Month: December 2020

“Hteo sam da molim lekare da joj presade moja plućna krila, a oni su mi javili da je umrla. Izgubio sam jedino dete, a u martu je trebalo da mi rodi unuka”.

Ovako za “Blic” počinje priču o svojoj tragediji Ratko Gardić iz Užica, otac Tijane, koja je 18. februara podlegla, zajedno sa svojom nerođenom bebom, kako se sumnja, od posledica gripa.

Bila je u osmom mesecu trudnoće, u GAK “Višegradska”, gde je stigla iz užičke bolnice, porodili su je carskim rezom, pošto je ustanovljeno da je njena beba umrla u materici, a odatle su je prebacili u Infektivnu kliniku Kliničkog centra Srbije, gde je i umrla.

Nesrećni otac sada kaže da ga je ćerka zvala pre 15 dana i rekla da se ne oseća dobro i da ima povišenu temperaturu.

– Majka ju je vodila kod pulmologa i drugih doktora. Nedugo zatim, moje dete je otišlo u užičku bolnicu kod ginekologa zbog problema koji su se javili u trudnoći. Nisam tačno siguran o čemu se radilo. Odande su je lekari odmah prebacili u Beograd – kaže neutešni otac.

Prema njegovim rečima, njemu su javili da mu je buduće unuče umrlo u ćerkinom stomaku, ali ne zna da li su to utvrdili lekari u Užicu ili u Beogradu.

“Otkazala su joj oba plućna krila”

On je, kako priča za “Blic”, počeo da se sprema “na put u Beograd da vidi svoje dete i ponudi joj svoja pluća samo da preživi i izleči se”.

Taj put je planirao za utorak, a njegova Tijana nije izdržala i umrla je dan ranije.

– Nisam mogao da se čujem sa njom i vidim kako je, jer je bila na aparatima. Sve vreme sam se nadao da nije baš toliko ozbiljno. Ta nada je srušena kada mi je njen lekar javio da su joj zbog gripa otkazala oba plućna krila i da se stanje zakomplikovalo. U utorak sam hteo da idem. Da je obiđem. Da pitam lekare da li je moguće da joj presade moja plućna krila. Na sve sam bio spreman samo da mi dete preživi i ozdravi – priča krot suze neutešni Ratko.

Dan pre nego što je krenuo u Beograd, nastavlja on, iz bolnice u kojoj je Tijana ležala, stigle su strašne vesti.

– Bilo je rano jutro kada sam na telefonu video propušten poziv od doktora iz Beograda. Nisam ni slutio zbog čega me je zvao. Hteo sam da sačekam da odmakne jutro, da prođe vizita, pa da mu se javim. A onda sam na fiksnom telefonu video propušten poziv sa istog broja. Sve mi je bilo jasno, ali nisam smogao snage da zovem doktora. Ubrzo je zvao on mene. Čim je izustio: “Moram nešto neprijatno da vam kažem”, ispustio sam telefon i briznuo u plač – seća se on tog stravičnog časa.

Tijana Gardić sahranjena je u sredu na užičkom groblju Sarića osoje.

Tijana je hitno porođena i poslata na Infektivnu

Kako je “Blic” već pisao, Tijana je preminula na Infektivnoj klinici Kliničkog centra Srbije, kako se sumnja, od komplikacija izazvanih gripom.

Ona je u teškom stanju sa odeljenja Centralne intenzivne nege užičke bolnice prebačena u beogradski GAK “Višegradska”.

Prof. dr Aleksandar Stefanović, direktor GAK “Višegradska”, potvrdio je za “Blic” da su pacijentkinju iz užičke bolnice poslali kod njih.

– Primili smo je u besvesnom stanju, uradili smo komplentnu dijagnostiku i ustanovili da je njen plod preminuo u stomaku. Urađen je carski rez. Uputili smo je potom u Infektivnu kliniku, gde je ona i preminula – kaže za “Blic” prof. dr Stefanović.

Književnica iz Kirgistana, Akilej Bajmatova, podelila je na internetu svoju dogodovštinu iz javnog prevoza i dirnula ljude širom sveta. Mi je prenosimo u celosti:

– Najvažniju lekciju koju sam u životu naučila, naučila sam od deteta. Bilo je to jednom prilikom dok sam se vozila gradskim prevozom

Dečak star oko šest godina besneo je pored majke koja je sedela kraj prozora i gledala napolje, sa potpuno praznim izrazom lica. Uopšte nije reagovala na vrisku deteta. Dete ju je stalno vuklo za rukav, vrišteći i kukajući. Žena je samo nemo posmatrala kišu napolju. Međutim, dete je uporno tražilo nešto i odbijalo je da odustane. Odjednom, baš odjednom, žena se trgnula, odgurnula mu ruku i dreknula:

– Šta hoćeš ti od mene?!

