Month: December 2020

Da je život prema nekima zaista okrutan, dokaz je i ova sledeća priča o jednom devetogodišnjem dečaku. U slučaju koji je naišao na osudu širom sveta Luo Kun Kun proteran je iz sela kada su njegovi stanovnici, uključujući i dečakovog dedu, potpisali peticiju kako bi “zaštitili zdravlje stanovnika” od “tempirane bombe”.

Naime, dečak je oboleo od side, pa je zbog svoje bolesti postao uljez u svom selu u Kini. Na sreću, umešali su se zvaničnici Specijalne škole u Linfenu provincija Shanxi, jedine u Kini sa uslovima za brigu o HIV pozitivnoj deci i njihovom obrazovanju.

Kun Kun se zarazio od svoje majke još dok je bio u njenom stomaku, ali je bolest otkrivena tek kada je napunio pet godina. Majka i očuh su radili u drugim provincijama, pa je dete raslo kod babe i dede, usvojiteljima njegovog očuha.

Pošto nisu hteli da ga prime ni u jednu školu, a lokalni stanovnici su izbegavali svaki kontakt s njim, dečak je najveći deo vremena provodio sam, igrajući se u šumi.

Na sastanku 7. decembra prošle godine, 207 stanovnika sela Shufangya (provincija Sichuan) potpisalo je peticiju, u kojoj su tražili od vlasti da “preduzmu mere zaštite i odvedu Kun Kuna iz sela kako bi sačuvali zdravlje seljana i dece”. U tekstu je pisalo da Kun Kun “izaziva strah u zajednici” i da je “tempirana bomba”.

Ipak, sudbina je očigledno imala druge namere s Kun Kunom, jer je prošle godine dobio mesto u internatu škole u Linfenu. Razredni starešina Guo Xioping kaže da je “dobro društveno i obrazovno okruženje važno za Kun Kuna” i da je “uz pomoć nastavnika postao otvoreniji i počeo lepše da se ponaša”.

Osim toga, od novembra prošle godine redovno uzima lekove protiv HIV-a.

“Kada je krenuo u školu nije progovarao ni reč, ali sada uči i govori kao i ostali đaci“, dodaje razredni starešina. Slučaj ovog dečaka skrenuo je pažnju na predrasude u vezi sa ovom bolešću u Kini, gdje su mnogi oboleli suočeni sa diskriminacijom do te mere da se dešava da i lekari odbiju da ih dodirnu.

Najnoviji podaci kineske Nacionalne komisije za zdravlje i planiranje porodice govore da je u Kini od 1985, kada je registrovan prvi slučaj ove bolesti, dijagnostifikovano 497.000 obolelih.

Da sam prešla van pešačkog prelaza, platila bih kaznu, da sam obaveštena oko vraćanja oružja pa zakasnila jedan dan, platila bih kaznu, ali da me kažnjavaju zbog toga što nisam pročitala šta piše na sajtu Ministarstva, u mojim godinama je strašno – priča za “Blic” Vesna Nedeljković (58) iz Gornjeg Milanovca koja je završila u požarevačkom zatvoru jer nije na vreme predala pušku i pištolj pokojnog muža.

Ona je zapravo zbog toga kažnjena sa 5.000 dinara, ali tu kaznu nije želela da plati, pa je završila u ženskom zatvoru u Požarevcu.

– Mnogo mi je bilo teško u zatvoru, ne mogu vam to ni opisati, ali kada bi se ponovila situacija učinila bih isto, jer se ne osećam krivom – rekla nam je Vesna.

Ona se još oporavlja od psihičkog šoka zbog svega što je doživela u ovim godinama. Nikada nije napravila prestup, važi za uzornu ženu, majku, suprugu, a zato što je htela da učini ispravnu stvar i preda oružje posle suprugove smrti, robijala je.

“Umro mi je suprug, kako da razmišljam o predaji oružja”

– Nije mi do priče, ali neka ovo bude drugima za primer. Možda će pomoći da oni koji pišu ovakve zakone razmisle, a ljudi koji su u sličnim situacijama znaju ono što ja nisam. Meni je umro suprug, bez obzira koliko godina je imao, za mene je to strašan gubitak. Da li iko realan može očekivati da u takvim situacijama razmišljam o predaji oružja? – pita se Vesna.

Najviše je boli što zvanične institucije nisu pokazale razumevanje za njen slučaj.

– U policiji su mi rekli da moraju po zakonu da mi pišu krivičnu prijavu, ali da neću snositi sankcije. Kada sam došla kod sudije i objasnila sve, rekla mi je da neznanje nije opravdanje, da imam sve na sajtu. A da vam ne pričam kako su me dočekali, kao najvećeg kriminalca – navela je ona.

“Bolje da su obaveštenje stavili na prodavnice pogrebne opreme”

Kako je ispričala, u jednom trenutku je pitala sudiju zašto za ljude u njenim godinama koji ne prate sajtove i internet ne stave obaveštenje na prodavnice pogrebne opreme i slično, on joj je sarkastično odgovoro: “Pa kako biste tek tada videli?”. Ako ja ne bih videla od bola i tuge, pa valjda bi mi neko od porodice rekao. To je stvarno užasno, nisam htela da platim tih pet, šest hiljada, jer, ljudi, nisam kriva. Nije reč o novcu, platila sam i put do zatvora 8.000 hiljada, ovde se radi o istini i pravdi – kaže Vesna.

