Month: January 2021

Slavni glumac je potpuno otvoreno pričao o svojim tihim i glasnim patnjama, stanju u zemlji, mladim ljudima koji beže iz Srbije, glumi, parama koje nikad nije video ot RTS-a… Nema čoveka u Jugoslaviji, i ovoj današnjoj i onoj nekadašnjoj, koji nije čuo za Miodraga Petrovića Čkalju. Jareta iz Kamiondžija, Jovanču Mičića iz Puta oko sveta, glavnog junaka Veselih večeri i nebrojenih uloga koje su ovog skromnog čoveka odvele u legendu. Mi vam prenosimo deo jednog od njegovih poslednjih intervjua. Kao počasni predsednik Jagodine bio je “na vlasti” sedam dana, dalekih sedamdesetih godina. U znak zahvalnosti što je igrao Jovanču Mičića, dobio je veliki ključ vrata grada i štap turskog gospodara koji je prilikom primopredaje Jagodine ovaj predao srpskom kmetu pre 600 godina. Tada se okupilo više od 10.000 ljudi, koje, kako Miodrag Petrović u šali naglašava, niko na to nije terao. Rado se odazvao pozivu na razgovor. Došao je u restoran Banja na uglu Resavske ulice (Generala Ždanova) i Miloša Pocerca, u čijoj blizini stanuje. Uvek tuda prolazi kad ide po hleb, ali nikada nije ušao unutra, jer mu to kućni budžet ne dozvoljava. Ispijajući polako limunadu (na račun restorana, zato što je Čkalja, kako rekoše, svojim dolaskom učinio čast i doneo radost) započinjemo razgovor.

Zašto Vas dugo nema u javnosti? Kruže priče da ste ljuti? – Ljudi svašta pričaju, ali nikada ono što treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge. Družite li se s nekim? – Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemaštine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.

A s glumcima? – Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić. Prepoznaju ga i mladi Negde na pola razgovora u restoran ulaze tri mladića. Videvši Čkalju, zaustavljaju se. Jedan od njih mu prilazi i, uz širok osmeh i izvinjenje, kaže: “Molim Vas, dozvolite samo da Vas pozdravim, legendo naša. Hoćete li nešto da popijete?” – Ne, hvala, već pijemo limunadu i uhvatilo nas je. Druga bi nas načisto sredila – zahvaljuje sagovornik NT u svom starom, dobro poznatom stilu.

Nema Vas na najgledanijim televizijama? – Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humorističkih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari. Da li dobijate novac od repriza? – Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obaveštavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vaš reprizni minut košta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.

I da li ste dobili honorar? – Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna. Nema Vas ni u pozorištu? – Kom pozorištu? U ovoj tamnici nema pozorišta. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozorište postoji, taj se ljuto vara. To što se danas naziva Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve koještarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu – daj da preživimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A ćute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.

Zašto ste ogorčeni? – Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić. Zašto niste novac za stipendiju tražili od Ministarstva? – Kog Ministarstva? Vi sve vidite što ja ne vidim. Gde je to Ministarstvo kulture? I šta je to danas kultura? Bio sam 50 godina glumac i dobro znam šta je kultura. Sada je sve to nestalo. I da im se obratim, mislite li da će dati neku stipendiju mojoj unuci? Ja ne sedim na dve stolice. Uvek na jednoj, tako sam i sina vaspitao. Ima dosta mojih mladih kolega koji sede na dve stolice, ili onih koji stalno ćute. Kao, čekaju nešto. Znate šta me boli – ako pobedi opozicija, što se svim srcem nadam, te moje kolege će brže-bolje reći: “Jesi li video, pobedili smo”.

