“Opakim” pogledom i izgledom nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Lidija Takač je definitivno najpopularnija policajka na društvenim mrežama, a dostigla je čak 140 hiljada pratilaca. I to s razlogom. Kada se ona pojavi, muškarci zaneme.
Podjednako je izazovna i u uniformi i u civilu, a svojim idealnim linijama tela i “opakim” pogledom nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
– Stvarno si najlepša aaa… – komentar je jednog muškarca na njenu najnoviju sliku dok pozira ispred policijske stanice. Razume se, u uniformi.
Odlučila je da opušteno predahne na klupici ispred ulaza i odmah zagrejala pratioce.
Ali, pravi seksepil pokazuje u slobodno vreme – ovako izgleda kada pozira na obali Dunava.
Iako su svi bili oduševljeni, neko nije uspeo da sakrije sujetu.
– E, različite su ti obrve! – napisala je jedna ženska osoba.
Poziranje za tik tok mora biti pez premca.
A ovako Lidija izgleda kada se spremi za izlazak. Da li joj lepše stoji večernja toaleta ili uniforma?
Odlazak u policijsku stanicu nije uvek prijatan. Ali… kada vas dočeka ovakav prizor, sasvim je razumljiv komentar koji je usledio na instagramu: “Hapsi me i vodi me sa sobom”.
Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda. Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.
Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.
Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić. Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu. Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.
Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo “luzeri”. Naravno, u “pesme” ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka. Nakon 43 godine, “opasni momci” ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju… Neki uđu i u poneki rijaliti.
A svi ti “opasni momci” usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na “ferku”. Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške… Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Marijan neće. Voli svoju Banjaluku, voli svoju zemlju. Tamo napolju bokseri ne sviraju flautu i ne pišu pesme. Tamo su roba, mašine za pravljenje para. Čovek iz Jugoslavije to ne razume. On razume život, drugove, kafanu… Ne razume prodaju duše.
Srčanost u ringu ga, međutim, košta mnogo. Ne zna nazad, naleće na pesnice. Oko mu je teško povređeno, stradalo je. Ide na operaciju. Ne vidi, a opet boksuje. Poluslep.
Posle par godina, ponovo isti protivnik, Tores, koji mu je teško povredio oko. Opet ga udara palcem, u isto oko. Marijan je izgubio vid u ringu, u šestoj rundi. Izgubio je oko, zauvek. Ali morao je da dobije ovaj meč. U paklenom bolu, izubijao je protivnika i pobedio.
Krio je od sveta da ne vidi na jedno oko. Borio se i dalje, vešto je krio svoj nedostatak. Lomio je 26 kostiju u ringu. Od udaraca su mu uništene glasne žice.
Ali to je bilo ništa u poređenju sa paklom koji ga je čekao van ringa.
– Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin – govorio je Beneš.
Došao je rat, i prodali su ga, uništili su ga Srbi, Bosanci i Hrvati. Sve bivši Jugosloveni, koji su se preko noći pretvorili u ove koje smo pomenuli.
Marijan je ostao Jugosloven, zato je i najebao.
– Ja sam čovekoljubac, volim ljude. Nacionalnost me ne interesuje – govorio je Marijan i pisao sebi presudu koja ga je čekala u vremenu ludila.
Za Hrvate je postao “četnik”, za Srbe je bio “ustaša”. Vodili su ga da kopa rovove za vojsku republike Srpske, posle su ga odveli u logor.
Proteran je iz Banjaluke, svog grada, jer nije bio Srbin.
Ivicu, rođenog brata kojeg je voleo više od sebe, ubili su mu 1992. godine.
Telo Ivice Beneša nikada nije pronađeno.
Braća Antun Beneš i Josip Beneš umiru od tuge za bratom Ivicom.
Kakve zveri ubijaju druge zato što su druge vere, ili zato što nemaju veru?
Ostao je samo brat Marijan, slep, nem i tužan dokle pogled jednog oka seže.