Zatvorskih dana ne voli ni da se seti. Još joj je gorak ukus u ustima. Kaže, službenici su bili korektni, ali “zatvor je zatvor”.

– Znate, mi smo bili u sobi gde su ljudi kažnjavani zbog tih prekršaja kao što je moj, u saobraćaju i slično. Bili smo zaključani kada drugi izlaze van, čuvali su nas od drugih, sprovodili da jedemo i vraćali. Donesu mi lekove da popijem i onda moram da otvorim usta da provere da li sam ih progutala. Mislim, to je ponižavajuće za ženu u mojim godinama! Preživela sam i evo danas vam ponavljam, ne osećam se krivom, a oni zbog kojih sam sve ovo doživela, neka razmisle da li su u pravu – zaključuje Vesna.

“Nekad sam i ja bila nepopularna, ni po čemu bitna ni važna, a ni naročito lepa curica. Bilo je par njih “popularnih”, za koje se još u sedmom razredu pričalo da su trudne, da im roditelji vade momke iz ormara” , piše Sara

“Oči moje lepe, lepo vaspitanje je uvek u modi, privlačno i cool. Dodirivanje, štipanje, cmakanje i ostalo sa dečacima i momcima nije, nikad nije ni bilo, niti će biti”, počinje svoju kolumnu na Hayat.ba Sara sabri (pravo Sanela Karišik).

Ova dugogodišnja novinarka, ali i vaspitačica u vrtiću i majka troje dece, redovno piše o veri, deci, muško-ženskim odnosima i drugim socijalnim temama. Kolumnom o lepom vaspitanju, poslala je snažnu poruku devojčicama na Balkanu.

Prenosimo ostatak kolumne u celosti:

“Skromna, lepo vaspitana, distancirana i umerena devojčica i devojka uvek je u trendu, slatka, nedostižna. Čak i onda kada je za trenutak zasene one “popularne” školske cice, koje nevinost gube u smrdljivim WC-ima, sede dečacima u krilo i dozvoljavaju im da ih ljube (čitaj: žvalave), da ih dodiruju, da ih štipkaju – one smerne, distancirane, a uljudne i vesele devojčice uvek će biti posebne, jedinstvene. Ovih prvih je uvek više, ovih što se sa 12, 13, 14….daju i ne haju, ne razmišljaju nego kao ovčice bleje za nekim zalizanim balavcima, “upaljenim” pubertetlijama zamagljenog uma koji se uče na njima. A ovih drugih je uvek manje. One su biseri. Dragulji.

Ovih prvih sutra kada to društvo odraste, pozapošljava se, oženi i uda, uvek će se sećati sa – aaa, to “onaaaaaa”, sa podsmehom, izrugivanjem. Pričaće o njima i lepiti im etikete i onog što jeste i što nije među njima bilo. Biće “čuvene” i omražene. A znamo kako se te i takve zovu, kojima je to zanimanje. One će, čak i ako se udaju, uvek biti u strepnji, panici – šta ako moj muž sazna?! I mnogima je njihova prošlost, makar bila i ona u detinjstvu odnosno pubertetu, znala da upropasti brak i zauvek udalji od voljene osobe koju su kasnije upoznale. Mnoge od takvih žena su mi pisale i otvarale dušu preda mnom, žestoko se kajale i patile. Nemoj to sebi raditi danas kada možeš da biraš kako ćeš. Posledice ne mogu da se biraju. One dođu same.

A onih drugih, koje su možda u školi ponekad smatrali i zaostalim, i ne baš tako modernim, i ne tako interesantnim, sigurna sam da će se sećati sa – “Aaaa, znam nju. Uvek je bila fina.” Čistome se nikakva etiketa ne može zalepiti. Detinjstvo brzo prođe, a utisci o onima s kojima smo rasli se nose kao takvi do groba.

One prve služe i njima i svakome za “učenje”, provod, upoznavanje sebe i drugog, eksperimentisanje, zadovoljavanje blentavih pubertetskih strasti – i tada, i kasnije, i uvek. Ove druge ne služe nikome. One se udaju, sretne bez srama i straha ulaze u brak, s punim poštovanjem i poverenjem u nju, s velikom ljubavlju, ali istinskom, ne onom “leptirastom” zbog nakostrešenog pramena kose, “snenih očiju”, i bla bla čega ne. One su supruge, ugledne u porodici i društvu, majke. Na njih se niko ne zgražava niti ih se seća po dodirivanju u smrdljivom WC-u i žvalavljenju na školskoj klupi.

Oči moje, samo danas si nevina. Čista. Posebna. A ceo naredni vek bićeš žena. Što žuriš? Zadrži ovu lepotu i posebnost koju samo danas imaš, dosta će ti biti običnosti i jednakosti. Budi posebna. Budi drugačija od mase. Budi važna sebi. Nemoj se ponižavati, stiditi sebe, mrzeti sebe zbog nepromišljenosti, nagovora, naivnosti. Prezri prljavštinu i udalji se od nje. Onaj ko je i blizu vatre, rizikuje da se neka žiška otkotrlja i da ga opeče. Zato se udalji od sebi različitih, udalji se od jeftinih, površnih, umišljenih, a plitkih k’o mutna bara. Budi more.

