Month: January 2021

U selu Mrtvica kod Lopara, stara majka, kako kaže, čeka spas, da umre!

Selo Mrtvica kod Lopara je mesto gde nada više “ne stanuje”. U ovom selu, ljudi su izgubili veru, ali jedna porodica prednjači kad je reč o nemaštini.

Život porodice Marković iz tog sela, slika je onog dela društva, koje je u posleratnom haosu, dotaklo dno.

Porodicu Marković u Mrtvicama čine tri demobilisana borca, od kojih je jedan odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, kao i njihova stara i bolesna majka.

U dvorištu porodice Marković sve je oskudno. Beda i sirotinja, a nada u bolje sutra ne postoji. Ova porodica živi u malo većoj kući, ali bez poda, vode, a i bez struje iako je zima uveliko stigla.

Nemaju svetlost, jer nemaju jedan zid, a u toj nemaštini živi stara, bolesna majka i tri demobilisana borca.

Muž joj je preminuo prošle godine, kako kaže,  od bede, siromaštva i tuge. U Mrtvici i ona, samo čeka da umre.

Preko puta njene kućice, nalazi se još jedna, još manja i trošnija. U njoj živi sin Dragomir, odlikovani borac Republike Srpske, Goran  i Dragomir.

Ovaj odlikovani borac je je životno razočaran. Iako ima zlatnu medalju za hrabrost, nema ni za osnovno. U tome se i ogleda sav besmisao rata.

Taj isti rat, doveo je do toga da najmlađi brat, Jevto, postane psihički bolesnik.

Iako mnogi mogu da kažu, da su tri stasita momka mogla da se snađu, oni su se našli u depresiji i ludilu iz kojeg izlaza nema. Kako kažu, u normalnoj državi dobili bi pomoć, ali su u Srbiji zaboravljeni od svih.

Videvši tešku materijalnu situaciju, članovi DBS “Radost” su posetili porodicu Marković iz Mrtvice. Oni su potvrdili da uslovi života u kojima živi ova nesrećna porodica, majka Dragica, i sinovi Jefto, Goran i Dragomir nisu dostojni čoveka.

Takođe, iako je Dragomir odlikovan zlatnom medaljeom za hrabrost, porodica i dalje živi od povremenih nadnica.

IMALA je Vanja R. samo trinaest godina kada je u subotu uveče, oko 21,30, iznenada u centru Prnjavora, za volanom „golfa 4“ „pokosio“ Nisvet M. (25), iz Maravice kod Prnjavora.

Bila je puna života, omiljena drugarica „Vanjica“, igrala odbojku. Bila je i oprezna i prešla pešački prelaz na raskrsnici Ulica Novaka Pivaševića i Laze Lazarevića, kod Gradske tržnice u centru grada. Verovala je i da je sigurna, pošto se ne samo od pešačkog, nego i trotoara udaljila više metara uz tržnicu.

Tu je, nakon uobičajnenog druženja sa drugaricama, sačekala tatu i ne sluteći da će joj za koji trenutak život ugasiti automobil koji se, kako su reporteru „Novosti“ ispričali očevici, „sjurio i doletio ulicom poput rakete!“.

– Najpre se čula škripa kočnica i strahovit udarac. Potom smo videli beživotno telo devojčice pod automobilom. Ubrzo se pojavio i njen otac koji je doživeo šok videvši svoje nepomično i krvlju obliveno dete. Prizor je bio srceparajući i užasan-ispričali su reporteru „Novosti“ očevici.

Vatrogasci i ostali prisutni su najpre ispod automobila izvukli devojčicu, koja nije davala znake života. Sa ovog sveta je otišla u trenucima, kad se automobil nakon više metara zaustavio tek udarivši u prodajni objekat tržnice.

– Vatrogasci su potom iz slupanog „golfa“ izvukli vozača, dok se suvozač S.S. (39), iz Babanovaca, udaljio sa mesta tragedije i raspitivao gde može da opere ruke – saznali smo na licu mesta.

Iz Univerzitetsko kliničkog centra RS u Banjaluci danas je saopšteno da su pacijenti N.M.(25) i S.S. (39) koji su povređeni u saobračajnoj nesreći u Prnjavoru, „opservirani, zbrinuti i uz terapijske preporuke otpušteni“.

