Month: January 2021

U Hrvatskoj se sinoć u 22.29 osetio novi potres. Prema EMSC-u, magnituda je bila 4,5 po Rihteru, a epicentar u okolini Petrinje.

Zemljotres, Hrvatska, Foto: AP Photo

To je bio 45. potres koji se osetio u Hrvatskoj u poslednja 72 sata, objavio je EMSC.

Seizmološka služba Hrvatske objavila je da su njeni seizmografi zabeležili jak potres s epicentrom 15 km jugo-jugozapadno od Siska. Magnituda potresa iznosila je 4,5 po Rihteru, a intenzitet u epicentru VI stepena EMS skale.

Potres se osetio na širem području, navodi Seizmološka služba.

Potres je bio kraći, ali osetio se udar i ljuljanje.

Zemljotres se osetio i Zagrebu i širom Slavonije, čak i u Osijeku, prenosi Index.hr.

Potres se osetio i kod Požege, u Kninu, Županji, Podravskoj Slatini, Pitomači, Virovitici, kod Bjelovara, u Lepoglavi, Samoboru, Slavonskom Brodu, Pakracu, Karlovcu, Varaždinskim Toplicama, kod Zaprešića, u Okučanima…

I građani severozapadnog dijela Bosne i Hercegovine rekli su da osetili zemljotres, kao i stanovnici većeg dela Slovenije.

Potres se, kako javljaju beogradski mediji, osetio i u srpskoj prestonici.

U Hrvatskoj svaki treći ispitani neće se vakcinisati ali je više od 40 odsto ispitanih reklo da hoće

Iako su prva istraživanja o tome koliko Hrvata namerava da se vakciniše protiv korona virusa pokazivala relativnu skeptičnost prema novim vakcinama, nova anketa pokazuje da interes za vakcinaciju raste. Kada im vakcina bude dostupna, više od polovine hrvatskih građana namerava da se vakciniše, rezultat je istraživanja agencije ”Promocija plus”’ sprovedenog za televiziju RTL na 1.300 ispitanika.

Njih 43,5 odsto kaže da će se vakcinisati čim to bude moguće, 14,2 odsto su nešto oprezniji i dodaju – vakcinisaću se, ali prvo da vidim kakve će biti posledice na druge ljude. Svaki treći Hrvat ili njih 31 odsto, neće se vakcinisati, a 11,3 odsto je još neodlučno.

U odnosu na istraživanje iz decembra, interes za vakcinaciju raste, a pada broj skeptičnih i neodlučnih. Muškarci su više zainteresovani za vakcinaciju – njih 60,4 odsto bi primilo vakcinu – dok bi se za taj korak odlučilo 55,5 odsto žena. Prema godinama starosti raste i zainteresovansot za vakcinaciju, pa oni između 61 i 70 godina to bi učinili u najvećem broju – 73 odsto.

S druge strane to želi samo trećina mlađih od 30 godina – 36,9 odsto.Više od polovine ispitanih zabrinuto je zbog mogućih nuspojava

Nešto više od polovine ispitanih – 50,2 odsto zabrinuto je zbog mogućih nuspojava.

Govoreći o razlozima “za” – najviše ljudi, njih 26,3 odsto kaže da nema vraćanja života u normalu bez toga, a skoro isto toliko (26 odsto) ih misli i da je to jedini način da se zaustavi epidemija, dok se 21,9 procenat boji korone i posledica koje ostavlja na zdravlje.

Protivnici vakcinacije kao glavni argument navode da je vakcina napravljena prebrzo i da je zbog toga nesigurna.

Tako misli 45,5 odsto Hrvata, dok je 13 odsto protiv svakog vakcinisanja, pa i onog protiv korone, a 9,2 odsto uvereno je da su zdravi i da imaju snažan imunitet i da im vakcina nije potrebna.

Iako će na kraju o vakcinaciji odlučiti svako za sebe, trenutno je u Hrvatskoj interes za vakcinisanje veći od raspoloživih količina vakcine, piše Indeks i ocenjuje da će vakcinacija protiv korona virusa biti efikasna jedino ako se dovoljno građana bude vakcinisalo.

