Month: December 2020

Samohrana majka Džesi Paola Moreno Kruz (32) skočila je sa 100 metara visine, sa desetogodišnjim sinom Mejom Sebalosom u naručju. Žena se na ovaj očajnički potez odlučila pošto nije više imala svoj dom.

Ubistvo i samoubistvo desilo se na mostu u izgradnji u Tolimi, u zapadnom delu Kolumbije. Nadležne službe, vatrogasci, doktor, psiholog ubeđivali su je sat vremena da to ne čini. Ona je sedela na ivici mosta čvrsto stežući dete u naručju.

Kako prenose lokalni mediji, dečak ju je takođe molio da ne skoče sa mosta. Sve argumente, molbe je ignorisala, ubivši i sebe i dete.

Žena je imala finansijske probleme i nedavno je izbačena iz svog doma. Ona i dete postali su beskućnici, jer nije imala dovoljno novca za stanarinu. Gradonačelnik mesta u kom su živeli naveo je da je prvobitna istraga pokazala da su majku opsedali zelenaši. On je naveo da je bilo još slučajeva da su ljudi “zastrašivani, ucenjivani, da im je prećeno smrću” i da je to nešto što se dešava svugde u Kolumbiji.

Na snimku na kom se vide majka i sin kako sede na ivici mosta u jednom trenutku vidi se i, najverovatnije, policajac, kako puzi po putu, da ga majka ne bi videla iza betonskih prepreka.

Sve što je on nameravao da uradi došlo je kasno, jer je majka u međuvremenu skočila sa mosta.

Kada je skočila sa detetom, radnici hitnih službi su ostali u šoku. Istraga vezana za ove dve smrti je u toku.

Neke drugarice i dečaci u školi mi se smeju zbog muških teget čizama koje mi je poklonio rođak, zato bih volela da imam svoje patike, ali da budu ženske – stidljivo šapuće sedmogodišnja Marija Ignjatović iz Ratkova kod Odžaka, koja sa sedmoro braće i sestara odrasta u totalnoj nemaštini.

Za mezimicu Janu ručno spravljaju pelen

Radoslav Ignjatović iz prvog braka ima petoro dece: Dragoslava (10), Svetislava (9), Mariju (7), Nadu (6) i Danicu (4). Sa drugom suprugom Daliborkom ima Janu od osam meseci, a početkom leta dobiće još jednu prinovu pošto je Daliborka trudna.

– Mi smo najbrojnija familija u Bačkoj, jer pored moja dva sina i četiri ćerke, Daliborka iz predhodnog braka ima Nikolu (15) i Stefana (10) – naglašava Radoslav.

Nemaština se u obe prostorije njihove kuće odavno uvrežila. Zimi se život odvija samo u jednoj prostoriji, koja je ovoj familiji kuhinja, dnevna soba i za pola ukućana spavaća. U njoj su, pored šporeta, iznad kojeg se na razapetom štriku suši veš, krevetac za malu Janu, kredenac, stalaže sa dečjom garderobom, poveći krevet i manji otoman, mali sto, klupa i samo jedna stolica, jer za više nema mesta. Domaće zadatke za stolom piše onaj ko iz škole prvi stigne.

Užina od učiteljice

Marija: Hoću pravu lutku, patike i banane

– Zimi nam niko ne dolazi jer nemamo gde da se igramo. Ne zovemo nikoga, sramota nas je jer nemamo gde s njima da sednemo – veli devetogodišnji Svetislav. Nadovezujući se na njegovu priču mlađa Marija kaže da bi pored patika volela da ima i lutku, banane… da zna kada će joj ih tata kupiti.

Najstariji Dragoslav (10) je pre vakta morao da odraste. Pored škole, mora da se brine i o kućevnim poslovima, da donosi ogrev i brine se o mlađem bratu i sestrama.