Jeste li do sada izlazili na izbore? – Ne, ali ću 24. septembra izaći sigurno. I ja i supruga i sin i snaja i obe unuke. Onako porodično, kao što se nekada išlo u crkvu na Vrbicu. Očekujete li pobedu opozicije? – Mora da pobedi. Nema nam drugog izlaza. Moramo se sami osloboditi. Pitanje je samo kako? Mi, narod, imamo samo ljubav prema domovini, prema svojoj deci, prema kući, korenima i želimo da dostojanstveno živimo. Ukoliko ovi sadašnji pobede, svi mladi koji su ostali otići će iz zemlje. Nije važno kako, ali će otići. Ovo će biti zemlja staraca. Narod strahovito teško živi. Poznajem jednog gospodina koji je studirao elektrotehniku i kojeg su zbog politike izbacili sa posla. Sada na buvljaku prodaje neke šrafove, koještariju i, kako kaže, puna kapa mu je kada zaradi mesečno 20 maraka. To je strašno. Navikao sam da živim u slobodnoj zemlji, da mi sve bude jasno, da se ničega ne plašim. Da putujem slobodno i svuda. Da dođem na granicu, izvadim pasoš, pokažem i da mi carinik otpozdravi. E, to želim da se dogodi.

Prota Nikola Ilić, starešina crkve Sveti Prokopije ima pravo bogatstvo: sedmoro dece od koje su dva para blizanaca. Sa svojom suprugom Marijom, on je primer negovanja osnovnih načela i vrednosti hrišćanstva, a to su porodica i deca.

Najstarija je Anastasija, onda su došli blizanci Petar i Pavle, zatim se rodili prvo Lazar pa Ilija i najmlađi su blizanci Jakov i Jovan. Kako kaže smatra da su se vremena preokrenula i izopačila i da je ono što je normalno postalo nenormalno i obrnuto. Prva od stvari koja se treba negovati je porodica, a u modernom društvu ona je potpuno zapostavljena, prenosi portal Prokuplje na dlanu.

– Kada sam čitao dela Jovana Zlatoustog dugo nisam mogao da shvatim jedno njegovo proroštvo o kraju sveta. Naime, na određenom mestu ovaj svetitelj tvrdi da će u poslednje dane hrišćanstva za spasenje biti dovoljno samo da pravoslavno misle. Eto, živimo u vremenu kada je najteže ostati normalan i imati zdrave, odnosno hrišćanske poglede na život. Zato je i dužnost nas sveštenoslužitelja da činimo i živimo upravo suprotno od onoga kako svet nalaže – komentariše otac Nikola svoj pogled na svet.

 *Prota Nikola i njegova supruga Marija / FOTO: PROKUPLJE NA DLANU / PROMO

On dodaje da je porodica stub svega i da se posebno u ovom izopačenom vremenu mora čuvati.

– Velika podrška mi je supruga i ona nosi ogroman teret i odgovornost. Kao i svaka i naša porodica nije bez iskušenja, problema, turbulencija, ali i onih celovitih radosti, zbog kojih se sve ovo pređašnje prevazilazi i zaboravlja. Najlepši su praznici, tada smo svi na okupu i to su trenuci pred kojima se svaka nevolja zaboravlja – dodaje otac Nikola.

Sa suprugom Marijom trudi se da neguje svoju porodicu ka pravim vrednostima. Zato je danas najveća poteškoća roditelja da pokažu deci pravi put, da budu mudra, skromna i bezazlena. Kada se dobro postavi i kada ima zdrave temelje, lako se sve nadograđuje.

I deca oca Nikole kao i sva ostala imaju svoje prohteve, različita su, posebna, ali su deo jedne celine u kojoj se neguje ljubav prema Bogu, požrtvovanost, jedinstvo.

Otac Nikola koji je iz Kuršumlije je 2006. godine postao sveštenik, ali je već 2008. prebačen u Prokuplje gde je uskoro dobio i starešinstvo nad crkvom Svetog Prokopija.

Ono što ga svakako posebno izdvaja jeste njegov odnos i stav, pa je isti nametnuo, ali ne kako to drugi obično čine, već svojim ponašanjem, odnosno onako kako se i najbolje prenosi drugima. U svemu odmeren, on je ubrzo postao uzor sveštenstva u Prokuplju.

