Month: January 2021

Najveća balkanska zvezda Svetlana Ceca Ražnatović (46) kako saznajemo, već neko vreme je u emotivnoj vezi sa Bogdanom Srejovićem (38) iz Beograda!

Kada je Ceca u pitanju, reč je o vesti koja je prava ekskluziva, posebno ako se zna da ona retko otkriva detalje iz svog privatnog života.

Prema rečima izvora bliskom paru, upoznavanje se desilo na rođendanu Cecine prijateljice, a posle nekoliko nedelja druženja, započeli su romantičnu ljubavnu vezu.

– Na rođendanskoj večeri u jednom prestoničkom restoranu se desio prvi susret Cece i Bogdana. A potom su se preko zajednočkog prijatelja videli nekoliko puta, gde su se rodile simpatije. U samom početku su se krili daleko od očiju javnosti i kretali samo među najužem krugom prijatelja. Međutim, od Nove godine su počeli i zajedno da izlazi u javnost, čemu svedoče i ove paparaco fotografije nastale u jednom beogradskom restoranu, a pre toga ovaj par je viđen na Jahorini gde su sa društvom uživali u zimskim čarolijama… Naravno, da Cecin odlazak na Jahorinu nije prošlo nezapaženo, a samim tim ni misteriozni muškarac od kojeg se nije odvajala – otkriva izvor koji je do detalja upućen u ljubavnu vezi Ražnatovićeve.

Inače, Bogdan je dugi niz godina u ugostiteljstvu i veoma je uspešan u svom poslu. Iz njegove emotivne prošlosti, svakako treba pomenuti da iza sebe ima brak, razveden je skoro pet godina, a ćerka Iskra mu je centar sveta, te na njegovom Instagram profilu možemo videti veliki broj zajedničkih fotografija.

Ovim povodom kontaktirali smo Cecu, te smo joj tom prilikom naveli sve informacije koje posedujemo o njenom emitovnom životom, na šta nam je ona odgovorila:

– Ne želim da komentarišem svoj privatni život. Doviđenja – kratko je izjavila Ceca.

Tragedija koja se 4. januara dogodila u Nišu, kada je Nemanja Stamenković iz Beograda audijem usmrtio dvanaestogodišnjeg Andreja Prekljušaja i Dejana Ilića (48), zavila je u crno dve porodice. Majka stradalog tinejdžera smogla je snage da progovori.

Neutešna zbog smrti jedinca, Andrejeva majka Aleksandra Kostadinović jedino je smogla snage da za “Srpski telegraf” kaže da zakon mora biti oštriji prema bahatim vozačima da bi se divljanje po ulicama adekvatno sankcionisalo i suzbilo.

– Smrtne ishode u nesrećama trebalo bi isključivo i jedino tretirati kao ubistva u kažnjavanju nesavesnih vozača! Moj sin je ubijen i počinilac mora biti adekvatno kažnjen – rekla je za “Srpski telegraf” Aleksandra, koja je neprestano pod sedativima zbog neopisivog bola zbog smrti sina.

Da sve bude tragičnije, Andrejeva majka je pre tri godine ostala iznenada bez supruga, koji je preminuo u snu.

Vozaču preti osam godina

Prema sadašnjem zakonu, Nemanji Stamenkoviću preti kazna zatvora do osam godina. Njemu je određen pritvor do 30 dana po dva osnova: zbog uticanja na svedoke i uznemiravanja javnosti.

Advokat za saobraćajno pravo Emin Dešević kaže da bi teška dela protiv bezbednosti u saobraćaju zakon morao oštrije da tretira i da ih posmatra kao ubistva.

– Ovo je definitivno teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaju. Kod nas u našem pravosudnom sistemu ovakva dela se kvalifikuju kao saobraćajna dela, znači, ne kao ubistva, nego se kvalifikuju, vode i procesuiraju kao posebna dela iz oblasti saobraćaja, koja su sama po sebi mnogo lakša i ne smatraju se kao pravi delikti, ne kao prava krivična dela, već kao sporedno zakonodavstvo, tehnička greška i slučaj – rekao je Dešević, ističući da je javnost revoltirana zbog blagih kazni bahatim vozačima.

