Month: December 2020

Doktor Marić ima obostranu upalu pluća

Poznati psihijatar i seksolog Jovan Marić (79) oboleo je od korona virusa i smešten je u KBC “Dragiša Mišović”.

Doktor Marić ima obostranu upalu pluća i priključen je na kiseonik, ima jaku upalu oba plućna krila, a u bolnicu je primljen u utorak, 1. decembra, nezvanično saznaje Telegraf.rs u KBC Dragiša Mišović.

Marić je u izjavi rekao da se bori i da se nada da će biti dobro za dve nedelje.

– Evo me u “Mišoviću” već dva dana. Ja sam mislio da je korona virus kao i svaki drugi, ali sad vidim da nije. Sve je počelo krajem prošle sedmice kada sam dobio temperaturu. Računao sam da sam negde navukao grip, kao i svake godine u ovo vreme – rekao je Marić za Republiku i dodao:

 Međutim, kako sam počeo da malaksam, koleginica iz “Mišovića” me je posavetovala da počnem da pijem hemomicin. Međutim, već u ponedeljak stanje mi se pogoršalo, došao sam da snimim pluća, po njenim savetu, i ispostavilo se da imam obostranu upalu. Odmah sam zadržan u bolnici, a test na koronu je pokazao da sam pozitivan.

On kaže da ne brine, iako spada u rizičnu grupu, jer ima pridružena oboljenja poput dijabetisa i hipertenzije.

– U “Mišoviću” svi pacijenti imaju najbolju negu, tako da je imam i ja. Uzimam terapiju, borim se i nadam se da se vidimo za nekih dve nedelje – rekao je Marić na kraju razgovora.

Nemila scena odigrala se juče, a dete je doslovno vikalo na sopstvenu majku

Nesvakidašnja scena odigrala se juče u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu između jedne majke koja je hodala sa detetom.

Kako očevici navode za “Blic”, mališan je išao za svojom majkom i uz glasne povike “budalo” privlačio pažnju.

Uzvikivao je “Dolazi ‘vamo” i još neke nerazgovetne uvrede, kako se čini, na majčin račun. Žena je hodala ne osvrćući se dok ju je dete uvredama glasno dozivalo.

Podsetimo, slična situacija dogodila se sredinom oktobra na Novom Beogradu kada je dete histerisalo čitavih 10 minuta samo zato što mora da ide kući, a majka nikako nije uspevala da ga smiri.

(Telegraf.rs)

Majka je umrla, a otac se teško razboleo. Ne znam šta će biti s nama, kaže Miljana Toskić (12), koja sa bratom Željkom (11) brine o petočlanom domaćinstvu.

Miljana i Željko su letos ostali bez majke. Žive sa ocem, bakom i stricem u planinskom selu Koznica kod Aleksandrovca.

Jedini stalni prihod je bakina penzija od 7.300 dinara. Zbog bolesti njihovih ukućana: oca Zorana (58), koji je u proteklih mesec dana dva puta bio na operacionom stolu, bake Lenke (86), koja se zbog preloma kuka i desnog kolena teško kreće i pomoću štaka, i strica Bože, koji je težak srčani bolesnik, Miljana i Željko brinu o kompletnom domaćinstvu.

Majka umrla, otac se razboleo

– Nakon mamine smrti, sestra i ja smo preuzeli brigu o porodici. Sve što želimo je da ne ostanemo gladni i da nam tata, baka i stric ozdrave. Stalno razmišljamo šta će biti s nama ako tata ne ozdravi – kaže Željko.

Ovom dečaku su svakodnevne brige i problemi oduzeli detinjstvo i pre vremena ga učinili ozbiljnijim i zrelijim od svojih vršnjaka.