Vozač Doma zdravlja u Vlasotincu Srđan Radičević krenuo je juče ujutru u 6 sati da pacijenta iz Lipovice transportuje na hemodijalizu u Leskovac.

Na pola puta ga je zaustavilo drvo koje je palo na put, usled obilnih padavina. Pokušao je da se vrati nazad, razmišljajući da ide po testeru, ali je i u povratku naišao na drvo koje se, u međuvremenu, obrušilo na put. Tako zaglavljen, bez signala mobilne mreže, išao je oko 5 kilometara pešice dok nije dobio signal i pozvao kolege u pomoć.
– Kolega Ivan Davinić i ja smo otišli po Srđanovu testeru kod njega kući i krenuli mu u susret. Kad smo ga sreli, počeli smo da uklanjamo drveće s puta i tako stigli do pacijenta – kaže šef voznog parka vlasotinačkog Doma zdravlja Zoran Kocić.

Pacijent iz Lipovice transportovan je bez dodatnih problema u leskovačku bolnicu, na hemodijalizu, prenosi Dnevnik juga.

U videu možete pogledati kako je to izgledalo na terenu.

Na snimku koji traje nešto duže od pola minuta vidi se kako svi radosno igraju i piju sem jednog muškarca pored kojeg pleše žena

Novi slučaj porodičnog nasilja zgrozio je region, nakon što se preko društvenih mreža proširio snimak u kojem se vidi kako tokom veselja koje je u toku, muškarac ženu čupa za kosu.

Nasilje koje se odigrlo na veselju, navodno je snimljeno u mestu Slatina u Republici Srpskoj.

Na snimku koji traje nešto duže od pola minuta vidi se kako svi radosno igraju i piju sem jednog muškarca pored kojeg pleše žena, za koju se pretpostavlja da je njegova supruga.

U jednom trenutku, on počinje da čupa ženu za kosu, cimajući njenu glavu levo desno, kao da ga je iziritiralo to što pleše dok on sedi.

Ipak, ono što više zabrinjava od samog nasilja jeste činjenica da iako je prostorija puna ljudi koji su se nalazili na svega par metara od nasilnika, niko nije reagovao, već su nastavili da se vesele i dalje kao da se ništa nije dogodilo.

Potpuno je zaboravila da je to stajalo “u medi”

Britanka Lusi Lomas (25) rano je ušla u period seksualnih odnosa sa momcima.

Već u 15. godini spavala je sa jednim prijateljem i tada se, kako je napisala, “malo navukla” na seks, što je prošlo oko 20. godine kada je ušla u ozbiljnu vezu koja traje i danas.

Kako se pre tri godine odselila od kuće i ostavila majku i brata same, ponekad je navraćala po stare stvari ili da pomaže u kući u raspremanju.

Jednom prilikom, Lusi je sa majkom odrađivala veliko spremanje kuće kada su nabasale na neke njene stare igračke.

“Moj mali meda bio je bušan, a ja sam potpuno smetnula sa uma da sam u tom periodu kada sam imala 15. godina hrpu kondoma krila u njemu. Majka je bila u toj sobi, ja u kupatilu, kada sam je čula da je vrisnula. Pomislila sam da se nešto dogodilo, a ona je držala mog medu gledajući oko 20 kondoma koji su poispadali iz njega. Kako mi je majka oduvek bila stroga i autoritativna, bilo mi je jako neprijatno. Počela sam da se tresem. Znala je da su stari kondomi i to je impliciralo priču o vremenu njihove nabavke”, rekla je Lusi.

Pokušala je da sve okrene na šalu, ali majka je insistirala na odgovorima.