Podsetimo, Nemanja Stamenković, koji je u Nišu bio kod dede i babe tokom novogodišnjih praznika, 4. januara oko 20.40 je, prema rečima očevidaca,vozio brže od 150 kilometara na sat u Bulevaru Medijana, izleteo s kolovoza i na trotoaru udario Andreja Prekljušaja, a onda i Dejana Ilića. Trag koji su ostavili točkovi audija pokazali su da je čak oko 150 metara vozio van kolovoza dok se nije zaustavio.

“Ogromna brzina”

Svedoci tragedije govore da se vozilo kretalo ogromnom brzinom i da Andrej i Dejan nisu imali nikakvu šansu da prežive. Dečak je preminuo na licu mesta, a vozilo ga je od siline udarca prebacilo preko dva metara visoke ograde vodovoda, dok je Ilić od zadobijenih povreda preminuo odmah po prijemu u Klinički centar Niš.

Porodica stradalog dečaka neko vreme nije znala da je poginuo, pa je tragala za njim, čak i preko društvenih mreža.

Istraga je pokazala da vozač audija nije bio pod uticajem alkohola i psihoaktivnih supstanci. Prema nezvaničnim informacijama, s njim u kolima su se nalazile dve maloletne i jedna punoletna devojka.

Nastradali Dejan Ilić (48) bio je aktivista sindikata Sloga i otac troje dece, a Andrej Prekljušaj pohađao je šesti razred škole “Dušan Radović”. Bahati vozač je sin bivšeg policajca, Nišlije Aleksandra Stamenkovića, koji od 2012. sa suprugom u Beogradu ima firmu za transport po Srbiji i za špediterske usluge.

Pozvao ga je telefonom i promenio mu ostatak života

Taksista Majls Brevin (48) iz Ontarija prolazio je sporednom ulicom u centru kada je video jednog starijeg čoveka kako leži u snegu.

Reagovao je kako bi reagovao svaki normalan čovek – pomogao je starcu u nevolji ali nije ni slutio da će mu to promeniti život.

Prethodnih dana mnogo snega je palo u Hamiltonu i Majls je jedva čekao da završi s vožnjom. Praveći jedan od poslednjih krugova po gradu, naglo je zakočio videvši deku u snegu. Bio je u lošem stanju, gotovo se smrzao.

“Nije znao ni kako se zove, izgubio je orijentaciju. Krenuo je da kupi novine i okliznuo se i pao. Odveo sam ga u bolnicu. U kolima je polako dolazio k sebi, ali videlo se da mu treba bolnička nega. Tamo su me pitali ko sam mu ja, rekoh – niko. Običan prolaznik koji pomaže osobi u nevolji. Ostavio sam svoj telefon za svaki slučaj ako im bude trebalo. Malo sam sedeo u holu da vidim da vidim šta kažu doktori, priželjkivao sam da nije životno ugrožen. Potom sam otišao kući, niko mi nikakve informacije nije dao”, rekao je Brevin za lokalnu TV stanicu CHCH.

Posle 7 dana primio je čudan poziv.

“Zvao me je čovek, predstavio se kao Li. Rekao mi je da želi da mi se zahvali na nečemu. Ništa mi nije bilo jasno dok mi nije spomenuo bolnicu. Kad sam ga pitao da li je on onaj dekica iz snega, spustio je slušalicu. Posle pola sata ponovo je zvao i rekao da dođem ispred bolnice. Zaista je bio on. Deka je već izgledao bolje, pribranije. Rekao mi je da ima 76 godina i da je ozbiljno bolestan. Dovezao sam ga kući. Tada je pozvao prijateljicu da nam se pridruži. Pred njom mi je ispričao da godinama živi sam, da mu je supruga preminula pre 8 godina, nema decu a ni rođake. Kada mi je rekao šta mu je namera, bilo mi je jasno da želi prijateljica da bude tu kao svedok. U bolnici je shvatio da još ima dobrih ljudi i pripisao je svoju kuću na mene. Prvo sam odbio i krenuo napolje, ali prijateljica me je zamolila da mu ispunim želju”, rekao je Majls.