Martin je živeo sa mamom, bakom i dedom, a oni koji su ga poznavali tvrde da je bio dobro dete

Martin Barna (17) iz Novog Kneževca ubijen je 13. septembra, dva meseca pre proslave svog punoletstva.

Ubrzo se ispostavilo da je dečak stradao u vršnjačkom nasilju, a da su osumnjičeni za njegovo ubistvo u ovom mestu poznati po problematičnom ponašanju, te ne samo da su već jednom povredili Martina, već su navodno maltretirali i drugu decu, kako prenose beoradski mediji.

Za njegovo ubistvo osumnjičeni su braća M.D. (19), J.D. (18), kao i dvojica maloletnika, starih 16 i 15 godina.

Martin se te noći vratio od druga iz Kanjiže, ali je u centru Novog Kneževca sreo četiri mladića (od kojih su trojica rođena braća, a jedan im je brat od strica). Po nezvaničnim informacijama između njih je došlo do rasprave, nakon koje su dečaci navodno nasrnuli na žrtvu. Martina su toliko snažno šutirali rukama i nogama, da mu je od siline udaraca pukla jetra.

Kako pišu mediji, kada su završili, otišli su da jedu. Kasnije su se vratili još jednom da provere da li je živ. Videvši ga da nepomično i bez daha leži u travi, navodno su ga pokrili lišćem i kartonom i udaljili se s lica mesta.

Dečakovo telo je ujutru našla prolaznica i lalarmirala policiju. Osumnjičeni su ubrzo uhapšeni.

ŽIVEO SA MAJKOM, BIO JE DOBRO DETE

Martin je, inače, bio učenik trećeg razreda saobraćajnog smera. Nakon razvoda roditelja živeo je sa majkom Anitom, dekom i bakom. Njegov otac radi u Mađarskoj, gde da je i sačekala strašna vest o smrti sina.

Sahranjen je u petak na katoličkom groblju u Novom Kneževcu. Otada prijatelji na društvenim mrežama ne prestaju da se opraštaju od njega.

Njegova porodica je skrhana strašnim zločinom, tim pre što je, po rečima njegovog dede, ista grupa mladića Martina pretukla pre mesec dana. On je tada zbog povreda glave završio u bolnici, a slučaj je prijavljen policiji.

Dečake osumnjičene za ovaj zločin, od kojih su trojica rođena braća, a jedan im je rođak, i drugi meštani opisuju kao problematične mladiće, sklone incidentima.

Poruka koju je na Fejsbuku ostavio jedan stanovnik Novog Kneževca, koji kaže da je poznavao Martina i njegovu mamu, naročito je uzbudila javnost.

– Za Martina mogu da kažem da je bio dobro dete, nažalost, desilo se to što nas je sve potreslo. Кao i svako dete, ponekad je znao da bude i nestašan, ali generalno je bio dobar, nije zaslužio tako da završi. Velika tragedija za ovako malo mesto! Znao sam da ga je grupa mladića koji su uhapšeni, napadala i tukla i ranije, ali niko nije mislio da će se sve završiti Martinovim ubistvom. Grupa uhapšenih mladića izuzetno je problematična već nekoliko godina, a ovog leta posebno jer su pretukli nekoliko momaka – kazao je ovaj stanovnik Novog Kneževca.

Kako Telegraf.rs saznaje, policiji je 13. avgusta prijavljena tuča između uhapšenog M. D. i preminulog mladića. Martinu su tom prilikom konstatovane lakše telesne povrede i policija je po nalogu Tužilaštva podnela prekršajnu prijavu protiv M. D.

Jednogodišnji dečak doživeo je pravi pakao u vrtiću.

Torben Maners, dečak iz Velike Britanije, dobio je opekotine trećeg stepena nakon što se slučajno polio superlepkom dok je bio u jaslicama.

Kako prenosi Dejli mejl, dečak je ostao bez nadzora vaspitačica, dohvatio lepak, koji je prosuo po sebi. Lepak je potom reagovao sa pamukom od kojeg je bila dečakova odeća i zalepio je za kožu, ostavljajući pritom užasne opekotine.

Šok u vrtiću

Nesreća se dogodila dok su njegovi roditelji bili u poseti rođacima, a kada su pozvali majku, rekli su joj da se dogodio incident, ali ne i šta se stvarno desilo.