Oči moje, svi ovi koji danas rado dodiruju i žvalave po ženskom telu koje im se da, sutra će za ženu i majku svoje dece te zaobilaziti u širokom luku. Gledala sam to svojim očima. Nekad sam i ja bila nepopularna, ni po čemu bitna ni važna, a ni naročito lepa curica. Bilo je par njih “popularnih”, za koje se još u sedmom razredu pričalo da su trudne, da im roditelji vade momke iz ormara… Bile su to lepe i tada popularne curice. Danas su anonimusi, nesređenog života, mnoge neudate, a neke su zavrzle neke ni blizu njima lepe muškarce i žive nekakve šuplje živote. Znam ih. Viđam ih skoro svakodnevno, popijemo i kafu.

Kunem ti se da nikad nisam zažalila što nisam otišla da prođuskam u kafiću, da se ljubim na klupi u parku, da se “sredim” i zasučem, pa prođem ulicom ne bi li mi zviznuo neki klipan, balavio za mnom neki pijanac ili me odmeravao na retvorizoru nečiji loš muž. Ne. Ove godine koje živiš su kao talas. Žele da te potope, jurnule su na tebe kao bura, ali kratko budu i za čas prođu. Nemoj se kajati što u buri nisi znala da budeš sigurna i spašena, nego potopljena i utopljena u blato, na dno.

Pričuvaj se, isplivaj. Kad prođu, pa kao sirena zablistaš na obali, tvoja čistota, sačuvana lepota i posebnost pleniće svačiju pažnju. Moći ćeš da biraš, a ne da sediš u ćošku i čekaš novu da li mušteriju, da li jednokratnu “ljubav” onog koji popunjava svoju dosadu tobom čekajući da mu pred očima zablista neka sirena koju more nije utopilo kao tebe. Budi ti ta sirena! Sve uslove i kvalitete imaš za to na tacni, Bogom date.

Oči moje, lepo vaspitanje je uvek u modi, uvek cool i uvek se isplati. Garantujem ti to. Kako god da odlučiš da uradiš, setićeš se nekad mojih reči i reći – Ona staromodna teta je ipak bila u pravu”.

Otac je pesmu napisao i objavio na Facebooku

Hrvat Mario Vinković, čiji sin Vinca je nedavno napustio Hrvatsku, kao što mnogi mladi odlaze sa ovih prostora, na Facebooku je objavio pesmu kojom se oprostio od svog sina, a koja se munjevito proširila po toj društvenoj mreži.

Vinković, inače stanovnik Vrbanje na tromeđi Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, pesmu pod nazivom “Sretan put svim sinovima”, kojom se oprašta od sina, objavio je juče na Facebooku.

U pesmi sinu Vinković pokušava da objasni šta se to dogodilo s Hrvatskom da toliko mladih ljudi odlazi i ko je kriv za to.

Pesmu objavljujemo na hrvatskom jeziku, bez ekavizacije, ionako ćemo svi da razumemo ove reči. 

“Sretan put svim sinovima

Kriv sam sine, jer nisam lajo, krivi smo malo pomalo svi.

Teško je bilo i rat je trajo, dođoše ljudi podli i zli.

Kao termiti na drvo meko, sisali blago države ove.

Na prvoj crti dok gine neko, oni na trudu djedova plove.

Potpisom pera samo za kunu, uzeše firme i radna mjesta.

Debljali konto na svom računu, radnike mnoge čekala cesta.

A mi smo samo šutiti znali, virovat jednom biti će bolje.

Maleni čovjek ostat će mali,

nestalo vjere, nestalo volje.

Krenite djeco sretan vam put, u tuđoj zemlji nađite sreću.

Ne vridi biti tužan ni ljut, iako dugo vidit vas neću.

Možda se jednom sve priokrene, dođite kući, vratite nadu.

Orite zemlju, lomite stjene, vratite ponos selu i gradu.”

(Espreso.rs/Index.hr)

Nasja Duplančić sa bloga “Mama, ja sam gladan” objavila je na svom sajtu svoja zapažanja o odgajanju dece nekad i sad, zapitavši se odgajamo li danas egomanijake. Deca su se nekad bolje vaspitavala, zaključuje Nastja, a slažu se sa njom svi njeni pratioci širom Balkana. Slažete li se vi?

Nasja je odrastala sedamdesetih i osamdesetih godina
Nasjin tekst prenosimo vam u celosti:

Moje djetinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih..

Mama, tata, pet godina stariji brat i ja. Ne sjećam se da su se roditelji igrali sa mnom. Imala sam igračke i provodila sate u svijetu mašte. Mama je kuhala ili pospremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.

Niti sam htjela niti ju tražila da se igramo skupa. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u rijetkim trenutcima samoće. Ljeti smo po cijele dane bili vani, penjali se, skakali, ali znalo se vrijeme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da djeca, osim za vrijeme jela, nemaju što tražiti za stolom s odraslima.

‘Ajmo, djeco, u sobu!

I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam, niti sam ikada čula temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopće zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnula za trećim komadom, mama bi me prostrijelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukla prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usječeno u pamćenje njeno:

“Nisi se došla najesti, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!”

Tako i ja danas s prijezirom gledam na ljude koji pobrste švedski stol na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio:” zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila..

Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolirati kad smo trebali biti tiho, a itekako aktivni kad bi nas pustili s lanca.. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gdje su roditelji htjeli, kada je njima pasalo.. I bilo nam je zabavno… Uvijek.

Veselili smo se izletima na koje smo redovito išli vikendom i putovanju vlakom na more. Tata je radio, a mama je bila kod kuće, brinula, hranila, prigovarala, slušala, bodrila. Bila je autoritet, nikako prijatelj.

Kasnije, kad je djetinjstvo preraslo u adolescenciju, bila je oslonac, psiholog, savjetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi.  Promatrala nas je, razgovarala o problemima, tješila. Znala je prepoznati svaku emociju i ništa od nje nisam mogla sakriti. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zabunim, da ju ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.

Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvrijedio si starijeg, šamar. Pa ti uvrijedi i budi bezobrazan sljedeći put. Plaženje jezika, ružne riječi… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…

Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagala pospremati stan. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko razgovarati. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.

Nisam nikada došla doma pijana, nije mi palo na pamet.

A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta odgoja postala previše surova. Vrijeme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s djecom i to im je baš cool..

Nemojte me pogrešno shvatiti, promjene su potrebne, rekla bih nužne, ali imam osjećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.

Zbog vlastitog bunta ili inata?

Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo pretjerali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.

Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na djecu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, dotjerujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felge imaš?

Moj može potegnuti bolje od tvog! A kakav je u zavoju?” -Tako vam to meni izgleda…

Trenutno su djeca u centru pažnje, sjede na čelu stola, štoviše, biraju mjesto gdje će sjediti i to im se odobrava.

Djeca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u riječ, vode glavnu riječ i glavna su tema razgovora. Dakako, uvijek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Djeca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smiju. Djecu se konstantno zabavlja, ne znaju se sami igrati, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cijela obitelj sudjeluje u smirivanju.

Roditelji se svađaju s učiteljima, prijete im otkazima, prijete drugoj djeci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dijete.

Roditelji pljuju pred djecom po učiteljima, tako da se i djeca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Djeca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.

S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dijete o svojim. Umjesto toga, hvalimo se tuđim (djetetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.

Djeca su nam tu da ih odgojimo i pustimo da žive.. Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umjesto njih rastemo.

Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da to je postalo normalno) Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.

Da im toleriramo nedopustivo.

Da ih nagrađujemo za dobru ocjenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.

Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? istina, ponekad je lakše djetetu zaključiti veću ocjenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti prijetiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosječno inteligentno dijete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.

Pojam zlostavljanja i nestašne dječje igre se izjednačio.

Mi smo se grudali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Nitko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osjetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar. Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi dijete bude sretno!”

Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvaćali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.

Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, suosjećati, brinuti, biti obazriv.. To se negdje putem izgubilo.

Odgajamo li samožive egomanijake?

Nikada zadovoljne osobe, vječno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uvjete, rokove, pa se cijeli život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.

U međuvremenu ih roditelji financiraju, peru, hrane, tješe.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svijet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li  pretjerala? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između odgojnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vrijeme će pokazati, ako nas vlastita djeca ne pojedu za doručak.

Osim starice Blagice i njene mačke, u selu Vaganeš više nema ni ljudi ni stoke

U selu Vaganeš, na istoku Kosova, smeštenom u brdima, vreme kao da je odavno stalo. Osim starice Blagice i njene mačke, u tom selu više nema ni ljudi ni stoke. Gotovo jedini, ali redovan posetilac je Albanac Fadil Rama iz susednog sela Strezovca.

Njega ni pandemija korona virusa nije sprečila da nastavi da obilazi Blagicu Dičić (92), koja više od godinu dana živi potpuno sama u celom selu.

Zajedno s Fadilom novinarska ekipa krenula je u posetu Blagici koju su zatekli kako se sprema da opere ruke, a Fadil joj je odmah pridržao lonče s vodom i lavor. Albanac je tom prilikom starici doneo i hranu.

Starica sama ostala u selu

“Ti sine samo donosiš, puniš frižider”, kaže Blagica.

“Ako, ako, neka ima, bolje da ima nego da nema“, odgovara Fadil.

“Samo ovaj brat mi dolazi i njegova žena sa sinom, njegova domaćica mi bila i on, kao da su mi bili majka, tatko. On me čuva, Bog neka ga čuva, Bog neka ga pozlati“, kaže Blagica.

Blagica ima svoju decu, dva sina i tri ćerke, od kojih četvoro živi u Srbiji. Njen sin Slobodan (Dan) sa kojim je živela do pre nešto više od godinu, zbog bolesti žene bio je prinuđen da se preseli u obližnji gradić Kamenicu, gde mu je opština obezbedila smeštaj.

“Da idem dole nisam mogla, nisam naučila, nisam za stan”, kaže ona i dodaje:

“Nije me strah, nije. Malo teško što sam sama, ali nije mi teško naučila sam sine”.

Dolazak nekoliko puta sedmično

Blagica ističe da joj je Fadil kao brat i da joj pomaže.

“Nikad neću da mu zaboravim njegovu dobrotu što me čuva, i mene i Dana. To je nezamislivo”, kaže baka.

Fadil Rama ističe da je znao da je Blagica sama i da nema ko da joj pomogne, posebno u ovo vreme pandemije korona virusa. Kako kaže svakog drugog ili trećeg dana dolazi da joj donese hranu. Po rečima Fadila, njen sin Slobodan je lošeg socijalnog stanja i za vreme mera uvedenih zbog korona virusa nije mogao da dolazi da obilazi majku.