Posle mnogo ubeđivanja, pristao je. Zvali su i jednog zvaničnika iz Hamiltona da i on bude svedok promene testamenta.

“Rekao mi je da nije bilo mene, da bi on preminuo ono popodne. Želeo je da mi se zahvali. Rekao je: ‘Već neko vreme se pitam ima li neke dobre osobe kojoj bih ostavio kuću. Prijateljica je isto zbrinuta, nemoj da se pitaš zašto njoj pre tebe nisam ostavio kuću’. Bio sam u šoku. Imam dvoje odrasle dece, ali supruga i ja smo zbog njihovog studiranja upali u velike dugove, pa sam počeo da taksiram. Kao da me je dobri Bog pogledao s neba”, istakao je Majls uoči Nove godine za CHCH TV iz Hamiltona, Ontario.

Snimak jednog oca čiji je sin poginuo u nesreći 2019. godine dirnuo je milione ljudi širom planete.

Naime, Džonov sin Dakota imao je samo 16 godina kada je poginuo u sudaru i porodica je odlučila da donira njegove organe. Čovek koji je dobio srce njegovog sina odlučio je da mu se zahvali na veoma emotivan način.

Kako se može videti na snimku koji je prvobitno objavila Džonova žena Stefani, jednoga dana im je na kućnu adresu stigao paket, u kojem je bila poruka i mala igračka medveda.

– Posle godinu dana od kako sam dobio srce vašeg sina, otišao sam na kontrolu. Tamo smo uradili ovo…Dakotini otkucaji srca – pisalo je u poruci koju je čovek pročitao u suzama.

Potom je izvukao medvedića i pritisnuo dugme na njegovim grudima – čuo je otkucaje srca svog sina koji je nakon smrti spasao nečiji život.

“Kako je živeti na selu? Prva asocijacija na to pitanje mi je Drakče iz serije “Moj rođak sa sela” kada kaže: “Lepo je živeti na selu, radiš 24 sata dnevno, oslobođen si spavanja i drugih gluposti, sunce ti bije u glavu, vetar hladi kosti, divota jedna”, kaže Milijanka Pešić, za koju se čovek dvoumi da li da napiše da je majka hrabrost ili žena zmaj, jer kako god da je oslovite, nećete pogrešiti.

Tri generacije Pešića iz sela Tomaševo kod Bijelog Polja u Crnoj Gori, baba Ljilja, sin Vučko (44), njegova 54 dana mlađa supruga Milijanka (43) i njihovo osmoro dece, sedam dečaka i jedna princeza, devojčica, Đukan, Vladan, Jovan, Kristina, Vukašin, Grigorije, Božidar i Lazar vredno i mukotrpno rade da bi porodično gazdinstvo funcionisalo.

Kako nam Milijanka kaže na početku razgovora, radni dan im počinje i pre nego što se oglase prvi petlovi, a završava se kada se noć već dobrano spusti nad Tomaševo. O uslovima koji vladaju u ovom predelu Crne Gore najbolje govori činjenica da smo razgovor prolonigrali na par dana, jer je njihovo domaćinstvo, usled jake zime, par dana bilo bez struje.

 Život na selu jeste dosta težak i uvek ima posla, bar za onoga ko hoće da radi. Ali je psihički mnogo lakše podizati decu na selu nego u gradu. Radni dan počinje u 5-6 ujutru, a završava se u 20 naveče, a leti i do ponoći. Inače smo mi došli iz grada na selo kada smo imali troje djece i od 2007. očeli aktivno da se bavimo poljoprivredom. A počeli smo faktički od nule. Ali složno i uporno smo krenuli napred. Podizali razne kredite, kupovali krave, mehanizaciju, gradili objekte… Nešto samostalno, nešto kroz projekte, ali sve uz pomoć dece, još uvek male, ali od velike koristi – kaže nam Milijanka.

Podizanje uspešnog poljoprivrednog gazdnistva zahtevalo je rad, rad, rad i samo rad. Počeli su od lisnatog sira, a danas imaju više od dvadesetak krava muzara i, kako nam MIlijanka kaže, oko petnaestak junaca.