– Svakog dana ustajemo u pet ujutru. Dok ja cepam drva i naložim naš i bakin šporet, Miljana hrani stoku, a potom sprema doručak za sve nas. Oko sedam sati krećemo pešice u školu, koja je oko šest kilometara udaljena od kuće. Po povratku iz škole, ponovo moramo da nahranimo kravu, pa tek onda Miljana počinje sa pripremom ručka. Tako je svaki dan, osim subote i nedelje, kada ne idemo u školu pa ustajemo oko sedam sati – dodaje Željko.

Otkad im je u junu ove godine umrla majka, a nakon toga se teško razboleli njihovi ukućani, Željko i Miljana žive u neizvesnosti.

Život provode u memljivoj sobi od petnaest kvadrata nedovršene očeve kuće. Tu, pored obolelog oca, spavaju, jedu, uče…

Ponestaje hrane

– U našoj kući sve ponestaje: zejtin, šećer, brašno, krompir i mnogo toga drugog. Svakog dana strahujemo da ne ostanemo gladni. Već nekoliko meseci nismo kupili sok ili pojeli čokoladu, jer nemamo novca. Za vreme velikog odmora, krijemo se iza zgrade škole da ne gledamo vršnjake dok užinaju. Sve se nekako okrenulo protiv nas. Mi nemamo detinjstvo, ne znamo za dečju radost, za dečju igru – plačući priča Miljana.

Željko i Miljana svaki dan se iz škole vrate izgladneli i iscrpljeni.

Prepešače po 12 kilometara, odslušaju nastavu, nekoliko časova, a da pritom ništa ne pojedu.

Još bolnije je čuti da su ovi mališani zbog siromaštva često odbačeni u društvu.

– Neće svi u školi da se druže sa mnom. Vide da sam siromašna i da nosim staru obuću i odeću – žali se Miljana.

Djevojka iz Valjeva bila je šokirana i dirnuta slučajnim susretom sa jednom bakom, a svoje iskustvo podijelila je na društvenim mrežama. Njenu priču o dostojanstvu, empatiji i ponosu prenosimo u cjelini:

“Pekara prepuna, čekam na red, ljudi se vraćaju sa posla, djeca iz škole, podjednako ubijeni u pojam, podjednako svjesni samo momenta kad im se ide u toalet ili kad su gladni.

U jednom trenutku, ulazi stara baka, prebira po torbi, vadi kesu, u kesi sitnina, dinar dva, broji, ozarenog lica, jer shvata da za to nešto ima novca, ljubazno zamoli prodavačicu da joj odgovori na pitanje:

“Imate li možda danas, izvinite?“, prodavačica odgovara da nema tog nečeg.

Svi ćute, niko se ne pita šta li traži. Nikoga ne zanima, pobogu, došla je u pekaru po hranu ne po drogu, i to sa crkavicom!

Baka kreće ka vratima, i kaže: “Hvala Vam, možda je negdje ostalo“.

Pitam prodavačicu šta je gospođa htjela,a ona mi kaže: “Bajat hljeb, jeftiniji je bajat“.

U šoku sam, 20 jeb**ih dinara se u ko zna koliko kuća skuplja, za koricu hljeba i to nikoga ne zanima!

Neki dječaci se smiju sa strane, šatro-gospođe se zgražavaju, gmaz se sklanja kao da je žena gubava, ali ta žena nije samo običan siromašni stanovnik Valjeva, ona je dostojanstvena, vrijedna svakog poštovanja, zašto?

Zato što sam izašla za njom da je zamolim da joj kupim svjež hlkeb, a ona to nije željela, zato što se raspravljam sa njom 20 minuta i ubjeđujem da ja to zaista želim i ona postiđeno pristaje, ali mi traži adresu ili mjesto gdje će, kad skupi još 20 dinara mi vratiti novac jer mi možda zatreba!

Kupujem hljeb, izlazim i ona plače i moli me da oprostim što nema i gura mi 20 dinara u džep, dok preko puta nas, valjevska k*rvetina, gleda sa visine ženu koja može da je nauči šta je čovjek neukaljanog obraza jer se za hljeb nije jeb**a, jer nije prosila, jer je htjela pošteno da plati svoje osnovne potrebe!