Mujkić se lekarima požalio na, navodnu, glavobolju, a u kakvom stanju je bio govore i svedoci tragedije, koje je pitao „gde se nalazi i šta se dogodilo“. Istražioci na čelu sa dežurnim tužiocem OJT Banjaluka, između ostalog, treba da utvrde da li je Nisvet za volanom, eventualno, bio pod uticajem alkohola i opijata, sa kojim ga, inače, u vezu dovode ogorčeni Prnjavorčani.

Policija u Subotici uhapsila je Marka D (34) zbog sumnje da je izvršio krivično delo silovanje.

Sumnja se da je on više puta silovao svoju maloletnu ćerku (14). Njemu je određeno zadržavanje do 48 sati nakon čega će uz krivičnu prijavu biti priveden tužiocu.

Marko D. se sumnjiči da je silovao svoju ćerku više meseci, svaki put kada bi ona došla u posetu pošto su joj roditelji razvedeni. Otac je pretio devojčici da će je tući i da će njene nage fotografije objaviti na društvenim mrežama ako bude ispričala nekome da je seksualno zlostavlja.

Slučaj je otkriven pre nekoliko dana kada se devojčica požalila majci. Žena je odmah prijavila slučaj policiji.

Molitve upućene Svetom Zosimu Tumanskom i Jakovu leče mnoge bolesti 

Manastir Tumane kod Golubca je utočište za sve one koji od Boga traže pomoć. Ljudi na ovom svetom mestu mole za svoje ozdravljenje ili za spas svojih najbližih koji boluju od najtežih bolesti. 

Navodno, molitve upućene Svetom Zosimu Tumanskom i Jakovu leče mnoge bolesti, a svedočenja ljudi govore o tome kako su ovi sveci vratili u život one koje su lekari odavno otpisali, a uz pomoć vere i molitve danas su živi.  

Na zvaničnoj Fejsbuk stranici ovog manastira, svakodnevno se objavljuju ispovesti ljudi koji su doživeli čudo u Tumanima. 

Rada Golubović iz Bobova, okolina Svilajnca, svedoči takvoj sitaciji. Naime, njoj je dijagnostikovan tumor dojke, zbog čega se uputila u Manastir Tumane, kako bi se pomolila za svoje ozdravljenje. 

– Ovde sam dolazila u Manastir Tumane krajem oktobra i čitala mi se molitva, uzela sam svetoga Zosima ulje iz kandila, i svetu vodicu i mazala sam se, jer sam imala tumor dojke. Trebala sam da se operišem u Kragujevcu, čekala sam, čekala da me pozovu… Koristila sam ulja i molila sam se, a 29. oktobra su me pozvali i ja sam otišla na operaciju. Ujutru u osam sati je počela operacija i trajala je 2 i po sata, sve je bilo okej. Operacija je bila uspešna. Posle podne je došao hirug kod mene u vizitu da vidi kako je. Ništa mi nije falilo, nisam imala temperaturu, ništa, Moj tumor je bio 2.5 centimetra i smanjio se na 1. centimetar. Doktor me je pitao šta sam to uradila, odgovorila sam mu: 

– Ja samo mogu da svedočim iscelenju Svetog Zosima i Jakova ulje iz kandila i vodu sto sam popila i sve molitve sto sam čitala i to je meni pomoglo. Sad mi je sve dobro, otišla sam na kontrolu, sad su mi vadili konce. Osećam se dobro. Poručujem svima koji su u nevolji da dođu u Manastir Tumane kod Svetog Zosima i Jakov. Oni su mnogo jaki svetitelji, pomažu. Neka uzmu ulje i svetu vodicu, da čitaju molitve i da se pričeste. Meni je mnogo pomoglo i neka svakom pomogne. 

Za Tumane se proučilo širom sveta, a Valentina se uputila u Manastir put Skoplja kako bi se pomolila za iscelenje svog brata koji je bolovao od tumora i sina Dragana koji je imao rak bubrega sa metastazama.  

– Došla sam iz Makedonije, iz Skoplja zbog ispovesti mog sina. 1. novembra sam listala Fejsbuk i izašla mi je ispovest malog Andreja, kada samo to videla,  zabrinula sam sa za mog brata od tetke koji je bio bolestan i zvala sam da dođemo u Manastir i pomolimo se za njegovo iscelenje. – započela je ona, a potom ispričala da je došla i da se pomoli za svog sina koji ima tumor bubrega. 