– Ništa nas nije moglo spremiti za ono što smo videli kada smo došli u vrtić. Odveli su nas u sobu gde je bio Tobi i videli smo da je umotan u čaršav. Nismo mu videli telo, samo smo videli lepak po njegovom licu i oko očiju. Nije mogao da priča, samo je plakao – opisala je potresena majka prizor koji ju je dočekao.

Alergija na lepak

Dečakove povrede bile su još gore jer je doživeo alergijsku reakciju na lepak i jedno vreme se borio za dah.

– Lice mu je bilo natečeno i prekriveno plikovima koji su nastali od lepka. Oči i usta su mu takođe bili otečeni i jedva je disao. Nismo mogli da shvatimo šta se događa ni kako je tako izgoreo od lepka. Nismo znali da može da izazove tako jaku hemijsku reakciju, njegove opekotine su bile strašne – rekao je njegov otac.

Ljudi koji su videli snimak su u neverici, da li je moguće da takvi ljudi postoje?!

Koliko puta vam se dogodilo da na ulici vidite da je nekome ispao novac? Verovatno bi svako u prvom trenutku pomislio da taj novac zadrži, ali bi u već u sledećem proradila savest i novac bi ste vratili vlasniku. Većina da, ali ne i ovaj čovek, čija će vas reakcija najblaže rečeno zgroziti i razočarati

– Malopre sam poslala sina u mesaru Šeci u Rentgenovoj ulici u Nišu. Dok je vadio spisak ispale su mu pare, 2.000 dinara. Evo vidite kako “gospodin” krade novac od deteta i uči svoju unuku lepom ponašanju!!! – napisala je Bojana u objavi na društvenoj mreži.

– Naravno da nije bitan novac, nego se dete isprepadalo, plakao je satima… – dodala je ona u objavi.

Kako se može videti u komentarima ljudi su bili u neverici.

“Sramota”, “zar od deteta da krade”, “ne mogu da verujem na kakve je grane spalo naše društvo”, “lep primer daje detetu”, samo su neki od komentara.

Novi snažan zemljotres jačine 4,5 Rihtera pogodio je večeras u 22.30 sati Hrvatsku.

Potres se dogodio u središnjoj Hrvatskoj, 60 kilometara od Zagreba, 13 kilometara od Siska, u okolini Petrinje, saopštio je Seizmološki zavod Srbije.

Podrhtavanje tla se osetilo i na Miljakovcu, Avali i u još nekim delovima Beograda.

Potres je bio kraći, ali osetio se udar i ljuljanje. Za sada nema podataka o materijalnoj šteti ili povređenima.

Osetio se i Zagrebu, ali i širom Slavonije, u Osijeku. Osetio se i u Bosni i Hercegovini, kao i Severnoj Makedoniji, javlja EMSC.

“Večeras, 9. januara 2021. godine u 22.29, seizmografi Seizmološke službe zabeležili su jak zemljotres s epicentrom 15 km južno-jugozapadno od Siska. Magnituda potresa iznosila je 4.5 prema Rihteru, a intenzitet u epicentru VI stepeni EMS lestvice. Zemljotres se osetio na širem području”, navodi se u saopštenju Državnog meteorološkog zavoda Hrvatske, prenosi Jutarnji list.

– Tlo se treslo nekih pet-šest sekundi. Nije bilo nimalo prijatno jer se snažno osetio – javila je čitateljka Večernjeg lista.

– Ovi kreveti su ukleti, čim sam legao u krevet zatreslo se, spavam na podu – požalio se jedan građanin, dok drugi tvrdi da se zemljotres osetio i u Dalmaciji.

Čitaoci Index.hr javljaju da se potres osetio i kod Požege, u Kninu, Županji, Podravskoj Slatini, Pitomači, Virovitici, kod Bjelovara, u Lepoglavi, Samobor, Slavonskom Brodu, Pakracu, Karlovcu, Varaždinskim Toplicama, kod Zaprešića, u Okučanima…

Zemljotres se osetio i na području Kostajnice, Gradiške, Prijedora, Novog Grada, Kozarske Dubice i Banjaluke.