“Njen sin je pre korona virusa dolazio na deset dana, ali ja sam i tada dolazio u međuvremenu, a od kada je korona virus samo ja dolazim”, kaže Fadil i dodaje da je tokom meseca ramazana dolazio svakoga dana da je obiđe.

“Pošto nisam postio hteo sam da učinim sevap. Do ovde ima oko dva kilometra i peške da dođem da joj donesem hranu nije mi problem. Ja ne mogu da jedem, ako znam da je jedan čovek gladan, bez obzira na veru i rasu“, kaže Fadil.

Javili se dobri ljudi

Osim što joj donese hranu, Fadil joj na obližnjem izvoru uvek napuni i vodu i prinese joj drva i pripremi grančice da lakše može da založi vatru.

Nakon što su pojedini mediji preneli tešku situaciju bake Blagice javili su se i humani ljudi koji su hteli da pomognu.

“Ne poznajem ga, ali jedan čovek iz Amerike, prezime mu je Nikolić, poslao je 200 dolara i ja sam joj za te pare kupio frižider zato što sam znao da joj je potreban, jer se brzo kvarila čorba koju sam joj donosio”, kaže Fadil.

Opština Kamenica je poznata po dobrim međuetničkim odnosima Albanaca i Srba i to potvrđuje i Fadil.

“Oni su se dobro ponašali i za vreme rata i ranije, uvek smo imali dobre odnose, nije bilo problema nikada”, zaključuje Fadil.

Fadilov primer uliva nadu da još uvek ima dobrih i humanih ljudi kojima nacionalnost ili vera nisu smetnja da pomognu drugim ljudima.

Izvor: Anadolija

Sa svoje troje dece, ona je podstanar u kući i plaća kiriju 60 evra. Uslovi u kojima žive su jako teški i loši, a vlaga se nalazi svuda oko njih…

Dragica Nikolić, humana žena pomaže svojim sugrađanima u Valjevu, a jedna porodica se nalazi u posebno lošoj materijalnoj situaciji.

Dragana je majka sa troje koja teško živi i hitno joj je potreban posao. Zajedno sa svojom porodicom, ona je podstanar u kući i plaća kiriju 60 evra.

Uslovi u kojima žive su jako teški i loši, a vlaga se nalazi svuda oko njih.

– Išli smo u posetu porodici večeras. Razgovarali smo sa Draganom ponovo i došli do zaključka da je njoj sada najpotrebniji posao. Nadam se da imamo nekoga ko bi izašao u susret da joj se pomogne da se zaposli pa makar nešto sitno da radi samo više da ne sedi na hladnoći napolju. Takođe potrebni su im jastuci, posteljina, jorgan, cebad. Što se ogreva tiče čekamo odžačara da proveri u kakvom je stanju odžak i vlasnika kuće/dvorišta da da odobrenje da se ogrev istovari i gde da se skladišti. Uslovi u kojima porodica živi su poprilično loši kao što možete videti i na slikama. Vlaga je svuda, možda i zbog neadekvatnog grejanja u kući. To bi takodje trebalo sanirati a za to nam treba neko ko se bavi tim radovima da nas uputi šta je sve potrebno i šta se sve može i treba uraditi da se to dovede u red Moram još da istaknem da žive kao podstanari u ovoj kući i plaćaju 60e mesečno. Znam da mi to možemo, objasnila je Dragica.1 / 6 FOTO: PRINTSCREEN/FACEBOOK

Da stvari budu još gore, Draganu je muž u međuvremenu napustio jer je našao drugu ženu, a ona je ostala u nemaštini s troje dece.

Sada, Dragica je sprovela akciju prikupljanja pomoći za Draganu i njeno troje dece, od kojh je jedno još beba. Neki dobri ljudi su se već javili, a Dragana nije mogla da sakrije sreću na licu.

Još jedan dokaz da ni jedna naša akcija ne prodje bez odziva. Hvala draga Nado na donaciji za bebicu. Čekam do popodne pa predveče nosimo i pišem post. Zaista je hitno mama je ostala sama sa 3 dece, rekla je Dragica.

Dodala je kako se Dragana obradovala kada ju je videla s kesama u kojima se nalaze osnovne životne namirnice.

– Ova poseta je ispala skroz neplanirano jer je jedna grupa ljudi iz Beograda sakupila namirnice i higijenu za njih i javili su mi se danas da se Dragani sve to odnese. Veliko hvala Jovici koji je sakupio sve u Beogradu i veliko hvala Urošu koji je na sebe preuzeo obavezu da to i doveze u Valjevo i isporuči Dragani. Veliko hvala i Tanji koja je opet priskočila u pomoć i išla sa nama i ovoga puta kod Dragane. Šta da vam kažem divni ljudi osim HVALA da nije SVIH VAS ni ove grupe ne bi bilo, napisala je Dragica.

Svako ko želi da učestvuje u akciji i pomogne ovoj majci s toje dece može to da uradi preko Fejsbuk grupe, “Obrok za porodicu-Valjevo”.