– Kod kuće mi ništa nije teško, ali me je stid što za užinu u školu stalno nosim leb i pekmez, pa mi se drugari smeju dok oni od školske kuvarice dobijaju viršle, sendviče, burek, jogurt… – priča Dragoslav, i dodaje da su mu najpotrebnije patike, jer su mu se stare pocepane, pa već nedelju dana ne ide u školu pošto nema šta da obuje.

Mlađem Svetislavu užinu je obezbedila učiteljica Dragica Koprivica, dok Marija kao treće dete ostvaruje pravo na besplatan obrok u školi.

Bude dana – priča Radoslav – kada su više gladni nego site. Kad izađu na ulicu, pošto glad ne mogu da prikriju, nahrane ih komšije.

Jedini stalni mesečni prihod su im 8.500 dinara dečjeg dodatka. Glavne hraniteljice su im dve koze koje napasaju po atarskim međama i seoskim kanalima. Imaju i 12 kokošaka, kerušu i dva šteneta. Teško je ali se živi, objašnjava glava porodice Radoslav, kojem je najteže kad ga pitaju šta će mu tolika deca.

– To su me pitali i u Centru za socijalni rad, gde ne mogu da dobijem pomoć – kaže Radoslav, strahujući da mu ne iseku struju pošto duguje 90.000 dinara, koji je trebalo da plati u 12 rata po 7.500 dinara. A u međuvremenu su ostali i bez ogreva.

Ne ostavljajte bebe

– Platili samo prve dve rate duga za struju, treću nismo pošto smo Svetislavu kupili patike, Mariji i Nadi čarape i platno da napravim pelene kojima povijam Janu – priča Daliborka, koja sakodnevno pere veš na ruke. Dodaje da je oduvek želela kuću sa puno dece.

– Želja mi se ostvarila. Iako je velika muka da se othrane deca u praznoj kući, ne razumem žene koje ostavljaju svoju tek rođenu decu u kartonskim kutijama i kontejnerima. Pozivam sve te majke da ih ne ostavljaju po kontejnerima, već ako su to rešile, nek nam ih donesu bez ustručavanja. Dragoslav i ja ćemo ih othraniti – poručuje Daliborka.

U porodičnoj kući Slobodanke Bobe Ugrinić (31) iz Banatskog Velikog Sela kod Kikinde, koja je u sredu poginula na pružnom prelazu na izlazu iz Bajmoka kad je na “golf” kikindskih registarskih oznaka naleteo putnički voz, vreme kao da je stalo.

Nema utehe za majku Radu, brata Branka i oca Miodraga. U kuću bola prijatelji i meštani i dalje dolaze da izjave saučešće i rečime utehe pokušaju da barem malo pomognu Ugrinićima u strašnom bolu.

– Rekli su nam da je na tom mestu već poginulo četvoro-petoro ljudi. Pa, dokle više tako? Dokle će se ginuti na pružnim prelazima? Ne samo na tom nego i drugim prelaziman – ponavljao je otac nastradale Slobodanke.

Njen brat Branko gušio se u suzama dok je slušao oca:

– Imamo obaveštenje da je mašinovođa, pre tragedije, kad je išao u drugom pravcu, zvao Železnicu Srbije da ih upozori da je prošao pored tri rampe i da su sve tri bile podignute i da to saniraju. Mašinovođi su javili da ima zeleno svetlo. Eto, im zeleno svetlo. Rampa je bila podignuta! Kako ću ja bez Bobe…Tek je počela da živi – neutešan je bio Branko.

Otac je otkrio još jedan detalj strašne tragedije koja se dogodilo 2. decembarskog maglovitog jutra:

– Automobil koji je moja ćerka vozila zaustavljen je na 30 kilometara na sat. Boba je bila oprezna u vožnji. Koliko se brzo kretao voz? Koliko je vozio mašinovođa kad je automobil gurao po šinama 70 metara – ređala su se pitanja bez odgovora oca nastradale Slobodanke.