– U subotu sam dobila rezultate mog sina koje sam poslala u Tursku zbog bubrega, oko 12 sati su mi javili da se radi o tumoru bubrega i da ima metaszate. Tad mi se život srušio, mislili smo da je neka cista. Onda smo krenuli kod doktora u Skoplju, isto su rekli da je tumor, da može da se secne da se izvadi, pratićemo ga, pa videćemo kako će da bude. 

Nedugo zatim dečak je dobio rezltate koje su zaprepastili doktora iz Turske, koji je trebao da izleči Valentininog sina. 

– Iz Turkse su me zvali kad ćemo da dođemo, rekla sm da ćemo doći do kraja nedelje, a onda sam pomislila da idemo u Manastir Tumane. Ovde smo stigli pre prve molitve. Dobili smo veru da je Bog veliki i da će da nam pomogne. Nisam mogla da izađem iz Manatastira, suze su mi same tekle nešto me je vuklo da sedim tamo, da ostanem još da se molim. 

Ona tvrdi da je kontrolom utvrđeno da je njen sin potpuno zdrav dečak, a doktor je ostao u neverici.

– Kada smo otišli u Istanbul kad smo uradili magnetnu reznancu, rekli su nam da će biti rezultati u 12, a onda su morali još jednom da urade magnetnu. Doktor kad je video rezultate nije mogao da veruje kad je video, sve je bilo čisto, nije bilo ničega, što nam je i potvrdio. 

– Niko u Makedoniji nije mogao da veruju, svi su rekli Bog je veliki. Ja sam prezahvalna. Ovo čudo sto se desilo mogu samo da ispričam svuda i da se bar jedan da se spase kao ja. Kako je bog meni poslao taj dan da saznam za to , neka pošalje svima ko je bolestan i ko ima potrebu da čuje ovo, neka mu Bog pomogne. – završila je sa osmehom ova žena. 

Mina Serafimovic je sa svima želala da podeli svoje iskustvo u vezi Manastira Tumane, gde je doživela potpuno iscelenje. 

– Desilo se još jedno veliko čudo Svetog Zosima i Jakova. Prijatelj sam manastira i ove divne bratije koji su se uvek nasli i u nevolji i u radosti. Pre mesec dana trpela sam velike bolove. Na pregledima su otkrili cistu na jajniku veliku 7CM koja je pretila komplikacijama. Da se uvije i onesposobi reproduktivni sistem. Morala je hiruški da se odstranim. Poslali su me da zakažem operaciju. Kako se sve te intervencije čekaju, rekoše mi ” Dođite za 20 dana uz strogo mirovanje” Pozalila sam se Igumanu Dimitriju a on mi reče “Pomazuj se uljem Sv Zosima i Jakova i moli se” Poslušala sam ga. Ujutru i uveče sam bila u molitvi i kada god sam stigla preko dana. Molila sam da to nekako nestane. A lekari su tvrdili da ne može da nestane tako velika cista na takvom mestu. Na kontrolnom pregledu pored sve moje molitve cista je idalje bila tu. Poslali su me u bolnicu da zakažem operaciju dva dana kasnije.Tada doktor ponovo uradi pregled i kaže ” Ali o kojoj cisti pričamo, vi nemate baš nista. Potpuno ste zdravi!!”

Slava mu i milost!

Mariji Novaković Momčilović iz Sombora molitva svetom Zosimu priča kako je potpuno je izlečila karcinom grlića materica sa metastazama. 

– U Januaru mesecu, ove godine otkriven mi je karcinom grlića materice, III b stadijuma, koji već nije bio za operaciju. Pre nego što sam otišla na lečenje bila sam u Manastiru i molila Gospoda Boga i Sv. Zosima za snagu da izdržim i dobro podnesem terapiju. Imala sam zračenje i hemoterapiju koju sam uz pomoć Gospoda Boga, Bogorodice i Sv. Zosima podnela odlično, na čuđenje svih, nikakve nus pojave nisam imala.

21.07. 2019. sam ponovo bila u Manastiru da se zahvalim Sv. Zosimu na snazi i pomoći koju mi je dao tokom lečenja i da zamolim da me i dalje čuva i pomaže i da na kontroli koja je trebala da bude za par dana bude sve u redu. U isposnici Sv.Zosima sam pročitala i molbeni kanon Presvetoj Bogorodici. Nalazi su pokazali da je karcinom nestao, kao i metastaze na limfnim čvorovima. Slava Gospodu Bogu, Bogorodici i Sv. Zosimu i hvala im…. Kao dokaz isceljenja prilažem i sliku nalaza sa poslednje kontrole.