“Rekla sam joj da sam u to vreme imala jednog dečka i da sam želela da vodimo računa tokom seksa. Bila je ljuta jer ona nije znala da sam već u 15. godini bila seksualno aktivna. Mislila je da mi je ovaj dečko s kim sam danas – prvi. Srušio joj se ceo mali svet koji je u glavi izgradila u moje ime. Trebalo joj je vremena da dođe k sebi, danas smo OK”, napisala je Lusi na svojoj Fejsbuk stranici.

DEVET uređaja za daljinsko praćenje zdravstvenog stanja pacijenata ukradeno je noćas iz KOVID bolnice u Kruševcu, saznaju „Novosti“.

Kako nam je potvrđeno, reč je o telemedicinskim sistemima, koji se koriste za daljinsko praćenje pacijenata.

Prema rečima dr Vladimira Cvetanovića, koordinatora KOVID bolnice u Kruševcu, krađa je prijavljena jutros, uviđaj je obavljeno. Za sada nisu primećeni tragovi obijanja. Reč je o uređajima manjeg obima, koji mogu da se smeste i u manju torbu.

U KOVID bolnici je hospitalizovano trenutno više od 60 pacijenata, a kod njih 40 je potvrđeno prisustvo virusa KOVID-19. Među potvrđenim pacijentima njih 11 priključeno je na aparate za veštaku ventilaciju.

Očekivano, britanski mediji opet su opleli po Novaku Đokoviću kao i svake sezone pred Australijan open

Nadaju se da će tako izbaciti Srbina iz koloseka, ali džebe, one ove godine juri deveti trofej u Melburnu.

Naime, stanovnici hotela u Melburnu nisu srećni što će teniseri boraviti u njihovoj zgradi tokom karantina, a britanski “Tajms” je za to okrivio Novaka Đokovića.

Melburn očekuje dolazak od oko 1.270 ljudi za 48 sati narednog vikenda, jer će tada doći večina tenisera i teniserki koji učestvuju na Australijan openu. “Tajms” navodi i da australijsku vladu nije bilo lako nagovoriti da dopusti održavanje grend slema, a da je problem napravio upravo Adrija tur koji je tokom leta održan u Beogradu.

Problem je nastao jer su teniseri u Beogradu bili u provodu i ponašali se kao da je sve normalno. To se nije dopalo Australijancima, koji su u državi Viktoriji uspela da sprovede striktni tromesečni karantin, posle kojeg je doživela 61 dan bez zaraženih osoba i postojala je šansa da turnir zapravo i ne bude održan.

Zbog toga su pravila vrlo stroga i jasna. Ko napusti karantin bez dozvole biće kažnjen sa 19.000 dolara i potencijalno krivično gonjen, moguća je diskvalifikacija, gubitak nagradnog fonda, produženi karantin, pa čak i hapšenje i deportacija zbog kojeg bi ulazak u Australiju tokom narednih nekoliko godina bio doveden u pitanje.

Za sufinasiranje kupovine kuće, grad je opredelio iznos do 600.000 dinara

Georgini Tešanović iz Jelava kod Loznice, samohranoj majci koja je sa svoja tri jednogodišnja sina živela u veoma lošim uslovima u proteklih nekoliko meseci pomoć je pristizala sa svih strana, a postoje naznake da bi uskoro mogli da reše i stambeno pitanje.

Prošlog septembra Georgina je strpela gde će i kako njeni dečaci i ona dočekati zimu.

Uz pomoć dobrih ljudi, nabavila je ogrev i obnovila jednu sobu, jer su ostale zbog vlage i loše stolarije neuslovne za život.

– Naš život u poslednjih nekoliko meseci promenio se mnogo, mnogo na bolje. Sada imamo mnogo bolje uslove da kažem za život – kaže Georgina Tešanović iz Jelava.

U proteklih nekoliko meseci pomoć je pristizala sa svih strana, a akciji se priključila i humanitarna organizacija iz Kanade.

– Ljudi iz ove organizacije uvideli su potrebu da pomognu ovoj ženi, prikupili su pet hiljada kanadskih dolara. Obezbedili smo joj belu tehniku, hranu za decu, garderobu – objašnjava Danijel Milojević, iz humanitarne organizacije “Tri prsta” iz Kanade.