Gospođa baka me uhvatila za ruku, stegla i nakon toga zagrlila, i ja sam srećna zbog toga, i takvi trenuci u životu mi daju snage ne da ne budem nezainteresovana za ono što se oko mene dešava nego da uvijek imam čak i mikro-plan kako sistematski uništavati idiote“, napisala je ona svoju stranu priče.

Shvatila sam da je živa osoba tek kad sam prišla i ja kolima i tu sam se ukopala.

Koliko smo postali bezosećajni govori postupak Beograđana koji su večeras staricu koja je pala na sred ulice zaobilazili čitava dva sata, dok jedna sugrađanka ipak nije odlučila da joj pomogne.

“Neće nas ubiti korona, ubiće nas samoživost”, tako je završila tvit jedna žena razočarana što niko nije zaustavio automobil od prolaznika da pomogne starici u Zemunu koja je pala nasred ulice. Ona je zaustavila automobil i naježila se kada je starica rekla da sedi na kolovozu dva puna sata.

Post prenosimo u celosti.

“Danas popodne u centru Zemuna, u ulici Cara Dušana, jedna stara žena je sedela na sred trake – jedne od ukupno dve. Bio je već mrak i nije se uopšte dobro videla, videla sam samo da automobili, autobusi ispred mene nešto obilaze i prolaze. Sedi na sred puta.

Shvatila sam da je živa osoba tek kad sam prišla i ja kolima i tu sam se ukopala. Žena. Starica. Romkinja. Sedi na sred puta i svi je obilaze. Mislim da su mislili da prosi, to sam i ja pomislila u prvi mah. Ukočim u trenutku, žena iza mene naravno psuje dok pokusava da me obiđe.

Ja čekam jedno 5 minuta da se traka pored raščisti da mogu da otvorim vrata, dete mi sedi pozadi i strah me da nas neko ne udari od pozadi. Kad sam došla do žene vidim štap pored nje i blizu nje na putu telefon i ključ od kuće. Pitam šta je bilo, objašnjava mi da je pala, da već dugo tako sedi jer ne može da ustane (ona tvrdi dva sata). Možda nije dva, ali dugo jeste. Od trenutka kad sam iz daljine primetila da je nešto na putu dok nisam stigla do nje prošlo je više od 30 kola i autobusa! 30!! NIKO, ALI NIKO nije stao. Nije čak ni usporio!

Tek kad sam krenula da je podižem prišao je neki momak koji je pomogao da je podignem i zajedno smo je preveli preko ulice. Kuća joj je bila tu na 6 metara, gledala je u nju sve vreme. Jedva se kreće uz štap, ne može da održi ravnotežu ni kad stoji.

Na pitanje šta je radila sa druge strane ulice rekla je da je išla kod zene koja joj daje da jede. Nosila je nazad dve velike kese stvari, težih od nje same. Ostavili smo je kod njene kapije, ali kad sam se okrenula shvatim da i dalje stoji tamo. Vratim se i tek na moje pitanje ponovo kaže mi da ne moze sama da uđe čak ni kroz dvoriste do stana.

Utisak snažan mi je da je toliko navikla da ne očekuje pomoć da kad smo je ostavili kod kapije nije ni pomislila da nam traži da je uvedemo.

Odvela sam je do stana, pojavila se tu još jedna zena iz komsiluka, otključale smo i ušla je.

30 kola i autobusa – 30 puta horora u očima dok gleda kako joj se farovi približavaju i ne zna da li će je vozač videti. 30 puta je ta žena premrla od straha! To je i jedno bar 70, i više, ljudi koji su prošli i nisu stali.

SRAM VAS BILO! Neće nas ubiti korona, ubiće nas samoživost”

Izvor: Objektiv.rs

” Zlo zvano korona virus je i dalje među nama!”

