priče, iako je i sam čuo za njih.

– Darko je čuo da je na tom mestu bilo groblje, ali ne veruje u to. Kada je odlučio da tu podigne kuću, svi su pokušavali da ga odgovore od te ideje, ali bezuspešno. Možda će sada, posle ove tragedije sa Milanom da poveruje i da se odseli. Pa nije ovo prva loša stvar koja im se dogodila. Pre dve godine je izgubio brata od strica. On je poginuo u saobraćajki, a sahranjen je odmah iznad Darkovog tate Milana.

Komšija Dejan kaže da Lazići nisu zaslužili toliku patnju.

Groblje, Foto: Alo.rs/V.Đ. Ilustracija

– Stalno im se dešavaju neke loše stvari, a oni su baš divni ljudi. Svima bi pomogli! Ali sada pre svega sami moraju da pomognu i sklone se sa tog prokletog imanja i iz te proklete kuće.

Dok su pojedini pevači rekli da su veoma skromni, ima i onih koji ne kriju da troše mnogo

Nakon što je pevač Miroslav Ilić rekao da mu je 3.000 evra mesečno dovoljno da bi pristojno živeo, mnogi su se zapitali koliko pevači mesečno troše.

Iako zarađuju hiljade, a neki i desetine hiljada evra mesečno, tokom pandemije korona virusa nemaju nastupe, pa su mnogima primanja svedena na nulu.

Pozvali smo nekoliko domaćih zvezda i popularnih pevača, koji su za Telegraf Jetset otkrili koliko mesečno troše.

Aca Lukas

Folk zvezda Aca Lukas nerado govori o finansijama tokom pandemije korona virusa zbog situacije u celoj zemlji, a kako kaže, mesečno može da živi i sa znatno manjim primanjima od onih na koja je navikao.

– Pošto sam ja roditelj i pomažem svojoj deci, meni je sasvim dosta 1.300 – 1.400 evra. Ako mogu i druge normalne porodice sa tim da žive, mogu i ja – poručuje Lukas za Telegraf JETSET.

Boban Rajović

– Šta god da kažem, neko će verovatno pogrešno protumačiti, ali neću kalkulisati nego ću se voditi onim kako jeste, iskreno kao i obično, u nadi da će ljudi razumeti baš tako, kako jeste. Trošim onoliko koliko mi mogućnosti dozvoljavaju, naročito u poslednjih nekoliko meseci koliko od muzike nisam zaradio ni dinar. Logično je da ću u situaciji u kojoj smo povući ručnu za neke stvari, u kojima nemam ručnu kada je sve normalno i stabilno. S tim u vezi, možda bi taj iznos na mesečnom nivou mogao da bude oko 5.000 evra, ali upravo u toj, stabilnoj finansijskoj situaciji, kada radim i nastupam – kaže nam Boban.

– U to spada održavanje kuće, porezi u Srbiji, Danskoj i Crnoj Gori, i da ne nabrajam sad šta sve, jer nije ni pristojno. Nisu mi svo troje dece još uvek potpuno na svojim nogama, ali ne bih o tome koga od njih još uvek ja pomažem, jer će Bogu hvala i treće dete uskoro biti i u tom smislu svoj čovek. Ima tu bezbroj troškova i ta cifra je opravdana. U ovo vreme, kada ne zarađujemo kao ranije, logično je da se sve nekako smanjilo, ali ne znatno – istakao je Rajović.

– I da naglasim, uopšte se ne žalim na ovu situaciju, već se nadam da ćemo se svi izvući živi i zdravi, a onda će biti i pesme i slavlja i para. Za kraj bih želeo da naglasim da od države nisam dobio nikakvu pomoć, niti sam je tražio, niti bih je ikada u životu tražio. Ima ljudi kojima su ti novci zaista potrebniji, mene bi bilo sramota da se žalim – zaključio je Rajović za Telegraf.rs.