– Sa sirom smo počeli, a danas, osim lisnatog, pravimo i rolovani sir, tačnije rečno lisnati sir premazan kajmakom i urolan, poput palačinke. Osim krava držimo i svinje, kokoške i oko pedesetak košnica sa pčelama. Odnedavno smo napravili degustacionu salu, gde može sjesti 50 osoba i probati domaću i tradicionalnu hranu. Tako da planiramo da se bavimo i seoskim turizmom, jer imamo svu domaću hranu – ponosno ističe ona

Da čitavo domaćinstvo funkcioniše kao bolid Formule 1, zaslužna je dobra organizacija i podela dužnosti. Zbog toga su Milijankina i Vučkova deca prvi na radu, ali i dobri đaci, te s svojim primerom pokazuju da može i jedno i drugo, bez da nešto pati ili osciluje.

– U poslove na domaćinstvu su svi uključeni, neko oko hranjenja stoke, neko oko muže, neko oko čišćenja, ja u kuhinji: oko spremanja hrane i oko sira. Uglavnom kada su veći poslovi oko setve i skupljanja stočne hrane, svi rade. Kod nas je sve organizovano, kao u košnici, svako zna svoj zadatak i odgovorno ga obavlja. Mnogo je važno naučiti decu od malih nogu da rade i da imaju radnu naviku, jer ko zna šta život nosi… Kad nauči da radi, biće nešto od njega. Moram napomenuti da su, pored svih tih obaveza, i dobri đaci – kaže nam Milijanka.

Kao najveće bogatstvo ističe decu, sedam sokolova i jednu princezu. Od njih ne odvaja ni sina svog preminulog devera,

– Ja sam jedna srećna žena i ponosna majka sedam dečaka i jedne devojčice, ali uz njih imam i još jedno dete od pokojnog devera, koje volim kao da sam ga rodila. On je sada na Malti, radi, ima već 23 godine i uvek me se seti i često pozove, što meni puno znači. Moj najstariji sin ima 22, a najmlađi četiri godine. Kćerka je četvrta po redu ima 17 godina. Prošle godine sam dobila i snajku. Uz to tu je i moja svekrva i zaova i svi živimo pod jednim krovom. Dopunjujemo se, delimo i lepe i tužne trenutke i živimo jedni za druge. Velika i zdrava porodica je pravo bogatstvo. Deca su dar od boga i za njih se vredi boriti i žrtvovati do zadnjeg daha. Za njihov veseli smeh, za graju u kući, razbacane igračke, “slatku gužvu”, za to vredi živeti. Iskreno ne razumem ljude koji se plaše porodičnih i roditeljskih obaveza i žive sami, tražeći izgovor u lošoj situaciji u državi, bez posla.

Aktuelnosti i neizbežan spomen korone, ostavili smo za kraj. Naime, iako su svi srećom zdravo, kovid 19 im je umnogome uticao na poslovanje domaćinstva, sezona je propala, a sa njom i prodaja sira. Jedino čega im nije manjkalo jesu obaveze, kako one na polju ili u štali, ali Pešići su i iz ove situacije izašli kao pobednici.

– Ključ našeg uspeha je sve ujedno: sloga, rad, zalaganje i ljubav! Ljubav je glavni pokretač svega. Bilo šta raditi bez volje i bez ljubavi je ništa. Kad nešto radiš sa ljubavlju, mora da uspe – kaže nam Milijanka na kraju razgovora.

Na Badnji dan 2020. godine porodica Slavković iz Kragujevca saznala je teške vijesti.

Tada šestogodišnjoj djevojčici Tanji dijagnostikovan je tumor.

Najprije je krajem 2019. godine sa temperaturom otišla kod ljekara. Pregled pluća probudio je sumnje. Ostavljena je u bolnici, a potom je dodatnim analizama utvrđeno da je masa u njenim grudima zapravo maligni tumor mekih tkiva.

Utom je krenula borba. U zemlji je primila šest hemioterapija, ali već tada porodica je znala da joj predstoji i operacija. Tražili su kliniku koja ima iskustva sa Juingovim sarkomom i našli su je u Štutgartu u Njemačkoj. Novac je sakupljen za oko dva mjeseca, pa prebačen na račun klinike.