Seizmolozi su u više navrata upozoravali da se posle onako snažnog zemljotresa jačine od 6,2 stepeni mogu očekivati jači propratni potresi.

Više od 400 potresa za dve nedelje

Prema EMSC-u, na području Sisačko-Moslovačke županije od 28. decembra 2020. do danas desilo se više od 400 zemljotresa sa epicentrom u okolini Petrinje.

Najrazorniji je bio 29. decembra minule godne, u kojem je stradalo sedmoro ljudi i uništeno na desetine objekata u Petrinji, Glini, Sisku i Majskim poljanama.

U POJEDINIM delovima Beograda večeras se osetio zemljotres.

Potresi su se osetili širom prestonice Srbije, a prema najnovijim informacijama epicentar je bio u Hrvatskoj.

Prema EMSC-u, magnituda je bila 4.5. Epicentar je bio 13 kilometara od Siska, u okolini Petrinje.

Potres je bio kraći, ali osetio se udar i ljuljanje. 

Osetio se i Zagrebu, ali i širom Slavonije, u Osijeku.

Mediji u BiH navode da se potres osetio i u toj zemlji.

Za sada nema podataka o materijalnoj šteti.

Podsetimo, razoran zemljotres jačine 6,2 stepena po Rihteru pogodio je 29. decembra područje Petrinje, a osetio se širom regiona, i izazvao veliku materijalnu štetu sa žrtvama i velikim brojem povređenih. 

Hrvatska vlada proglasila je 2. januar Danom žalosti.

U tišini, okruženi manastirskim mirom i snegom, najbliži su slušali reči Sonjinog supruga Živojina Rakočevića

Sonja Rakočević, Foto: Printscreen

U porti manastira Sušica kod Gračanice na Kosovu i Metohiji danas je sahranjena doktorka Sonja Rakočević (47) koja je preminula od koronavirusa na božićno jutro.

Opelo je služio vladika raško-prizrenski Teodosije u prisustvu oca Mihaila, igumana prizrenskog manastira Sveti Arhangeli.

U tišini, okruženi manastirskim mirom i snegom, najbliži su slušali reči Sonjinog supruga Živojina Rakočevića, novinara i jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca na Kosovu i Metohiji, hroničara života i stradanja Srba južno od Ibra.

– Sa Sonjom su danas hiljade dece, ja znam, jer je bila majka toj deci. Mnogo me Goranaca zvalo. Toliko želim da im se zahvalim. Prizrenaca, ljudi sa Štrpca… Ona nije svoje pacijente ostavljala u bolnici – govorio je odlučno muž, koji se rastavljao od supruge.

– Naš život je bio po svemu neobičan. Upoznali smo se na studentskim demonstracijama u Prištini. I Priština je postala srce našeg urbanog života. Venčali smo se pred vojnim oklopnim vozilima u crkvi Svetog Nikole u Prištini. To je bilo prvo venčanje Srba posle rata – prisetio se Rakočević pored grobnog mesta svoje supruge, prenosi Kurir.

– Sonja i ja smo sanjali slobodno Kosovo. Sonja svojim trpljenjem kako samo kosovski Srbi znaju da trpe. I svojim čekanjem kako jedino kosovski Srbi umeju da čekaju. Bio sam siguran da ćemo nas dvoje dočekati slobodu, a sada shvatam da je ona otišla u večnu slobodu, a da ću se ja još potucati po ovoj zemaljskoj slobodi i da će se moji Simonida, moj Dimitrije i moji braća i kumovi boriti za tu trunku dostojanstva i ljudske slobode – nastavio je govor Živojin Rakočević i dodao.

– Želim da kažem da Sonja, zajedno sa mati Irinom, dr Zvonkom Staševićem, dr Draganom Perićem…nikada, nijednog trenutka, nisu ostavili svoj narod – kazao je suprug.

Rakočević se prisetio kako je na studijama medicine počelo prijateljstvo dr Sonje Rakočević sa mati Irinom, monahinjom i doktorkom u čijem ce sestrinstvu počivati.

– Hvala ti mati Irina. Ona je bila deo tvog sestrinstva, organizacije Sveti Jovan Milostivi. Mojoj Sonji kažem da me je Bog nagradio velikim darom i ja sam mu zahvalan. I Bog mi je na Božić rekao da mi taj dar poklanja za večnost – kazao je Živojin.