Dete je zastalo.

– Pitam te lepo, ŠTA HOĆEŠ? Znaš li ti ko si uopšte? Ti si niko! Razumeš? Niko! – drala mu se praktično u lice.

Dečak ju je nemo gledao, činilo mi se kao da mu se glava trese. A možda sam se i ja tresla. Osetila sam da me obliva znoj. Sećam se da sam se zapitala kome li se ta žena zaista obraća, jer sigurno nije ta pitanja ozbiljno postavila dečaku. Znam i da sam planirala da ustanem i vrisnem joj da je bezvredna majka i da je upravo ubila u pojam svog sina.

Međutim, dok sam se spremala da to uradim, dečaku je prišao jedan momak, student u teksas jakni. Izvadio je iz džepa čokoladicu. Uhvatio je dečaka za ruku i rekao mu: “Uzmi, ovo je za tebe”.

Dečak je uzeo bez reči. A onda je student izvadio drugu čokoladicu. Dečak je oklevao, ali uzeo je i nju.

A onda, ono što se desilo, i dalje mi tera suze na oči.

Dečak nije otvorio čokoladice. Umesto toga, uhvatio je majku za ruku. Nije se okrenula ka njemu celim telom, ali je malo okrenula glavu, vrlo nervozno. Verovatno je htela da nastavi da viče. Međutim, onda je videla da joj dečak nudi čokoladu.

Pogledala ga je, videlo se da je zapanjena. Dečak joj je stavio čokoladu u šaku.

– Neću je – rekla mu je.

Dve čokoladice i dalje su bile u detetovoj ruci. Nije je sklanjao.

– Pojedi ih ti…Ja stvarno neću – rekla je majka, mnogo nežnije.

Međutim, dečak joj je stavio jednu čokoladicu u krilo.

Nikad neću zaboraviti taj trenutak i tu zrelost. Taj šestogodišnji dečak u trenutku se transformisao u muškarca, a ona je od besne žene postala divna, mlada majka.

Ona je dugo ćutala i posmatrala ga, kao da ga prvi put vidi, a onda ga je zagrlila. I on je zagrlio nju. Onda je uzeo čokoladicu iz njenog krila, otvorio je i dao joj je. Nije hteo da počne da jede svoju sve dok nije video da je ona počela da jede svoju.

Sedela sam, posmatrala ih i pričala sama sa sobom.

– Eto, ti velika spasiteljko koja si htela da ustaneš i urlaš na majku, da je poniziš, da je izvređaš pred svima. To bi uradila i ništa ne bi postigla, osim skandala koji bi zabavio druge i uvrede koju bi majka iskalila na nekome. A taj dečak uradio je sve mnogo bolje od tebe koja si toliko starija i navodno mudrija. Nije on tek tako ponudio detetu dve čokoladice – mislila sam u sebi, diveći se i tom mladom čoveku i detetovoj reakciji.

Vožnja se nastavila, mladić je izašao a majka i sin sedeli su zagrljeni. Sišla sam i ja. Mnogo sam razmišljala o tom danu i trebalo mi je dugo da shvatim šta je ta lekcija. Konačno sam je razumela nedavno – podučavate druge primerom. Ne podučavate ih tako što urlate na njih, bijete ih i vređate. Pomaže samo davanje primera, ništa drugo. A taj maleni dečak pokazao je majci svoj primer i promenio je, a i sve nas u autobusu.

Katarina Ocokoljić iz Ivanjice na svet je donela dečaka Pavla i to na prednjem sedištu automobila, kojim je upravljao suprug Dejan. Nije bilo dovoljno vremena da se klizavim i snežnim drumom stigne u Čačak pa je Katarina sama sebe porodila, dok je Dejan usplahireno vozio prema bolnici.

Jedino čega se suprug jasno seća, jeste trenutak kada je zaustavio automobil, okrenuo se i video bebu u naručju Katarine, zavijenu u jaknu.