Porodica je u tom gradu i dalje, ali ovoga puta sa dobrim vijestima.

– Ispostavilo se da je procjena bila tačna i da je operacija bila komplikovana, trajala je pet i po sati. Operisao ju je dr Profesor Loft, načelnik dječje hirurgije – rekla je Tanjina majka Nada u razgovoru za Telegraf dodajući da je u tom podvigu na poziv učestvovao i grudni hirurg iz Londona, te da ih u toku mjeseca očekuju još neke kontrole, ali da im predstoji skori povratak kući.

Tumor je u cjelosti izvađen, prognoze su pozitivne, a korisnici društvenih mreža koji su se dodatno angažovali na prikupljanju pomoći za djevojčicu, ove dane slave i nazivaju njenom pobjedom.

– Načelnik hirurgije je zadovoljan što je izvadio tumor u cjelosti sa zasečenim zdravim tkivom. To je kako su nam rekli izuzetno važno. Načelnica onkologije je zadovoljna njenim celim oporavkom, kao i činjenicom da nije imala metastaza, što je takođe vrlo bitno – navodi komentare koje je čula.

Sličnu ocjenu imao je i jedan ljekar radiolog, porijeklom iz Srbije.

– Nama kao roditeljima ostaje samo da vjerujemo i nadamo se da smo ovu našu borbu doveli do kraja i da smo sve ružno ostavili iza nas u 2020. godini. Još jednom bismo htjeli da se zahvalimo svim ljudima dobre volje kako na njihovoj pomoći, tako i na podršci kao i našim porodicama i prijateljima u ovoj našoj životnoj borbi – dodala je.

Humanitarna pomoć za Tanju više nije potrebna, apelovali su dobri samarićani na društvenim mrežama uz podsjećanje da ima nekog kome bi namijenjeni novac mogao biti koristan.

Biće veselo

Nakon što smo novogodišnje praznike proveli uz prolećne temperature, zima je najzad tu! Živa u termometru pokazuje vrednosti koje su u skladu sa najhladnijim godišnjim dobom, ponegde se i zabelelo, a prema najavama Republičkog hidrometeorološkog zavoda (RHMZ) u nedelju i ponedeljak nas očekuju nove snežne padavine.

“U nedelju i ponedeljak sneg u svim krajevima, uz stvaranje/ povećanje visine snežnog pokrivača, više padavina u centralnim i južnim krajevima. Takođe, u južnoj Srbiji sneg će mestimično prelaziti u kišu koja će se onda ponegde lediti na tlu”, navodi se na sajtu RHMZ-a.

Da će posle Božića doći do zahlađenja, najavio je i Marko Čubrilo, profesor geografije iz Novog Sada i veliki zaljubljenik u meteorologiju.

– Kada je u pitanju razvoj vremena u toku ostalog dela zime, pred nama je svakako njen hladniji deo, koji počinje već od 8. januara i potrajaće barem do oko 21. januara – kazao je on za “Blic” i dodao:

– Tih dana će biti prosečno hladno uz čestu pojavu snega, te se snežni pokrivač očekuje u većem delu nizija Srbije. Dnevni maksimumi često će biti malo ispod nule, dok će u najhladnijim jutrima minimumi ponegde biti i ispod -10 stepeni, posebno oko 13. januara.

Vremenske prilike u Beogradu u narednih 5 dana

U Beogradu se narednih dana očekuju snežne padavine, a maksimalna dnevna temperatura kretaće se oko 1 stepena iznad nule. Najniže dnevne temperature biće stepen do dva ispod nule.

Prvi sneg ove zime u glavnom gradu pao je 29. novembra 2020. godine, a u centru pažnje bila je, naravno, Avala. Visina snežnog pokrivača iznosila je oko jedan centimetar.

U SELU Selište kod Trstenika prvrnula se skela na Zapadnoj Moravi, a petoro ljudi bilo je na njoj.

Prema prvim informacijama, jedna osoba je nestala.

U ovom selu se juna 2019. udavio meštanin V. C.

