Mira Furlan je poslednjih nekoliko meseci provela u bolnici, u veoma teškom stanju, boreći za život, piše hrvatski sajt 24sata.hr.

Iako joj je, prema njihovim navodima, pružena sva lekarska pomoć, bolest je od slavne glumice bila jača.

Kako piše Vecernji list, a poziva se na izvore koji su bliski porodici, Mira Furlan je već duže vreme bolovala od virusa Zapadnog Nila koji joj je prenio zaraženi komarac.

Zbog teške bolesti, poslednjih nekoliko meseci provela je u teškom stanju boreći se za život, piše Večernji list. Iako joj je u bolnici SAD-u pružena najbolja moguća lekarska nega, ali, bolest je, nažalost bila jača.

Mira Furlan rođena je u Zagrebu 1955. godine, diplomirala je 1978. godine na Akademiji dramskih umetnosti u rodnom gradu.

Tokom raspada Jugoslavije, sa suprugom Goranom Gajićem seli se u Ameriku gde uspešno nastavlja karijeru.

Mira Furlan se osim glume bavila i pisanjem, a njen komad “Dok nas smrt ne rastavi” u režiji Mikija Manojlovića godinama je igran u beogradskim pozorištima.

Takođe, njena knjiga eseja “Totalna rasprodaja” otkrila je neki novi svet glumice, žene sa stavom i sa veoma pronicljivim zapažanjima.

Njeni tvitovi, tokom izbora u Americi, su veoma često citirani, jer je uvek gađala pravo u centar.

“Bez obzira na to hoćemo li živjeti u jednoj, u pet ili pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg Zida taj dotični slučajno zatekao”

Jugoslovenska glumica Mira Furlan preminula je u 65. godini 20. januara, saopšteno je na njenom Tviter nalogu.

Rođena je u Zagrebu, a sada već davne 1991. godine, Mira se iz odselila u Ameriku gde je otpočela potpuno novi život.

Međutim, njenom putu do uspeha prethodio je niz nesrećnih događaja. Majka joj je preminula od raka kada je glumica imala samo 16 godina, što je za nju bio pretežak udarac, zbog specifičnog odnosa koji su imale.

1986. godine Mira je upoznala srpskog režisera Gorana Gajića sa kojim je ubrzo otpočela vezu. Pošto je zbog ljubavi živela na relaciji Beograd – Zagreb, hrvatski mediji su je početkom devedesetih godina optužili da se priklonila Srbiji i objavljivali tekstove u kojima su je nazivali izdajicom.

Nakon što je dobila otkaz u Hrvatskom narodnom pozorištu, oduzet joj je i stan koji je nasledila od bake, a dnevno je dobijala oko 50 pretnji smrću.

Furlan je 1991. godine napisala pismo sugrađanima u Zagrebu, a mi ga prenosimo u celosti:

– Ovim putem želim zahvaliti svojim sugrađanima koji su se bezrezrevno pridružili ovoj maloj, usputnoj i, po svemu sudeći, ne naročito značajnoj hajci na mene. Iako usputna, ona će ipak promijeniti i označiti cijeli moj život. Što je, naravno, posve nevažno u kontekstu svakodnevnih smrti, uništavanja, razaranja i stravičnih zlodjela u kojima se odvija naš život.

Budući da se ipak radi o mom jedinom životu, i kad sam već iz nekog razloga izabrana da poslužim kao prljava krpa o koju je zgodno tu i tamo obrisati blatne cipele, pa iako sam previše očajna da bih uopće imala volje za polemiziranje po novinama, ipak mislim da sebi i ovom gradu dugujem barem nekoliko rečenica. Baš kao na kraju nespretne, mučne, krive ljubavne priče, kad se, potpuno pogrešno, uvijek još nešto hoće reći i objasniti, iako u dubini duše znamo da su sve riječi suvišne, jer ih, naime, više nema tko čuti. Jer je, naime, kraj. Preslušavajući svoju telefonsku sekretaricu, slušajući neshvatljiv broj neopisivo odvratnih poruka svojih sugrađana, čeznula sam za samo jednom jedinom porukom nekog prijatelja. Ili čak ne prijatelja. Običnog znanca. Kolege. Ali takve poruke nije bilo. Ni jednog jedinog poznatog glasa, ni jednog jedinog prijatelja – čovek se pita da li je to moguće. Pa ipak, hvala im. I onim plemenitim rodoljubima koji mi ljubazno obećavaju “masakr na srpski način” i onim kolegama, prijateljima i znancima koji mi svojom šutnjom daju do znanja da na njih više ne računam.

