Month: January 2021

Njen životni put nije bio nimalo lak

Život je, od trena kada se rodila te 1997. godine, bio surov prema Mili Petrović Stanković iz Bečeja. Rođena je sa samo 750 grama a kao bebi joj je ustanovljena cerebralna paraliza. Njen životni put nije bio nimalo lak – od trena kada se susrela ne samo sa bolešću, već i sa sredinom koja je bila surova prema njoj od dana kada je svojim patikicama prvi put kročila u vrtić, pa sve do momenta kada joj je preminuo sin Dušan.

Na tom trnovitom putu koji je od nje danas stvorio jaku mladu ženu, sposobnu, punu ideja, sa spiskom ciljeva koje planira da ostvari u budućnosti, prošla je kroz najrazličitije nemire i strahove: borbu da ne završi u kolicima, psihičko i fizičko nasilje, torture od strane vršnjaka, pokušaj suicida i osećaja da je uvek ona za nešto kriva.

– Moji roditelji su me štitili, nisu mi nikada pričali da imam cerebralnu paralizu. Teško je kada sa 6 godina shvatiš da imaš tu bolest. I dan danas se jako živo sećam tog prvog dana u vrtiću, bio je jako traumatičan. Imala sam haljinicu, mama me je vodila. Kada sam ušla u prostoriju, svi su me čudno gledali zbog čega sam se osetila jako neprijatno. Bilo je i ruganja i gurkanja, bacanja igračaka… Plašili su me da mama neće doći po mene… – priseća se Mila.

Maltretiranje je nastavljeno i u osnovnoj školi.

– Bilo je svega, i fizičkog i emocionalnog, i psihičkog nasilja. Kada sam završavala osnovnu školu, pomišljala sam na suicid jer više nisam mogla to da izdržim – kaže mlada Bečejka.

Zato ju je put naveo na specijalnu školu “Dr Milan Petrović” u Novom Sadu.

– To mi je bila jedna od najdivnijh odluka u životu. Nisam mogla više kroz isto da prolazim, počela sam da pomišljam na suicid. Ali onda sam u toj školi dočekana sa pristupom kakav nikad u životu do tad nisam imala. Jednom od svojih profesora sam kasnije predložila da organizujemo i tribine o sprečavanju vršnjačkog nasilja. Na kraju mnogih tribina su se oni koji su vršili nasilje izvinjavali svojim drugarima koje su maltretirali. Smatrala sam da ako i jednu glavicu promenim, promenim percepciju… nešto sam postigla – iskrena je Mila.

Sada studira socijalni rad u Novom Sadu, na trećoj je godini, a želja joj je da posle osnovnih, upiše i master studije.

– Volela bih da me ima više, da se kloniram kako bih sve postigla: da se posvetim i napuštenoj i bolesnoj deci… a želim i da, posle završenih studija socijalnog rada upišem i kurs za psihoterapiju. Želim da budem majka troje dece i da jedno dete moj suprug i ja usvojimo. Želim da budem socijalni radnik i psihoterapeut – nabraja ona.

Bol koji traje 23 godine

Kako ističe, još kao mala nije želela sebi da dozvoli da završi u kolicima. U banji je vežbala danonoćno kako bi jačala mišiće i usavršavala svoj hod koji je bio izuzetno nestabilan. Iako je bolelo.

– Sam hod, ako je nepravilan, utiče na kičmu. Prilikom hoda se uvek javljao bol. To je bol koji traje već 23 godine – kaže naša sagovornica ističući da jedno vreme, dok je bila u pubertetu, morala da koristi kolica ali je snaga volje u njoj bila itekako jaka, te je opet ustala i stala na svoje noge. Danas se služi štakama i kod kuće radi vežbe uz pomoć svog supruga.

Gubitak sina i pokušaj samoubistva

Pre pet meseci, Mili i njenom suprugu desila se velika tragedija: preminuo im je sinčić Dušan koji je rođen 26. februara 2020. godine.

– Tada mi se srušio svet, a svest suzila i pokušala sam suicid. Nož mi je bio na vratu kada je moj suprug naišao i istrgao mi ga iz ruku. Potpuno sam izgubila smisao života, sve je palo u vodu. Nisam želela ni da ostvarujem sve te svoje ciljeve – priča Mila.