– Ja sve velike Srbe i velike Hrvate nazivam fašistima – govorio je posle Beneš.
Zaradio je u karijeri 6 miliona maraka. Sve je potrošio. Na gluposti, na pametne stvari, ali najviše pomažući drugima. Sve je potrošio. Kad je ostao bez para, niko nije hteo da mu pomogne. Jer kome treba slepi i nemi bokser koji svira flautu i piše pesme?
Jednom se u svom kafiću u Banjaluci potukao 12 puta za jedan dan. Dolazili su Bosanci da se biju jer Bosanci su Bosanci. Naravno, dobijali su uredno po tintari. Nije prvak Evrope šala. A posle zajedno na pivo.
– Upoznao sam Tita. I ponosam sam na to – govori.
Kad su ga predstavili Josipu Brozu, maršal je rekao: “A ti si onaj mali što onako opasno bije?”
Beneš, mangup, mu je uzvratio: “Niste ni vi, druže Tito, mnogo viši.”
A Tito da umre od smeha.
– Niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i lekar. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjoj Luci – pričao je Beneš 2004. godine.
Napisao je i pesmu, da poruči nešto svima koji danas pljuju Tita. Evo:
Ne psuj mi Tita
Ne psuj mi Tita i njegovo vreme, Ne krivi njega za svoje probleme,
Za težak život danas najmanje je kriv, Drukčije bi bilo da je stari živ.
Ne psuj mi Tita ni njegovo vreme, Ne krivi njega što je proklijalo seme
mržnje skrivene u srcima fašista skriveno pod maskama i nekih komunista.
Ne psuj mi Tita i njegovo vreme, Ne krivi njega što nisi izdržao breme
Što je sve narode spajalo u srodstvo i sam si ga nazivao bratstvo i jedinstvo.
Ne psuj mi Tita i njegovo vreme, Osmehom je mogao planinu da pokrene!
Nikada se, druže, neće živjet bolje Kad Tita spomeneš, skini kapu dolje!
Pitali su ga, u Tuzli, da li je Bosanac ili i dalje Jugosloven. Rekao je “ono što sam uvek bio – mali Titov pionir”.
– Pošten čovek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a što sam mislio u to vrijeme mislim i danas – govori Beneš.
Dobro pogledajte dobro fotografiju i ono što prvo ugledate na nju definiše vašu ličnost.
Lice Ako ste prvo uočili veliko lice preko čitave slike, vi imate naviku da u životu uvek gledate širu sliku. Objektivna ste osoba i zbog toga vam često govore da ste bezosećajni ili da nemeta empatije, što nije istina. Odluke donosite tako što uvek razmišljate nekoliko koraka unapred i ne oterećujete se previše sitnicama. Vama je cilj uvek u glavi, jasno znate šta želite i stremite ka tome.Najveća mana: Često zaboravljate da sitnice čine život i ne umete da se opustite.
Čovek Ako je prva stvar koja vam je zapala za oko čovek koji sedi i čita knjigu, vi ste fokusrani na srž problema. Često umete da budete pesimistični i da od malog problema napravite (u svojoj glavi) jako veliku stvar. Ipak, dobro vam ide rešavanje problema i super se pokazujete u kriznim situacijama jer se ne plašite sukoba i direktnih, bolnih rešenja.Najveća mana: Ne umete da se fokusirate na pozitivne stvari. U svakoj situaciji pronalazite negativno i pokušavate da ispravite krive Drine.
Jabuke Ako ste prvo videli jabuke na drvetu, vi ste nepopravljivi optimista. Obraćate pažnju na detalje i generalno ste čovek koji bi mogao da prođe pored šumskog požara a da ga ni ne primeti, jer sve vreme gleda letire kako lete i razmišljate kako su lepi. Sreću vam bude najmanje sitnice, veseli ste po prirodi i uvek ste ona osoba kojoj se svi priatelji jadaju i traže savet.Najveća mana: Zbog tolike fokusiranosti na detalje, ne vidite širu sliku. Dobri ste u odnosu sa ljudima, ali ste loši u kriznim stuacijama.