Kako saznajemo, traga se za meštaninom R.M. (70)

R.M. (70) je sa još četvoricom prijatelja krenuo da priveže skelu jer je nadošla Zapadna Morava. Još uvek se utvrđuju okolnosti pod kojima se dogodila nesreća.

R.M. je u ambulanti u Stopanji gde mu se ukazuje pomoć, dok su S.M, R.L. i Lj.D. u dobrom stanju.

Terapija je dala željene rezultate i Jovanović bi uskoro mogao da ide na kućno lečenje.

Lider Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović konačno je prespavao noć bez bolova jer je terapija koju su mu lekari prepisali dala očekivane rezultate.

– Čeda je sada mnogo bolje. Bolovi su nestali, saturacija mu je odlična i on diše bez kiseoničke potpore. Utvrđeno je da u njegovom slučaju ne postoji ništa akutno. Urađena mu je magnetna rezonanca pluća, krvnih sudova i abdomena i sve druge neophodne pretrage i utvrđeno je da nema akutnih problema. Najvažnije je da je terapija dala željene rezultate i lekari mu predviđaju uspešan oporavak. Pošto nije pozitivan na koronavirus, Čeda bi mogao uskoro da bude otpušten na kućno lečenje – ispričao je izvor iz Jovanovićevog okruženja.

Lider LDP već šest dana se nalazi na bolničkom lečenju u KBC “Dragiša Mišović”, a primljen je zbog jakih bolova u grudima i stomaku. Tada je postojala sumnja da je ponovo zaražen koronavirusom, jer je i pre šest meseci sa sličnim simptomima primljen na Infektivnu kliniku u Beogradu. Jovanović je zbog zaraze koronavirusom i srednje teške kliničke slike više od deset dana u julu bio na bolničkom lečenju.

Podsetimo, Jovanović je pre šest meseci imao tešku obostranu upalu pluća izazvanu korona virusom i po rečima njegove supruge, tada je jedva živu glavu izvukao.

– Otpušten je iz bolnice iako je i dalje imao upalu pluća. Opao mu je imunitet, pa su se lekari plašili da ga u bolnici ne napadne neka bakterija. Dogovor je bio da kod kuće miruje i on je tako živeo. Nikad ne bi izneverio sve ljude sa Infektivne i Bežanijske kose koji su ga spasili – kaže ona i naglašava da je njen suprug sve vreme išao na kontorle i pridržavao se svih saveta lekara.

Iako je od polovine jula negativan na koronu, Jovanović nije bio sposoban za normalan život, teško je disao, brzo se zamarao, mučio se sa telom i organizmom koji nisu mogli da prate njegovu glavu, želje.

– Pa on opremu za trening nije izvadio od juna kada je dan pre iznenadnog odlaska u bolnicu poslednji put vežbao, a kamoli da je trenirao – navodi ona i kaže da joj je do odlaska u bolnicu Jovanović svako jutro uz šolju čaja ostavljao kardiopirin, vitamin D, vitamin C, komplex selen-cink, omega 3,6,9 a uveče magnezijum – sve što bi prethodno sam uzeo.

Međutim, kaže, poslednja dva meseca osećao je snažne bolove u dijafragmi, govorio je kako mu se neočekivano skraćuje dah, poslednjih dana su se pojavili bolovi u grudnom košu i abdomenu koji su u petak postali toliko nepodnošljivi da je prekinuo sastanak na kojem je bio u gradu i sam otišao u Covid ambulantu.

– Posle snimaka lekari su mu iskreno rekli da nešto slično još nisu videli, da nalazi krvi i rendgena prevazilaze njihovo znanje i da hitno mora u bolnicu. Javio mi se iz Dragiše Mišovića – priča Jovanovićeva.

Alina Stahorska je jedna od 1.500 Ukrajinki koje su prošle godine rodile decu po narudžbini za strance. Ima 32 godine i živi u Harkovu, ima svoja dva sina. Prošlogodišnji porođaj je za nju bio treće uspešno surogat-majčinstvo. Prvi put je tako rodila dete za jedan irski bračni par kad je imala 21 godinu. Potom je rodila jedno dete za par iz Nemačke i jedno za par iz Indije.