– Mnogo toga mi je ostalo u magli, iskreno, osvestio sam se tek kada se sve završilo. Onda sam se prekrstio, zahvalio Bogu i isplakao muški – kaže otac Dejan, kome su rođaci već nadenuli nadimak “babica”.

Sve je krenulo tokom noći kada je Dejan primetio kako supruga učestalo gleda na sat.

– Rekla mi je da ima bolove koji nisu jaki i da krenemo u bolnicu. Imamo već dvoje dece, tako da nije bilo nikakve panike. Izašao sam, uključio grejanje u autu, ona se spremila, sela napred i krenuli smo. Do Požege je bilo leda i snega nisam baš brzo mogao da vozim. Kada smo bili ispred Čačka, samo mi je rekla: “Gotovo je, ja više ne mogu da izdržim”- priča još uvek pod utiskom otac Dejan.

– Na skretanju kod Leonardove pumpe, ona je počela da se porađa. Mislim, meni je sve to bio šok, pola stvari se ne sećam. Znam samo da sam vozio koliko sam brže mogao, stigli smo ispred čačanske bolnice, okrenem se, a ona govori: “Ja sam se porodila”. Pogledam, beba zavijena u jaknu u njenom naručju – dodaje srećni otac.

Dejan je utrčao u bolnicu, pozvao medicinsko osoblje koje se brzo uputilo prema automobilu sa svim potrebnim instrumentima, presekli su pupčanu vrpcu, beba je zaplakala, a njegov sreći nije bilo kraja.

– Odneli su bebu u bolnicu, supruga je sama izaša i uputila se prema porodilištu. Ona je stvarno carica. I medicinske sestre i ja smo više bili šokirani od nje. Samo kada se sve dobro završilo – kaže Dejan.

Inače, Pavle je došao na svet baš na desetogodišnjicu Katarininog i Dejanovog braka.

– Pa, ima li lepšeg poklona na svetu, nema sigurno – zaključuje Dejan.

Marina Jovičić Ilić (38) iz Beograda je zbog jakih bolova u stomaku tri dana molila Hitnu pomoć da je poseti, a kada su konačno došli i odveli je na VMA, doktori su utvrdili da joj nema spasa.

Ova majka četvoro maloletne dece, među kojima je i beba od tek godinu dana, ubrzo je umrla iz još neutvrđenog razloga.

 Da je Hitna došla ranije, Marina bi možda bila živa – kaže za Kurir njen suprug Dragan Ilić, radnik “Beograd puta”, koji čeka rezultate obdukcije.

On objašnjava da je Marina 21. januara počela da zove Hitnu pomoć, a da su došli tek 23. januara.

 *FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– Tih dana Marina je bila sama u kući s decom jer sam ja radio tokom celog dana na terenu. Prvo je imala virus gripa, temperaturu i groznicu, ali je 21. odjednom počeo i stomak jako da je boli i da se nadima. Sutradan joj je bilo još teže, naglo joj je pao pritisak, počela je da se guši i opet je zvala Hitnu. Rekli si joj da pije slanu vodu, digne noge na jastuk, popije lek za smirenje – navodi Dragan.

Kad je uveče došao kući, ona nije mogla da stoji, a nisu mogli do bolnice jer nemaju auto, te su se nadali da će joj do jutra biti bolje.

– Ja sam tog 23. januara ujutru morao na posao, pa je kuma došla da bude s Marinom. Njoj je bilo sve lošije, počela je da povraća, pa su opet zvale Hitnu pomoć, koja je uporno odbijala da pošalje ekipu poručujući im da same odu u bolnicu, kao i da dolazak Hitne mora da se plati ako je lažna uzbuna. Konačno su došli nakon trećeg poziva i odvezli je na VMA – ističe Dragan.

Marinina kuma kaže da su nove muke doživele i na VMA:

– Prvo ju je primio hirurg, koji je zaključio da Marina nije za hitnu intervenciju i otpustio je kući. Odvela sam je preko puta na interno odeljenje, gde su nam rekli da čekamo ispred ordinacije, iako je Marina već počela da se gubi i bunca. Čekali smo od šest sati uveče do četiri ujutru. Konačno su joj 24. januara ujutru izmerili pritisak i šećer i ustanovili da mora da ostane u bolnici. Onda su otkrili da su joj unutrašnji organi puni vode, da otkazuju jetra, slezina i bubrezi i da samo bog može da joj pomogne. Marina je umrla u noći između 26. i 27. januara.