Tada je, kaže, shvatila da nijednu svoju emociju nije proživela već je sve racionalizovala.

– Nisam dopuštala da me išta obuzme, uvek uz neki vojnički stav, nisam želela da dozvolim emocijama da rukovode mnome. Govorila sam sebi: “Hajde, šta se tu izmotavaš” svaki put kada mi je bilo zaista teško. Kada ti premine dete, ne vidiš više ništa. Onda se setiš i vršnjačkog nasilja i tih suza usled plakanja od dva minuta… Kada vidiš svoje dete na obdukcionom stolu… Onda shvatiš koliko si bespomoćan i bedan, osećaš se krivim jer misliš da si ipak nešto mogao da uradiš – drhtavim glasom priča Mila.

Kako kaže, Dušan je aspirirao mleko u pluća kada je imao tri meseca, usled čega je počeo da se guši. Tri meseca se borio za život i na kraju preminuo avgusta prošle godine.

Pomoć psihoterapeuta

Tada je shvatila da nije dobro, i za pomoć se obratila psihoterapeutu.

– Jedna njegova rečenica potpuno me je otreznila, kao da me je trgla. Rekao mi je: “Zar Dušan nije dovoljan razlog da nastaviš dalje?“. Prvo mi je bilo u glavi “Kako ja mogu da nastavim dalje ako mi je dete mrtvo?”, ali sam onda došla u drugu fazu, kada sam se zapitala kakav je on bio, moj sin je bio hrabriša i heroj i pokazivao mi je da ne odustajem – priča Mila.

Kako kaže, tada je shvatila da želi da radi u životu sve kako bi on bio ponosan na nju.

– Svake godine ćemo 26. februara praviti tortu za neko drugo dete, ako mi već ne možemo da se radujemo njegovom rođendanu, da obradujemo nekog drugog. Moj muž je moler, pa razmišljamo i da na taj dan svake godine okrečimo sobu neke socijalno ugrožene osobe, odnosno porodice – priča Mila.

Kako kaže, tim malim gestovima želi da menja nabolje svet oko sebe jer time sve počinje.

Jak zemljotres pogodio Indoneziju. Ima poginulih i povređenih

Prema prvim informacijama, poginulo je najmanje 10 osoba, dok je na stotine njih povređeno u zemljotres u jačine 6,2 stepena po Rihteru koji je sinoć pogodio indonežansko ostrvo Sulavesi.

Zemljotres se dogodio na dubini od 10 kilometara, naveo je EMSC, preneo je Rojters.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je preko svog Instagram profila čestitao rođendan najstarijoj Srpkinji baka Nadeždi koja je napunila 109 godina.

Nadežda Pavlović je najstarija Srpkinja, a predsednik je pre dve godine posetio u njenom domu na Vračaru, nakon što je do njega došao glas da želi da ga upozna.

– Srećan rođendan našoj dragoj baki Nadeždi! Da ste nam živi i zdravi, sve najbolje vam želim! – napisao je Vučić.

Na Instagramu MUP Srbije pojavila se prelepa fotografija šteneta koje je pre nedelju dana doživelo zlu sudbinu na Slaviji, u Deligradskoj ulici, kada ga je sredovečni muškarac, koji je u međuvremenu identifikovan i priveden, toliko jako šutnuo da je na trenutak izgubilo vazduh i ostalo da nepomično leži na trotoaru.

Mučan prizor i snimak koji je počeo da kruži društvenim mrežama zgrozili su građane Srbije. Međutim, malenu je sreća pogledala – ona je u međuvremenu usvojena, ima topli dom u Beogradu i porodicu koja je voli. Mažena je, pažena i sada nosi ime Božana jer joj se zla sreća preokrenula baš na Badnji dan.

Reč je o ženskom štenetu mešanca – bebi od tri-četiri meseca. Sreća u nesreći je ta što je malena i pored jakog udarca prošla bez ozbiljnih povreda iako je šutnuto metar dalje.

Na Instagramu MUP srećan kraj je krunisan prelepom Božaninom fotografijom iz novog doma na kojoj se vidi da je okružena ljubavlju i hrpom plišanih igračaka.

