Month: December 2020

Snovi u kojima se „vide“ osobe koje na javi više nisu žive, najčešće su prisutni baš kod onih ljudi koji su u skorijem periodu ostali bez nekih najmilijih ili bliskih osoba, te sa potrebom da se u snu „prebrodi“ tuga i usamljenost koja se na javi često potiskuje ili negira.

Sanjati da vidite u snu neku blisku osobu koja je nedavno preminula 

Označava da ste ili još uvek u velikoj žalosti i da se sa gubitkom niste sasvim uspeli da pomirite, ili označava prema nekim drugim tumačenjima potrebu da nekome ko je umro zapalite sveću ili da posetite njegov grob, a zbog sopstvenog podsvesnog straha da ćete da zaboravite onu osobu koju ste voleli, jer više nije među živima.

Sanjati da razgovarate u snu sa pokojnikom koji vam je na javi bio poznata ili draga osoba

To se može tumačiti kao vaša prisećanja svih njegovih dobrih dela, ispravnih saveta i lepih želja koje je uvek za vas imao, ili pak kao simbol nekog novog prijatelja ili poznanika koga ćete da na javi steknete i koji će vam u nekim situacijama i problemima biti velika pomoć i vaš pravi „anđeo čuvar“.

Sanjati da razgovarate sa pokojnikom koga na javi niste poznavali

To može da simbolizuje da ćete da budete svedok velikim promenama i dešavanjima koja će da se odnose na druge ljude i koja neće posredno ili neposredno da utiču na vaš život ili da vas na bilo koji način ugrožavaju i sputavaju.

Sanjati da neki pokojnik u vašem snu peva

Ovo je simbol da vas u realnosti očekuju neki veliki problemi koji su vezani za posao ili za emotivni život, te da se možete razboleti ili da vas može zadesiti neka velika nesreća ili invaliditet i gubitak života.

Sanjati kako mrtva osoba u vašem snu plače

Predstavlja vaše nespokojstvo koje je vezano za nečiju realnu bolest ili problem, koji ne znate kako da rešite a imate želju da toj osobi pomognete od srca.

Sanjati kako je neko ko je mrtav u vašem snu oživeo

Pretpostavlja nečiju ljutnju ili žalost što ste ga zaboravili, te i potrebu ili očekivanje da vi na javi odete u crkvu ili na njegov grob, kako biste mu odali počast i pomolili se iskreno za mir i „pokoj njegove duše“.

Sanjati kako vas mrtva osoba u snu poziva da pođete sa njom na „onaj svet“

Na javi je takav san simbol velikih predstojećih problema, nesreće ili pak nevolja koje vas očekuju, te i moguće vrlo teške bolesti ili životno ugrožavajuće nezgode.

Sanjati da u snu vi plačete za nekim ko je odavno upokojen

To simboliše u realnosti neke vrlo bitne životne promene koje treba da očekujete, a koje su najčešće po vas dobre i koje će vam doneti veliku radost i sreću.

Sanjati da sa mrtvom osobom delite hranu ili vodu

Ovo simbolizuje da ćete vrlo brzo da se teško razbolite ili da i sami treba da se vrlo iskreno pomirite da vam se „bliži kraj životnog putovanja“, te da očekujete svoju skoru smrt. Ako sa nekom mrtvom osobom u svom snu sedite za stolom koji je pun hrane i pića, te ona vrlo halapljivo jede i nudi vas, ali vi ne jedete taj san simbol je vaših mudrih odluka koje ćete uskoro po nekim pitanjima doneti.

Sanjati sebe ili nekog člana svoje najuže porodice kao pokojnika

Običaj je da se za nekoga koga ste sanjali kao mrtvog, a ko je na javi živ, kaže da ste mu svojim snom vi „produžili život“, te da ćete mu doneti veliku sreću i radost, dugovečnost, bogatsvo i/ili dobro zdravlje i veliki uspeh.