VMA: POKRENUTA UNUTRAšNJA KONTROLA

 *FOTO: FILIP PLAVČIĆ

Iz VMA kažu da je u toku redovan postupak unutrašnje kontrole kvaliteta rada zdravstvenih radnika koji su učestvovali u lečenju pacijentkinje Marine Jovičić Ilić. U Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć ističu da nisu dobili nikakvu žalbu povodom pacijentkinje Marine Jovičić Ilić, ali pozivaju članove porodice preminule da im se obrate ako imaju ikakvih sumnji u rad njihove službe.

Svesno ili podsvesno o ljudima koje smo tek sreli stičemo utisak na osnovu njihovog izgleda. To je prvi korak. Često se dešava da njihov izgled zatim sami povezujemo s određenim ponašanjem i tako ulazimo u stereotipe. Druga strana cele te priče su oni koji su na bilo koji način drugačiji pa su automatski obeleženi, podvrgnuti ruglu, ismejavanju, vređanju.

Marina Arsić je devojka kojoj je jedan mladež odredio mnogo toga. U stvari taj mladež je ništa. Pakao su joj od detinjstva i mladosti pravili ljudi kojima se on nije dopao, pa su se našli pozvani da maltretiraju Marinu. Zato što ne izgleda kao filter na Instagramu. A lepa je, baš je lepa.

Rođena je s retkim oblikom mladeža, nevusom, duž cele leve polovine lica i leđa. Danas ima 19 godina. Više ne živi prošlost, samo budućnost. Bila je gošća emisijie “Život priča”.

 *Foto: Printscreen / Prva / Noizz.rs

Roditelji su se trudili da je zaštite, ali se rano srela sa diskriminacijom. Niko nije hteo da se druži sa njom, piljili su, pitali je “mogu li da te pipnem”. Živela je usamljeno sve dok jednog dana jedna jakna nije završila na podu.

Svog detinjstva se seća od treće godine.

– Sećam se drugih ljudi, njihovih reakcija. Ništa mi nije bilo jasno, imala sam podršku, mamu koja je bila uz mene. Kasnije od vrtića su me pitali šta ti je to, da li skineš pred spavanje, zašto je te boje, zašto ja to nemam, a ti imaš? Dobijala sam i razne nadimke – nakaza, dlakava…- rekla je . Bilo joj je neprijatno što ljudi pilje u nju. Nije radila ništa pogrešno, a svi su zurili u nju.

Vaspitači u obdaništu su je isključivali iz aktivnosti. Trudila se da je prihvate. U školi je drugima radila domaće zadatke, iako je znala da zbog takvih stvari neće biti zaista prihvaćena. Bio joj je važan znak pažnje.

Majka je ispričala da je kada je Marina imala godinu dana ušla sa njom u prodavnicu. Drugo dete koje je videlo se uplašilo i istrčalo napolje. Tada je rešila da razmotri opcije, i operisali su je.

 *Foto: Printscreen / Prva / Noizz.rs

Sa slabinskog dela leđa i unutrašnje strane butine je presađena koža na lice. Došlo je do komplikacije usled toga što je vazduh ušao ispod zavoja, u ranu, pa je rađena još jedna intervencija. Rana je sanirana ali su ostale neravine na licu koje su i dalje vidljive. Ostao joj je ožiljak. Lekari su rekli da mora da nauči s tim da živi. Diskriminisanje se nastavilo. Čak su i lekari imali čudna pitanja, nedopustive reakcije.

U školi je objašnjavala deci da ne može da im prenese svoj ožiljak. Na odmoru je sedela sama. U pubertetu su zadirkivanja prešla na viši nivo. Uvrede, nadimci – nakazo, životinjo, kao da te šleper pregazio…činilo se da su uživali u ponižavanju. Tako sve do osmog razreda koji joj je bio prekretnica. Dotle je ćutala, nije se borila za sebe. Onda se odjednom dešava to da hoće da stavi jaknu na klupu u učionici, svi čekaju profesorku da uđe. Jedan dečak joj kaže: “Ne možeš jaknu tu da staviš.” Mislila je da se šali. On je baca na pod. Marina kaže: “Ne, moja jakna će da stoji tu.” Te reči su joj odzvanjale, prvi put se usprotivila nekom. Od tada je shvatila da ima glas i da drugi čuju taj glas. To je bila pobeda. Kako kaže – “mala pobeda za čoveka, veliki za čovečanstvo”. Sklonila je kosu s lica. Rekla je prvi put sebi pred ogledalom “lepa si”. Prvi put je videla ne ono što su drugi osećali, već je videla Marinu.