Ugriniće su posetile i Slobodankine kolege iz Poljoprivredno- industrijskog kombinata “Stara Moravica”.

– I mi smo u šoku. Slobodanka je bila divna osoba i kolega. Mnogo nam je žao. Radila je kod nas godinu dana, a živela u Novom Sadu. Kobnog jutra išla je na posao – rekao nam je jedan od njenih kolega nakon što je izjave najdubljeg saučešća uputio roditeljima i bratu nastradale Slobodanke.

I u Banatskom Velikom Selu muk, suze i neverica.

– Boba je uvek bila vedra i nasmejana. Živela je u Novom Sadu. Još ne možemo da verujemo da je ovo istina. Ugrinići su čestita porodica. Ovde su novo gnezdo svili nakon što su 1995. godine izbegli iz Hrvatske. Umesto za udaju spremaju je na večni počinak – pričali su u neverici meštani.

Do nove strašne tragedije na pružnim prelazima u Srbiji došlo je kad je na automobil marke “golf”, kojim je upravljala Slobodanka, na izlazu iz Bajmoka udario putnički vozom koji se kretao iz Sombora prema Subotici.

Voz je bočno svom silinom udario u automobil i nosio ga nekoliko desetina metara… Iako su mediji prethodno preneli da je prilikom sudara automobila marke “golf” i putničkog voza nastradala Kikinđanka ispostavilo se da je poginula meštanka Banatskog Velikog Sela koja živi u Novom Sadu. Do zabune je, najverovatnije, došlo pošto je vozilo imalo kikindske registarske oznake.

Slobodanka Boba Ugrinić biće sahranjena u petak na mesnom groblju u Banatskom Velikom Selu.

Roditelji male Anike Manić, koja je ujedinila Srbiju tokom prikupljanja pomoći za njeno lečenje, objavili su danas sjajne vesti – napokon je skupljen novac za skupe lekove i terapije.

Njihovu poruku prenosimo u celosti:

“Posle skoro tri meseca prikupljanja sredstava za najskuplju terapiju na svetu, spremni smo da objavimo završetak prikupljanja sredstava za Anikin tretman. Radost je ogromna, a zahvalnost večna.

Ova akcija je podstakla toliko ljudi, pobudila najbolje u ljudima, ujedinila nas sve. Svi smo se borili za isti cilj, čista srca, pomagali koliko smo mogli i dali svoj maksimum. Hvala državi Srbiji na podršci i organizovanju transporta do bolnice. Hvala građanima Srbije za svaki odvojeni trenutak, pažnju, izgovorenu reč i dinar za našu Aniku. Hvala Anikinim pomagačima iz regiona i širom sveta koji su prepoznali Anikinu borbu i pokazali da podrška ne zna za granice. Pokazali smo, svi zajedno, da dečiji život nema cenu i da ujedinjeni možemo stvoriti čuda jer u njih i verujemo.

HVALA „TIMU ANIKA“. Za svaki post, odgovoreni komentar, poruku, bazar, kutiju, licitaciju, poster, bilbord, poslati email, kontaktiranu firmu, proračun, gostovanje u medijima, video, priču iz ličnog ugla, telefonski poziv, ideju, podršku, entuzijazam. Napravili ste čudo! Nikad nećemo moći dovoljno da vam se zahvalimo na svemu. Vi ste Anikini superheroji.

Hvala svakom pojedincu na svakom poslatom SMS-u, na svakoj objavi na drusštvenim mrezžama, na svakom pominjanju Anikine priče među porodicom, prijateljima, kolegama. Hvala na svakoj doniranoj stvari, vesštini ili usluzi, na svakom organizovanom bazaru u razlicčitim vremenskim uslovima, hvala na svakoj humanitarnoj večeri, na nagrađivanjima i licitacijama. Hvala malim drugarima iz vrticća i osnovnih škola, gimnazijalcima i studentima koji su podržali Anikinu borbu na najslađe i najkreativnije načine. Hvala svim kompanijama na velikom doprinosu krajnjem rezultatu, hvala malim preduzetnicima na svim sjajnim akcijama kojima su nam pokazali da iza svakog malog biznisa stoji ogromno srce. Hvala svim poznatim ličnostima koje su svoju platformu iskoristile na pravi način i omogućile da se naš apel daleko čuje. Hvala svim sportistima, glumcima, muzičarima, umetnicima koji su postali lice ujedinjenja u ovoj herojskoj borbi.