Sarina majka, Indira Reljić priznaje da je njena ćerka pukom srećom preživela dve strašne traume, za koje je kriv njen rođeni brat Filip.
“Kad je Sara imala dve godine, umalo se ugušila. Dok je jela kolač, Filip ju je zasmejavao i golicao, pa joj je mrvica od kolača zapala u dušnik. Brat je i tada nastavio da je golica i Sara je počela da se guši. Odvezli smo je u bolnici, gde su joj uradili intervenciju, kleštima su joj vadili taj zalogaj. Bilo je strašno! Sara je jedva ostala živa i dugo ležala u bolnici. Dve nedelje je primala neke injekcije. Doktor mi je rekao da idem u crkvu i zapalim sveću jer ju je Bog sačuvao da ne umre. Eto, Filip je mogao da ubije sestru ni kriv ni dužan. Razlika između njih je dve godine, i on nije znao da ne sme da je golica dok su joj usta puna”, priseća se Sarina mama, i objašnjava šta se desilo drugi put.
“Bili smo na moru, na brodiću. Oboje su kao mali naučili i da plivaju i da rone jer im je otac bio ronilac, ali Filip je namerno gurnuo Saru sa broda i ona je glavom udarila u stenu. Krv je lila na sve strane, jedva je živa stigla u bolnicu, ja u životu nisam videla toliko krvi. Ušili su je, i ona i sada ima ožiljak iznad oka. Filip mi je skratio 20 godina života sigurno. Sada je dečko za primer, završio je fakultet sa 22 godine, ostvaren je čovek, brižan je prema sestri. Ona mu u šali često kaže da će ga ceo život proganjati taj njen ožiljak. On ju je nagovaro da uradi tetovažu preko, ali ona ne želi.”
Sada kaže da će, ako se ovako nastavi, uskoro jesti hleb i mleko
Duško Lokin, hrvatski pevač rastužio je javnost kada je pre nekoliko dana priznao da nije imao novca za četiri zimske gume, te da zbog toga nije mogao da dođe na ispraćaj pokojnog prijatelja kojem je bio menadžer, Krunoslava Kiće Slabinca.
– To je bilo izvučeno iz konteksta. Rekao sam da sam u Zadru, da sam prešao 70 godina i spadam u rizičnu grupu, a na svakom okupljanju, pa i na pogrebima, skupi se 200, 300 ljudi i nisam hteo rizikovati. Rekao sam i da u Zagrebu u garaži imam četiri nove zimske gume. Nemam novca za bacanje, ali za gume imam. Zadovoljno živim. I skromno – objasnio je u novoj izjavi Duško.
foto: youtubescreen
Sada kaže da će, ako se ovako nastavi, uskoro jesti hleb i mleko.
– Ako se ova pandemija proširi, nema više ničega. Ni turneja, a bojim se ni penzija, ma koliko male bile. Vrlo opasna i nezgodna situacija koja izmiče kontroli. Nisam sklon teorijama zavera, ali ako ovo zaista jeste velika svetska zavera, pomoći nam nema. Neću umreti od gladi, ali ješćemo suvi hleb i mleko. I rezati kapulu kao nekad i mazati mast na hleb kao kad sam bio dete – poručio je Lokin.
Trinaestogodišnji dečak u američkoj državi Alabami probudio se iz kome neposredno pošto su njegovi roditelji potpisali papire da doniraju njegove organe.
Trenton Mekinlej pretrpeo je strašnu povredu glave kad su se u martu prevrnula prikolica na kojoj se vozio.
Doktori su rekli roditeljima da dečak neće preživeti i da su njegovi organi odgovarajući za petoro druge dece koja čekaju transplantaciju.
Međutim, dan pre nego što je trebalo da bude isključen s aparata, a neposredno nakon što su roditelji već potpisali papir s odobrenjem za isključenje i transplantaciju organa, Trenton je počeo da pokazuje znake svesti.