Na svom Instagramu MUP je objavio i da su kolege iz Vrnjačke Banje u saradnji sa beogradskom policijom uhapsili su Predrag S. (47) iz Beograda zbog postojanja osnova sumnje da je izvršio krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja.

Kako se sumnja, on je 5. januara ove godine u Deligradskoj ulici u Beogradu, na trotoaru fizički zlostavljao psa.

Osumnjičenom je određeno zadržavanje do 48 sati nakon čega će, uz krivičnu prijavu, biti priveden Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu.

Za sahranu najmilijih potreban vam je ogroman novac

Kada se svi troškovi uzmu u obzir, sahrana u Srbiji košta najmanje 2.500 evra, a oni koji svojim najmilijima žele da priušte ispraćaj na onaj svet kakav smatraju da im dolikuje neretko uz večeru u restoranima za prijatelje pokojnika plaćaju čak i više.

Prema podacima JKP „Pogrebne usluge Beograd“, koje u svojoj nadležnosti ima 10 grobalja, prosečna cena sahranjivanja je 74.110 dinara. Naime, prosečni troškovi sahrane iznose 36.110 dinara, a pogrebna oprema je 38.000 dinara. Situacija nije mnogo drugačija ni u ostalim gradovima u Srbiji.

Ipak, Republički fond za penzijsko osiguranje daje deo novca za sahranu, međutim, iznos od 37.469 dinara koji je predviđen u te svrhe nije dovoljan ni da pokrije osnovne troškove pogreba.

Lako je kada je u maniru: „Ne pitam koliko košta, samo da se završi”, međutim, malo ko može da priušti dragim ljudima ispraćaj takve vrste, ma koliko želeo da im obezbedi pristojan odlazak na večni počinak.

Bojana Milosavljević (36), koju je majčina smrt zatekla, ispričala je za naš list da je bila šokirana kada se suočila sa procedurom i ogromnim troškovima koje zahteva pogreb.

– Kad vam neko umre, dok ne prođe sahrana, u situaciji ste da samo plaćate. Istina je da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje refundira deo novca, ali sam ja odmah videla koliko je sati i momentalno podigla kredit u banci, u suprotnom ne bih znala kako da pokrijem troškove. Prevoz do groblja, spremanje pokojnika, čitulja, cveće, venci, kovčeg, oprema uz sanduk, sahranjivanje, sveštenik, sve se to plaća – ispričala je naša sagovornica.

Za dokumentaciju preminulog potrebno je izdvojiti do 2.000 dinara, a za spomenik, u zavisnosti od kamena, neophodno je između 120.000 i 200.000 dinara.

Takođe, same cene zakupa grobnica su paprene, pa čak iako se godinama unapred „pripremate”, smrt će vas koštati. U prestonici je tako godišnji zakup grobnice prvog reda 6.149 dinara. Međutim, nije tajna da na centralnim grobljima slobodnih grobnih mesta gotovo i da nema, ali se zato mogu naći u oglasima, po ceni od 1.000 do 2.000 dinara, a mogu ići i preko 50.000 evra za grobnice na „elitnoj lokaciji”

Širom naše zemlje je običaj da nakon sahrane ljudi odu na ručak, a sve veći broj ožalošćenih zakupljuje restoran. Ako je veći broj ljudi na sahrani, u tom slučaju je potrebno izdvojiti ozbiljan novac za restoran. Iako nije tako uobičajeno, oni koji su radi da uz muziku isprate članove porodice ili familije za to moraju da izdvoje najmanje 20.000 dinara. Neke od privatnih pogrebnih agencija nude penzionerima da za života postepeno, u mesečnim ratama otplate svoju sahranu, pa tako za najmanje 100.000 dinara mogu dobiti sve što podrazumeva proces sahrane preminulog.

Kese trombocita, dve dnevno koje je tada primao, za Peđu su bile život koji je dobijao kroz iglu.

Leukemija razara.

Ubija mučnije i od ebole, poput tornada pustoši porodice.

Oni koji uspeju da je prežive, imaju rane celog života. I oni, i njihove porodice. Jedan od onih ljudi koje je leukemija tukla iz najjačih topova je Predrag Slijepčević. 