Rok muzičar i basista grupe “Riblja čorba” Miša Aleksić preminuo je 29. novembra u 67. godini, od posledica koronavirusa, ali Bora Đorđević nije prisustvovao njegovoj sahrani jer vodi bitku za život protiv raka koji mu se proširio na pluća.

Članovi rok sastava pogođeni su Mišinom smrću, međutim, oni se nisu pojavili na sahrani, navodeći razloge zbog kojih će izostati prethodno, na oficijalnoj stranici grupe, na društvenoj mreži Fejsbuk.

– Dragi prijatelji, teško je naći nekog ko Mišu voli više od nas. I ne možemo da se pomirimo s tim da ga više nema. Znamo da je Miša umro od posledica podmukle i nevidljive bolesti. Umro je nepotrebno. Znamo da nije potcenjivao ovo zlo. Nosio je masku i čuvao se. Kovali smo planove za budućnost, za koju smo verovali da je imamo. Zlo zvano korona virus je i dalje među nama, više nego ikad, i zato smatramo obavezom da vam saopštimo da članovi Riblje Čorbe neće u sredu prisustvovati kremaciji. Verujemo da ni Miša ne bi dozvolio da se ugrozi bilo čije zdravlje, bilo čiji život. Kad ova pošast prođe, zajedno ćemo ožaliti našeg i vašeg Mišu koncertom u njegovu čast. Budite odgovorni i zdravi. Voli vas Riblja čorba – navedeno je u saopštenju članova benda.

Bori je prošle godine dijagnostifikovan kancer prostate, a nedavno se njegovo stanje pogoršalo.

“Bora vodi bitku za život. Njegovo zdravstveno stanje znatno se pogoršalo, kancer se proširio i na pluća, pa Bora redovno odlazi na hemioterapije. Doktori čine sve što je u njihovoj moći kako bi se Borino stanje stabilizovalo, a upravo iz tog razloga on je odlučio da ne dođe na Mišinu sahranu. Dodatni rizik predstavlja i koronavirus, što bi bilo kobno za Boru koji je ionako u lošem stanju.”, kaže naš dobro obavešteni izvor.

Izvor dodaje i da Bora slabo napušta porodični dom, kao i da mu je supruga najveći oslonac i podrška, te da je pevač pozitivan i optimističan.

Četvoro mališana starosti od jedne do osam godina iz Banovog Polja kod Bogatića izmeštena su iz porodice i o dvoje će brinuti njihova baka, dok je dvoje zbrinuto u hraniteljskoj porodic.

Za teške uslove u kojima su deca živela možda se i ne bi saznalo da porodica nije došla u žižu javnosti kada je njihova sestra po majci, dvanaestogodišnja Ž.N. optužila očuha za silovanje u avgustu prošle godine.

Očuh je u zatvoru, a o petoro dece je ostala da brine majka Suzana N. Zapuštenu i neurednu decu u lošim uslovima zatekli su socijalni radnici, i posredstvom ove službe kuća je okrečena, očišćena, dostavljena je pomoć.

Međutim, majka je nastavila po starom i deca su bukvalno bila prepuštena sami sebi, u prljavštini i nehumanim uslovima, pa socijalni radnici nisu imali drugog izbora sem da četvoro mlađe dece izmeste iz domaćinstva i odvoje od majke koja za njih, kako se pokazalo, nije marila.

Kako saznajemo, sada već trinaestogodišnja Ž.N. ostala je da živi sa majkom. Komšije kažu da su supružnici pre nego što je otac uhapšen zbog obljube, znali često da se posvađaju, potuku a da su ih često viđali oboje u alkoholisanom stanju.

– Ništa ni ona nije bolja od njega. Oboje su stalno pijani, biju se, viču..O mlađoj braći i sestri uglavnom je brinula devojčica koju je očuh napastvovao – rekle su nam tada komšije.

Majka je za Informer izjavila da je suprug bio prek, nagao, da je znao da udari i da nije imao milosti ni prema njoj ni prema deci.