Veliko hvala našoj porodici, rodbini, prijateljima. Vi ste naša pokretačka snaga i Anikina snaga.

Hvala Gornjem Milanovcu – malom gradu velikih ljudi. Gradu za primer, gradu za ponos. Već smišljamo veliku proslavu, kada Anika dođe sa terapije!

Hvala Aniki, što nam je pokazala šta to znači boriti se, ne odustajati, voleti i biti voljen. Hvala ti što si nam pokazala šta je pravi život, da nije bajka, ali da može da ima srećan kraj. I da u svakom danu, ma koliko težak bio, može da se nađe lepota i zahvalnost.

Hvala svima vama, koje znamo i koje se nadamo da ćemo tek upoznati. Dugujemo vam zahvalnost do kraja života. Dali ste šansu našoj maloj devojčici da nastavi svoju borbu za dug i lep život. Oduševljeni smo i neizmerno zahvalni da ima toliko ljudi koji su spremni da pomognu devojčici koju ne znaju bez oklevanja. Ovo je jedan divan dan, i ovo je jedan divan svet u kome odrastaju naša deca.

Pred Anikinom porodicom je sada priprema za putovanje na terapiju, ali Anikin tim će nastaviti da prati Anikinu priču i da vas obaveštava. Toliko je dece i odraslih kojima je potrebna pomoć, ali još više dobrih ljudi spremnih da pomognu. Ostanimo ujedinjeni i humani i nastavimo da pomažemo i drugima. Naša želja je da se sav preostali novac, akcije, licitacije i kutije preusmere na druge korisnike fondacije.”

Posle skoro tri meseca prikupljanja sredstava za najskuplju terapiju na svetu, spremni smo da objavimo završetak prikupljanja sredstava za Anikin tretman. Radost je ogromna, a zahvalnost večna, saopšteno je na Fejsbuk stranici “Za Anikin dug i lep život”

Podsećamo, mala Anika Manić (2) boluje od spinalne mišićne atrofije, a akcija prikupljanja novca za njeno lečenje ujedinila je Srbiju.

Iz tima koji je prikupljao novac posebno se zahvaljuju državi Srbiji na podršci i organizovanju transporta do bolnice, građanima Srbije za svaki odvojeni trenutak, pažnju, izgovorenu reč i dinar, kao i Anikinim pomagačima iz regiona i širom sveta koji su prepoznali Anikinu borbu pokazali da podrška ne zna za granice. Takođe, zahvaljuju se poznatim ličnostima i svim ljudima dobre volje.

I kada idemo lekaru, moramo znati za neku osnovnu kulturu.

Devojka sa ovog snimka izgleda to shvata previše opušteno.

Ona je otišla na ginekološki pregled, a dok su lekari radili svoj posao, ona je radila nešto pomalo nepristojno.

Uzela je telefon u ruke, i igrala igricu dok je pregled trajao:

Možda je za nju ovo način da se opusti, ali je ipak pomalo bezobzirno.

Najzad, možemo ostaviti svoje telefone barem kad su ovakve situacije u pitanju.

Moja pokojna žena Milunija se povampirila! Već nedeljama njen duh baca kamenje na kuću, zabija noževe po zidovima, odvezuje stoku, razmešta krevete, ostavlja mi poruke ispisane na brašnu u šupi, a i zove me telefonom.