Za sebe kaže da je na sve potpuno otupeo, jer je četiri puta bolovao od nje. Gazila je njega, njegovu porodicu. Probala da ga uzme. Skidali su ga “grobaru sa lopate više puta”. I uspeo je. Pobedio ju je. Pobedio je crnu pticu zloslutnicu, slomio joj krila. Dao je krila sreći. Odlučio je da živi život, i da ga voli. 

Dao je krila humanosti, jer je dok je bio bolestan, to naučio od jednog čoveka, mnogo mlađeg od sebe. Mladog momka ogromnog srca, jednog Bobana.

Ovo nije priča o bolesti.

Ovo je priča o jednoj velikoj pobedi.

Ovo je priča o nekim novim pobedama koje slede, i priča o najiskrenijem mogućem prijateljstvu.

Moramo najpre početi tamo gde je zapravo, sve i počelo. 

Predrag danas ima 55 godina. Leukemiju je prvi put dobio 2008. godine.

Prvi, ne i poslednji. 

– Dijagnozu leukemije dobio sam 26. juna 2008. godine. Tada sam se lečio devet meseci, to je bila prva leukemija. Posle toga sam je imao još tri puta. Poslednja leukemija završila se 24. aprila 2012. godine.

– Imao sam je, dakle, četiri puta. Kako kažu lekari, to je zapravo jedna leukemija i njena tri relapsa. Primio sam 14 terapija.

Prve simptome, i to da je Peđa loše, shvatila je njegova supruga. Ona ga je poslala i da izvadi krv, a loš rezultat započeo je novo poglavlje u njihovim životima. 

– U Kliničkom sam, pošto su hteli da mi vade krv ponovo, bio danima. Tri dana nisam znao šta mi je. Jedna od doktorki upitala me je u jednom trenutku da li imam brata ili sestru. Kada sam odgovorio potvrdno, rekla je samo “dobro je”. Pitao sam zašto je to dobra vest, a ona mi je rekla “zato što će vam biti potrebna transplantacija, imate leukemiju”.

Peđa je tada poželeo da bude sam. Shvatio je da je teško bolestan, i želeo je samo jedan kutak za sebe, za svoj bol. Mesto gde može da plače. Ali, suze nisu išle.

Suze nisu stigle, a strah je bio tu.

Sutradan je već stigla i njegova prva terapija. 

Terapije koje je dobijao izuzetno su jake. Dobro se seća trenutaka onih neopisivih bolova koje je doživeo, i praga koji je dotakao svaki put kad bi pomislio “izdrži, ne može više da boli”.  A moglo je. Jer ga je razarala. 

Znao je da svakog časa može da umre. Svaki sekund, svaki pokret, sve oko njega bilo je opasnost. 

– Moglo je da se desi da se zakašljem, ili udarim malo jače o krevet dok spavam i da umrem od krvarenja. Ono čega sam se najviše bojao jeste apsurdna smrt,od kašlja. Svaki put sam imao upale pluća i napade kašlja, moglo je da se desi da pukne neki kapilar u plućima, da se ona napune krvlju i ja bih umro punih pluća krvlju, udavio bih se u njoj. Dakle, udavio bi se u sopstvenoj krvi, koja je tada bila potpuno beskorisna.

I zaista, njegova krv bila je potpuno neopotrebljiva. Njegovim venama kao da je tekla voda… toliko je krv koju je imao u sebi bila loša. 

– Svaki put sam bio u aplaziji kada su mi trombociti bili potrebni. Na mene su terapije dosta dobro delovale. One su uništavale kostnu srž, i trebalo je strahovito mnogo vremena da se ona povrati. Dosta dugo sam bio sa trombocitima koji su bili – jedan. To stanje je apsolutno smrtna opasnost najvećeg stepena, ne postoji veća opasnost.

– Trombociti su mi tada bili jedna iako sam primao i po dve doze dnevnom svakog dana. U toku dana su mi davali dve doze ali zbog besa, temperature, bola, ubijali su mi se trombociti, jer, da se razumemo, oni su živa bića. Oni reaguju na sve i oni mogu da žive sedam dana. Ako pacijentima jake temperature ili je jako besan, onda oni umiru. Ja sam sam sebi ubijao te trombocite, jer sam imao temperature po 39, nekad i 40. To je uništavalo te trobocite.