Hvala i svim mojim kolegama u kazalištu s kojima sam igrala Držića, Molijera, Turgenjeva i Šoa, hvala im na njihovoj šutnji, hvala im na tome što nisu pokušali barem razumjeti, ako ne pravdati, moje pismo povodom igranja predstave na Bitefu, pismo u kojem sam pokušala objasniti da je igranje predstave u ovom času za mene obrana naše zajedničke profesije koja ne smije i ne može sebe staviti u službu ni jedne političke ili nacionalne ideje, koja se ne može i ne smije sputavati političkim ili nacionalnim okvirima, jer se to naprosto protivi njenoj prirodi, koja mora, i u najgorim trenucima uspotavljati mostove i veze, kojoj je strana svaka nacionalna medja, koja je, u samoj svojoj biti, profesija koja ne pozna i ne priznaje granice. Znam da se u ovom času sve te priče o kozmopolitizmu umjetnosti čine deplasiranima. Znam da se čini neumjesnim zaklinjati se u pacifizam, opću ljubav i bratstvo svih ljudi, dok ginu ljudi, ginu djeca, mladići se vraćaju kući zauvijek osakaćeni. Kako da kažem bilo što što neće zvučati kao deplasirana glupost u trenutku kad se, iz apsolutno neshvatljivih razloga, prijeti Dubrovniku u kojem sam igrala svoju najdražu predstavu, “Gloriju”? Pa ipak, ja ne znam drugačije misliti. Ne mogu u svojoj glavi pristati na rat kao jedino rješenje, ne mogu se natjerati da mrzim, ne mogu vjerovati da će oružje, ubijanje, osveta, mržnja, da će gomilanje zla bilo što ikada moći riješiti. Ne znači li svako pojedinačno intimno pristajanje na rat zapravo i suučestvovanje u tome zločinu, prihvaćanje makar i najmanjeg dijela krivice za taj rat, odgovornosti za nj?

Ja u svakom slučaju mislim, znam i osjećam da je moja dužnost, dužnost naše profesije da gradi mostove. Da ne odustaje od suradnje i zajedništva. Ali ne nacionalnog. Profesionalnog. Ljudskog. I onda kad je najužasnije, kao što je to sada, trebalo bi inzistirati, do zadnjeg daha, na uspostavljanju i održavanju veza između ljudi. To je ulog za budućnost. A ona će valjda jednog dana ipak doći. Ja sam, sa svoje strane, sve do nedavno, bila spremna na sve moguće muke i poteškoće transportno – komunikaciono – financijske vrste, bila sam spremna da 20 sati putujem preko Austrije i Madjarske, a bila bih spremna da podnesem još mnogo luđe i opasnije varijante putovanja, samo da stignem na svoje predstave u dva zaraćena grada, da se točno u pola osam pojavim na sceni sa svojim zagrebačkim ili beogradskim kolegama i da odigram naizmjenično Korneja i Turgenjeva, u ime kontinuiteta svog posla, u ime nečega što će nadživjeti ovaj rat i ovu, meni neshvatljivu, mržnju. I bila bih i dalje spremna da sebe uvijek iznova ulažem kao zalog za neku budućnost koja nas valjda ipak čeka, sve dok me neki strastveni rodoljub doista ne izmasakrira, kao što mi obećavaju. Bila sam spremna i bila bih spremna i dalje na sve napore i užase s tim u vezi, da me odjednom, takvom strahovitom žestinom, nije zapljusnula mžnja iz mog rodnog grada. Užasnuta sam silinom i količinom te mržnje, jednodušnošću osude, činjenicom da baš nitko u mom gestu nije vidio dobru namjeru, obranu integriteta profesije, pokušaj da se makar obrani jedna dobra i lijepa predstava. Ja ionako više nisam imala namjeru nastaviti s igranjem te predstave, što sam naznačila u svom pismu. Bitef kao internacionalni festival, na koji su došli Englezi, Rusi, Francuzi, Belgijanci, među njima i jedan Slovenac, činio mi se vrijedan mog prisustva, tim više što bi moje neigranje značilo izdaju predstave koju sam pod najtežim okolnostima radila za vrijeme devetomartovskih tenkova, svakodnevnih prijetnji vojnim udarom itd. itd. Itd.