Ovako ispovest počinje Blagoje Pešić (66) iz Crnoklišta, sela kod Pirota, koji se već mesec dana bori sa čudnim pojavama za koje krivi pokojnu ženu Miluniju Pešić (78), koja je umrla prošlog novembra.

Kako priča Blagoje, u selu se od pre Petrovdana događaju paranormalne pojave kao u horor filmovima! On tvrdi da mu se to sveti žena, koja ga čak zove telefonom i na brašnu u ostavi mu ispisuje poruke.

– Moja Milunija, s kojom sam bio u braku 40 godina, umrla je od raka u novembru, sahranio sam je kako dolikuje i zaklao jagnje za 40 dana. Sve je bilo u najboljem redu do početka jula, pred Petrovdan. Tada su počele da se dešavaju strašne stvari, iza kojih sam ubeđen da ona stoji. Prvo su se ovce same odvezivale, pa mi je deo stoke nestao, a potom je nastao pravi haos. Sedam dana zaredom kamenje od po dva kila se iz čista mira podizalo sa zemlje na visinu od pet metara i svom silinom udaralo i razbijalo crepove na kući i štali. Prvo mi niko nije verovao, a onda su došle komšije i same se uverile da nigde nema nikoga, nebo vedro i ni daška vetra, a kamenje se samo od sebe diže i udara u kuću. Komšije su se udružile da mi čuvaju kuću, ali protiv te sile se ništa nije moglo. Dolazila je i policija, ali i oni su se prestravili kada su videli da kamenje leti samo od sebe – rekao je očajni Blagoje i napomenuo da je do sada zamenio čak pedeset uništenih crepova.

Na pitanje kako zna da sve to čini njegova pokojna supruga, Blagoje je odgovorio:

– Zato što se događaju stvari za koje samo ona zna. Na primer, namestim krevet i samo na trenutak izađem iz sobe, do unuka, kad se vratim, ležaj zategnut totalno drugačije, baš onako kako je ona to uvek radila! Uz to, u kući se iz čista mira upali sveća, što je u kući samo ona radila. Na sve to jedan dan su po kuhinji leteli rasečeni krastavci i paprike, a to je salata koju mi je tražila da joj nosim na grob kada umre. Ostavljala mi je i poruke ispisane brašnu u šupi “ne nerviraj se” i zvala me telefonom i nešto šaputala, tako da nemam sumnje da je to Milunijin duh, ali ne vidim razlog zašto me muči.

Blagoje kaže da svaki dan ide na grob pokojne supruge.

– Samo jedno je molim: da prestane sa ovim, da nas više ne muči. Ne sećam se kad sam poslednji put oka sklopio, ni sinu nije prijatno, a unuk od 11 godina je preplašen nedeljama. Milunija, stani više, ženo božja, i oprostiću ti sve što si do sada radila- zapomaže Blagoje.

Sve bi ovo zvučalo kao neki fiIm ili mašta kojom neko želi da privuče pažnju. Međutim, Blagojevu priču potvrdile su i komšije, makar one koje su smele da izađu iz kuće i pričaju o ovom fenomenu koji se, navodno, dešava u njihovom selu. One tvrde da su se organizovale po smenama da Blagoju čuvaju kuću, ali bezuspešno. Milunija sada, sa onog sveta, iskaljuje bes na muža, pričaju meštani, jer ju je on godinama maltretirao i iskorišćavao.

– Da mi je on to pričao, mislio bih da laže. Ali sam bio svaki dan kod njega i to što se događalo se ne može opisati. Iz čista na vedrom danu, sa zemlje se nekom nevidljivom silom podiže desetine kamenja i udara svom na snagom o krov kuće. Dolazili smo, čuvali stražu, zagledali svuda, ali nigde nije bilo nikoga. To i sve ostale stvari je radio Milunijin duh i jasno je da Blagoju nije bila čista savest. Ona je bila mirna, dobra i jako vredna žena, a on baš i nije bio muž za primer. Ponašao se jako ružno, tukao ju je i zato mu sada nakon smrti ovako vraća- ispričao je komšija Saša Ilić.