Đani i Slađa Trajković

Radiša Trajković Đani i njegova supruga Slađa žive na visokoj nozi, a kako nam Slađa kaže, troškovi su im i tokom korone ogromni.

Kada smo joj rekli da je Đanijev kolega, Miroslav Ilić, rekao da mu je dovoljno 3.000 evra, prasnula je u smeh.

– Šta će njemu (Miroslavu) više kad je jednom nogom u grobu… Ma kakvi 3.000 evra, jedino ako se greje na Smederevac na drva. Meni toliko samo za račune treba. Na račune najviše trošimo, jer sad nigde ne idemo, 10.000 evra minimum. Četiri stana, pa za sve računi, infostan, struja… Onda plate, firma, doprinosi… Troškovi su nam ogromni – rekla je Slađa za Telegraf Jetset.

Goca Božinovska

Pevačica Goca Božinovska kaže da nije trošadžija, ali da isto tako i ne broji koliko je potrošila na mesečnom nivou.

– Meni treba i 5.000, nema tih para koji se ne potroše. I za decu i za prijatelje, ako sklopiš da stvarno ispoštuješ sve, trba dosta, ali ja ne brojim. Kupim ono što mi treba i ne vodim evidenciju. Nisam primetila da mi zafali, ni koliko sam potrošila, ni koliko imam ne znam. Deca rade, pa sam ih skinula sa dnevnog reda, svi su samostali, i Mirko i Zorana i Jelena… Ne bi mi bilo loše da mi da neko 3.000 evra, Miroslav je čovek sigurno mislio na sve troškove. Ima i oko kuće troškova, te nešto popustilo, nešto puklo, krov, teže je ljudima koji imaju kuću nego stan – rekla je Goca i dodala:

– Kuvam, prčkam, spremam jer to volim, kupiću i na akciji, što da neću, čemu bahatost. Uklapam se ja i u prosečnu platu u Srbiju.

Anabela Atijas

Kako je Anabela Atijas navela, najviše novca mesečno daje za školovanje ćerki Blankice i Nine.

– Moj život nije jeftin jer imam dvoje dece u privatnoj školi. Imam tinejdžerku, znate kako to sa tinejdžerima ide. Jeste da se u koroni se manje troši, manje se izlazi, ja ne pamtim kad sam na sebe dinara potrošila. Ja ne žalim na obrazovanje, bez stresa se deca obrazuju i nama roditeljima je lakše kad imaš normalnu svakodnevicu. Te dve školarine, računi, život, Blankica ide na tenis, balet, iskreno ne smem da stavim na papir… nije ispod 2.000 evra – rekla je Anabela.

Dr Tamara Stoiljković Obradović devet meseci svaki dan bori se sa koronom, sada joj je suprug Aleksandar (39) umro od ovog virusa, ali ona ne odustaje od borbe i svakoga dana spasava živote

Pre samo sedam dana doktorki Tamari Stojiljković Obradović, zaposlenoj u Domu zdravlja “Mionica”, koronavirus uzeo je muža Aleksandra. Tamara je ostala sama sa dvoje male dece. Ipak, svaki dan odlazi na posao i dok u sebi guta suze za preminulim suprugom, daje sve od sebe da svoje sugrađane spase od korone.

Tamarin muž Aleksandar poživeo je samo 39 godina. Nekoliko dana lečio se u KBC “Dr Dragiša Mišović”, gde se čitav tim lekara, sestara i tehničaraborio za njegov život. Dali su sve od sebe da spasu muža svoje koleginice, ali sav napor i terapija jednostavno nisu bili dovoljni.

Sudbina se surovo poigrala: baš u KBC “Dragiša Mišović” pre pet godina na svet je došao Aleksandrov i Tamarin sin. Sada, pet godina kasnije, Aleksandar je na istom mestu izgubio najvažniju bitku – za život.