– Živo se sećam dana kada je jedna mlada doktorka mojoj ženi kao radosnu vest posle 5,6 dana trombocita koji su bili jedan, ona je tada kao ogroman uspeh rekla da imamo ogroman uspeh – trombociti su mi uvećani za 100%. Znači, skočili su na dva.

Kese trombocita, dve dnevno koje je tada primao, za Peđu su bile život koji je dobijao kroz iglu.

– Znao sam šta su trombociti i šta oni znače, pokušavali smo i supruga, i prijatelji, pa i ja iz bolnice da tražimo trombocite. Iako sam ja A krvna grupa i deluje da je za nju najlakše naći donore, ispostavilo se da to ipak nije tako. Krvna grupa A ipak nije tako česta, veliki broj ljudi pije lekove, žene su automatski isključene sa liste donora…

Tada se u njegovom životu pojavio Boban, sjajan mladi momak koji je odlučio da mu nesebično pomaže. Davao mu je život, i upravo tako je i nastalo pravo prijateljstvo, ono koje se ne može rečima opisati. Upravo tako je i nastala ova priča, koja bi možda bila tek neka obična priča o bolesti, a postala je priča o vezi koja će trajati – do kraja života. 

– U to vreme je momak koji je bio samo moj poznanik, Slobodan Boban Dragutinović, kada je čuo da sam se razboleo počeo da daje trombocite, a onda on preuzeo brigu traženja donora umesto moje žene. Uradio je za nas kao porodicu neverovatno veliku stvar. Taj stres i ta količina vremena koja je potrebna da se pronađu davaoci, ta količina nerviranja, ljudi koji ne mogu da daju krv, je ogroman. Boban je to preuzeo na sebe i to tako lako radio. Nikad se na njemu nije moglo videti da mu je išta teško. Da se razumemo, nije tako lako dati trombocite. Mora se ići dva puta u Zavod, najpre na testiranje a onda i davanje krvi, gde se sedi na onoj mašini… Davao je Boban za mene krv, čak 14 puta, dao je njegov rođeni brat, a tražio je i donore koji su mi stalno bili potrebni. To su neke stvari koje ostaju duboko urezane u čoveka, i ne postoji ništa što to može promeniti – priča Peđa, i dodaje da je veza koju sada ima sa Bobanom – trajnija od univerzuma. 

Predrag je inače osnovao udruženje Leuka, a otkrio nam je i razloge tog poteza. Tiču se samo jednog čoveka. 

– Počeo sam da sakupljam trombocite iz dva razloga. Prvo, Boban me je naučio šta je prava humanost. Drugi je taj što jedini način na koji ja njemu mogu da vratim sve što je uradio za mene je ovaj – da za druge ljude nalazim trombocite. 

Za davaoce krvi inače se kaže da su humani ljudi, a za one koji daju trombocite – najhumaniji. Seća se Peđa još ljudi, osim Bobana, koji su mu pomagali. 

– Jedan čovek, iz Šapca je one 2012. godine, kada su bile najstrašnije mećave, krenuo iz svog grada za Beograd da mi da trombicite. Seo je u autobus po tom nevremenu, u četiri sata ujutru. Putovao je po mećavi 3,4 sata, došao, probio se nekako do Zavoda, dao trombocite za mene, a onda se ostatak dana vraćao kući. I to samo da bih ja dobio trombocite. I sada jedino pitanje koje ja mogu da postavim jeste – kako se vraća nekome jedna takva usluga? Šta je to što ja mogu da uradim pa da kažem da sam ja tim ljudima vratim taj dug? – pita se Peđa. Zato čovek koji je četiri puta pobedio leukemiju, i svoju lekciju iz humanosti naučio od mnogo mlađeg od sebe danas, svakog dana, ima jednu misiju – da svakom pacijentu nađe donora trombocita. 

Peđa zna da je Boban uvek tu, i obrnuto, Boban zna da je Peđa uvek tu za njega. 

Boban je inače, kako nam je tokom ovog razgovora rekao, i ranije bio davalac krvi. Davao je krv i kad treba, a i onda kad ne treba, odlazio bi u Zavod dobrovoljno. 