Posle preokreta želi da pomogne drugima.

– Treba da radimo na sebi kao individue jer ćemo samo tako pomoći društvu. Moja misija je da pomognem drugima – kaže ona.

Uvredljivi komentari je prate i danas, u 19. godini. U gradskom prevozu ljudi je vide, počnu da se krste i izađu napolje, prilaze joj na ulici pitaju: “Jel mogu da pipnem?” Ona je oguglala na takva pitanja. Sada tome može da se nasmeje i produži dalje. Nekada to nije mogla. Kako kaže – iza toga stoji veliki rad.

Marina nije u emisiji “Živo priča” bila da bi rekla kako su ljudi loši ili dobila pažnju. Svoj problem deli da bi pomogla drugima i izazvala lanačnu reakciju onih koji prolaze kroz nešto slično.

Ona nije ljuta. Ne okreće glavu ni od ljudi koji su je zlostavljali. Trudi se da nađe opravdanje. Može da oprosti, iako ne zaboravlja.

Ožiljak danas ne bi ni skinula.

– Ne bih bila ja. Taj ožiljak predstavlja svu tu patnju tokom svih tih godina. Samo je neko tako skine, praznina. Neko će mi uzeti tih 14 godina života – zaključila je kroz osmeh.

“Slobodno odustanite od onog što okolina misli da ste kako biste mogli da postanete ono što možete da postanete”, rekla je Tatjana Vojtehovski na kraju. Šta ste vi postali?

Pevač Mile Kitić i njegova supruga Marta Savić godinama su braku, a sada su se pojavile spekulacije da se navodno razvode.

Kako prenose mediji, njihove komšije su otkrile da pevačicu nisu videli od marta u kraju, dok Mileta i njihovu ćerku Elenu svakodnevno sreću. Sada se oglasila pevačica i stavila tačku na sve glasine. 

– Navikla sam, ni sama ne znam koji me put razvode. Komšije mogu da kažu šta ima je volja, niti se družim sa njima, niti imam komunikaciju, niti žive sa mnom da znaju šta se dešava u mom životu i braku. Istina je da me nisu viđali od marta, ali sam se ja u avgustu vratila u Beograd. Lepo se odmorila i sada sam tu. Sa Miletom i ćerkom, tako da se ne razvodim – rekla je pevačica.

Na pitanje da li su njen suprug i ona zakazali tezgu za Novu godinu, kaže:

– Nismo, ja dugo godina ne radim, a Mile nije, ne znam ni ko reklamira da je zakazao. Biće kako mora, mi zaista poštujemo sve mere koje su donete, drugačije ne može, a ja se ne opterećujem situacijom, jer realno da promenim ne mogu ništa osim da poštujem propise. Eto mi se u kući ne opterećujemo, bar tu ne mogu da nam donesu mere. Biće kako mora, samo je bitno da svi sve poštujemo – ispričala je ona za Scandal, a prenose mediji. 

Da je Marta u porodičnom domu, pokazuje i njen stori na Instagramu. Naime, ona je snimila novogodišnju jelku koja se nalazi u njihovoj luksuznoj kući, a isto je objavila i njena ćerka Elena

Mirko M., koji je šest godina seksualno zlostavljao štićenicu M. V. (17) iz Šida, umesto kaznom zatvora, osuđen je na godinu dana kućnog zatvora.

Šest godina brutalnog iživljavanja nad maloletnom devojčicom, čiji je Mirko M. bio hranitelj sve to vreme i za čiju negu je dobijao novac od države, pravno je dobilo sraman epilog – umesto zatvora od jedne do deset godina, hranitelj maloletnice dobio je umanjenu kaznu.

Naime, nakon što je priznao da je zlostavljao devojčicu koja je kod njega živela jer nije imala drugi izbor nakon što ju je, kada je imala 11 godina, Centar za socijalni rad dodelio Mirku M. na čuvanje, tužilaštvo u Šidu sklopilo je sa ovim čovekom sporazum o priznanju krivice.

Dogovorom sa tužilaštvom, a što je kasnije potvrdio i sud u Šidu, hranitelj iz pakla osuđen je na godinu dana kućnog zatvora.

Ova vest zgrozila je javnost, ali i ukazala na to da najavljene oštrije kazne i izmene i dopune Krivičnog zakona moraju što pre da se dese.