Strahovito je tužno biti prisiljen na opravdavanje, a nedjelo ne postoji. Postoji samo očaj, muka i užas. Preda mnom više ne stoje nikakve odluke koje moram donijeti. Sve su odlučili drugi. Oni su odlučili da ja moram zašutjeti, odustati, zamrijeti, oni su mi ukinuli pravo da radim svoj posao na onaj način na koji ja mislim da bih ga trebala raditi, oni su mi ukinuli pravo da dođem kući u svoj grad, ukinuli su mi pravo da se jednoga dana vratim u svoje kazalište i igram svoje predstave. Netko je u to ime odlučio i to da mi treba dati otkaz…

Hvala Hrvatskom narodnom kazalištu, hvala mom kolegi Draganu Milivojeviću koji je taj otkaz potpisao. Znam da mnogi ljudi dobivaju otkaze, da sam ja samo jedna od mnogih, jednostavno višak. Čovjek se stalno pita ima li pravo u ovom općem užasu postavljati svoje malo osobno pitanje. Ja svakako neko vrijeme (koje?) ne mislim igrati ni na jednoj kazališnoj sceni ove raspadajuće, izmrcvarene države. Možda se nije trebalo tako žuriti s otkazom, sve se moglo riješiti samo od sebe. Elegantnije. Pristojnije. Ne tako grubo. Naravno, nije vrijeme nježnosti.

Mira Furlan

Hoće li se netko nakon svega ovoga morati stidjeti? I da li ću to baš biti ja, kao što me uvjeravaju moje kolege po svojim pravovjernim intervjuima? Može li se užasom rata opravdati svaka mala gadost počinjena prema svojem bližnjem? Smije li se prešutjeti nepravda učinjena prijatelju ili kolegi u ime velikog svijetlog nacionalnog cilja? Smije li se u ime osjetljivosti za patnje cijelog jednog naroda ostati neosjetljiv na patnju pojedinca (koji je slučajno isto tako dio tog naroda)? Postavljam ova pitanja svojim prijateljima u Zagrebu koji sad šute, zamjerajući istovremeno šutnju Beogradu. Teško je pisati bez gorčine. Voljela bih da to mogu, jer: “Ljubite neprijatelje svoje”. Voljela bih da svi to možemo. Tu možda leži rješenje za sve nas. Ali se bojim da sam nevjerojatno daleko od Božjeg puta. A on je uvijek put ljubavi. Ne mržnje. Kome zapravo pišem ovo pismo? Tko će ga pročitati? Tko će ga htjeti pročitati? Svi su obuzeti velikih općim stvarima, male pojedinačne sudbine više nisu važne. Koliko ćemo prijatelja izdati da ne bismo počinili veliku, jedino priznatu, nacionalu izdaju? Koliko malih ljudskih izdaja, koliko sitnih podlosti treba počiniti da bi čovjek ostao “čist pred nacijom”?

Žao mi je, moj vrijednosni sistem je drugačiji. Za mene su uvijek postojali i uvijek će postojati samo ljudi, pojedinačni ljudi, i ti neki ljudi (bože, kako ih je malo!) uvijek će u mojoj glavi, bez obzira na sve kataklizme ovoga svijeta, biti izuzeti od svih generalizacija. Ja, na žalost, nikada neću moći “mrziti sve Srbe”, niti uopće shvatiti što to zapravo znači. Ja ću uvijek, valjda do trenutka kad se ljubazne telefonske prijetnje konačno ostvare, svoju ruku držati ispruženu prema nekom anonimnom čovjeku s one “druge strane”, čovjeku koji je isto tako očajan i izgubljen kao ja, koji je isto tako tužan, zgranut i na smrt preplašen. Tih ljudi ima i u ovom gradu iz kojeg pišem ovo pismo, a u koji me odvela moja ljubav, ta stvar koju je u ovom času gotovo nepristojno i spomenuti. Ništa više ne služi kao ispričnica, sve je zgaženo i prezreno, ako nije u direktnoj službi velikog cilja. Kakva ljubav, kakvi brakovi, kakva prijateljstva, kakve kazališne predstave! Odbijam i ne pristajem na takvo osakaćenje sebe same i svog života. Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu “Srbi”, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolske farse u kojoj lete mrtve glave. Tim ljudima, i ovdje i tamo, sada se obraćam. Možda će me netko čuti.