Tražio je pomoć i od sveštenika i vračara

Zbog velike nedaće koja ih je zadesila Pešići su pozvali i sveštenika iz Pirota, koji je okadio celu kuću. Uz to su išli nekoliko puta i kod lokalne vračare da im skida crnu magiju. Kako kažu, ovo je barem privremeno urodilo plodom i Milunijin duh se poslednjih dana malo primirio, ali strah kod njih i ostalih meštana ne jenjava jer smatraju da će se pokojnica opet povampiriti i nastaviti da im uništava život.

Sin i unuk van sebe

Osim Blagoja, od straha su premrli i njegov sin Bojan i jedanaestogodišnji unuk Željko. Oni tvrde da ovakve paranormalne pojave nisu čuli i videli ni u najstrašnijim pričama i filmovima.

– Tresao sam se od straha dok je kamenje letelo i lomilo nam kuću i štalu. Sve što se dešava je strašno, svojim očima sam video kako se sveća sama pali, kako povrće leti u kući i kako krevet za minut bude drugačije namešten. Ne mogu da jedem, ni da se igram, ni da spavam. Ne znam zbog čega nam baka ovo radi, ali molim je da prestane – rekao je vidno prestrašeni mali Željko.

Strahinja se ne stidi svog posla, uživa u bavljenju poljoprivredom i to rado deli sa prijateljima na društvenoj mreži

U Srbiji su prave vrednosti odavno zaboravljene, ostavljene u nekom “prašnjavom ćošku”, da čekaju bolje vreme. Minut slave, lako zarađen novac i status u društvu, glavni su motiv mnogima, koji ne biraju sredstva kako bi do njih i došli.

Selo i poljoprivreda, kao da postaju tabu tema, jer niko ne želi da fizikališe u blatu sa gomilom životinja koje smrde. Nažalost, mlađi naraštaji sve više tako razmišljaju i napuštaju ono što im je priroda dala.

Ipak, postoje i oni koji su se odlučili za malo drugačiji put. Benefite plodnog, bogatog zemljišta i pašnjaka i dalje koriste, jer su svesni da je pitanje trenutaka kada ćemo postati jeftina radna snaga nekog stranog investitora.

Takav je i Strahinja Cajo Cvijović, koji na svom Fejsbuk profilu svakodnevno kači slike iz štale, sa njive…Ne stidi se svog posla, uživa u bavljenju poljoprivredom i to rado deli sa prijateljima na društvenoj mreži. Naravno, ima onih koji ga podržavaju ali i osuđuju.

Jedna gospođa, odlučila je da podrži Strahinju i odbrani ga od “zlih jezika”, pa je napisala status na Fejsbuku, koji vam prenosimo u celosti:

“Prijatelj sa Fb kog najviše cenim je Strahinja. Kopitar. Hogar nas je spojio. On je za mene dete, rođen je 1990 u Vrbasu. Strahinja je poljoprivrednik. Njegove selfije ranom zorom iz štale, kasnije sa njiva, sa kosom u ruci, sa poštovanjem gledam. Čak je dao oglas ovde na fesju da kosi travu gde ga pozovu po toj i toj ceni. Vredan i pošten momak, kom svaki dan skidam kapu. I lep je. E onda, naiđu kopitarke da mu kenjaju kako nema devojku jer se stalno slika u štali, kako vadi krompir, peče paprike, kuva džem. Mislim, kao nije frajer zbog toga. Dragi Strahinja, blago majci koja te rodila. Takve devojke ti ne trebaju. Njihov sistem vrednosti je, što bi naš Hogar rekao, kao šklj dekoracija Zvezdi granda. Mi matore kopitarke to cenimo, jes da nećemo da se udajemo za tebe, ali veruj mi, vrediš više nego većina momaka koje znam. Pa čak i matoraca. Ne menjaj se zbog devojaka molim te! Verujem da će prava za tebe da se pojavi, koja će ceniti to što jesi. I hvala ti što si mi prijatelj bar ovde na fesju!”

