Dragica Radosavljević Cakana pomogla je samohranoj majci sa četvoro dece da pregrme zimu.
Pevačica je porodici Vićentijević iz Đurovića kod Zubinog Potoka poslala novac da kupe krevete, ogrev i napune frižider namirnicama za narednih mesec dana.
Dragica Radosavljević Cakana pomogla je samohranoj majci sa četvoro dece da pregrme zimu.
Pevačica je porodici Vićentijević iz Đurovića kod Zubinog Potoka poslala novac da kupe krevete, ogrev i napune frižider namirnicama za narednih mesec dana.
– Cakana je zaplakala kada je videla fotografije ljudi koji žive u siromaštvu, tada je rešila da im pomogne. Najviše se rastužila kada je saznala da oni nemaju ni gde da spavaju, da su propale krevete podbočili sankama. Takođe, ide zima, a oni nemaju na šta da se greju, tj. nemaju novca da kupe drva, a vrata i prozori skoro da i ne štite od hladnoće – otkriva naš izvor.
Pozvali smo Cakanu za komentar.
– Nikada nisam volela da eksponiram ovakva moja dela, a bilo ih je zaista previše. Volela bih da im svi pomognu koliko mogu – rekla je pevačica.
U ratu koji je Srbija, baš kao i ceo svet, objavila korona virusu, na prvoj liniji odbrane nalazi se medicinsko osoblje.
Oni se najhrabrije bore protiv ovog virusa.
Nemaju slobodno vreme.
Rade bez prestanka. Svaki dan, po ceo dan.
Tako žive i naše medicinske sestre, a dokaz tome je i fotografija koja je objavljena na društvenim mrežama, a na kojoj se vide sestre iz Instituta za majku i dete.
Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu pokrenulo je predistražni postupak protiv nadležnih u Domu za stara lica “Sveti Georgije” u Petrovaradinu zbog sumnje da je osoblje te privatne ustanove tuklo štićenicu Milicu Tomić (84).
Vremešna Novosađanka kaže da se incident dogodio u noći između 17. i 18. juna ove godine te da ne zna zašto je medicinska sestra to uradila.
– Ne znam ni sa čim me je tukla. Ja sam samo držala ruke na očima. Povredila mi je ruke, laktove, sve je bilo u modricama… Onda mi je opsovala mater i otišla – priča veoma potresena Milica.
Njena ćerka Živana Tomić kaže da je bila šokirana kad je sutra videla majku te da je odmah zvala Hitnu pomoć i izmestila majku iz Doma.
– Kada sam ušla, videla sam majku sa podlivima po rukama i ona je plakala. Bila sam u šoku i počela sam da je pregledam, kada mi je rekla da su je tukli. Moram da kažem da joj nisam u prvi mah onako šokirana verovala da se to dogodilo, međutim gospođa koja je u sobi sa njom rekla mi je: “Nemojte tako protiv mame, to se zaista dogodilo” – priča Živana i dalje šokirana zbog incidenta.
Pacijentkinja je zadobila udarce u predelu grudnog koša, oba ramena i podlaktice, kao i oba kolena, stoji u izveštaju lekara specijaliste
Milicu je ekipa Hitne pomoći toga dana prevezla u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine gde su lekari načinili izveštaj u kome se navodi da ju je udarila medicinska sestra u Domu.
– Pacijentkinja je zadobila udarce u predelu grudnog koša, oba ramena i podlaktice, kao i oba kolena. Žali se na bolove u predelu stomaka, obe ruke i lakta. Negira gubitak svesti – piše u izveštaju lekara specijaliste.
Živana kaže da se njena majka Milica sada oseća dobro, da su povrede prošle, ali da kao posledice prebijanja ima noćne more.
– Ovo nas je zaista dotuklo. Pa i ja imam noćne more zbog toga, a zamislite tek kako je njoj. Evo i sada se sva naježim kada pričam o tome. Žao mi je samo što to nisam primetila ranije. Znate da se svašta priča o mnogim domovima za stare i o tretmanu kakav tamo imaju. Ljudi to zaista nisu zaslužili. Mislim da bi inspekcije trebalo malo više da se zabrinu o tome kako se ponašaju sa našim starim i bolesnim roditeljima – priča potrešena Živana.