Petoro braće i sestara porodice Zlatić, jedno drugom do ušiju, odrastaju u podstanarskoj, memljivoj, hladnoj i vlažnoj sobi u pirotskom naselju Provalija. Imaju dva kauča. Na jednom spavaju roditelji sa jednoipomesečnom Lanom, a na drugom Staša (6), Dina (4), Strahinja (3) i jednoipogodišnji Dimitrije. Zbog loših uslova života, deca su im češće bolesna nego zdrava.

– Volela bih da živim kao sva druga deca. Želela bih da imam kompjuter i televizor, da gledam crtane filmove i da imam svoj krevet – kaže Staša, najstarija od petoro dece Ivice (28) i Kristine (25) Zlatić.

Ona se raduje što će na jesen krenuti u zabavište i bar za trenutak zaboravlja na sobu u kojoj živi. Dočekuje nas na vratima i šapatom saopštava.

– Budite tihi, moja mala seka je tek zaspala. Da je ne probudimo – brižna je starija sestra.

U sobi je hladno iako se peć ne gasi. Duva od ulaznih vrata. Zidovi neokrečeni, na plafonu buđ od vlage. Stara zavesa prekriva prozor. Deca se igraju na hladnom, betonskom podu pokrivenom izlizanim linoleumom i starim prašnjavim tepihom. To je njihov svakodnevni kutak. Za bolji ne znaju. Strahinja i Dimitrije se ne odvajaju od flašica s mlekom. Dina skromno pokazuje staru igračku.

– Igram se sa sestrom i braćom ovim starim igračkama… Nemamo bolje. Zapravo – samo ove i imamo. Najviše bih volela da imam bar jednu lutku – kaže kratko i stidljivo oborenog pogleda nastavlja igru.

Zlatići su već godinama podstanari u prizemlju kuće u jednom od sokaka naselja do kojeg se stiže uzanom kozjom stazom i izlokanim stepenicama. U dvorištu je česma na kojoj Kristina pere veš. Za Zlatiće je mašina za pranje samo pusti san, a dobro bi im došla da odmeni Kristinu koja veš iskuvava u loncu, a ispira na česmi. I leti i zimi, a pogotovo sad jer su jednoipomesečnoj Lani kao i svim bebama potrebne čiste pelene.

U sobi od 16 kvadrata oronuli kuhinjski elementi, stara sudopera, dva kreveta, sto i stolice, regal natrpan stvarima, vitrina i stari šporet. U ovoj jedinoj sobi svi spavaju. U njoj se kuva, iskuvava veš, ona je i kupatilo za bebu, braću i sestre, roditelje. Ljubiša je u jednoj manjoj prostoriji postavio samo WC šolju.

Vodu za kupanje greju na šporetu, a kupaju se u plastičnom koritu. Skrušeno kažu da bi voleli da žive u boljim i humanijim uslovima, ali…

– Naša deca nemaju dobre uslove za život, a mi nemamo posao. Pomažu nam roditelji. Živimo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Kad se to podeli na sedam članova, nema dovoljno za sve. Da nam nije pomoći iz sela, ne bismo mogli deci da kupimo mleko. Za slatkiše, kojih su željni, nema para. Ponekada ih obradujemo čokoladom. Garderobu za njih dobijamo od rođaka i prijatelja – priča glava kuće.

Zlatići se nadaju da će im Centar za socijalni rad pomoći da nađu makar privremeno neki smeštaj u kojem bi imali bolje uslove za život.

– Kad se rodila Lana, prijatelj iz sela je automobilom dovezao drva da se ne bismo smrzli. Stalno ložimo, ali se soba teško zagreva. U njoj kupam decu, kuvam. Kapljice od stalne vlage padaju sa plafona. Strašno je. Zbog loših uslova života deca su češće bolesna nego zdrava. A kako i ne bi kad rastu u vlažnoj sobi – kaže brižna majka.

Ni pevačicu Radu Manojlović nije zaobišla kriza izazvana pandemijom korona virusa. Ona već mesecima nema nastupe, te samim tim ni prihode koje inače na taj način ostvaruje.