(D. Čavić/B. Kontić)

Pre 13 godina, u Zvezdarskoj šumi, Mališa Jevtović je, naočigled svoje devojke Ane Filipović, koja mu je čuvala stražu, silovao i tukao njenu trogodišnju ćerkicu Katarinu Janković. Nesrećna devojčica je od zadobijenih povreda preminula u bolnici.

Taj slučaj seksualnog iživljavanja, zverstva nad nemoćnom devojčicom i njeno ubistvo, najblaže rečeno, zgrozio je javnost Srbije. Po prvi put posle mnogo godina čuli su se i komentari da bi trebalo vratiti smrtnu kaznu.

Zverstvo nad nadužnom devojčicom je razotrkiveno kada su je majka i njen ljubavnik u nedelju, 17. jula 2005, popodne, doneli u Kliničko bolnički centra “Zvezdara”. Hladnokrvno su tvrdili da je devojčica pala sa kreveta i da su tada nastale brojne povrede po telu, od kojih je dete iste večeri preminulo.

Međutim, ubrzo je utvrđeno da su beskrupulozno lagali. Ustanovljeno je da je Ana Filipović s detetom i Jevtovićem otišla u šumu na Zvezdari. Ona je ostala kod česme da puši, a ljubavniku dozvolila da devojčicu povede dublje u šumu. Jevtović je Katarinu odveo do jedne napuštene građevine gde deca igraju pejntbol, tukao je po glavi i telu i seksualno zlostavljao.

Dete se vratilo povraćajući i prljave odeće, ali, umesto da je odmah odvedu kod lekara, ljubavnici su pokušali da prikriju zlostavljanje. Vratili su se kući gde su dete zajedno okupali, a zatim seli da jedu.

Devojčica je bila u nesvesti, poplavela je u licu i stanje joj je bilo sve gore. Tek tada krenuli su u KBC “Zvezdara”, ali su lekari mogli samo da konstatuju smrt male Katarine.

Obdukcija je pokazala da je devojčica iskrvarila zbog rascepa jetre i drugih unutrašnjih organa. U zapisniku je takođe bilo navedeno da je Katarina duže vreme bila seksualno zlostavljana.

Posle smrti male Kaje, Jevtović je bio osumnjičen za obljubu i protivprirodni blud nad trogodišnjim detetom, a majka za kršenje porodičnih obaveza. Kasnije su krivična dela “pooštrena” pa je Jevtović optužen za svirepo ubistvo, a majka devojčice za pomaganje.

Zlotvor koji je duže vreme silovao i zatim i ubio trogodišnju Katarinu Janković osuđen je na maksimalnu kaznu – 40 godina zatvora, a majka koja je sve to znala i nije reagovala, na 37 godina robije, čime je vrhu liste zatvosrkih kazni izrečenih ženama.

Ovo je još jedan slučaj zbog kojeg se redakcija “Blica” odlučila da pruži podršku “Fondaciji Tijana Jurić” u nastojanjima da promeni Krivični zakonik i u njega uvede doživotni zatvor za ubice dece.

Kao deo tih nastojanja, krajem prošle godine pokrenuta je peticija u okviru koje je prikupljeno čak 160.000 potpisa, a koju je podržala i ministarka pravde. Kutije sa mnogobrojnim potpisima građana Narodnoj skupštini predali su Igor Jurić i glavni urednik “Blica” Predrag Mihailović.

Međutim, do danas nije bilo konačnog odgovora nadležnih. Prema poslednjim najavama, Fondacija će tokom leta raditi na tome da iskoristi sve zakonske mogućnosti da predlog izmene Krivinčnog zakona uđe u skupštinsku procedure, a najavljeno je i prikupljanje još 100.000 potpisa – da bi se raspisao referendum o ovom pitanju.