Njegova majka Dženifer rekla je da su joj saopštili da je umro na operacionom stolu i da su ga lekari oživljavali čak 15 minuta.
Očajni roditelji su odlučili da doniraju njegove organe da bi barem na taj način osigurali da njihov sin i dalje živi.
“Zbog te odluke ostavili su Trentona na aparatima još nekoliko dana kako bi sačuvali organe. Ali on je tada počeo da se budi. Konačni test njegovih moždanih funkcija bio je zakazan za idući dan, no umesto moždane smrti, testovi su pokazali aktivnost”, rekla je majka dečaka
“Sećam se da sam udario u beton, da je prikolica zatim pala na mene i nakon toga se više ne sećam ničega”, rekao je hrabri dečak, kome tek predstoji dugi oporavak.
“Sve je ovo jedno veliko čudo”, rekla je njegova majka.
“Dok sam bio u komi, mislio sam da sam na nebu. Bio sam na velikom polju i samo hodao pravo. Ovo je Božje delo, nema drugog objašnjenja”, izjavio je dečak.
Zoran Albić (25) iz negotinskog sela Prahovo proglašen je juče krivim pred Višim sudom u Negotinu za smrt pastorke Lune Firulović (2) i osuđen je na maksimalnu moguću zatvorsku kaznu od 40 godina!
Sud je utvrdio da je Albić zverski, do smrti, tukao bespomoćnu devojčicu, jer mu je smetao njen plač.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Smetao mu plač
– On se u noći između 26. i 27. maja 2019. vratio kući iz provoda pijan. Počeo je da lomi tanjire i nameštaj, što je probudilo ćerkicu njegove žene. Dete je počelo da plače, a njega je to razbesnelo. Lupio joj je dva šamara, izbacio ženu iz kuće i ostao sam s pastorkom – kaže izvor.
Veštaci su utvrdili da je nesrećnoj Luni očuh zadao čak 50 udaraca rukama i nogama po čitavom telu, da joj je slomio nadlakticu i iščupao kosu.
Pun dosije – tukao i pretio smrću
Zoran Albić je od maloletničkih dana dobro poznat policiji. U dosijeu ima niz krivičnih prijava za različita dela. Prijavljivan je zbog prebijanja rođaka, komšije, pretnji nastavnici smrću, ali i otmice i mučenja maloletnice.
– Optuženi nije pokazao naročito kajanje, niti grižu savesti. Veštaci su utvrdili da je u vreme zločina bio uračunljiv i da je znao šta radi – rekao je izvor iz sudnice.
– Nisam ubio Lunu, samo sam je šamarao! Ne zaslužujem maksimalnu kaznu – branio se Albić pred sudom.
Igor Jurić iz fondacije “Tijana Jurić”, koja je i pravni zastupnik porodice pokojne devojčice, prisustvovao je izricanju presude.
Drsko ponašanje
– Dogodilo se ono što smo očekivali i što je bio jedini mogući ishod, a to je da je Zoran Albić osuđen na 40 godina zatvora. U nekoliko navrata sam govorio da mi je žao što ne postoji mogućnost da bude osuđen na doživotnu, ali država je učinila ono što je mogla – kaže Jurić i nastavlja:
– Zoran tokom procesa nije pokazao kajanje, bio je izuzetno drzak od početka. Kada mu je presuda izrečena, oči su mu bile pune suza i mislim da je tek sada postao svestan šta ga čeka u narednom periodu.
Majka će robijati osam godina
Za smrt malene Lune osuđena je i njena majka Vesna Firulović. Ona je ranije sklopila sporazum sa tužilaštvom o priznanju krivice i osuđena je na osam godina zatvora zbog nepružanja pomoći nemoćnom licu. – Vesna je čak pokušala da pomogne Albiću u prikrivanju zločina. Naime, Albić je posle batinanja sa Vesnom odveo dete kod lekara i slagali su da je Luna pala sa neograđene terase – podseća izvor i dodaje da se Vesna vratila Luninom ocu, s kojim čeka bebu.