Očuh, kojem je posle hapšenja potvrđeno 0,37 promila alkohola u krvi, posle iživljavanja nad maloletnom pastorkom je zaspao u autu gde ju je i napastvovao I gde ga je policija zatekla polugolog, a Ž.N. je uspela da se domogne njegovog mobilnog telefona, izađe iz auta i pozove majku.

– Meni su moja deca najvažnija, a budala i treba da odgovara, samo nam je problem pravio. Ja ću da radim i izdržavam ih, ništa im ne sme faliti – govorila je tada Suzana N.

Međutim, deca su nastavila da žive kao i pre, u prljavštini, bez uslova, jedino pošteđeni tuče i svađe između majke i oca koji je u zatvoru.

Ne samo što nije reagovala, već se smejala maloj Sofiji

Stefani Alvarado (27) iz Kolorada ubila je petogodišnju ćerku Sofiju smrtonosnom dozom kristal meta.

Zavisnica od droge je greškom na stolu doturila ćerci flašu s vodom i metom, umesto samo sa vodom, dok se zabavljala sa dvojicom prijatelja u kući.

Kako je u toku bila mala žurka sa glasnom muzikom, Stefani je prilikom hapšenja rekla da nije ni primetila da se Sofija muči.

“Nije bio prvi put da vidim neko dete da uzima kristal met sa vodom. Ništa im nije bilo. Šta, kao, deca mogu da umru od toga? Tako sam razmišljala. I Sofija je posle pogrešne flaše bila hiperaktivna i raspoložena. Plesala je okolo, svi smo uživali. Nije skidala osmeh s lica. Nije mi palo na pamet da je uzela drogu”, rekla je majka koja nije znala prilikom privođenja gde se nalazi od količine droge u telu.

U stanici je potom, došavši malo k sebi dodala da je ćerka u jednom trenutku samo pala na pod.

“Tada sam znala da nešto nije u redu i zvala sam hitnu pomoć. Dok su oni došli, moja mala devojčica bila je mrtva”, rekla je majka-ubica.

Stefani čeka drakonska kazna – ne samo što će 48 godina biti u zatvoru zbog ubistva maloletne ćerke, već i dodatnih 6 što je sa prijateljem pretukla bivšeg muža koji je dva dana pre zločina došao da obiđe Sofiju.

USRED epidemije virusa korona u dnevnoj sobi kuće Janićijević u Stragarima kod Trstenika, noćas je na svet došla beba, saznaju “Novosti”

Porodilja Tijana (25) neočekivano se porodila u gluvo doba noći, kada joj je iznenada pukao vodenjak, a beba doslovce ispala iz stomaka!

Dečkić od 3,1 kilogram i srećna majka nalaze se trenutno u porodilištu Opšte bolnice Kruševac, a akteri celog događaja svedoče za “Novosti” o detaljima drame koja se događala.

-Dobili smo poziv oko dva sata,čovek je bio uplašen, ispričao mi je da mu se supruga porodila, da je dete doslovce “ispalo” iz utrobe na pod – svedoči za “Novosti” dr Nikola Veškovac, mlad lekar trsteničke hitne pomoći, na specijalizaciji interne medicine.

“DEŽURAN” ZA POROĐAJE

ZA iskusnog vozača trsteničke Hitne pomoći Tomicu Vučkovića kažu da je jedan od najboljih u svom poslu. Svedoči da je transport bebe i porodilje izazov, mora da se vozi sigurno,ali i da se što pre stigne do bolnice.

– Ja kada dežuram, neko mora da se porodi, za ovih 11 godina, već sam obavio transport nekoliko trudnica i beba! – kaže nam pomalo kroz smeh,vozač Tomica Vučković.