– Ne mogu da ostavim ovo na pola puta. I svestan sam da će biti teško opet animirati ljude, ali uzdam se u visoku svest razumnih građana ove zemlje. Potrebna mi je pomoć da ovo izguram i zbog toga vas molim da budete uz mene – poručio je nedavno Igor Jurić za “Blic”.

Osuđeni na 40 godina

2005. – Mališa Jevtović silovao i ubio Katarinu Janković (3)

2005. – Dragan Nikolić Ćombe sa 19 uboda nožem ubio 13-godišnju Tamaru Ivanović

2014. – Čedomir Đurić tukao i ubio 18-godišnju Draganu Ćirić

2014. – Dragan Đurić ubio Tijanu Jurić (15)

2014. – Darko Kostić silovao i ubio Ivanu Podraščić (14)

2016. – Vladica Rajković silovao i ubio Anđelinu Stefanović (3)

Tanja Savić već neko vreme nije davala izjave za domaće medije, a kako tvrdi izvor jednog lista ona je za to vreme navodno otputovala u Australiju.

– Jedna od najvećih Tanjinih grešaka je što je svu svoju zaradu davala Dušanu, pa je čak i njena višegodišnja ušteđevina bila u njegovim rukama. Upravo zato je i jedini krivac, što je Dušan odneo svaki evro, koji je imala u šteku. Ostavio ju je bez novca, a sve kako bi je zadržao i naterao da krene za njim u Australiju. Ipak, on nije računao da će njeni roditelji uraditi sve da je izvuku iz lošeg braka i finansijskih poteškoća, pa tako Tanja nije prisala na ucene i nije otišla sa njim za Australiju – počinje priču izvor za “Alo”, koji tvrdi da je situacija postala izuzetno teška, kada je pevačica pre dva meseca, odlučila da sama krene u zemlju kengura i da se zakonski bori za malolente sinove, koje je Dušan, kako je sama izjavljivala, kidnapovao.

– Tanjina porodica je jedva sklapala kraj sa krajem, ali su nekako uspeli da žive normalno. Objasnili su Tanji da nemaju nikog prečeg od nje, i da će zajedno izgurati sve. Ipak, za Tanju je odlazak u Australiju bio veliki finansijski udarac budući da u tom trenutku nije imala novca ni za kartu, a kamoli za boravak tamo. Danima je plakala zbog činjenice da je ostala bez prebijenog dinara i da joj je Dušan otežao čak i šansu da se bori za sinove. Tada je odlučila da pozajmi nekoliko hiljada evra od porodičnih prijatelja, a roditelji su joj obećali da će uraditi sve da zajedno sa njom vrate taj dug – kaže izvor, pa dodaje:

– Tanja je zahvaljujući svojim roditeljima uspela da ode u Australiju i slučaj kidnapovanja dece prijavi tamošnjim nadležnim službama. Ostala je samo nekoliko dana, jer nije više imala novca da provede više vremena sa svojim sinovima. Po povratku se osećala krivom što je roditelje dovela u nezahvalnu situaciju, ali je obećala da će im sve nadoknaditi. Iako u im porodični prijatelji rekli da novac mogu da vrate u sledećih nekoliko meseci, Tanjini roditelji ne žele da odlažu agoniju. Odlučili su da prodaju plac koji imaju nedaleko od Smedereva kako bi vratili ti što su pozajmili. Pošteni su i radni ljudi, koji ne žele nikome ništa da duguju. Za svoje dete bi uradili sve, pa tako im ni ova komplikovana situacija, u kojoj su se našli, ne pada teško. Tanju je Bog pogledao kada su odlučili da joj oproste to što ih je odbacila zbog Dušana, jer bez njih ne bi imala gde, i morala bi da se vrati onom čoveku, koji je više od deceniju maltretira.