Bez obzira na to hoćemo li živjeti u jednoj, u pet ili pedeset država, dajte da ne zaboravimo na ljude, na svakoga pojedinačno, bez obzira na kojoj se strani ovog našeg zida taj dotični slučajno zatekao. Slučajno smo se ovde rodili, slučajno smo ovi ili oni, pa valjda ima još nešto osim toga? Upućujem ovo pismo u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti. Vjerojatno će poslužiti kao hrana za vječno gladnu propagandnu zvjerku. Možda će ga ipak netko pročitati čistoga srca. Takvom čovjeku ću biti zahvalna – završila je slavna glumica.

Ćerka Milorada Dodika, Gorica Dodik izazvala je buru u Federaciji BiH tvitom u kom kaže da “stranci u BiH zajedno sa muslimanima prekrajaju srpsku istoriju”.

– Stranci u BiH zajedno sa muslimanima prekrajaju nam istoriju, uništavaju tradiciju, obezvređuju veru, podmeću njihove vrednosti pod normalno, izazivaju ratove, raspiruju mržnju. A ovi izdajnici iz SDS i PDP im to sve sprovode u delo – napisala je Gorica Dodik.

Glumica iznela svoje mišljenje o Miki Aleksiću, pa otkrila šokantne detalje poruka koje prima na Instagramu.

Brojna imena srpskog glumišta oglasila su se kako bi komentarisala ono što je već nekoliko dana glavna vest u svim medijima – optužbe na račun Miroslava Mike Aleksića kojeg su Milena Radulović i Iva Ilinčić prve javno optužile za seksualno zlostavljanje, i to u periodu dok su pohađale njegovu školu glume.

Ovim povodom se za MONDO oglasila i Lidija Vukićević koja je iznela svoj stav o situaciji koja je potresla i šokirala Srbiju i istakla da je “besna na one koji su znali, a ništa povodom toga nisu učinili”.

“Meni je to, Mika Aleksić kakav je, to stoji i to neću da ponavljam niti želim. On je takav, pa je takav i sa tim ne možemo ništa da uradimo. Time što ćemo njega da osuđujemo ništa nismo uradili, meni je samo glavni problem društva ljudi koji su znali i koji su se sad javili i kažu ‘pa da, znali smo da je on takav’. Pa kad ste znali, što niste nešto uradili? Zašto ste pustili da deca prolaze kroz sve to?“, započela je Lidija, pa dodala:

“Veoma mi je licemerno to što se priča ‘mi smo to znali, on je takav’… Mene bi bilo iskreno sramota da sam to znala, a nisam rekla niti obelodanila ili nešto preduzela. Dokle ćemo mi više samo da pametujemo, etiketiramo i dajemo zaključke, a ništa da ne preduzimamo? To je sramno! Pogotovo za nekog ko ima neke godine to ne znači ništa, on je takav i takav, to ne znači ništa, iskreno rečeno, pa valjda to kod svakog normalnog čoveka izaziva bes”.

“Druga stvar, ono što mi je isto simptomatično, a to je da li onog trenutka kad upišemo dete u neku obrazovnu instituciju ili u neku instituciju zabavnog karaktera, bilo gde, da li tog trenutka prestaje naša kontrola nad detetom? To mi nije jasno. Znači, ja moju decu mogu da upišem na Sorbonu, ali ću im biti ‘alfa i omega’ celog života. Znači, mogu da budu pametniji ljudi tamo, to ne sporim, ali ne mogu da budu ono što sam ja, ne mogu da zauzmu ulogu majke, nikako! Ne postoji taj čovek na ovoj planeti koji će moći da zauzme ulogu roditelja osim mene. Zato što ga nije rodio, on je deo mene i ja ne mogu da se odričem dela sebe zarad toga što sam dete poverila nekome ko je pametniji, obrazovaniji ili ne znam šta više od mene. Kamoli kod jednog Mike Aleksića!”, rekla je glumica

Lidija je istakla i da je važno da se misli i o narednim generacijama kada je ovakva tema u pitanju.

“Pustite to, hajde da vidimo šta je sa drugim generacijama koje dolaze, kojima će možda opet nešto tako da se desi, koje će opet prolaziti kroz to… Znači apsolutno, apelujem na roditelje da moraju, da nikome danas ne možete do kraja da verujete osim sebi i u osećanja koja imate prema detetu, naravno, govorim o validnim i normalnim roditeljima”, rekla je.