Rada se zbog aktuelne situacije iz Beograda preselila u rodno selo Četereže, u porodičnu kuću u kojoj žive njena sestra i otac, a trenutno zarađuje isključivo od pregleda na Jutjubu, piše “Hit Informer”.

– Rada je bila među najtraženijim pevačicama, uvek je imala zakazane nastupe i to mesecima unapred. Njen honorar je u proseku oko 5.000 evra, tako da je mesečno u džep stavljala čak 40.000 evra – rekao je za pomenuti list izvor blizak pevačici i nastavio:

– Sada kada nema svirki živi od pregleda na Jutjub kanalu, ali se ne žali. Mesečno može da zaradi od 500 do 1.500 evra i kaže da joj je to u ovoj situaciji dovoljno jer ima ljudi koji nemaju ni za hleb.

Jovana Jeremić Milošević, voditeljka i urednica Hepi televizije, podelila je zanimljivu životnu priču koja stoji iza njene karijere.

Voditeljka često na svojim postovima koristi hešteg – mala koja čini čuda, a sada je objasnila šta to zapravo znači.

Niko nije znao da je reč o neverovatnom događaju koji je usledio nekoliko dana pošto je sanjala svetog Vasilija Ostroškog.

 Sanjala sam svetog Vasilija Ostroškog koji mi se nekoliko puta javljao u san i nagoveštavao mi događaje koji će mi se dešavati u životu. Jednom sam u snu osetila toplinu iza leđa, ispred mene je bio sveštenik, okrenula sam se da vidim šta je to i videla sam crvenu odoru sa zlatnim i osetila sam toplinu – priča Jovana i dodaje:

– Sveštenik mi je tada rekao: “Nemoj ničeg da se bojiš, sveti Vaselije ti čuva leđa”! Tad sam bila pod pritiskom baš… To je inače bosonogi svetac koji čini da čuda postanu moguća. Sutradan sam ustala i rekla moj hešteg će biti mala koja čini čuda – ispričala je Jovana.

“Ne volim ja da se hvalim tim stvarima. Uvek sam prezirao priče o avionima, kamionima, jahtama i tim takvim stvarima. Normalno je da ćeš imati ako to voliš, radiš i zaradiš. Smatram da niko ne treba da ulazi u bilo čije imovinsko stanje”, rekao je pevač Miroslav Ilić.

Pevač Miroslav Ilić često za sebe govori da je teška, ali skromna osoba. Više puta je javno isticao da ga ne zanima druženje sa estradom koja se konstantno hvali “avionima i kamionima”, te da sa javne scene ima samo nekoliko pravih prijatelja koje može izbrojati na prstima jedne ruke. I možda zbog svog stava nekima deluje prepotentno i uobraženo, a zapravo privatno vodi život kao i sav normalan svet. Svakodnevno ga možemo videti u samoposlugama kako pazari namirnice ili kako šeta ulicama Višnjičke banje.

Miroslav Ilić, još i poznat kao slavuj od Mrčajevaca, svoj je novac zaradio isključivo na osnovu svog glasa i dugogodišnje karijere, a sada za Nova.rs otkriva koliko mu je mesečno potrebno novca za pristojan život.

“Ne volim ja da se hvalim tim stvarima. Uvek sam prezirao priče o avionima, kamionima, jahtama i tim takvim stvarima. Normalno je da ćeš imati ako to voliš, radiš i zaradiš. Smatram da niko ne treba da ulazi u tuđe imovinsko stanje. Za sve ove godine jesam radio i zaradio. Koliko god da nam daš, uvek nam je malo. Za moje potrebe dovoljno je oko 3.000 evra mesečno i da ne misliš na zimu. Dok platiš ovo, platiš ono, kupiš ovo, kupiš ono, ostane ti za pristojan život”, iskren je pevač u razgovoru za Nova.rs.