Pet godina Vesna udara u zid. Pet godina ona živi od dojava i trči za njima, a ujedno gubi nanovo rođenu nadu

Agonija Vesne Đorić, majke Biljane Đorić iz Mataruške Banje, koja je na današanji dan 2015. godine, kao devojka od 19 godina nestala u Kraljevu, traje već pet godina.

Pet godina Vesna udara u zid. Pet godina ona živi od dojava i trči za njima, a ujedno gubi nanovo rođenu nadu. Pet godina ona pri viđenju druge devojke pomisli da je njena Bilja. Pet godina snagu i osmeh za svoje drugo troje dece sakuplja gutajući lekove za smirenje. Pet godina plače i laže da je boli glava kada je je sin od 9 godina pita kada će Bilja da dođe. Pet godina obilazi manastire…

Ali, uzalud… Veruje da je živa, da je u nekom manastiru, jer samo u crkvi nisu dobili nikakav odgovor. Kaže da bi joj bilo lakše da je nađu, pa makar, mrtvu.

– Poslednje informacije smo dobili pre dve godine da je viđena u Grčkoj. Da radi u nekom butiku. Mi smo to prijavili policiji, policija je proverila, a posle smo suprug i ja išli u Grčku. Ispostavilo se da je devojka iz Mataruške Banje, da liči na moju Bilju, čak i ja lično znam tu devojku. Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare – počinje Vesna priču za Telegraf.rs.

Za Biljanom je raspisana žuta interpolova poternica. Ponuđena je i novčana nagrada za informaciju, koja bi trebalo da se obnovi. Ali, ništa…

– Apsolutno ništa mi nije ukazivalo da ona to može da uradi, jer ona nije problematično dete. Nikada problem sa njom nismo imali. Tog 2. decembra imala je kolokvijum. Čule smo se kada je završila negde oko 14 časova. Rekla je da je super uradila, da sutradan ima još jedan i da ima da uči. Dogovorile smo se da se čujemo kasnije da bi učila – priseća se tog 2. decembra pre pet godina Vesna:

– Istog dana sela je na voz i došla u Kraljevo. U Kraljevu je na trafici ostavila svoj mobilni telefon i pasoš. Nije imala ličnu kartu. Izgubila ju je bila, pa je predala za novu. Ostavila je sve to na trafici i rekla da će doći to neko da uzme. Zvala sam je. Nije se javljala. Nikada se nije desilo da se ne javi. U jednom momentu sam poslala poruku ako mi se ne javiš obavestiću policiju. I kada sam okrenula posle 2,3 minuta, javila mi se devojka i rekla mi je: “Znate šta, ovaj telefon je ostavljen na trafici?”. Pitala sam koja je trafika, rekla im da ništa ne diraju, i da ćemo doći. Prvo smo otišli u policijsku stanicu, pa sa policijom do trafike da vidimo da li je to bila ona. Međutim, i na kamerama se videlo da je to ona i da je ona ostavila pasoš, i od tada nikakav ni trag ni glas nema.

Pravila iskušenika u manastiru

Kao roditelji, Vesna i njen suprug su odmah pomislili najgore. Pretraživali su šume, dovodili ronioce, pretraživali reku Ibar, kajakaši su mesecima išli nizvodno i uzvodno.

– Međutim, i inspektor je isključio tu mogućnost skroz. Rečeno nam je voda mora da izbaci telo – jedva govori:

– Sumnja policije je da se ona nalazi negde u manastiru. Jednom prilikom kada smo otišli u policiju, mene je inspeketor pitao da li je vama padalo na pamet da je ona negde u manastiru. Stvarno nije. Posle sam ja krenula i po manastrima da je tražim. Nisam znala za ta njihova pravila a pravilo je ako odeš u manastir kao iskušenik, i kažeš da ne želiš da se zna da si u manastiru godinu, dve, pet, 10, nema šanse da kažu. Ja sam tako išla od manastira do manastira i sve igumanije su mi isto rekle. Čak mi je jedna rekla i da je kod mene ja ti ne bih rekla. Onda sam otišla u Beograd, u Patrijaršiju. Kažu, ako je njena bila želja da se ne zna, vi to ne možete da saznate.

Na pitanje postoji li mogućnost da je tamo, odgovara potvrdno.

– Samo neka je živa. Ja nijednu mogućnost ne isključujem ali bih najviše volela da je tamo. Još mi policija kaže da bi se telo našlo. Jedino gde ne možemo nikako da prodremo je crkva. Obraćala sam se i zaštitniku građana. I on je dobio odgovor da je crkva država za sebe. Čak i da je u afektu besa rekla da ne želi da se zna 5, 10 godina da je u manastiru, i da se posle nedelju dana predomislila, ne bi joj dozvolili, zato što bi time kršila taj njihov kanon.

– Molila sam u Patrijaršiji, samo mi kažite jeste ili nije, ako je u manastiru ne morate da mi kažete ni koji je manastir, ni koja je eparhija, samo da znam da mi je dete živo. Ako nije, kažite mi nije. Išla sam po manastirima i u Bosni i po Crnoj Gori. Ne postoji ženski manastir u koji ja nisam otišla. Ne postoji. Čak je i inspektor išao kod jedne igumanije. I njemu je ona rekla da je kod mene ja ne bih mogla to da kažem a i da hoćeš da pretreseš manastir, ne bi je našao. Ja bih je sakrila. To mi je bilo čudno.