U Manastir Tumane ne odlaze samo oni koji mole za ozravljenje, već i oni koji imaju druge životne patnje. Miloš Dimić svedoči čudu tumanskih čudotvoraca, Naime, on je uz njihovu pomoć doživeo veliko duhovno okrepljenje i pronašao svoju srodnu dušu. 

Prema narodnom predanju, pre 630 godina, Miloš Obilić je tokom lova, ranio Svetog Zosima, monaha koji je došao u golubačke krajeve u potrazi za duhovnim mirom. Miloš ga je poneo ka svom dvoru da mu izvida rane, ali je monah, tokom puta, u jednom trenutku uzviknuo: “Tu me mani i pusti me da umrem.”

“Tu mani” izgovaraju i danas vernici iz celog sveta, dolazeći na ovo sveto mesto u blizini Golupca. 

Ovo sveto mesto svakodnevno posećuje na hiljade vernika kako bi prisustvovali grupnoj molitvi i celivanju mošti Svetog Jakova i Svetog Zaosima. 

S jedne strane Srećko (2), s druge strane Miroslav (85). Između njih Tomislav (55) – jednom otac, drugom sin. I tužna priča o njegovoj borbi da u seoskom domaćinstvu koje ubrzano propada brine o malom sinu i nemoćnom ocu, oplakujući suprugu koja je dete na svet donela bolujući od raka, ali njegov drugi rođendan nije dočekala.

Tomislav Sarić iz Gole Glave, udaljene 20 kilometara od Valjeva, kasno je postao otac, a rano udovac. Pre pola godine je sahranio suprugu Radmilu (50), koja je u svojoj 48. godini ostala u drugom stanju, kada joj je već bio dijagnostikovan karcinom dojke.

– Govorila je da je sebi već rodila troje danas već odrasle dece u prvom braku, da želi da meni rodi dete da ima ko da me gleda i da mi slavu slavi. Jednostavno, borili smo se zajedno i o bolesti nismo mislili. Srećko se rodio 11. oktobra 2016, sa 2.270 grama, ali je dobro napredovao. Rada se nakon porođaja osećala dobro, bila je srećna. Ali krila je da su se vratili bolovi, dokle god je mogla da trpi. Prvi odlazak kod lekara posle porođaja pokazao je veoma loše rezultate i bilo je neophodno da se odmah počne sa terapijom. Već tada sam prestao da radim na zemlji, da bih mogao da brinem i o njoj i o bebi. Svakog dana, sa detetom u naručju, odlazili smo na onkologiju. Prodao sam stoku, kupio lekove i injekcije iz Rusije, ali efekta nije bilo i pored sve te terapije koju je primila. Sama je, da bi mi olakšala, tražila da ode u bolnicu, svesna da neće dugo izdržati. Govorila je da će biti šta biti mora, da gledam dete – kroz suze priča Tomislav.

Posle tri meseca u bolnici, Radmila je sama od supruga tražila da je dovede kući. Iz polukome se probudila poslednjeg jutra svog života i praktično sa detetom u zagrljaju preminula 10. aprila. Od toga dana, na Tomislavu je svaki kućevni posao, od spremanja hrane, preko čuvanja i igre sa detetom, do pranja i čišćenja.

– Ni u šumu ne mogu da odem da isečem drva da ih pripremim za nas, kamoli da ih prodam. Krenem sa detetom u njivu da radim, on uzme motiku, plašim se da se ne povredi, pa odustanem od posla. Sa ocem ne mogu da ga ostavim, jer on slabo vidi i teško se kreće, ni sebe ne može da sačuva. Selo je pusto, nema ko da ga pričuva. Pogotovo sad moram da budem stalno uz Srećka, jer je preponsku kilu operisao 9. oktobra – priča Tomislav.

Nije mu teško to što je, kako kaže, „i otac i majka i domaćica i dadilja“. Teško mu je što ne može da bude domaćin kao što je bio. Pre ženidbe podigao je kuću na sprat, obrađivao četiri hektara zemlje, radio sa drvima i gajio šest krava. Da bi lečio pokojnu suprugu, svu stoku, poljoprivredne mašine i automobil je prodao.