VANjICA – Prekratila je sebi muke time što je samoj sebi stavila omču oko vrata. Nije mogla više da izdrži da je muž tuče, zlostavlja i maltretira. Zato je u oproštajnom pismu napisala kako želi da se sahrani tamo gde su joj roditelji, a ne u selu gde je živela sa suprugom i šestogodišnjom ćerkom, i da joj na sahrani ne bude muž, onaj zbog koga se i odlučila na ovaj korak.

Ovako su juče, dva dana nakon što je u ivanjičkom naselju Crnjevu sahranjena Maja Jovanović (30), nesrećna žena koja se obesila u utorak u svom porodičnom domaćinstvu, za “Novosti” pričali njeni poznanici. Vele da je Maja više puta bežala od svog muža u roditeljsku kuću u Crnjevu, ali da se, navodno, zbog nerazumevanja majke i oca, uvek vraćala zlostavljaču. 

Nesrećnica se, kako saznajemo, obesila u domaćinstvu u kome je živela sa suprugom i ćerkom. To se dogodilo kada je on u utorak odveo dete kod lekara. Maja je napisala oproštajno pismo u kome je do detalja navela razloge zbog čega je rešila sebi da oduzme život. Imeđu ostalog, navodno, napisala je da želi da bude sahranjena u mestu odakle su joj roditelji, kao i da na njenom ispraćaju na večni počinak ne želi da prisustvuje njen suprug, niti bilo kod od njegove bliže rodbine. Zato ni na umrlici među ožalošćenima nema njenog supruga, već samo njenih roditelja i njene ćerke.

 -Muž je od nje dosta stariji, možda i 15 do 20 godina. Ne znamo kako se i zašto udala za njega, to je za sve nas bilo veliko iznenađenje. Živeli su u teškoj zabiti, ne znam čak ni kako se to najzabačenije selo zove, znam samo da je negde ka Belim vodama – rekla nam je Majina dalja rođaka, koja je želela da ostane anonimna.

– Bežala je nekoliko puta od nasilnika roditeljima, ali valjda zbog sramote da im ćerka ne bude razvedena, nisu želeli da je prihvate. Nisu je ni zaštitili od nasilnika. Morala je uvek da se vrati njemu. Više puta, kada bismo je sreli, pričala nam je da preživljava pakao. Jednom mi je rekla da joj je on slomio ruku i da ju je izbacio iz kuće kroz prozor… Pričala je i da je često tuče pred ćerkom.

 Da li je ivanjičkoj policiji ili Centru za socijalni rad prijavljivano nasilje u porodici Jovanović i da li su nadležni i kako reagovali za sada nije poznato.

 – Mislim da su svi znali za ono što je ona trpela, samo da je izostala prava reakcija – zaključila je njena rođaka.

Mnoge devojke danas se odlučuje da budu šminkerke, blogerke i kozmetičarke. Ali Milena Negovanović iz sela Gornja Šatornja kod Topole, za svoj poziv izabrala je za jednu pripadnicu nežnijeg pola, potpuno neobično zanimanje – ona je varilac.

Iako nema još punih 19 godina vari kao odrastao muškarac i za nju nema nikavih prepreka, šta naumi, ona to i popravi.

“Kad sam završila osnovnu školu, uopšte nisam razmišljala o nekim ženskim poslovima, već o nekom muškom zanatu. Da budem varilac poželela sam kad sam pomagala ocu i ta želja me nije nikako prolazila. Na početku ništa o tome nisam znala, nije bilo lako savladati sve tehnike, ali korak po korak i uspela sam. Kad neko nešto želi uvek nađe način, kad ne želi nađe izgovor“, kaže ova mlada devojka za RINU.

Prvo zaposlenje već je imala, ali od njega je odustala, jer iako je izuzetno hrabra, ipak bilo preteško pa je sada aplicirala u nekoliko firmi i nada se da to što je žensko neće odgovoriti poslodavce da je prime u radni odnos.

“Na tom mom prvom poslu bila je više važna fizička snaga, nego iskustvo u varenju i zato sam odustala. Međutim, znam da je ovaj posao izuzetno tražen, a da je sve manje omladine koja želi ovim da se bavi, tako da se ne plašim za budućnost, posla i dobre zarade će sigurno biti“, izjavila je Milena.