“Interesuje me, da li su ta deca išla kod njega u školu iz doma za nezbrinutu decu pa je on majka i otac? Ja koliko znam nisu. To su sve deca iz porodica gde su postojali i majka i otac. Zašto bi on gradio figuru oca ili majke? Zna se ko je otac, a ko je majka! On je pedagog, a vidimo da nije ni to, a sve pod plaštom da glumac mora da se otvori. Šta mora glumac? Glumac mora da bude jedan vaspitan čovek pre svega, da zna dokle, šta i koliko može! Ne da se pod plaštom glume prikrivaju radnje i opravdanja ‘glumačke slobode’, da vam kažem, opravdanje uvek i za sve može da se nađe, ali je pitanje da li ga treba tražiti baš u svemu. Mene to izluđuje”, nastavila je glumica.

Lidija je objasnila i da smatra da u današnje vreme ljudi previše gledaju sebe i svoje interese, te istakla i da je, po njenom mišljenju to veliki problem društva.

“Ja da sam primetila, da su moja deca išla, ja Miku i ne znam, ali ja bih odmah našla neki priključak kako ću to da razbijem i kako ću da se sa nekim roditeljima dogovorim i da krenemo protiv njega. Odmah istog momenta! Zato ne razumem. Svi gledamo samo sebe i svoje interese. ‘Samo nek su moja deca dobro, šta me briga za druge’, to je apsolutna propast društva! To je ono što mene najviše iritira, te naknadne pameti. Onda se javljaju po novinama, pa kad si video kako te nije sramota da se sad pojavljuješ i da sad optužuješ i osuđuješ? Što nešto nisi preduzeo? To je meni niži nivo, ja ne mogu, zaista me hvata bes. Užasno je zaista šta su te devojčice jadne morale da prožive i prežive, s druge strane sad im treba neko da ih sažaljeva i govori im ‘jedne one, pa mi smo znali, pa on je takav’, šta su pomogli tim devojkama?! Samo onaj ko je nešto pomogao ima prava da se javi, svi ostali su smešni, za mene smešni”, rekla je ona.

Glumica je potvrdila svoju nedavnu izjavu da je na Instagramu dobijala poruke od pojedinih devojčica putem kojih su joj priznavale da su bile žrtve silovanja, te i objasnila na koji način je reagovala.

“Verujte, dobijam od devojčica takve poruke i ja odmah reagujem ili molim da kažu majkama ili tražim da ja razgovaram sa njima. Ne mogu da sedim prekrštenih ruku, stvarno ne mogu. Ljudi mnogo vole da pričaju, dosta mi je teoretičara i moralista koji samo pričaju, a niko ništa da preduzme. To mi je katastrofa!”, rekla nam je Lidija, pa nastavila

“Zaista, mogla bih decu na Jejl, na Sorbonu nema tog profesora koji će ulogu mene da zameni, ako sam znala da ih rodim onda moram da znam i da ih vodim, to je moja dužnost i emocija. Ne možemo tako odgovornost da predajemo drugom, pa da je najsjajniji ko sme da kaže mom detetu da mu je i majka i otac? Pa ja bih odmah na tu rečenicu reagovala! To je pogrešan pristup, postoji način da se dete otvori, držala sam školu glume, roditelji su kukali kada sam je zatvorila. Ja sam sve sa njima pričala, svaki problem pokušavali da rešimo u dogovoru sa roditeljima. Sve može, ali ovo je najpogrdniji mogući način koji je on propagirao, da se tobože glumice otvore da nemaju nikakav sram… Pa ko je čovek bez sramote? Mi moramo da znamo da se postidimo i posramimo, pa onda govorimo o čoveku”.

Lidija je dodala i da je i sama prolazila kroz situacija u kojima su, kako je rekla, “hteli da je oslobode”, te objasnila da je zbog takvih uvek sa sobom vodila kontrolora.

“Nemojte da mislite, i ja sam prolazila kroz neke situacije gde su isto kao hteli da me ‘oslobode’, pa je bilo na usmenom razgovoru ‘Lidija, zašto imaš kontrolora?’. Ja sam odmah odrično odgovarala. Naravno da imam kontrolora i imaću ga do kraja života i imala sam ga i imama ga i zato trajem. Mora da se pođe od sebe. Šta, što da se ne skinemo svi goli pa da sutra šetamo ulicom? To je oslobađanje, mislim to je preuzelo neke druge konotacije, a nismo kadri prvom komšiji da pomognemo, a samo pričamo”.