Georgina je  uspela da ostvari i pravo na sve novčane podsticaje koje dodeljuju država i grad, a zahvaljujući kojima budućnost sada čeka bez strepnje da li će sutra imati za osnovne životne potrebe.

Glavni problem i dalje je kuća u kojoj žive, a u kojoj im je ostanak neizvestan.

– Grad Loznica je na poslednjoj decembarskoj skupštini usvojio odluku o bespovratnom sufinansiranju kupovine za mlade porodice. Georgina upravo ispunjava taj profil i mi očekujemo da ona tokom marta meseca konkuriše na našem konkursu i da dobije određena sredstva na osnovu kojih može trajno rešiti svoje stambeno pitanje na zadovoljstvo svih nas – ističe Dejan Stalović, gradski menadžer.

Za sufinasiranje kupovine kuće, grad je opredelio iznos do 600.000 dinara.

Biskup je najpre rekao da su branioci Gvozdanskog svetli primer ljubavi prema domovini i žrtve za nju, prenosi hrvatski portal Indeks.

Sisački biskup Vlado Košić u nedelju je održao misno slavlje u spomen na 443. godišnjici pada utvrđenja Gvozdansko 1578. godine, pa pomenuo zemljotres i Srbe uz neumesno poređenje.

Biskup je najpre rekao da su branioci Gvozdanskog svetli primer ljubavi prema domovini i žrtve za nju, prenosi hrvatski portal Indeks.

– Poznato nam je kako su pred jačom turskom silom hrabro tri meseca odolevali i nisu prihvatali nekoliko poziva na predaju, čime su mogli spasiti vlastite živote. Ali, oni su radije ostali na braniku utvrđenja Gvozdansko i na braniku Domovine negoli se pokoriti neprijatelju i njegovoj sili. Ta borba do kraja resila je i resi naš hrvatski narod, bilo da su nas tlačili Turci, bilo komunisti, bilo Srbi. Sve smo te zulume, progone i agresije hrabro odbijali jer smo imali pojedince koji su nas vodili u tom otporu i borbi za svoju zemlju – kazao je Košić.

Onda je prešao na zemljotres, za koji je rekao da je on danas najveći neprijatelj.

– On pustoši, zavija u crno, ruši kuće i crkve, tera nas s naših vekovnih ognjišta i preti da nestanemo, da u ovim delovima Lijepe naše više ne žive Hrvati. Pre toga nas je pogodila pandemija, koja doduše nije zaratila samo protiv nas nego protiv celoga sveta i svih ljudi. I treći je, već 25 godina prisutan neprijatelj koji je u nama samima, a zove se izumiranje: ne rađaju se deca, sve nas je manje i nestajemo – dodao je biskup Košić.

– Koji je naš odgovor, kako se poput branioca Gvozdanskog hrabro boriti – i pobediti te današnje neprijatelje? Potres je teško predvidiv, ne možemo se protiv njega boriti kao protiv Turaka, komunista ili Srba. On je podmukao neprijatelj koji sve napada, ne gleda ko je ko niti dolazi najavljen, nikad ne znamo kada će udariti i što će srušiti, koga proterati iz njegovog doma, kome će se doslovno oduzeti tlo pod nogama. Međutim ima leka toj pošasti. To je naša hrišćanska ljubav – zaključio je Košić.

Na Akademiji je upoznao buduću suprugu – Ljiljanu Kontić, takođe glumicu. I taj brak je bio filmski, ne samo zbog profesija aktera, već zbog sadržaja.

Poznati glumac Dragomir Gidra Bojanić sa samo devet godina je ostao bez oca. Njegova ćerka Jelena Bojanić otkrila je detalje iz detinjstva svog oca:

– Gidra se često sećao noći u kojoj su mu odveli oca. Retko je pričao o tome, ali to je bila ključna epizoda koja će potpuno promeniti život i posle koje će ostati siroče!