Jedini prihod sada je Srećkov dečji dodatak od 3.560 dinara. S druge strane, nad glavom mu visi dug za struju od 45.000 dinara i stalna pretnja da će ostati u mraku, kao i dug gradskoj direkciji za robne rezerve za 600 kilograma mesa, jer je grlo koje je dobio na čuvanje morao da proda kako bi platio lekove i odvoženje Radmile na terapiju.

– U Centru za socijalni rad su mi rekli da socijalnu pomoć mogu da dobijem ako ostavim oca i odem da budem podstanar, jer poljoprivredno gazdinstvo nema pravo na socijalnu pomoć. Kako da ostavim oca, zbog čega? U obdaništu su mi rekli da sam zakasnio za Srećkov upis, a to je bilo u vreme dok je Rada bila na samrti. Sve što mi treba jeste godinu dana pomoći, dok dete ne krene u obdanište. Neće biti teško ni da čistim, spremam, perem na ruke (nemaju kupatilo). Samo da me ne jure kao da sam zločinac, a ne samohrani otac koji sada zbog deteta ne može na njivu – žali se Sarić.

Mamina slika i očeve suze

Sa Srećkom u naručju Tomislav nas ispraća do kapije, na kojoj je Radmilina plakata. Dete upire prstom, prvi put izgovara reč „mama“, Tomislav plače. Radmila je herojski izdržala trudnoću sa najtežom bolesti, iako su joj lekari i u Beogradu i u Valjevu predlagali da je prekine kako bi na vreme počela sa sopstvenom terapijom. Nije poslušala ni njih, a ni supruga.

Tomislav tek treba i da zvrši i nasledno rešenje pokojne supruge. Za to će mu trebati 3.700 dinara, taman koliko primi dečji dodatak od koga uzima hranu i kozmetiku za dete.

SUDAR vozova na relaciji Leskovac – Vladičin Han izbegnut je večeras tako što je na tom potezu isključena struja. Ovaj nesvakidašnji incident odigrao se oko 20 časova.

Da bi bila izbegnuta tragedija, jedini način je bio da se na tom delu pruge isključi struja, što je i učinjeno.

Vozovi su išli jedan ka drugom. Međutim, došli je do kvara signalizacije. Ne pamtim da se ovako nešto dogodilo, bilo je kao na filmu – kaže izvor.

Kako je nezvanično rečeno do incidenta je došlo kod mesta Đorđevo kada je zbog nevremena došlo do nestanka struje na tele komandi.

Na ekranu na kojem se prate vozovi, nije moglo da se vidi šta se dešava. Dežurni dispečar je preventivno isključio struju da ne bi došlo do neke neželjene situacije – rečeno je medijima.

Pevačica Snežana Đurišić se nalazi dugi niz godina na estradi, a sada je isplivala njena stara fotografija na kojoj je izgledala neprepoznatljivo.

Snežana Đurišić važi za jednu od najboljih pevačica narodne muzike, a iako se na estradi nalazi dugi niz godina, malo ko zna kako je pevačica nekada izgledala.

Naime, na Instagramu je isplivala nikad viđena fotografija iz mladosti Snežane Đurišić na kojoj je pevačica u odnosu na danas, neprepoznatljiva.

Na fotki se vidi da je pevačica imala korekcije na licu, a evo kako je nekada izgledala:

– MOJ prvenac, moj jedinac, moj ponos, vidi ga, vidi kako je lep. Majčino srce milo, zašto – vapila je glasom onemoćalim od tuge i bola Suzana Oljača Bakrač iz Majskih Poljana pokazujući slike svog sina.

Njen prvorođeni sin Darko (20) sahranjen je 8. januara na glinskom groblju. U stravičnom potresu 29. decembra prošle godine na njega se srušila cela kuća. Nije mu bilo spasa. On je jedan od pet žrtava iz Majskih Poljana.

– Nije što je moj, ali bio je divan mladić, primer dobrog deteta. Zaposlio se kod Šerifa čim je postao punoletan, iako je završio za konobara – kaže mama. – Znao je što želi, imao je ogromnu snagu za život i bio veliki borac.

Njen Darko je bio redak primer mladića koji je brzo odlučio da život uzme u svoje ruke. Odlučan da se osamostali, digao je kredit i kupio kuću samo tri kilometra dalje od majčine, uređivao je, živeo i u njoj se družio s prijateljima, deleći je s mlađim bratom Dariom.