– Kad sam čuo da je suprug moje učiteljice nemačkog jezika iz osnovne škole bolestan, uopšte nije bilo pitanje da li ću se uključiti u akciju. Podrazumevalo se, i samo se desilo. U to vreme, kada god sam stupio u kontakt sa nekime, sedeo u kafiću, uvek mi je redosled pitanja bio sledeći “ćao, kako si” pa “koja si krvna grupa”. Na Voždovcu su me zvali vampir – uz osmeh se seća Boban, a potom nastavlja priču o svom drugu… 

– Nije mi ništa bilo teško, i nije postojala dilema da li ću pomoći. Shvatio sam to kao nešto što mora da se odradi, on ne može jer leži u bolnici, i da neko mora da mu pomogne da bi živeo. I danas je živ, hvala Bogu, i tu je da pomaže ljudima. U toj misiji možemo da nastavimo zajedno – kaže ovaj sjajni momak. 

Za sve one koji ne znaju šta je leukemija, i koliko je to opaka i podmukla bolest… Svakih 35 sekundi jedna osoba na svetu sazna da ima neki hematološki malignitet. Jedan od njih je i leukemija – malignitet ćelija krvi i koštane srži. Može da bude akutna i hronična.

U Srbiji, više od 800 osoba svake godine oboli od nekog oblika leukemije, pokazuju podaci Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije Dr Milan Jovanović Batut.

„Od ovog broja 22 odsto – 183 osobe – činile su akutne leukemije, a 78 odsto – 650 osoba – hronične leukemije”, piše BBC na srpskom, a prema informacijama dobijenim od Instituta za javno zdravlje.

Akutna leukemija počinje naglo i brzo se razvija.

Jedna od ključnih tačaka na putu lečenja pacijenata koji su dobili ovu strašnu dijagnozu jeste primanje trombocita. 

Ovo je potrebno da znate o davanju trombocita, a znatno se razlikuje od davanja krvi. 

Mnogi dobrovoljni davaoci krvi odazivaju se na apele za davanje trombocita osobama obolelim od leukemije, raznih karcinoma i pacijentima kojima se obavljaju transplantacije, ali se iznenade kad ih u Institutu za transfuziju zatekne procedura na koju nisu navikli.

Naime, separatisanje trombocita iz krvi drugačiji je metod od klasičnog davanja krvi.

– Trombociti ili krvne pločice su mali delovi krvnih ćelija koji imaju ulogu u zaustavljanju krvarenja. Metod izdvajanja trombocita iz krvi dobrovoljnih davalaca naziva se trombocitafereza – procedura koja se obavlja pomoću aparata, separatora krvnih ćelija. Postupak traje sat do sat i po, a izgubljeni broj trombocita kod osobe koja daje krv obnovi se za dva do tri dana.

Proces trombocitafereze, kao i davanje krvi, potpuno je bezbolan, a igla se ubada u potkožne vene pregiba lakta, gde je on najmanje bolan. Jedini uslov je da osoba bude potpuno zdrava, kao i da nije konzumirala alkohol i lekove 24 sata pre separacije trombocita. Punoletne osobe do 60 godina starosti i telesne mase preko 60 kilograma mogu davati trombocite jednom u dve nedelje ili 24 puta godišnje.

Takođe, važno je znati da je jedan od najsigurnijih načina da do recidiva leukemije ne dođe transplantacija koštane srži. 

Ukoliko oboleli pacijent nema srodnog donora koštane srži, u Registru se traži nesrodni donor. 

Raskinuli su zbog razlike u karakterima

Folk zvezda Svetlana Ceca Ražnatović nakon smrti supruga Željka Ražnatovića Arkana dugo godina u javnosti nije pokazivala emotivne partnere, sve do 2009. godine kada je napravila presedan.

Tada je javno priznala da je u ljubavnoj vezi sa nekadašnjim manekemom Vladimirom Cvetkovićem Cveletom. Ceca je priznala da ju je na prvom mestu privukao njegov fizički izgled, a potom i sve ostalo.

Ceca i Cvele su se zabavljali oko šest meseci, a nakon raskida pevačica je rekla za Stori:

“Razišli smo se zbog nepomirljivih razlika u karakterima, ali uz dogovor i bez ružnih reči. Desilo nam se ono što se dešava i drugim parovima, tako da u našem raskidu nema ničeg senzacionalističkog. Ostaćemo prijatelji, a sačuvaću samo lepe uspomene na vreme provedeno sa Vladimirom, jer drugačijih nije ni bilo”.