Vraćajući dane unazad pre Biljaninog nestanka, Vesna je i pronašla u glavi ćerkine rečenice koje su mogle da ukazuju da ona razmišlja o crkvi, iako je nikada nisu tako često posećivali. Pominjala je i Bibliju.

– Odemo mi u crkvu za vreme praznika i kada nam je slava, ali nismo neki zaluđenici. Bilo mi je čudno kada nama je slava bila u novembru, Đurđica, citirala je Bibliju. Pošto je gorela sveća rekli mi je da ugasim televizor i cigaru, greh je da gore dok gori sveća. Pitam se odakle joj to, rekla mi je da je čitala. Jednom kad smo otišli u Kosovsku Mitrovicu, nismo je zatekli u sobi. Bila je, kaže, sa drugaricama u crkvi, što nikad nije radila radnim danima. I govorila mi je da je lepa crkva. A pošto je kući trebalo da dođe u petak, bratu je kupila igračku, a kako nije znala šta će sestrama, kazala mi je: “Uzeću im brojanice.” – priseća se Vesna.

Na pitanje veruje li da je živa, kaže da joj se osećanja mešaju, i da kao majka ne može da prihvati da ona nije živa.

– Ne mogu. A verujte da bi mi bilo lakše, ne znam da li ćete da me razumete, da je nađem mrtvu nego da prolazim ovu agoniju. Ne mogu da prihvatim da je mrtva. Živa je za mene, neću da odustanem do poslednjeg atoma snage, boriću se, ići ću gde god čujem. Što je najgore što sada ne dobijam nijednu informaciju.

– Ovo ne želim nikome. Živim pod lekovima. Imam još troje dece, dve ćerke i sina. Ona je nastarija. Imala je dečka, ali je vezu raskinula 4 meseca pre nestanka. Dečko je ispitivan, dva puta je stavljen na poligraf. Ne zna on ništa. Ali, ja sam sigurna da neko nešto mora da zna. Nije mogla sama u zemlju da propadne. Neko nešto mora da zna. Dovoljno bi bilo da mi neko anonimno kaže živa je ili ona, “živa sam, ne tražite me, neću da vas vidim i čujem”…

Vesna kaže da u porodici nije bilo nikakvih svađa. Nikada nije imala problema u školi. Nigde ne nalazi odgovor šta bi moglo da je natera na ovo.

A kako je majci koja pet godina živi u neznanju?

– To je pakao. Još prvo dete. Ovo ne bih želela ni najvećem neprijatelju. Kako ja živim? Ali, ovo nije život. Preživljavanje. Moram zbog druge dece. Popijem šaku tableta za smirenje i idete dalje. Par puta sam završavala u bolnici, u Hitnoj, pogotovo kada su ti neki praznici, rođendani. 19. novembra joj je bio rođendan. Popijem tabletu za smirenje da bih mogla zbog druge dece. Par puta mu je došlo da dignem ruku na sebe, pa sam pričala sa psihijatrima. Moram da imam snage dok je ne nađem, a posle šta mi Bog da – kaže ova majka.

Sva deca je pamte. Mali Bogdan koji sada ima 9 a kada je nestala tek četiri, pogotovo.

– Bogdan najviše priča o njoj. Nema dana da me ne pita kada će Bilja da se vrati, a gde je otišla. Trudim se da ne plačem pred njim, a i kada se desi, kažem da me boli glava – priča Vesna.

Trgne se na svaki nepoznati broj. Kad neko pozvoni na vrata, misli ona je.

– Rekli su mi i da je u javnoj kući, držali bi je dve godine, posle ne bi bila sposobna za rad. Jedino gde ne mogu da je traže jeste crkva  kaže i ističe koliko je boli svaki drugi datum u mesecu, svaka godišnjica:

– Ne znam da li ću završiti u Hitnoj ili ću ceo dan danas da preplačem. Te godišnjice mi budu… Svaki 2. mi je u mesecu težak, ali godišnjica. Drže me samo reči inspektora da bi se telo pronašlo.

O Biljaninom nestanku, biće ispisane i stranice jedne knjige. Sve će na papir staviti Vlada Arsić, a zvaće se Zid.

– Gde god da se okrenemo nailazimo na zid. Nema je. Taman se ponadamo, i odjednom zid – završava kroz suze Vesna.

Sama je pokrenula akciju „Slatko druženje”, koju danas podržava više od 50 prijatelja

U nedelji u kojoj će se obeležavati Međunarodni dan osoba sa invaliditetom (3. decembar), organizovana je humanitarna akcija „Slatko druženje – putujući poklon” za Udruženje MNRO ,,Anđeli’’ iz Užica. Svi zainteresovani su pozvani da podrže akciju i pomognu u sprovođenju projekta koji se osnosi na prikupljanje slatkiša i kozmetičkih proizoda, koji će sredinom decembra biti podeljeni omladini sa invaliditetom, uoči Novogodišnjih praznika.

Milica Zlatić je organizovala veliki broj takvih akcija i do sada je dosta pomoći prikupljeno za mnoga udruženja, ali Milica sama nije član nijednog. Sve radi dobrovoljno i volonterski. Sama je pokrenula akciju „Slatko druženje”, koju danas podržava više od 50 prijatelja: poslastičarnica, pekara, medija i drugih kompanija.