“Ako iza vas stoje neka dela, onda možete da pričate, a ako znate lepo da upakujete da biste se pojavljivali u novinama, pa to je sve smešno, a ja sam pametno rekla da je on kreten, kao da mi to ne znamo. Tako da sve nešto u uvijenoj formi. Niko nije rekao kako da se reši problem, nego samo koliku kaznu treba da dobije. On će da bude kažnjen, pa će biti, ali ajde da spasimo drugu decu. Pustite njega, ajde da vidimo šta je centar i šta treba da se dešava i popravlja u ovom društvu, da vidimo kakav odnos prema deci treba da imamo. Ne možemo da prepustimo decu, ‘e dobro, sad sam skinuo obavezu, upisao sam dete u muzičku školu, pa neka se oni bave ja plaćam’, je l’ tako treba da bude? Ne razumem, stvarno ne razumem!”, zaključila je.

Informer je došao u posed fotografije koje je nastala tokom juna 2013. godine, a na njoj je zabeležen završetak kursa u školi glume Miroslava Mike Antića. Podsetimo, glumica je u ispovesti rekla da se prvi napad odigrao novembra 2012. godine, dakle nekoliko meseci pre nastanka ove fotografije

Na slici je i Milena Radulović koja je optužila poznatog reditelja Miroslava Miku Aleksića za silovanje.

Osim njih, vide se i Aleksićeva supruga Biljana Mašić, ostali polaznici, kao i asistent Ivan Zarić.

Učitelj glume Mika Aleksić osumnjičen je da je godinama zlostavljao svoje učenice.

Trenutno se nalazi u pritvoru, koji mu je određen nakon što je glumica Milena Radulović javno iznela detalje torture koju je doživela na njegovim časovima.

Glumica Milena Radulović je prva javno optužila Miroslava Aleksića, a prema njenim tvdnjama, on ju je silovao kada je imala 17 godina, a navodni zločin se ponavljao

– Ne vidim da bih imao pravo bilo šta da komentarišem o slučaju Miroslava Aleksića, zbog pretpostavke nevinosti, ali kao otac jednog ženskog deteta ne mogu da ne kažem da ne postoji ništa odvratnije od tog nedela – rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, odgovarajući na pitanje novinara o slučaju profesora glume Miroslava Mike Aleksića, kog je glumica Milena Radulović pre nekoliko dana prijavila zbog silovanja.

On je rekao da je država uradila sve što je mogla, ponašala se odgovorno, ali istakao da nema prava da posebno komentariše i meša se u rad nadležnih institucija.

Kao što je poznato, glumica Milena Radulović prva je javno optužila Aleksića, a prema njenim tvdnjama, on ju je silovao kada je imala 17 godina, a navodni zločin se ponavljao.

Miroslav Mika Aleksić (68), vlasnik čuvene škole glume, uhapšen je u nedelju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivična dela silovanje i nedozvoljene polne radnje, a posle saslušanja u tužilaštvu, određen mu je pritvor od 30 dana.

On se sumnjiči da je u periodu od 2012. do 2020. godine u prostorijama škole glume u Beogradu, čiji je vlasnik, seksualno uznemiravao 5 svojih učenica.

Posle Milene, Aleksića je prijavilo još devojaka, a MUP je, s obzirom na to da postoji sumnja da ih je bilo više, apelovao na sve žrtve da to prijave u prostorijama Policijske uprave za grad Beograd, Bulevar despota Stefana 107.

Za krivično delo silovanja i seksualnog uznemiravanja žrtve dok je bila maloletna, Krivičnim zakonikom zaprećena je kazna od 5 do 15 godina zatvora. Zakon pravi razilku između maloletne osobe i deteta, kojim se smatra osoba do 14 godina starosti.

Baja Mali Knindža već decenijama je na muzičkoj sceni i stvorio je niz hitova, među kojima su najpoznatije one patriotske koje mnoge gađaju u srce

Baja Mali Knindža, Foto: printscreen

Pevač je gostovao u emisiji “Muzički specijal” na Hepi televiziji i tom prilikom izvodio je svoje popularne pesme. Ono što nije očekivao je da će se tokom emisije uključivati njegove kolege koje će javno govoriti o tome šta misle o njemu.