Igor Jurić, osnivač Fondacije “Tijana Jurić”, ukazao je za “Blic” da je kazna koju je dobio ovaj hranitelj nedopustiva.

– On se nagodio sa sudom i dobio godinu dana kućnog zatvora. To je za mene nedopustivo i mislim da je za svaku osudu – ukazuje Jurić.

Prema njegovim rečima, ovakva presuda omogućava čoveku koji je šest godina zlostavljao devojčicu da živi život sasvim normalno.

– On je van kontrole, on može da koristi internet, kontaktira s decom preko društvenih mreža. Taj čovek je sam priznao krivicu, a sud je utvrdio da je on zlostavljao dete. Uprkos svemu tome, on dobija mogućnost da bude na slobodi. Ovo sve pokazatelj je toga zašto je neophodno da se pooštre krivične sankcije – ukazuje Jurić.

Prema njegovim rečima, to što je Mirko M. šest godina zlostavljao dete koje je ostalo bez roditelja nameće još jedno pitanje – kontrolu hranitelja.

– Devojčica je od svoje 11. godine bila kod tog čoveka. On je navodno na razne načine zlostavljao to dete. Samim tim postavlja se pitanje kome dajemo našu decu na brigu – pita se Jurić.

On dodaje da su kontaktirani i s tužilaštvom, kao i sa sudom u Šidu, međutim u obe institucije navodno su prebacivali loptu jedni na druge, bez ikakvih zvaničnih izjava.

Prema Zakonu o krivičnom postupku, Mirku M. pretila je kazna do 10 godina zatvora jer, kako stoji u ZKP: “nastavnik, vaspitač, staralac, usvojilac, roditelj, očuh, maćeha ili drugo lice koje zloupotrebom svog položaja ili ovlašćenja izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa maloletnikom koji mu je poveren radi učenja, vaspitavanja, staranja ili nege kazniće se zatvorom od jedne do deset godina”.

Međutim, u ovom slučaju zlostavljač je čak i nagrađen nošenjem nanogice.

Zlostavljanje počelo prvog dana

Traume nesrećne devojčice počele su čim je došla u ovu hraniteljsku porodicu i Mirko M. počeo je da je seksualno uznemirava sa nepunih 11 godina.

– Tražio je od M. V. da ga dodiruje po telu, pričajući joj kako će se tako još više zbližiti i postati kao pravi otac i ćerka i kako će je još više voleti ukoliko bude poslušna i bude radila sve što joj on naredi – rekao je izvor iz istrage.

Vremenom se maltretiranje nastavljalo sve više, a M. M. je od devojčice tražio da postanu sve “bliskiji”.

– Tražio je da ga devojčica oralno zadovoljava i govorio joj da će joj on, ukoliko bude dobro “odradila posao”, uzvratiti na isti način. Dodirivao ju je rukama i polnim organom po međunožju, a u nekoliko navrata prisilio na seksualni odnos – dodaje sagovornik.

Kako je ispričala radnicima Centra za socijalni rad, devojčica je sve vreme ćutala iz straha za svoju budućnost i život u neizvesnosti, bez doma i porodice.

Jedan čovek je na internetu napisao svoju ispovest koja ga je jako dugo mučila. On je ispričao ljudima šta mu se desilo.

Njegovo pismo prenosimo u celosti. 

“Otišao sam u Nemačku da posetim bolesnu majku, zvao sam i ženu ali ona je imala neki izgovor pa je ostala kući. A onda sam bez znanja žene postavio kamere po kući iz razloga ako se desi da dodje neko da pljačka, ali sam na snimku zatekao vanbračne aktivnosti svoje žene.

Tačnije dovodila je neke muškarce i pričala im kako je to njena kuća, se*sali su se na kauču, na podu i na stolu. Muka mi je bilo kad sam gledao snimke, a onda kada sam se vratio kući prebio sam je zbog toga i izbacio je iz kuće. Sad mi je samo žao što sam 6 godina izgubio zbog nje.”

Šta vi mislite o ovome?

Vanja ne može da dođe do izražaja u odeljenju jer ne zna ni da li će imati ručak posle škole, a Marija neretko devojčici daje i svoj deo obroka

Vanja Milošević iz Paraćina je osmogodišnja devojčica koja sanja da makar jedan dan živi život kao većina svojih vršnjakinja. Ipak, ona se razlikuje od njih jer svoju muku mora da nosi svuda sa sobom.