Ćerka prvo nije mogla da veruje da joj je majka pretučena, a onda je to potvrdila i cimerka iz sobe u domu
Ona je zbog sumnje da se sličan incident desio i nedelju dana ranije, ali bez vidljivih posledica alarmirala policiju, Centar za socijalni rad, a angažovala je i advokata koji je podneo krivičnu prijavu protiv nadležnih u Domu “Sveti Georgije”.
Inspekcija obavila nadzor
O ovom slučaju obaveštena je i Inspekcija socijalne zaštite Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova povodom koja je povodom predstavke Živane Tomić pokrenula inspekcijski nadzor u Domu “Sveti Georgije”. U inspekciji objašnjavaju da se vanredni inspekcijski nadzori obavljaju po saznanju o eventualnim nepravilnostima. Najčešće nepravilnosti se odnose na: kapacitet ustanove, higijenu, broj i strukturu angažovanog osoblja, vođenje evidencija…
– Ako se otkrije nezakonitost kažnjiva prema zakonu ili drugom propisu, inspektor nadležnom pravosudnom organu podnosi krivičnu prijavu, prijavu za privredni prestup ili zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Inspektor može, u slučaju otkrivanja nezakonitosti da preduzme i druge mere npr. iniciranje privremenog ili trajnog oduzimanja dozvole za rad – kažu u inspekciji ne navodeći kakav je zaključak u konkretnom slučaju.
Žena čiji je suprug optužen za silovanje i davljenje, i na kraju smrt, njihove šestogodišnje ćerke, umrla je od posledica trauma i slomljenog srca usled monstrouznog čina svog partnera.
Ana Zubko (27) iz Rostova, preminula je usled teške depresije koja ju je zahvatila nakon saznanja da je njen suprug Jaroslav Oleinkov (28) silovao i davio do smrti njihovu šestogodišnju ćerku.
Kako prenose mediji, zločin se desio pre šest meseci, a beživotno telo devojčice je pronađeno obešeno u dvorištu, zajedno sa njenom omiljenom igračkom koja je bila omotana oko njenog vrata.
Prema obdukciji koja je sprovedena nad njenim telom, utvrđeno je da je nesrećna devojčica pre smrti bila silovana nekoliko puta i davljena do smrti. Ubrzo potom je zbog ovog stravičnog zločina uhapšen otac devojčice, kojeg zbog ovog monstrouznog zločina čeka 20 godina robije.
Nakon što je sahranila ćerku, Ani je lišena roditeljskih prava i njeno drugo dete, sin, otišao je u sirotište, nakon čega je ona pala u depresiju, zbog koje je bila ravnodušna prema svom zdravlju.
Ubrzo nakon početnog stadijuma depresije, Ana se razbolela, ali nije želela da se leči zbog čega se bolest pogoršala i prerasla u zpalu pluća. Budući da je odbijala da ode kod lekara dugo vremena, kada se konačno pojavila u bolnici, već je bilo kasno i ona je umrla šest meseci posle svoje ćerke.
Prema rečima komšiluka, Ana i Jaroslav su bili normalna porodica, nisu pravili probleme komšiluku i bili su izolovani. Ona je radila u supermarketu kao čistačica, dok je on bio nezaposlen i vodio je računa o porodici. Kako su rekli, devojčica nije išla u obdanište jer je imala poblema sa govorom.
Tea Vinsent (32) iz Glousesteršajera na Ostrvu, inače majka dvoje dece, nekoliko meseci nije imala dečka. Uzvrtela se.
Počela je pandemija koronavirusa i nije imala mogućnosti da uveče po pabovima i klubovima upozna nekog novog, pa nije znala kako da “ispuni” svoje seksualne potrebe.
Za to vreme ispred njene kuće danima su fudbal igrala dva dečaka (14) od kojih se, kako je rekla u policiji, nije moglo razaznati “ko je od koga lepši i zgodniji”.