Kada su joj kolege saopštile da je ostala bez muža, Tamara se preko društvenih mreža potresnom izjavom oprostila od Aleksandra.

“Našem sinu pre neki dan bio je peti rođendan. I tog jutra si me, kao i prethodne četiri godine, probudio i poljubio kada nam se sin rodio u ‘Mišoviću’. Nije se čula pesma ‘Rodio se sin, mali gospodin’, ali poklon od tate ga je sačekao”, napisala je doktorka.

“Moj suprug bio je moja ljubav, moj čovek, moj život, moje drugo ja, moja duša. Najbolji čovek na svetu, najbolji otac, sin, brat, šurak, zet, prijatelj, kum! Čuvaj nas sa neba. Znam da ćeš biti naš anđeo čuvar. Naša deca postaće dobri ljudi, baš kao što si i ti bio. A ja, ja jedva čekam da ponovo budemo zajedno. Ceo život ponosna sam na mog supruga, neka mi te anđeli čuvaju”, napisala je doktorka na Fejsbuk grupi koja okuplja zdravstvene radnike.

Ipak, ova hrabra žena smogla je snage i iz sveg srca zahvalila se ljudima koji su danonoćno bdeli nad njenim suprugom i činili vanljudske napore da ga održe u životu.
“Zahvaljujem se lekarima i tehničarima KBC ‘Dr Dragiša Mišović’ na svemu što su učinili i pokušali da spasu život mom suprugu Aleksandru. Ovi ljudi su heroji. Oni, pored ogromnog i stresnog posla koji odrađuju, proživljavaju sudbinu svakog pacijenta, pogotovo ako je mlad čovek u pitanju”, navela je doktorka.

Doktorka Obradović apelovala je na sve ljude da se čuvaju ovog opasnog virusa i savetovala da već kada se jave prvi simptomi odmah odu kod lekara.
– Molim moje Mioničane i sve građane, pogotovo starije od 65 godina, ali i mlađe sa hroničnim bolestima, kad osete bilo kakve simptome tipa: malaksalost, bolove u krstima, mišićima, glavobolju, grebanje u grlu, da im je zapušen nos, kašalj, temperatura, smanjen osećaj ukusa i mirisa, gušenje, kratak dah, retke stolice… da se jave u kovid-ambulantu radi pregleda i adekvatnog praćenja opšteg stanja i terapije. Mi se zaista trudimo da svi budete brzo i efikasno zbrinuti – napominje ona.

Obožavao je decu

Aleksandar Obradović, prema rečima najbližih prijatelja i komšija, bio je veliki drug i divan čovek. Sahranjen je 11. decembra na Starom groblju u Velikim Crljenima. Radio je u jednoj valjevskoj turističkoj agenciji kao vozač autobusa i proputovao je ceo svet.
– Koliko je Aca bio veliki govori to što nam se javljaju ljudi iz celog sveta da izjave saučešće. Bio je veliki vernik. Svi su ga mnogo voleli. Živeo je u skladnom braku sa svojom voljenom suprugom i decom i samo Bog zna zašto ga je uzeo. Njegova Tamara je veliki borac i jaka žena, i kao i do sada ima misiju da pomaže ljudima i da na put izvede svoje sinove – kaže jedan bliski prijatelj koji je želeo da ostane anoniman.

On dodaje da je Aleksandar uživao u svom poslu i da je najviše voleo da prevozi decu na rekreativnu nastavu i ekskurzije:
– Dok vozi autobus, voleo je da peva. Bio je vedrog duha i velikog srca.

Bio je divan čovek

Poznanik Miroslav Petrović iz Velikih Crljena, odakle je Tamarin muž rodom, imao je samo reči hvale za preminulog komšiju Aleksandra.
– Naše mesto je malo, svi se znamo, a o njemu nikad ružnu reč nisam čuo. Bio je odličan čovek, brižan otac i divan suprug. Tragedija, ogromna tuga za sve koji su ga poznavali – rekao je kratko.