Sa druge strane, Vladimir je otkrio šta mu je smetalo u vezi sa Ražnatovićkom.

“Ceca ne voli mnogo da se kreće, pa većinu vremena provodi kod kuće. Nije avanturista po prirodi kao ja”, priznao je on.

Nakon kraha ove ljubavne priče Cvele se tek ponekad pojavljuje u medijima. On je već godinama vlasnik klinike koja se bavi transplatacijom kose, o čemu priča u televizijskim emisijama.

On danas ima 45 godina i još uvek izgleda vrlo atraktivno – mišiće ima takve da mnogo mlađi momci mogu da mu zavide.

Kako je avanturističkog duha, Vladimir često putuje, što se može videti po fotografijama koje objavljuje na društvenim mrežama.

Otac monstrum iz Kolorada, Kris Vats (34), služi doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva supruge, dve ćerke i nerođenog deteta. Kris je pre dve godine u uznemirujućem pismu otrkio je kako je devojčice “ubio dvaput”

Kris Vats (34) do detalja je opisao kako je pokušao da uguši svoje dve ćerke Belu (4) i Selest (3), pre nego što je zadavio trudnu suprugu Šanan u njihovom domu u Koloradu.

Međutim, nakon pokušaja ubistva, devojčice su se probudile, u modricama i istraumirane. O ovome Kris nije govorio policiji, ali je napisao u pismu koje je poslao Šerilin Kendl, sa kojom je počeo da se dopisuje otkad je u zatvoru.

 Jutro, 13. avgusta. Prvo sam otišao u sobe devojčica, pre nego što smo se Šanan i ja posvađali. Prvo sam otišao u Belinu pa u Selestinu sobu, i uzeo sam njihov jastuk sa kreveta (da ih ubijem). Zato je uzrok smrti bio gušenje. Nakon toga sam se vratio u krevet i počeo da se svađam sa Šanan. Nakon što se Šanan onesvestila, Bela i Selest su se ponovo probudile. Nisam siguran kako se to desilo, ali bile su budne. Beline oči bile su modre, a obe devojčice su izgledale kao da su prošle kroz traumu – napisao je on.

U pismu je priznao da je ubistva planirao već neko vreme.

– 12. avgusta, kada sam stavio devojčice u krevet, znao sam da je to poslednji put. Dan ranije znao sam šta će se dogoditi i ništa nisam uradio da to zaustavim – priznao je on.

Takođe je priznao da je ženi dao snažan lek protiv bolova u nadi da će izazvati pobačaj, verujući da će tada moći biti sa svojom ljubavnicom Nikol.

– Mislio sam da bi bilo lakše biti s Nikol ako Šanan nije trudna – napisao je.

Prisetio se i trenutka kada su njegove ćerke, nakon prvog pokušaja ubistva, ušle u njihovu sobi i videle ga kako njihovu majku zamotava u posteljinu. Pitale su ga šta nije u redu sa njihovom mamom, a on im je odgovorio kako se ne oseća dobro.

– Devojke su samo trčale po kući i gledale me s uplašenim pogledima na licima. Bela je počela da plače, a Selest da jauče. Kakva je to bila noćna mora – napisao je on.

Rekao je kako ga je preplavio osećaj besa što su još uvek žive.

Potom se odvezao sa telom supruge, umotanog u vreće za smeće, i sa ćerkama u kolima do udaljenog naftnog polja u vlasništvu njegovog tadašnjeg poslodavca.

Vozio se skoro sat vremena do mesta gde je ponovo ubio svoje ćerke.

– Bacio sam Šanan na zemlju, a onda sam se vratio do vozila i ćebe koje je držala Selest, stavio sam joj preko glave i ugušio je – napisao je.

Zatim je opisao kako je ubio Belu, koja je gledala kako ubija njenu mlađu sestru i baca je u rupu.

– Od sve tri, Bela je jedina koja se borila. Do kraja života čuću njen mekani glas kako govori: “Tata, ne!” Znala je šta joj radim. Možda nije razumela smrt, ali je znala da je ubijam – napisao je Vats.

Pismo su deo knjige “Pisma od Kristofera”, koja je objavljena 7. oktobra 2019. godine.