Posmatrala ih je sa prozora a onda je rešila da krene u akciju. Sišla je napolje i ponudila im po flašu vode da se osveže. Oni su to prihvatili, a jedan od njih dao joj je i kompliment da nikada ne bi odbio ništa od tako lepe žene.
Foto: Facebook printscreen/Teah Vincent
Nju je to raspametilo, pa ih je pitala hoće li možda da predahnu kod nje i istuširaju se ako im je potrebno. Dečaci su se pogledali i pristali su. Jedan od njih ubedio je drugog koji nije imao nikakvih pređašnjih seksualnih iskustava, dok je ovaj prvi već dva puta spavao sa školskom drugaricom pa “zna kako to ide”.
Momci su došli u Tein stan, ali se samo prvi, iskusniji, istuširao. Drugi je za to vreme samo sedeo na sofi. Tea je, nakon što je izašao iz kupatila prvog lako namamila u krevet, dok je drugi otišao kući. Iskusniji dečak dva puta je vodio ljubav s njom.
Tea nikada ne bi bila otkrivena da je spavala sa maloletnikom da zajednička drugarica dečaka, inače vrlo ljubomorna na njihovo iskustvo očigledno, ih nije savetovala da kažu roditeljima da ih je starija žena maltene silovala.
Onaj momak koji se uplašio svega to je i uradio. Već narednog dana ceo kraj pričao je o tome da ih je Tea gotovo zlostavljala i policija je u rekordnom roku uhapsila majku dvoje dece.
Na sudu se branila tvrdnjom da je verovala da obojica imaju 16 a ne 14 godina, kao i da su izgledali veoma zrelo. Povrh svega, niko ih nije terao da uđu u njen stan.
Suđenje se nastavilo i još se ne nazire njegov kraj.
Fotograf A. J. Laberinto nije mogao vjerovati svojim očima. Dok je fotografirao naletio je na golu bebu kako spava nasred javnog i pretrpanog stepeništa. Kao da to nije bio dovoljno šokantan prizor, činilo se kao da je jedina osoba koja to primjećuje!
2014. J. Laberinto je istraživao ulice Manile na Filipinima u travnju 2014. godine. Dok je razgledavao svjedočio je nečem što je zaista srcelamajuće.
Na prljavim stepenicama uličnog pothodnika ležala je beba i spavala. Iako je A. J. zastao u nevjerici, nitko se od prolaznika nije obazirao. Lokalci su toliko navikli na epidemiju beskućne djece da se nešto ovako uzima kao svakodnevnica.
A. J. je dao objašnjenje uz fotografiju djeteta na Facebooku:
„Stajao sam tamo i slikao sa mobitelom, okrenuo sam se i ugledao to dijete. Tek sam nedavno počeo slikati sve i svašta po Manili.
Stajao sam tamo neko vrijeme a beba je samo ležala na podu. Nije umirala nego je čvrsto spavala. Prolaznici su vidjeli već dosta djece s ulice i beskućnika i znali su kako reagirati, samo su prolazili pokraj djeteta.
Kada sam završio s fotografiranjem upitao sam poznata lice kraj stepeništa, ljude koji zapravo žive kraj tih stepenica, gdje su roditelji tog djeteta. I taman se u tom trenutku pojavila žena sa prljavom odjećom i odmah odnijela dijete. To se dogodilo u nekoliko trenutaka. Djetetu sam prije četiri dana donio hrane, a ono i dalje živi na ulicama, jedinim krevetom kojeg je ikada znao.“
Iako su ove fotografije stare četiri godine one i dalje stoje kao podsjetnik koliko bešćutni možemo postati na patnju ako nismo oprezni. Gola beba koja spava možda će nas šokirati, no često ni ne primijetimo beskućnika na našim ulicama. Molimo se da će ove fotografije biti podsjetnik svim kako se trebamo držati svoje humanosti i da trebamo biti dobrota i ljubav ovome svijetu koji to očajno treba.
Kakav odnos imate sa svojim roditeljima? Da li im pomažete i koliko?