Ćana se među prvima uključilila i otkrila da je Baja veliki boem i fantastičan prijatelj, da je stvorio mnoge karijere. Rekla je i to da obožava pevača i da ga smatra svojim bratom.

Pevač Jovan Perišić takođe se uključio u program i poručio:

– Baji ću uvek biti zahvalan jer mi je pomogao na početku karijere i napisao brojne hitove. Sjajan je prijatelj, omiljena njegova pesma mi je Božić. Te pesme će večno trajati – poručio je Jovan, na šta se Baja nadovezao:

– Perišiću sam uradio prva tri albuma. Tada kada se pojavio bio je mlad dečkić. Moja sestra i ja smo mu napisali pesme koje i dan danas traju. Hvala mu što pamti da sam mu pomogao, to govori o tome kakav je čovek – rekao je pevač.

Nakon ovog uključenja Baja Mali Knindža se toliko rastužio da je jedva zadržao suze, a gledaoci pored malih ekrana su mogli da vide koliko mu je taj trenutak bio emotivan.

Iako je žena bila blizu porođaja, nije joj još uvek bio termin.

Ginekolozi GAK ”Višegradska” izveli su pravo čudo – uspešno su porodili ženu koja je tokom porođaja imala snažan infarkt miokarda!

Kada je prof. dr Saša Kadija, ginekolog u GAK ”Višegradska”, došla u nedelju na celodnevno dežurstvo, nije ni slutila kakva drama je očekuje tog dana.

– Tog jutra pozvale su nas kolege iz Urgentnog centra zbog pacijentkinje koja ima masivni akutni infarkt miokarda, a koja je trudna – počinje priču prof. dr Saša Kadija.

Iako je žena bila blizu porođaja, nije joj još uvek bio termin. Međutim, kada je ekipa iz GAK-a stigla, videli su da je pacijentkinja već počela da se porađa. Da situacija bude još komplikovanija, ova žena je bila na jakoj terapiji protiv zgrušavanja krvi.

– Ta terapija je dodatno ugrožavala naš deo posla. Ipak, s obzirom na to da je ušla u porođaj, morali smo odmah da reagujemo – priča prof. Kadija.

U sledećem momentu, pred lekarima se našao nesvakidašnji izazov – na krevetu je sedela pacijentkinja koja nije mogla da diše, a zbog popuštanja srca imala je vodu u plućima. Mogućnost prirodnog porođaja sa napinjanjem je potpuno odbačena, te su doktori morali da se odluče za najrizičniju opciju.

– U momentu donošenja odluke za carski rez ona je bila životno ugrožena. Prvi razlog je masovni, sveži infarkt miokarda. Obično je potrebno da pre operacije, a posle infarkta, prođe tri do šest meseci. Ovde nismo imali tu mogućnost. Drugi faktor rizika bila je i antikoagulantna terapija koju su kardiolozi morali da primene – pojašnjava prof. dr Kadija.

Bolnica, Foto: Alo!/Nenad Vujanović

Pored teške odluke lekara da porode pacijentkinju putem carskog reza, problem je bila i anestezija koja je morala biti krajnje specifična za trudnicu koja u momentu porođaja ima infarkt miokarda i čije srce konstantno popušta.

– Iz GAK-a je otišla cela ginekološko-hirurška ekipa, neonatolozi sa svom pratećom opremom i pedijatrijskim sestrama, a od kuće je došla i naša načelnica anestezije prof. dr Tatjana Mostić – ističe prof. dr Saša Kadija.

Carski rez je trajao pola sata i porodilja je, na sreću, izbegla očekivani enormni gubitak krvi. Paradoksalno, i nakon porođaja njen život je i dalje bio ugrožen.

– Kada se trudnoća završi, smanji se pritisak na srce, zahtevi organizma postaju potpuno drugačiji, ali se te promene dešavaju dosta naglo i onda je to dodatni rizik po porodilju. Nakon porođaja, ona je ostala u Urgentnom centru, a mi smo je svakodnevno obilazili. Na sreću, i mama i beba su bile dobro – kaže prof. dr Saša Kadija.

Više žrtava ispričalo u policiji da ih je Miroslav Mika Aleksić snimao i terao da se gledaju na ekranu dok ih je on seksualno zlostavljao

Miroslav Mika Aleksić snimao je pojedine devojke dok ih je seksualno zlostavljao u svojoj kancelariji, saznaje Informer.