Majka mu je, kako je dodala, umrla od tuberkuloze, a otac je uhapšen posle Drugog svetskog rata.

– Gidra je nosio sendviče stražaru da bi ih ovaj odneo njegovom ocu. Kada se trećeg dana stražar pojavio u dedinom šinjelu, Gidra je shvatio da su mu ubili oca. I on je sa devet godina ostao na ulici. Neki deda je pokupio njega i još nekoliko dečaka sa ulice i odveo ih da rade u fabrici konzervi – ispričala je Jelena Bojanić.

I onda počinje filmska priča buduće zvezde filma.

Malo sporije od metka Entonija Gidre, on ulazi u dramsku sekciju, pa u amatersko pozorište i na kraju u Kragujevačko pozorište.

Posle tri godine, glumci Kragujevačkog pozorišta su skupili pare, kupili mu odelo i kartu za Beograd da ode da polaže prijemni na Akademiji.

Kada se završio prijemni, upitao ga je Raša Plaović:

– Imaš li ti gde da spavaš u Beogradu?

Gidra mu je odgovorio da ima, a zapravo nije imao nikakav smeštaj osim onog na železničkoj stanici. Plaović je to shvatio, pa je rekao čistačicama na Akademiji da raspreme jednu sobu s metlama i kantama u koju se uselila buduća zvezda.

Na Akademiji je upoznao buduću suprugu – Ljiljanu Kontić, takođe glumicu. I taj brak je bio filmski, ne samo zbog profesija aktera, već zbog sadržaja.

Raša Plaović im je bio kum na svadbi.

– Oni su se venčavali tri puta, a dva puta su se razveli. Mira Stupica se stalno šalila s mojom mamom: ‘Ti si jedina žena koja se razvede i ostane da živi u kući s bivšim mužem’. Govorila mi je za tatu: ‘Bio mi je toliko simpatičan, jer je toliko psovao da nisam mogla preko toga da pređem’. Tata ne bi opstao bez nje – kaže Gidrina ćerka.

Zahvaljujući njoj Gidra je živeo duže. Živeo je brzo, bio je od onih ljudi koji su mogli mnogo da popiju, a da budu zabavni i pričaju viceve.

Na pitanje da li se njen otac plašio da će ga na kraju pamtiti samo po ulozi u “Žikinoj dinastiji” Jelena kaže da nije i dodaje da svako u karijeri ima tezge koje postanu najpopularniji deo karijere, ali ne i jedini.

– Kako je to uzelo maha, stizali su sa svakim novim nastavkom sve manji i manji scenariji. Oni su improvizovali na snimanjima. Ti filmovi podsećaju ljude na neko lepo vreme i konektuju ih s prošlošću. To nema veze s tim da li je to dobra ili loša komedija, ni da li je tezga ili improvizacija, već je samo nostalgija za nekim vremenom – kaže Jelena.

A u jednom od tih nastavaka tog filma pojavljuje se mladi Nikola Kojo, koji se setio snimanja jedne epizode sa Gidrom.

– Osamdeset šesta, januar. Ja mlad vojnik, još uvek na obuci. Raška. Hladno, uvek neka tenzija, neko vanredno stanje. Dolaze po mene i izvode me sa obuke. Imaš posetu, kažu… Na obuci nema posete, a kad je vanredno stanje, nema izlaska iz kasarne. Dolazim na kapiju, čeka me komandant sa knjižicom i dozvolom za izlaz. Ništa mi nije jasno. Sa druge strane stoji pored auta i puši Gidra: “Šta čekaš? Ulazi” – kaže mi svojim šumadijskim akcentom, koga se nije nikada odrekao.

– Odveo me je u kafanu, nahranio, dao kao sad vojniku da daš 1.000 evra i otišao. U par rečenica koje smo izmenili, rekao mi je da je došao, jer ima neka posla u blizini. Ostalo vreme smo ćutali – rekao je Kojo.