O ovom pitanju počeli smo da razmišljamo nakon što smo pronašli poražavajuću ispovijest jedne penzionerke, majke dvoje djece dobrostojećeg finansijskog stanja…
“Imam odraslog sina i ćerku. Muž i ja smo im u svemu pomagali, od učenja do kupovine kuće i čuvanja njihove djece.
Danas živim sama, muž mi je umro prije nekoliko godina.
Imam malu penziju, jedva pokrivam osnovne potrebe. Ponekad kada kupujem lijekove, bukvalno moram da se odreknem hrane. Djeca su svjesna moje situacije, ali nijedan jedini put nisu se ponudili da mi pomognu.
Jednom sam nagovijestila da bi mogli da plaćaju pola mjesečnih računa jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razumije šta sam rekla, a ćerka je rekla da jedva plaća sopstvene troškove.
Nijedno od njih ne ide prevozom na posao, imaju skupe automobile. Ljetuju svake godine na skupim mjestima u skupim hotelima.
Ćerka svakog mjeseca kupuje novu odjeću, svoju ćerku obasipa novcem. Dijete za džeparac dobija veći iznos nego što je moja penzija. Kod sina u kući sav novac kontroliše njegova žena. Čak i kad bi htio da mi pomogne, ona ne bi dozvolila.
Kad mi je komšinica ponosno rekla kako joj djeca plaćaju ljetovanje svake godine, donose hranu i plaćaju račune, bukvalno sam bila uvrijeđena. I ja sam uradila za svoju djecu isto što i ona. Nekad sam od nje pozajmljivala novac, ali više se ne usuđujem, bojim se da će me pitati zašto meni djeca ne pomažu kao njoj.
Ja sam svojim roditeljima pomagala koliko sam mogla. Nikad im nisam otišla praznih ruku. Pomagala sam i fizički i finansijski. Da li ja to nisam uspjela da odgajim svoju djecu kako treba?
Nemam nikakvu ušteđevinu, jer muž i ja ništa nismo čuvali, sve smo dali djeci. I eto kako su mi vratili…”
Kakva su vaša iskustva? Podelite sa nama u komentarima!
Emotivan status koji je jedna Novosađanka objavila na svom fejsbuk profilu, a koji je za kratko vreme podeljen više od hiljadu puta, natraće vas da se zamislite.
Bolnica, Foto: Tanjug/Filip Krajincancic
* Doktorka opisala kako je porodila mršavu i izgladnelu devojku
* Beba rođena pre vremena
* Ispovest rasplakala Srbiju
“Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se. Babica mi prilazi i kaže:
‘Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sledećeg meseca, a beba je baš mala’.
– Kako se zoveš – pitam i prilazim ženi.
– Milica – kaže jedva čujno.
– Odakle si – nastavljam sa pitanjima.
– Odavde, tu sam se udala – kaže Milica.
– Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte? – pitam.
– Da, dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radi i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hleba i ponešto skuvamo. Lepo živim, ne žalim se – priča.
Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
– Milice, koga imaš? Brata, sestru? – pitam.
Bolnica, Foto: Alo!/ Dejan Briza
– Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po ceo dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vredna, čistila sam, kuvala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, ‘Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dete sa njim, biće ti bolje nego ovde.’ I tako sam se ja udala – kaže.
– I, je l’ ti lep muž? – pokušavam da se našalim.
– Dobar je – prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli. Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promeni.
Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija.
– Znate, ovo je devojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem – kaže.
– Napni se Milice. Hajde Milice, najjače što možeš, napni se – kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo reči, a iznutra nas steže, boli.
Milica sluša, njeno mršavo telo daje svu svoju snagu. I ona se porodi. Beba mršava, ali lepa, plače, crnokosa.
– Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim. Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka – pita dok je uzima plačući od sreće.
– Evo samo malo, Milice, izmerićemo bebu – objasnim. Beba je teška 2200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.
– Lepa je doktorka, stvarno je lepa – kaže.
Porođaj, Foto: Alo! Marko Marković
– Jeste, Milice, lepa – teram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.