Pitala ga je majka i zašto ne kupi kuću u Glini jer bi mu bilo bolje. Njegov odgovor bio je: “Neću, mama. Želim živeti na selu, kakva Glina, kakav grad, hoću kuću na brdu, da bude okolo šuma, da bude na lepom mestu”.

I upravo takvu pronašao je u Majskim Poljanama, kupio je i počeo da uređuje. Na kraju ga je kuća, koja je u trenu pala kao domino kocke, koštala života.

On i Dario Suzanini su sinovi iz prvog braka, a očuh Duško prihvatio ih je kao svoje. U drugom braku, priča Suzana, dobili su brata Lazara, danas osmogodišnjaka i četverogodišnju sestricu Slađanu. Ovo dvoje malih obožavalo je Dakija. Sestrici je dan pre smrti kupio toliko željeni rajf sa svetlećim rogovima za Novu godinu.

-Živeli smo kao jedna porodica, pomagali Darku koliko smo mogli, voleo je moj Daki i aute, bili su mu strast, kupio je ovog „venta“ i nedavno naručio sijalice za njega, sredio ga – kaže Suzana.

Život je hteo da su mu toliko željeni delovi za automobil stigli na dan sahrane.

Dan pre kobnog utorka, ovaj kraj pogodio je prvi potres, a u njemu je s Darkove kuće palo tek nekoliko crepova. Druge štete nije bilo. Brzo je vredni mladić uz očuhovu pomoć “zakrpao” krov da mu kuća ne kisne, pa su onda zajedno proveli veče razgovarajući.

– O čemu ćeš nego o potresu, pričali smo gde se sakriti i šta uraditi ako bude opet. Još mu kažem: ili pod sto, ili pod štok, – priseća se očuh Duško.

Dvadesetak sati kasnije nepozvano je došlo 6,2 stepeni.

Bio je to utorak kao i svaki drugi, barem do 12,20 sati.

DARIO SE ČUDOM IZVUKAO

Drugi Suzanin sin Dario čudom se izvukao. Kad je počelo da se trese, stao je pod štok u sobi i tu bio do kraja potresa. Sve se oko njega rušilo, ali štok je ostao u komadu. Kad je potres stao, 16-godišnjak se izvukao iz rupe na drugom kraju kuće. Ispričao je o grozoti trenutka, strašnim zvukovima i snazi koja ga je bacala.

Darko je bio u svojoj kući, njegov mačak vrzmao se oko njega tražeći pažnju. Spremao se na posao kod Šerifa u popodnevnu smenu, ali prje toga je, po običaju, da svrati kod majke na ručak. Njegov četiri godine mlađi brat Dario dremuckao je u sobi u drugom kraju kuće.

Majka Suzana u to je vreme razgovarala u dvorištu svoje kuće udaljene 3 kilometra. Bila je u društvu Branke Bakšić Mitić, zamenice gradonačelnika Gline.

– Dobra Branka donela je mojoj deci slatkiše, pitala kako smo i šta radim. Rekoh joj da čekam Dakija na ručku – tihim glasom priča majka.

Tek će posle tragedije da sazna da je komšija par minuta pre potresa zvao Darka na kafu, ali on nije otišao.

– Moram još nešto da završim kod kuće, pa da svratim kod mame i na posao – odgovorio je.

A onda se čuo snažan tutanj. Zemlja i nebo u Majskim Poljanama zatresli su se od siline i moći prirode. Suzana je vrisnula i zavapila: “Moja deca!”

Zamenica gradonačelnika je odjurila da vidi svoje, a Suzana je brzo u svoj auto stavila dvoje male dece i odjurila prema kući u kojoj su bila dvojica sinova.

– Ne mogu da opišem taj trenutak užasa, srce lupa, jurim gore, a onda nasred puta ususret mi dolazi njegov „vento“. Vozio ga je Dario, mlađi sin, iako ima 16 godina, zna voziti, brat ga je naučio. Stanem i vidim sina u gaćama, krvavog kao iz horor filma, pitam ga gde je brat.

Dečak je odgovorio: Mama, zatrpala ga je kuća.

– Dođem gore, kod Darkove kuće. Ona je pala k’o šibica. Ispod tona betona moj je sin. Dovezli su posle bager i s njim počinju otkopavati i tražiti mog Darka. Molili smo se jako. Znaš, napravio mu majstor u kući jak drveni sto, masivan, sve smo mislili možda se pod njega sakrio u potresu, jak je to sto.