Po povratku iz vojske saznajem od prijatelja da me je slagao. Seo je u auto i došao samo zbog mene. Rekoše mi da je tako Milivoje Živanović brinuo o njemu i drugim glumcima – klincima. Želeo je da vrati tu pažnju i da se nastavi tradicija. To je bio Dragomir Bojanić Gidra – opisuje Nikola Kojo.

Glumac Petar Božović o Gidri je rekao:

– U životu sam rano ostao bez roditelja, ali sam ih kasnije stekao na filmu. U mom prvom filmu ‘U raskoraku’ oca mi je igrao Gidra. To je bio moj prvi i nezaboravni susret s njim i od tada je on moj ćale. Njegova divna žena Ljilja mi je u filmu ’13. juli’ bila majka. Posle toga, kad god bih ih sreo, grlio bih ih kao svoje roditelje, a njihovu ćerku smatrao sam mlađom sestrom. Fale mi – kaže Božović.

Ne zna se da li je taj Gidrin bekgraund siročeta uticao na činjenicu da se vikendom kod njega i supruge na ručku okupljaju mladi glumci koje je podržavao. Jedan od njih bio je i Žarko Laušević, koji je jednom prilikom, tokom snimanja filma, pozvao Gidru oko ponoći i rekao mu:

– Treba neko u sceni da me udari tramvajem. Ajde, molim te, dođi ti da me udariš! Ti si siguran, nemoj da me neko drugi udari tramvajem – i ćale se spakuje u ponoć i ode da snimi tu scenu – priseća se Gidrina ćerka.

– On je igrao nekoliko godina u špageti vesternima, a vratio se iz Italije zbog nostalgije. Njih trojica su otišli u Italiju: Bekim Fehmiju, Tori Janković i moj otac. U Beogradu su se snimale koprodukcije i jednom prilikom tu je boravio Karlo Ponti, muž Sofije Loren. Dopala mu se ćaletova faca, a još je Gidra u nekim delovima Italije naziv za zmiju, a taj nadimak Gidra je dobio na ulici, na šatrovačkom – priseća se Jelena italijanske epizode svog oca.

Poznata glumica Romi Šnajder i njen muž su takođe pozvali Bojanića za jedan film. Glumio je i sa francuskom glumicom Ani Žirardo u filmu “Biće skoro propast sveta”.

Gidra je znao šta će se desiti sa zemljom kada se pojavio Milošević. Njegova ćerka Jelena je devedesetih otišla u Ameriku. Pre toga je bila u Londonu. Njen otac se iz inostranstva vratio zbog nostalgije, a ona zbog njegove bolesti.

– U jednom povratku u Srbiju, 1993, otišla sam direktno kod njega u bolnicu. Sletela sam u Budimpeštu. Grozno vreme. Iz Budimpešte sam direktno otišla na VMA. Onkologija, četvrti sprat. U četiri ujutru je sve mračno, a na kraju hodnika na četvrtom spratu svetlo. Mi se približavamo. Ceo VMA je bio pun vojske pod oružjem. Nije izgledalo kao bolnica, već kao objekat pod opsadom. Imala sam utisak da sam se vratila u neku drugu državu. Moja generacija nije bila svesna. Popnemo se i vidim kroz mrak gužvu. Oni dovoze helikopterom ranjenike, sve deca od 18-19 godina, operišu ih, mnogi su bez nogu. Medicinske sestre dovoze te mlade ranjenike u kolicima do tatine bolničke sobe i Gidra im priča viceve u četiri ujutru. Znali smo da mu je kraj i sestre su mu švercovale cigarete. U njegovoj sobi dežurni lekari i ranjenici se smeju njegovim fazonima. Oni sede od 11 do četiri ujutru kod njega, a on ima čitav monolog, pa za svakog od njih štos. Tako je mesec dana umirao i svako veče u tih mesec dana zabavljao ranjenike – navela je njegova ćerka.