– Milice, jesi li gladna, žedna? – pitam.
– Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo – kaže. I prvi put Milica ima osmeh. Izlazim iz porodilišta.
Čeka me nizak čovek. – Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro? – pita.
– Jeste – kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.
– Molim vas, dajte ovo Milici – kaže i pruža malu kutiju keksa i sok.
– Neka jede, treba da doji, a ja ću doći sutra. Eto, krenulo mi, imam da radim… – kaže mi.
Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.
Trudnica, Foto: Shutterstock
– Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite – kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta. Sokovi, napolitanke, čokolade.
– Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava, a mi debele – kaže.
Nameštam osmeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osetile potrebu da joj pomognu i donele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka nisu uvredile.
Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali.
– Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo – kaže.
– Neka Milice, uživaj. Nije to ništa – rekla sam.
Milicin muž ih čeka. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu. Tako se valja. Gledam ih i mislim. Koliko je stvarno potrebno da budeš srećan?
Svakodnevno smo svjedoci moralnog posrnuća omladine. I ne, oni su tu najmanje krivi, krivi su njihovi roditelji koji misle da je njihovo dijete najbolje. „Ima velike sirotinje među našom djecom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa dati”. Baš ovom rečenicom legendarnog Duška Radovića mogli bismo da opišemo ovaj tekst.
Djeca su sve češće žrtve izopačenog sistema, ali i sopstvenih roditelja koji ih hrane pogrešnim vrijednostima. Ovaj tekst, koji je u originalu napisala Milica Radovančev sa naslovom „I šta sad, roditelji?”, prenosimo u cjelosti:
– Kad se otima za igračku u vrtiću – dođu mama i tata i viču malo i na vaspitačicu i na drugara, tuđe, ono loše dijete koje kvari njihovo i ne da mu da se igra. Jer, njihovo je zlatno! I tad sa ponosom u očima gledaju mezimca!
Kad se potuče sa drugom u školi – dođu tata i mama, zaprijete kome treba, ucijene, samo da im zlato bude bezbijedno u školi, pa taman i da je krivo i da je započelo i da ugrožava druge. Ima i ono sva prava kao i sva djeca! I dalje se cakli ponos u očima jer takvog genija svijet nije vidio!
Kad počne da bježi sa časova u srednjoj, da psuje profesore i siledžijski da tretira drugare – dođu mama i tata i objasne svima da je sad u osjetljivim godinama, da ga niko ne razumije i da nikako nije kriv što ga svi izazivaju! Ponos su odavno zaboravili, ali mama i tata nisu umorni, ne, jedino oni ne odustaju, tako i treba da bude!
Kad jedva završi srednju, upišu ga mama i tata na privatni fakultet, jer – ko je još vidio da ima hljeba od državnog, a i što da se muči dijete kad će isto postići sa mnogo manje rada! Neće mama i tata da priznaju da su propustili da od svog mezimca stvore čovjeka, neće da vide da nema ni znanja ni volje ni za šta, ne, ne. Još uvijek ima nade!
Sada već uveliko uzima ćaletov dobar auto bez pitanja, jer već sa 15 je počeo da izlazi i da nikom ne govori gdje (a, ko bi i smio da ga pita). Ima preko 20 saobraćajnih prekršaja, ali tata ima druga u policiji i to se zataškava.
Šta će sin, mlad je, svi smo mi bili mladi i pravili gluposti! Već sada može da izdrži dosta alkohola na nogama, ma prvi je, bre, kad se pije, a već sa 15 je počeo da cirka iza škole. On je lud, on je brz i svi tako vole da budu u njegovoj blizini, jer mnogo je kul!
I tu su tragovi kočenja, neka krivina koja, gle čuda, do tad nije bila tu, tu je vrisak i bol. I tu je smrt.
I bio je dobar, fin dečkić iz ulice, nikad nije pravio probleme, primjeran đak i dobar drug!
Laž! Jedna za drugom jer o pokojniku samo najljepše, naročito kad je mlad!