Kako bi obavljala svoj posao bez greške, Milena ima punu radnu opremu, sve potrebne aparate i zaštitnu masku. Dok ne dobije zvaničan posao ona vari po selu, i već je jedan od omiljenih majstora.

“Najvažnije je dok radite da vam ruka bude mirna i tako vučete levo desno, u zavisnosti šta varite. Ponekad se ne vidi svaka sitnica pod zaštitnom maskom, ali ipak već sam se navikla“, rekla je.

Najveću podršku ovoj mladoj devojci pruža porodica, koja ni u jednom momentu nije pokušala Milenu da odgovori da se ne bavi ovim teškim poslom i potpuno je razumeju, iako je kecelju poželela da zameni aparatom za varenje.

Na druženje sa publikom povodom jubileja od 45 godina umetničkog rada, Zorica Brunclik je odlučila da sačeka do proleća.

Najtiražnija pevačica svih vremena na ex-yu prostorima ovu odluku donela je zbog pogoršanja epidemiološke situacije, i tim povodom se emotivnom porukom obratila pratiocima na društvenim mrežama.

– Dragi moji, zbog ljubavi prema muzici niko i nikada ne sme biti ugrožen, a pošto pošast pandemije i dalje kosi, na planirano druženje u Centru “Sava” ćemo sačekati do nekih boljih dana.

U nadi da će do proleća sve ružno što nam se dešava biti prošlost, moja želja i molitve su da vas sve vidim nasmejane i raspevane 21. aprila sledeće godine, ali ovoga puta ćemo, da ne čuje zlo, sačekati sa zakazivanjem zvaničnog datuma. A onda ćemo, godinu dana kasnije od planiranog, svi zajedno pesmom proslaviti život.

Da bi naša nada postala stvarnost, moramo se svi ponašati odgovorno i sačuvati zdravlje sebe i drugih. Zato, pazite se, molim vas!

– Ljubi vas sve vaša Zorica – napisala je legendarna pevačica i dobila salve podrške.

Dorćolski šmeker, Džej Ramadanovski napustio nas je u 57. godini. Pevač je preminuo od posledica srčanog udara, a njegova rodbina, prijatelji, kolege, fanovi svakodnevno objavljuju uspomene sa njim.

Džejev zet, Adil Maksutović, sa kojim pevač sedam godina nije razgovarao se na dirljiv način oprostio od Ramadanovskom putem društvene mreže Instagram, uz veoma emotivnu poruku. 

– Stari moj, bio si najmuzikalniji čovek kog sam poznavao, pevač sa najviše duše… Dok su drugi plakali ili se veselili uz tvoje pesme, ja sam potpuno opčinjen upijao svaku tvoju otpevanu frazu, magično si to radio… Maznuo sam sve što si mi dozvolio… Hvala ti – napisao je Adil i dodao:

– Voljeni Džej, nikada se nismo posvađali, a godinama nismo razgovarali. Oprosti mi što sam predugo bio ljut na tebe. Onaj gore je želeo da se ovako rastanemo. Bar još koju godinu da si poživeo. I da sednemo ti i ja. Da ti zapevam Sajbiju. Da se zagrlimo… i isplačemo – napisao je između ostalog Adil.

Sada, 10 dana od Džejeve smrti, Adil je objavio snimak kojim je pokazao koliko je cenio i poštovao Ramadanovskog. Na ovom snimku Džej peva i igra kao čigra, a po ovome je upravo i zapao svima za oko na početku karijere. 

– Da je bilo Instagrama i tagovanja, koliko bi se samo Džejms Braun iskompleksirao – napisao je uz video Adil.

Podsetimo, Džejev kum Zoran Jagodić Rule je otkrio da je Džej pred smrt sve oprostio Adilu.