Za razliku od mnogih žena koje su na isti način rađale decu, ona je u razgovoru za “Dojče Vele” koji je vodio novinar Mikola Berdnjik otvoreno progovorila o svemu, osim o visini honorara. Ali, prema podacima iz drugih izvora, po trudnoći se plaća 15.000 evra, prenosi “Jutarnji.hr”.

Kako ste postali surogat-majka?

– Prvi put sam bila vrlo mlada. Upravo sam se rastala od svog prvog muža, morala sam da ga ostavim. Ali nisam imala stan za mene i za moje prvo dete, koje je tada imalo tri i po godine. Najpre smo pola godine živeli kod moje bake. Za program surogat-majčinstva sam saznala iz jednog oglasa. Otišla sam u kliniku na testiranje, bila sam tamo sa sinom. Čekao me je u hodniku. Ponekad sam ga ostavljala kod bake.

Da li Vam je teško pala odluka da postanete surogat-majka?

– Nisam imala ni najmanju sumnju, jer sam znala zašto to radim. Naravno, bojala sam se. Mislila sam da me neće uzeti jer sam mlada. Ali sve je prošlo dobro i rodila sam prvo dete, a kasnije i drugo i treće.

Da li su vaši roditelji znali za to?

– Da. Oni žive u Rusiji. Kad su se tamo preselili, ja sam ostala kod bake u Harkovu, gde sam rođena.

Kako su Vaši roditelji reagovali?

– Dobro. Nije bilo problema. Ništa nisam krila ni pred komšijama ni pred prijateljima ni pred rodbinom. Naravno, ima ih koji su ružno mislili o meni, da prodajem svoje dete i slično. Ali dosta mojih prijateljica, njih deset ili 15 su se uključile u program prema mojoj preporuci.

Klinike tvrde da surogat-majke žele da pomognu parovima bez dece.

– Iskreno rečeno, nisam tamo otišla kao Majka Tereza da pomognem parovima bez dece. U prvom planu mi je bio novac. To je istina. Do danas imam kontakt sa tim roditeljima i oni su veoma zahvalni. Raduje me da sam im pomogla. Ali ja sam imala moje vlastite ciljeve.

Vi dakle ne smatrate da je surogat-majčinstvo iskorištavanje žena?

– Ako se neka žena odluči za to, onda zna zašto to čini. Meni je ponuđena izvesna suma i znala sam šta za to mogu da kupim. Ne vidim tu neko iskorišćavanje.

Kako ste potrošili novac?

– Nakon prvog surogat-majčinstva platila sam pola trosobnog stana, posle drugog pola dvosobnog stana. Kasnije sam oba prodala i kupila jednosoban stan, koji sam kasnije prodala. S novcem od trećeg deteta kupili smo kuću u Harkovu i dva automobila. Toliko novca za to vreme ne bih drugačije mogla da zaradim.

Da li Vam je fizički teško palo da budete surogat-majka?

– Prvi put je bilo teško. Imala sam trudničku mučninu, nisam imala gde da idem, a imala sam trogodišnje dete. Samo sam sedela između svoja četiri zida. Drugi i treći put znala sam šta me čeka, pa mi je bilo lakše. Neprijatno je jedino što često mora da se ide u kliniku na ispitivanja i injekcije. Ne bojim se uzimanja krvi, ali se bojim injekcija.

Kakve su to bile injekcije?

– To su bili hormoni. Daju vam progesteron.

Ima li odricanja kod takve trudnoće?

– Mora se paziti na sebe i na ishranu. Možeš da radiš sve osim – seksualnih odnosa, pušenja i alkohola.

Kakav je bio stav Vašeg muža?

– U braku smo četiri godine. Poslednja trudnoća je bila u tom periodu. Moj muž je bio u početku striktno protiv toga. Rekla sam mu da drugačije ne može. Kao varilac on ima neredovne prihode. Pošto imamo zajedničkog sina, ja ne mogu da radim. Ali stan mora da se plati, a mora nešto i da se jede. Kada sam obavila sve preglede i nisam odustala, pomirio se s tim. Teško mu je padalo što sam nosila tuđe dete. On bi želeo još jednu ćerku, ali ja ne želim više dece. I sa tim se pomirio. Sada ima automobil i dobro mu je.