,,Cilj akcije jeste da obradujemo mlade osobe sa invaliditetom poklonima – slatkim paketima ili kozmetičkim proizvodima.” 

Prikupljeni slatkiši se dostavljaju poštom na adresu inicijatora akcije.

Podaci

Milica Zlatić – Užičke republike broj 53, 31 000, Užice

Sve informacije možete dobiti putem telefona 061/67-87-507

Više detalja o ovoj, ali i prethodnim Miličinim akcijama možete naći na Instagram profilu @slatkodruzenje:

Ovo je, inače, peta godina zaredom kako Milica sprovodi akciju ,,Slatko druženje”. Dosadašnje akcije bile su namenjene Mnro Kreativno edukativnom centru KEC iz Beograda, Fondaciji Zajedno za život i NURDOR-u.

Prva beba je u kuću Miražića stigla pravo iz porodilišta.

Dragana Miražić iz Crne Bare je hranitelјka sa sedmogodišnjim stažom, a od kada se posvetila ovom humanom pozivu prihvatila je šestoro dece. Nјen dom je sada utočište devojčici i dečaku iz okoline Šapca, zbog kojih je kuća već okićena u novogodišnjem ruhu. Uz igračke, jelku sa lampionima i raznobojne balone, u ovoj hranitelјskoj porodici praznično raspoloženje traje još od početka decembra.

Petoro dece Dragana je prihvatila dok su još bili bebe, a jedna devojčica je imala 16 godina. Negovala ih je, čuvala i vaspitavala, kao da ih je rodila.

– Suprug Stojan i ja nemamo zajedničku decu. On ima odrasle sina i ćerku i dve unuke, a ja iz prethodnog braka takođe sina i ćerku i jednu unuku. Naš brak je zbog toga bio na velikom iskušenju, ali smo svi zajedno lako doneli odluku da postanemo hranitelјska porodica. Ja sam bila inicijator, jer sam želela da  sopstvenim primerom pokažem dobročinstvo, a bila sam spremna i za nove izazove i učenje iz oblasti psihologije, soiologije i pedagogije tokom obuke za hranitelјku – kaže Dragana.

Prva beba je u kuću Miražića stigla pravo iz porodilišta. Dragana se seća, kao da je bilo juče, svih detalјa pa i da je beba bila teška 2,4 kilograma, a uzbuđenje koje je u tim trenucima obuzelo sve članove porodice pamtiće celog života.

 Posle nje imali smo još četiri bebe, starosti dva i tri meseca. Kad god je u našu kuću dolazila beba, atmosfera je bila kao kada se novorođenče dočekuje u biološkim porodicama.

Nestrplјenje, radost i veliko uzbuđenje. U prvim danima smo se otimali oko presvlačenja, kupanja, ishrane i drugih poslova. Slatke i nežne, privlačile su svojim nevinim osmesima, a mi smo im, kao svojoj deci, obasipali lјubavlјu i uživali uvodeći ih u novi svet, pružajući im sigurnost u našem domu – priča Dragana.

Draganin topli dom je bio utočište deci koje su ustanove socijalnog rada oduzele od majki sa teškim psihijatrijskim bolestima, iz nestabilnih i nefunkcionalnih porodica i jedno iz porodice u kojoj je otac okrivlјen za nasilјe. Kaže da nikada nije osuđivala majke i očeve koji su rađali decu, a nisu u mogli da se brinu o njima. Nije ni razmišlјala o tome, ali je ponosna što im pomaže.

– Dečaka, koji sada ima četiri i po godine prihvatila sam kao dvomesečnu bebu. Tada nismo znali da će dijagnoza njegove bolesti biti tako surova. Cerebralna paraliza mu je uzela sve. Ne vidi, ne može da hoda, ne može sam da jede. Nikada se nisam pomirila da je neizlečivo bolestan i na mnoga mesta smo odlazili tražeći spas za njega. Plakali smo, zajedno prolazili kroz njegove muke, a pored velikog fizičkog napora koji je potreban za negu tako teško bolesnog deteta prisutan je i veliki psihički bol. To dete je najveći izazov u mom životu. Volim ga kao svoje, volim ga drugačije i snažnije, volim ga na način koji drugi lјudi ne  mogu da razumeju – emotivna je Dragana.

Hranitelјstvo je ozbilјan, stručan poziv i ne svodi se, kako mnogi misle, samo na obavezu da se dete čuva i hrani. Dragana ocenjuje kako je odgovornost hranitelјa veća nego roditelјa. Mora da se pronađe mera između brižnog odnosa prema detetu, emocija i strogosti.

– Mi smo u obavezi da očuvamo kontakte sa biološkim roditelјima ili srodnicima, ukoliko to situacija zahteva. Pri tome vodimo računa da ne povredimo roditelјe koji su često sujetni i sa kojima je nekada teško sarađivati. Poštujući poziciju deteta i njegovo pravo da ima majku, bilo da se vraća u svoju biološku porodicu ili će biti usvojeno, moja uloga “majke” nije definisana time da me deca zovu “mama”, već u tome šta radim za njih. Oni me zovu mojim imenom. Detetu koje je dostiglo psihološki razvoj da može da razume ovako ozbilјnu stvar tako i objasnim – da ima svoje roditelјe, a Stojan i ja smo roditelјi koji su ga prihvatili, odgajili, učili, vaspitavali – objašnjava Dragana.