Ali Darko nije stigao pod sto. Tačno u 15.15 sati otkopali su njegovo telo iz ruševina. Darka su pronašli za stolom, u kuhinji, na stolici, skoro pa na kućnom pragu.

Mama kaže da je verovatno sve bilo gotovo u trenutku i da ničeg nije bio svestan. Cela kuća srušila se na njega. U potresu se cela kuća srušila kao kula od karata, sto je jedini ostao u komadu.

Iguman manastira Tumane Dimitrije Plećević objavio je na Božić svedočanstvo o još jednom čudesnom isceljenju koje se dogodilo nakon molitve nad moštima tumanskih svetitelja.

Studentkinja Nevena Prvulović suočila se sa opakim kancerom, ali se nakon posete manastiru Tumane njen život preokrenuo iz korena. 

– Početkom 2019. godine, negde u februaru, saznali smo da Nevena boluje od karcinoma limfnih žlezdi. Lečili smo se u Кliničkom centru u Nišu i mogu da kažem da su nam doktori brzo i efikasno izašli u susret. Međutim cele godine je Nevena vukli taj karcinom, opala joj je kosa, ali nijednog momenta nije poklekla, bila je uvek pozitivna. Išla je i na fakultet imala je dobre ocene… Jednostavno se ponašala kao da se ništa nije dešavalo – objašnjava njen otac Srđan Prvulović. 

Odlučili su da što pre posete Tumane jer su čuli da se nad moštima Svetog Jakova i Svetog Zosima dešavaju čudesna isceljenja. Igumanu Dimitriju su rekli šta je problem, a on im je odgovorio da će sve biti u redu.

– Pre nego što smo došli snimak je pokazao da i dalje ima te žlezde. Došli smo u Tumane na Božić prošle godine. Posle 10-15 dana od dolaska imali smo CT snimanje u Sremskoj Кamenici i u Nišu na magnetnoj rezonanci. Snimak je pokazivao da više nije imala imala nijednu kancerogenu žlezdu na vratu i da su se limfne žlezde povukle. Mi smo pratili to i dalje i zahvalni smo manastiru Tumane, ali smo zahvalni i doktorima. Posle nekih pet-šest meseci definitivno je ustanovljeno da Nevena nema ništa i da može slobodno da živi, radi, da se uda i da rađa decu – kaže Srđan.

Nisvet Mujkić (26) iz Prnjavora kritične večeri u oktobru prošle godine mogao je da bira, da li će mrtav pijan sjesti u svoj “golf” ili u automobil drugara.

Ovaj detalj, kao i mnoge druge koji su uslijedili do trenutka u kojem će Mujkić skriviti tešku saobraćajnu nesreću u centru Prnjavora i usmrtiti djevojčicu Vanju R. (13) na trotoaru, otkrila je optužnica banjalučkog Tužilaštva.

Mujkić je kobnog dana 10. oktobra prošle godine oko četiri časa pijančio u lokalu “Skver” u Prnjavoru i to od 17 do 21 čas.

Po izlasku iz lokala bio je uporan u razgovoru sa Srđanom Stojčinovićem koji je ponudio da on vozi svoj automobil do sljedećeg lokala u Prnjavoru. Mujkić je prema navodima iz optužnice u krvi imao preko dva promila alkohola.

Nakon što je sjeo za volan “golfa 4” Mujkić je vozio brzinom od preko 105 kilometara na čas i to kroz centar Prnjavora gdje je ograničenje brzine bilo 40 kilometara.

– Vozeći, nasilničkom, duplo većom brzinom od najmanje 105,6 km/h, gdje je dozvoljena brzina kretanja 40 km/h zbog čega je izgubio kontrolu nad vozilom koje je prešlo na trotoar gdje se nalazila maloljetna Vanja R. rođena 2007. godine – navodi se u optužnici.

Mujkić je nesrećnu djevojčicu koja je mirno stajala na trotoaru, ne sluteći crnu sudbinu, udario prednjim lijevim vratima, odbacio je nekoliko metara.

Djevojčica je zadobila višestruke prelome lobanje, kostiju lica, rebara, kičme, ekstremiteta, te teške povrede vitalnih organa od kojih je preminula na mjestu.

Mujkić je nakon nesreće uhapšen, a odlukom banjalučkog Okružnog suda pritvor mu je produžen.