Da li je bilo još nekih sukoba?

– Ne. Kada sam morala na ultrazvuk, on me je vozio. Kada bih noću poželela ananas ili narandžu, on bi mi to nabavio. Ponašao se kao da čekamo naše vlastito dete.

Da li su vaša osećanja za vreme trudnoća bila različiti prema vlastitom i prema „tuđem“ detetu?

– Da, osećala sam da to nisu moja deca, ali sam bila pažljiva, kao što treba. Na primer, za vreme treće trudnoće kao surogat-majka dobila sam od oca deteta iz Indije snimljene indijske dečje pesmice s njegovim glasom, kako bih to puštala detetu u stomaku. Moram da priznam da sam to radila jednom ili dva puta mesečno, a ne svakodnevno. A sa mojim vlastitim detetom sam pričala, to je bilo potpuno drugačije. Prilikom surogat-trudnoće znaš da moraš da rodiš dete i onda je kraj. Iskreno rečeno, nisam imala osećaj ljubavi.

Čak ni nakon porođaja?

– Kada sam prvi put videla poslednje dete, ležalo je u porodilištu. Upravo sam potpisivala dokumente, a dečak je počeo da plače. Niko od lekara ili sestara nije reagovao, bili su zaokupljeni administracijom. Nekako mi ga je bilo žao i htela sam da ga uzmem u ruke. No osoblje me je zamolilo da odem. Onda sam, naravno, malo plakala. Da, bilo je teško. Posle, kada sam otpuštena s klinike, otišla sam s mužem do roditelja deteta, koji su u Harkovu iznajmili stan. Tamo sam bebu uzela u naručje. Dlanovi su počeli da mi se znoje, a ruke da drhte. Odmah sam dečaka vratila nazad, njegovom ocu. A muž mi je rekao da bi bilo bolje da odmah idemo kući.

Jeste li imali slična osećanja i kod prva dva deteta kao surogat-majka?

– Prvi put sam bila potpuno ravnodušna. Drugi put sam dojila dete. Kada su ga uzeli, to mi je teško palo. Često sam mislila na njega. Pola godine kasnije su mi roditelji poslali slike kako dete sedi i smeje se. To me je dirnulo do suza, radovala sam se što ga vidim. Htela bih da vidim kako ta deca rastu, šta će biti u budućnosti.

Znaju li Vaši sinovi za tu decu?

– Mlađi to još ne razume, nema ni četiri godine. Stariji zna. On se ne seća prve takve trudnoće, ali drugi put je zapamtio roditelje koji su došli u posetu i doneli poklone. Zna da sam bila u drugom stanju, a zna i zašto.

Imate li kontakt s roditeljima te dece?

– U prvom slučaju sam majku upoznala tek posle rođenja deteta. Ona je iz Irske. Nemamo kontakt. S drugim parom iz Nemačke imam kontakt. Za njih sam 2013. rodila dečaka. Dopisivali smo se elektronski. Prošlog oktobra su posle sedam godina posetili Harkov, da bi pokazali dečaku gde je rođen i da nas upoznaju. Ali njegova majka još se nije usuđivala da mu kaže celu istinu i ko sam ja. Predstavili su me kao poznanicu.

Da li ste imali osećanja kao prema vlastitoj deci?

– Ne. Bilo mi je jasno da to nije moj sin. Ali kad sam krenula na sastanak zaplakala sam, jer nisam znala kako treba da se ponašam.

Jesu li Vas pozvali da ih posetite u Nemačkoj?

– Da, pozvali su me, ali nekako se ne usuđujem da idem tamo. A dečak kojeg sam rodila za par iz Indije ima tek pet meseci. Otac mi stalno šalje njegove fotografije. Svaki put im poželim sreću i zdravlje.

Želite li još jednom da budete surogat-majka?

– Da, htela bih. Ako me usprkos mojim godinama i brojnim porođajima uzmu, spremna sam. Još samo ovaj put – kaže Alina.