Mnogo mi je muka. Što lažete? Zar ne mislite na svu tu djecu koja će opet tako pijana da sjednu za volan? Zar ne mislite da sve toliko smrdi i truli u ovoj silovanoj državi da je dosta prikrivanja. Sad je gotovo! On je mrtav! I sad počinje! Sad treba reći, vikati na sav glas da to tako ne može i ne treba!
Gdje ste mame i tate? Ne usuđujem se da diram u vašu bol, ali što plačete sad?!!!!! Kako ste dozvolili da vam kćerka od 15 bude zvijezda splavova i kafana? Zašto umirete od smijeha kad vam sin priča dogodovštine kako je pijan radio neku mnogo ludu stvar sa ortacima? Zašto je ne pitate gdje je krenula u tako kratkoj suknji i golih si*a u utorak, a sutra se ide u školu? Zašto dopuštate da vozi vaš auto, a tek je položio i ne trepnete kad pritisne gas malo jače? Zašto sad plačete
Djeca nam se lože na osione debile, djecu pjevača i pjevačicica koja ničim drugim nisu zaslužila da budu poznata osim što su djeca već navedenih! Djeca bi da nam budu kao i oni! Piju dok se ne onesvijeste, pristaju na poniženje i kao samo da ih ne bi odbacili! Čemu ste ih to učili? Pa vi ih ispraćate u kafane sa riječima da se dobro provedu!
Fino društvo, primjerna djeca, a u društvu dilera i nekontrolisanih bogataških klinaca! Napaljenih debila! Cijeli svoj identitet zasnivaju na maminim i tatinim parama! To želite svojoj djeci? Tamo ih šaljete i ponosite se kako “vole život”! Lože se klinci da stoje u kafani pored onog jednog, kako bješe – mama mu je prepumpana pjevaljka, a tata pokojni kriminalac! Lože se da im dozvoli da sjednu u njegov separe! Šta nose u glavi?
I samo se čeka slika na popularnim sajtovima, jer ako vam tamo izađe slika iz noćnog provoda – e, pa da, tad ste neko. I svi su tako slatki i blesavi, sa malo više od onih dozvoljenih promila alkohola u krvi. I onda ne znamo otkud i kako se dogodilo da bahate budale udare i usmrte momka na mostu.
I onda ne znamo kako nam pogine 16-godišnjak na motoru, za koji njegovi roditelji uopšte i ne znaju! I čudimo se kad se šestoro mladih sroka u ledenu rijeku, a sekund prije toga su pjevali uglas i zezali se! Samo vi lajkujte slike na FB i aplaudirajte kad vam dijete stiče popularnost viseći po onome što je samo dno noćnog života – splavovi i ove moderne kafane!
I nakon svega toga muk! I laž. Jedna za drugom. Da opravadamo, da izbrišemo ako možemo. I niko nije kriv, i niko nije htio i oprostimo svi. I gurnemo pod tepih. Evo ga ide vikend da se opet šokiramo prizorom slupanog automobila, brojem mrtvih i da opet kroz suze pričamo kako su bili primjerna djeca.
Majka troje dece Sherrie Rhodes odlučila je da sa svima podeli svoju priču, nakon što je saznala da ima rak dojke.
Ona je imala samo jedan simptom, a sada je to podelila sa drugim ženama kako bi na vreme uočile ovu bolest.
Iako je glavni simptom izraslina, kod nje se pojavilo udubljenje sa strane na desnoj dojki. Kako je reč o retkom slučaju, taj simptom prođe nezapaženo.
“Juče mi je dijagnostikovan rak dojke. Potpuno sam šokirana jer je ovo udubljenje bilo jedini simptom. Primetila sam to udubljenje krajem jula i otišla kod doktora. Otišla sam na pregled i skeniranje koje je otkrilo prisustvo mase, što je mamogram potvrdio. Kako nije bilo kvržice, nisam bila ni zabrinuta, no rezultati su pokazali da je rak dojke. Molim vas, redovno proveravajte grudi i ne ignorišite ništa čudno. Da i sama nisam videla slično, ne bih znala da je to simptom raka. Molim vas delite dalje”, napisala je ona.