Tata je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Te kobne večeri vraćao se iz nadnice sa još nekoliko kolega. Kola su se prevrtala, a on je ispao iz vozila. Oni su preživeli, on nije, počinje tužnu ispovest Aleksandra Petrović (15), koja s bratom Milanom (8) i sestrom Andrijanom (13) živi u tuđoj kući u Kačarevu kod Pančeva. Otac je poginuo pre tri meseca, a majka pre šest godina.

Sudbina je ispisala gorke redove u životima troje mališana. Njihove suze kao da nikad neće presušiti. Rastu bez majčinog i očevog zagrljaja, jer su u kratkom vremenskom periodu ostali bez oba roditelja. Kad su pre šest godina ostali bez majke, otac se borio da zaradi za njih, da ih prehrani i školuje. Međutim, pre tri meseca ostali su i bez oca. Sami, siroti.

– To veče baka je ušla kod mene u sobu i tražila da zovem tatu da dođe kući. Tešila sam je da je možda ostao negde sa društvom. Zovemo ga, a on se ne javlja. Sve nam je bilo jasno kad smo videli policiju na pragu – priča Andrijana.

Pre šest godina majka im je nastradala u blizini kuće. Andrijana je tada imala devet godina.

– Mama je vozila bicikl, a nedaleko odavde naletela su kola – zastala je, ne izgovarajući nastavak.

Pritisli su ih i tuga i nemaština. Obližnja osnovna škola je pomogla da sahrane oca. Novac su prikupili ljudi dobre volje i oni koji ih poznaju. Nešto malo što im je preteklo iskoristili su da kupe ćebad, da se ne smrzavaju preko zime.

Najstarija Aleksandra pošla je u srednju Hemijsku školu. Želela je da upiše Medicinsku u Pančevu jer bi, kako kaže, lakše našla posao u Kačarevu. Uči uporedo sve predmete iz obe škole i nada se da će je ubrzo premestiti. Andrijana je dve godine mlađa. Ne smeje se. A nije ni ranije. Povučena je. Na pitanja ne odgovara. Najmlađi Milan se boji mraka, a od kako je otac poginuo, spava sa bakom i dekom u sobi. Ima osam godina, a najveća želja mu nije kompjuter, ni igračka, već – kuća. Siguran krov nad glavom, da ne strepe više gde će živeti.

Uskraćeni su za mnoge normalne stvari kao što su radost i bezbedno detinjstvo, hrana… Oči troje Petrovića su pune pretrpljene tuge za roditeljima, ali i nade da će im neko pomoći. Nemaština ih je naučila da se odriču želja.

– Znam zbog kojih se stvari plače, a zbog kojih ne. Znam šta znači kad se nešto nema. Nekih velikih želja nemamo. Naša jedina želja je da imamo svoju kuću – kaže Aleksandra. Nije joj problem ni da kaže da nakon očeve pogibije, zbog pretrpljenog šoka, ide na terapije kod psihologa.

U staroj, oronuloj kući baka Jelka i deka Milan trude se da nadoknade roditeljsku ljubav. Kuća u kojoj žive je prostrana, ali je tuđa. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati stvari koje su njihove, jedan šporet na drva i zamrzivač koji je isključen – jer je prazan.

– Radi zamrzivač, ali smo ga isključili jer nema šta da stavimo u njega – čemerna je Jelka.

Ispred kuće, kao zaboravljeni trofej stoji stari traktor koji još nosi tablice Bosanske Krupe. Njime su Jelka i Milan izbegli 1995. godine, prvo do Bratunca, a onda u Banat. Bio im je i kuća i skrovište.

– Doneli smo samo gole duše ovde. Totalni smo beskućnici. Sve je tuđe. Ni stolac nemamo. Ništa. Samo četiri kokoške u dvorištu. Gazde su u Americi. Nedavno, kad smo ih zvali da kažemo da nam je sin poginuo, rekli su nam da će ovu kuću najverovatnije da ruše jer je stara. Nemamo kud – jada se deka Milan, kršeći ruke i zabrinuto gledajući u svoje unučiće.