Već 40 godina Marina Abramović ekstremnim performansima privlači pažnju. Ove godine napuniće 70 godina, a otkrila je i zašto nikada nije poželela da ima decu i čak tri puta abortirala.
Tokom razgovora za jedan strani magazin, Marina je govorila o svom radu, karijeri ali i privatnom životu, otkrivši tom prilikom da nikada nije želela da se ostvari u ulozi majke.
Na pitanje da li je ikada poželela da ima decu, šezdesetdevetogodišnja Marina iskreno je odgovorila:
– Ne. Nikad. Tri puta sam abortirala jer sam bila ubeđena da će to biti pogubno za moj rad. Jedna osoba može imati ograničenu količinu energije u telu, a ja želim da je delim s drugima. To je moje viđenje života. To je razlog zašto žene iz sveta umetnosti nisu uspešne kao muškarci. Ima mnogo talentovanih žena. Zašto su muškarci na važnim pozicijama? Jednostavno: ljubav, porodica, deca – sve ono što žena ne želi da žrtvuje – kaže Marina, dodajući da je takvu odluku donela još u mladosti:
– To sam odlučila posebno zato što sam imala tako užasno detinjstvo. Nisam želela da budem majka. Nikako. Moji studenti su moja deca – otkriva Marina, otkrivši kako će ove godine proslaviti svoj sedamdeseti rođendan.
– U Americi niko ne govori o godinama. Prirediću veliku žurku sa 300 zvanica u Gugenhajm muzeju. Možda ću igrati oko šipke – da vidimo da li mogu da se spustim niz šipku sa vrha muzeja. Još vežbam. Želela bih dugo da živim, da napunim 100… – zaključuje Abramovićeva.
Policija u Stokholmu saopštila je danas da istražuje slučaj majke stare oko 70 godina, za koju se sumnja da je 28 godina držala sina zaključanog u stanu
Foto: Shutterstock, ilustracija
Tužiteljka Ema Olson izjavila je da je istraga pokrenuta protiv žene koja se sumnjiči da je nezakonito uskraćivala slobodu i nanela teške telesne povrede 41-godišnjem sinu, koga je nedavno pronašla rođaka, a nakon toga obavestio policiju, prenosi AP.
Olsonova je dodala da je žena negirala da je bilo šta loše učinila, iako je sin prebačen u bolnicu zbog povreda.
– Ne možemo da zalazimo u to o kakvim se povredama radi – rekla je tužiteljka.
Kako švedski mediji prenose, muškarac je pronađen u nedelju, kada je njegova rođaka došala u stan u kome je zatekla “urin, prljavštinu, prašinu” i sve je zaudaralo na trulež.
Prema njenim rečima, čoveka je pronašla bez zuba, sa ranama na nogama i govor mu je bio nejasan. Dnevni list navodi da je njegovo zatočeništvo počelo kada je imao 13 godina, što je bilo pre 28 godina.
– Govorio je brzo i nepovezano, ali me se nije uplašio – rekla je rođaka čiji identitet nije otkriven.
Prema rečima tužiteljke, istražitelji će saslušati majku, sina i svedoke.
U NOĆI s nedelje na ponedeljak sebi je oduzela život 41-godišnja doktorka Klinike za infektivne bolesti “Dr. Fran Mihaljević” koja je bila u timu koji je u februaru u toj bolnici primio prvog pacijenta zaraženog kovidom-19. Vest je potvrdila direktorka bolnice Alemka Markotić.
-Tokom noći 29./30. novembra preminula je naša kolegica, izvrsna osoba i stručnjak, vredna članica našeg kolektiva. Službene informacije o uzroku smrti nemamo. Molim da uvažite osećaje svih kolega i radnika Klinike i porodice preminule te da ne koriste neproverene informacije i nagađanja – stoji u odgovoru direktorke Klinike za infektivne bolesti “Dr. Fran Mihaljević” dr. Alemke Markotić.