Drug je osumnjičen za zločin – dozivao pomoć i vikao “izdrži ,izdrži”

Policija ispituje da li je I. T. (22) ubio upravo drugar koji je bio uz njega dok je krvario i dozivao pomoć!

Trifunović je preminuo nakon što je nekoliko sati nakon dočeka srpske Nove godine, uboden nožem u grudi na Novom Beogradu, nedaleko od zgrade u kojoj živi.

Policija je munjevitom akcijom uspela da uhapsi 20-godišnjeg osumnjičenog za ovaj zločin.

Dozivao pomoć i vikao “izdrži”

Ubijeni Ivan nije imao kriminalni dosije, a postoji sumnja da je motiv napada bila svađa koja se dogodila na žurki na kojoj je bio, a koju je on napustio oko dva sata ujutru.

Nezvanično, osumnjičeni za ubistvo je navodno drugar koji je sa ranjenim Ivanom dozivao pomoć i vikao “izdrži”.

Kada ga je ubo shvatio je šta je uradio i počeo paničnio da doziva pomoć i očajnički mu viče “izdrži, izdrži”.

“Na kameri se vidi kako otac silazi da vidi gde mu je sin. U tom momentu se vidi kako jedan mladić beži sa lica mesta. Međutim, nedugo zatim se vraća. On i otac Trifunovića ubacuju ga u automobil i voze u bolnicu. Ranjeni Ivan bio je živ na putu do bolnice, ali tada je iskrvario i preminuo”, kaže izvor.

Lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali, nažalost, nisu uspeli.

Nije imao dosije

Otac ubijenog Ivana je potvrdio da je njegov sin bio na dočeku Nove godine u kraju. “Vratio se kući oko pola tri. Nešto kasnije zazvonio mu je telefon i on je izašao iz stana. Nakon nekog vremena našao sam ga na stazi, pored njega je bio njegov drug, držao ga je i vikao mu: “Izdrži!”. Zajedno smo ga ubacili u automobil i prevezli u Urgentni centar”, rekao je nesrećni otac, slomljen od bola, i dodao da veruje da će policija utvrditi sve detalje tragedije jer on ne zna ko mu je i zašto ubio sina, i to na oko 500 metra od kućnog praga.

U blizini ubijen Jukić

Kraj u kom je juče ujutru ubijen mladić, kako kažu komšije, nažalost, poznat je po problematičnim mladićima koji imaju veze s navijačima, ali i s narko-dilerima.

“Nedaleko odavde, kod broja 98, ubijen je Demir Jukić (18), za koga se pričalo da je bio navijač Partizana. Na njega je napadač u junu 2017. godine u Ulici Dr Ivana Ribara 98, preko puta Bloka 45, pucao iz pištolja i ranio ga u stomak. Prevezen je u bolnicu, gde je više puta operisan, ali je preminuo. Tada se pričalo da je motiv zapravo bio obračun navijača FK Crvena Zvezda i FK Partizan”, rekao je jedan od komšija.

Sin je imao decu sa svojom ženom, dok je čak i njegov otac dobio dete sa njom – to je ispričao prvi komšija iz tog sela

U današnjici se dešavaju razne životne priče, tako da i ova ima istinit događaj, što je neverovatno, ali život je takav nepredvidiv.

Ovo se dogodilo u jednom gastrabajterskom selu, gde se i moglo očekivati takvo nešto, da otac oženi ženu svoga sina.

Sin je imao decu sa svojom ženom, dok je čak i njegov otac dobio dete sa njom – to je ispričao prvi komšija iz tog sela. Pre nekoliko godina, ova porodica koja je radila po inostranstvu, želela je sina da oženi u najboljem stilu, kako njima i priliči, odmah nakon nekoliko meseci snaha im je rodila prvo muško unuče.

Sin je morao da se vrati nazad za inostranstvo, pa je planirao da čim mu sin malo poraste, oboje dođu tamo da žive, ali dogodilo se to što jeste.

Nakon njegovog odlaska, njega supruga se zbližila sa ocem, pa se između njih rodila velika ljubav, nakon čega je podnela papire za razvod.

Nakon toga, sin se vratio i odmah je došlo do svađe. Ali njih dvoje nisu odustajali od svoje ljubavi, gde su se iselili i uzeli sebi drugu kuću.