Živi u vlažnoj, do pola izgoreloj kući bez struje i vode sa samohranom majkom Marijom koja je dijabetičar i otežano hoda jer joj je operisana noga. U istoj prostoriji žive Vanjini baba i deda koji nemaju nikakva primanja. Oni su zaboravili šta je struja jer je nemaju sada već deset godina kada im je isključena zbog duga od 140.000 dinara sa kamatama.

Majka nema stalan posao, već nadniči bilo gde gde ima nekog posla iako zbog svog zdravstvenog stanja često rizikuje. Ipak, ona radi svakakve posleve kako bi Vanji omogućila redovne obroke, knjige, kozmetiku, garderobu. Kompletni školski troškovi su ipak za nju neostvarivi.

Vanja ne može da dođe do izražaja u školi jer ne zna ni da li će imati ručak posle škole, a Marija neretko devojčici daje i svoj deo obroka. Uslovi za normalan život ne postoje u ovoj porodici, ali uprkos nedaćama, Vanja je lepa devojčica, anđeoskog lica sa lepim očima koje vešto kriju svu muku koju proživljava od kada zna za sebe. Iako je redovan i dobar đak, kada se zagledate u ovu devojčicu, možete da osetite tugu koju nosi i koja je ostavila tragove u njenom svakodnevnom ponašanju. Njena jedina želja je želja za normalnim životom, “bez grča”, a to je da uvek ima toplu vodu, wc šolju, kupatilo, televizor!

Ipak, ona se i dalje smeje i ne brine mnogo jer još uvek ne shvata da ima pravo na sve ove stvari, kao i svako drugo dete.

Duci, vođa navijača Partizana iz Paraćina ispred Fejsbuk grupe, “Za pomoć nezbrinutoj, bolesnoj deci u Paraćinu” rešio je da pomogne ovoj devojčici. On je sa članovima udruženja pomogao majci da plati Vanji rekreativnu nastavu sa 6.000 dinara na koju devojčica ne bi mogla da ode sledeće nedelje.

Kada su iz udruženja otišli da posete ovu porodicu, zatekli su Vanju kako radi domaći zadatak sa upaljenom svećom.

– Od kada sam počeo da se bavim humanitarnim akcijama, ovo su najgori uslovi koje sam video. Daćemo sve od sebe da uz pomoć dobrih ljudi obezbedimo osnovne uslove za Vanjin i Marijin život – kaže Duci za Espreso.

“Jednostavno želim da budemo jednake iako po mnogima nismo ni blizu”

Moja drugarica ja jako siromašna i mnogi se čude zašto se ikako družim sa njom. Njeni roditelji nigde ne rade i jedva preživljavaju. Čak nemaju ni TV u kući… baš teško žive.

Ja njoj nikada ne idem u goste, ali nju sebi zovem skoro svaki drugi dan.

Spremim nam, tačnije njoj nešto ukusno da jede, uvek kupim nekih slatkiša, sokova i tako to. Dajem joj i moju odeću govoreći kako njoj bolje stoji, a ustvari odeću kupim za nju, samo skinem etiketu.

Jednostavno želim da budemo jednake iako po mnogima nismo ni blizu. Svi su mi govorili da će mi ona kad tad okrenuti leđa i iskoristiti moju dobrotu…

Da će mi ukrasti vredne stvari iz kuće i tako to. Zbog nje sam nekim dragim ljudima okrenula leđa, a juče mi je ona dokazala da sam ja u pravu i da je ona ma koliko siromašna moja najbolja drugarica.

Juče mi je bio rođendan i od sve svoje sirotinje ona je skupila 50 evra i kupila mi srebrne minđuše.

Skoro godinu dana je skupljala kako bi mi mogla kupiti poklon… Ne znam, možda za nekoga to nije ništa, ali meni je ovo nešto najlepše što mi se moglo dogoditi u životu.”

Kakav je vaš komentar da li sam dobro postupila što sam bas nju izabrala za najbolju drugaricu? Iako su mnogi od mene okrenuli ledja i gledaju me sa visine ja se ne kajem za svoje postupke jer za mene je bitna duša a ne šta imas.

Ja se tako lijepo osjecam kada joj izmamim osmijeh i kad god nešto učinim za nju i bez obzira na sve nastaviću da se družim sa njom i da joj pomazem jer mene to čini srećnom.