Da bar imam malo više pantalona, poneki duks i patike… Jer sva moja garderoba je iz humanitarne pomoći. Poželim da budem kao drugovi u školi dok ih gledam kako koriste moderne mobilne telefone, menjaju odeću i obuću, idu u bioskop. A onda se vratim u moju realnost i shvatim kako je najbitnije da moja porodica danas ima nešto da pojede – kaže Slavomir Dinić (16), učenik kraljevačke Saobraćajne škole, koji deli jedan krevet sa braćom Stefanom, Filipom i sestrom Anđelom.

Nemaju ni ormar u koji bi složili ono malo garderobe, a nemaju ni obuću prilagođenu godišnjim dobima. Po jedan par obuće nose dok se potpuno ne iscepa. Frižider u njihovoj kući često je prazan. Ostala deca ih uglavnom izbegavaju pa tako i rođendanske pozive dobijaju veoma retko. Takvo detinjstvo je bolno, a Dinići bi najradije da prećute taj bol.

Dešava se često da nemaju po tri obroka dnevno. Popara na vodi i posoljena ili makarone na isti način su najčešće na meniju porodice Dinić. Ima i krompira, ali ne uvek i ulja da ga spreme. Sve ostalo je luksuz za porodicu Dinić.

Anđela je najmlađa. Ne pamti za šolju mleka pre spavanja ili za doručak. Zadovoljna je i kriškom hleba sa džemom.

– Ako mi neko pokloni čokoladu, uvek je podelim sa braćom. I oni sve dele sa mnom. Mama i tata ne kupuju slatkiše, ali ja i ne tražim… A volela bih da mogu u igraonicu, tamo imaju lutke, igračke i pevaju pesme. I ja volim da pevam. Volim i smoki – priča Anđela.

Dugokosi osmak Filip (14) sve posmatra i upija šahovskim pogledom. U jednom trenu počinje priču kako uspeva da dođe do „svog džeparca“. Filip je vukovac, đak za primer u generaciji i sve sa učenjem mu ide od ruke, pa ponekad pokazuje i rešava drugarima zadatke.

– Često me pozivaju da im uradim domaći, napišem sastav ili vežbam sa njima pred pismeni ili kontrolni. Nekad mi neki plate tu uslugu, ali mnogi ne. Puno toga mi nedostaje – nemam kompjuter, mobilni, ni patike kakve imaju moji vršnjaci. Nas četvoro spavamo u jednom krevetu, ormar nikada nismo imali. Nemam ništa, ali imam ljubav porodice. Sve bih učinio za njih – s pola glasa govori Filip.

Stefan, najstariji sin porodice Dinić (20), kaže da je njegovo odrastanje bilo veoma teško, ali bi voleo da ostali, pre svega Filip i Anđela ne dožive sličnu sudbinu.

– Ponekad prođem pored prodavnice i poželim bar toliko novca da napunim jednu kesu slatkiša i odnesem braći i sestri. Nedostaju mi te sitne radosti koje imaju ostale porodice. Okupljamo se mi zajedno za stolom, ali onda majka svakom da pomalo iz šerpe ili tepsije i to je to. Što sam stariji, sve mi je teže – priča Stefan.

Njihova najveća želja je da im nikada više ne isključuju struju. Ali i da frižider ne bude prazan. Kažu, sve ostalo će već nekako rešiti.

Inače, Dragana i Dejan su još 90-ih ostali bez stalnog posla, po katkad su nadničili. Dejan je rukovalac građevinskih mašina i 15 godina otkad je firma propala i njihov život se vrtoglavo sunovratio. Nikad nisu imali svoj stan, a 2010. Centar za socijalni rad im je u u Beranovcu dodelio stan od 30 kvadrata.

– Do sada smo plaćali samo komunalije, a sad je došlo i 50 evra za kiriju. Dobijamo pomoć od Centra za socijalni rad, ali s tim ne možemo ni pola meseca da se prehranimo, a kamoli da platimo struju i vodu. A sad još i stanarina. Deca jedu ujutru i uveče, a za užinu ne znaju. Nemamo nikoga. Ni rodbine, ni prijatelja – priča između dva uzdaha majka Dragana. I zaplače, od nemoći.