Profesor glume ubeđivao je svoje žrtve da tako “vežbaju kadar” za erotske scene, bez kojih neće moći da se probiju u svetu filma, bez kojih neće moći da se probiju u svetu filma!

Kada bi završio sa iživljavanjem, Mika bi nesrećne devojke, kako one kažu, “blagosiljao” i rekao bi im: “Sada ste se sjedinile s Bogom!?!”

Policiji se, kako Informer saznaje, do sada prijavilo tridesetak devojaka koje su optužile Miroslava Miku Aleksića da ih je u poslednjih 12 godina seksualno zlostavljao u školi u školi glume “Stvar srca”.

“Svedočenja tih devojaka, koje su sve bile maloletne u vreme kad su zlostavljane i silovane, šokirala su inspektore. Iskazi nekoliko devojaka su skoro istovetni , što ukazuje da je Aleksić koristio iste metode kako bi manipulisao učenicama i tera ih na seks i bludne radnje.

One su ispričale da ih je Mika zaključavao u svoju kancelariju, u kojoj su bili kamera i monitor. Profesor bi im zatim naredio da se skinu gole i ubedio ih da će ih naučiti posebnim veštinama snimanja erotskih scena kako bi, navodnom njihova tela na ekranu izgledala kao umetničko delo”, kaže izvor.

Prema njegovim rečima, Mika bi postavio devojke ispred kamere, pa bi im objašnjavao iz kog ugla da snimaju gole grudi, pri čemu bi ih dodirivao i mazio po dojkama.

“Aleksić ih je ljubio i lizao po telu, sve vreme ubeđujući učenice da se fokusiraju na kadar i kameru. Takvom manipulacijom im je zapravo skretao pažnju i neke od njih u tom trenutku nisu bile ni svesne toga da su zloupotrebljene i seksualno zlostavljane. Bile su uverene da im je profesor zapravo otkriva tajne glumačkog zanata”, kaže sagovornik, i dodaje da Aleksić, po svemu sudeći, nije čuvao snimke zlostavljanja.

Izazvala bes prisutnih!

Gošća Jovane Joksimović u emisiji Uranak bila je glumica Milena Pavlović Čučilović, koja je tom prilokom pozvana da govori o slučaju koji je trenutno zaokupio pažnju javnosti, a reč je o slučaju Milene Radulović, koja je optužila svog bivšeg profesora Miroslav Mika Aleksića za seksualno zlostavljanje. 

Glumica je na samom početku izlaganja rekla da je bila u Mikinoj školi, ali da je u tom periodu bila veoma nežna i nesigurna i da joj njegov strogi način nije odgovarao, zbog čega je često napuštala školu i ponovo se vraćala, ali da on nije imao problem sa time da je primi nazad. 

Nakon ovoga je rekla nešto što je šokiralo mnoge, da je i sama bila žrtva, ali žrtva mobinga od strane svojih kolega koji su sada kako je to ona rekla najglasniji na mrežama povodom ovog slučaja. 

UranakFoto: Youtube printscreen/K1 Televizija

– Ja tačno znam neke ljude koji su na javnim mestima podržali Ivin i Milenin iskorak, koji je zaista dobar, ali ne treba da se zloupotrebi. Mislim da se ovo zloupotrebljava, otišlo je u širinu, ljudi su preterali, skreće se pažnja sa nekih bitnijih stvari – rekla je glumica. 

– Zar ne mislite da je ovo važno – pitala je voditeljka. 

– Ne mislim da nije, ali ovakve stvari se koriste da bi se nešto drugo sakrilo – rekla je glumica. 

– Mika jeste bio surov. Prijateljica me je podsetila da nam je jednom tražio da se skinemo u gaćice i brus u garderobi pred drugim dečacima. Danas to neki rade, garderobe su potpuno spojene nekad, svi se presvače svuda, ali mislim da to nisu te godine bila za to – ispričala je glumica događaj koji joj je prepričala prijateljica koja je takođe bila u Mikinoj školi, ali se glumica ne seća ovog događaja. 

– Ja ne bih svu ljagu svukal na Miku Aleksića, neko mora da stane u njegovu odbranu – rekla je Milena. 

– Ne razumem vas – rekla je Jovana. 

– Nismo mi ti koji treba da sudimo – rekla je Milena, a zatim se u emisiju uključio Momčilo Otašević koji je bio veoma besan zbog ovog izlaganja. 

Celo izlaganje pogledajte na videu.