Stihovi za suprugu: Ti si moj život

– Epska sam priroda i tvrd. Govoriću nešto što je volela – rekao je Živojin Rakočević opraštajući se od supruge: “Ti si moj život videla izbliza. Primisao, pokret, reč što nisam rekao. Videla moj grč i kad stojiš iza. Slutila moju bolest nadaleko. Ti si u mom oku dok još gasne videla prva novog smeha klicu i kad se vratim domu ure kasne znala svu priču samo po mom licu”.

Protest građana Niša kojima traže zaštitu od “bahatih vozača”, a povodom nedavne nesreće u kojoj su nastradali Andrej Prekljušaj (12) i Dejan Ilić (48) i koju je izazvao 19-godišnji Nemanja Stamenković, počeo je danas u 15 sati na mestu na kojem se dogodila stravična tragedija. Kako saznaje portal Nova.rs, na protestu su i članovi porodice nastradalih.

Na licu mesta okupilo se više od stotinu građana kivnih zbog bahate vožnje vozača, zbog kojih dolazi do tragedija, odnosno saobraćajni nesreća sa smrtnih ishodom.

Kako saznajemo, protestu prisustvuju i članovi porodica nastradalih Ilića i dečaka. Naime, okupljeni građani uputili su se ka Policijskoj upravi Niš.

Iz Udruženih sindikata Srbije “Sloga” još pre nekoliko dana su najavili ovaj protest.

Podsetimo, nesreća se dogodila 4. janura, u blizini marketa DIS i niškog Vodovoda, a narednog dana iz policije su saopštili da je uhapšen 19-godišnji Nemanja Stamenković iz Beograda, koji je “audijem pokosio 48-godišnjeg Ilića i 12-godišnjeg dečaka.

Danijela je došla u Rostok. Da bude medicinska sestra. Kao što je bila i u Nišu. Samo za šest puta veće pare. Kako je prošla peripetije? O čemu ćućore nove koleginice? I zašto je osoblje iz Srbije cenjeno u Nemačkoj?

Samohrana majka, u kući dve kćerke, studentkinje, stari dugovi, novi računi za koje nema para – to bi, što se kaže, bila rashodna strana. Na prihodnoj samo tristotinak evra koliko dobija jedna medicinska sestra u Nišu. To je bio siže srpske svakodnevice u slučaju Danijele Trajković koja od svoje 19. godine radi po klinikama i stanicama hitne pomoći – danas ima 45. „Posao stalno na neke ugovore, nikada za stalno. Direktor me je pre par meseci otpustio jer mu se nije sviđala moja boja kose. Od kad su njega postavili, sve je krenulo nizbrdo. Ćerke izdržavam sama jer u Srbiji nema posla za ljude koji nemaju političke veze ili para da plate radno mesto“, počinje Danijela svoju priču za DW.

Danijela je rešila

Ali onda je u tu priču upala stara poznanica, lekarka koja neko vreme radi u Nemačkoj, i usadila Danijeli bubicu u glavu. Nemačka? Možda nije loša ideja? „Iskreno, sumnjala sam da li ću moći da naučim strani jezik. Ipak imam prilično godina za nekog ko treba iznova da uči pisanje, reči, izgovor… Plašila sam se nemačkog mentaliteta – ljudi pričaju da se mnogo radi, da ne može da se sedne, da ne sme da se priča sa doktorima… da si ostavljen sam sebi. Svašta ljudi pričaju. Ali kada sam čula da mojoj prijateljici ide sve bolje… znate, ja Srbiju obožavam, to je moja zemlja, ali je finansijska i politička situacija toliko loša da je beg jedino rešenje ukoliko želiš da se osetiš čovekom.“

Onda je Danijela Trajković rešila. Odjavila je prebivalište iz rodne Prištine, konačno ga prebacila u Niš gde je došla posle bombardovanja 1999, izvadila novi pasoš, učila jezik, položila test. U svemu je pomogla jedna nemačka privatna agencija za posredovanje koja joj za usluge nije uzela ni dinara – takve agencije novac uzimaju od poslodavaca, u ovom slučaju od Univerzitetske klinike u Rostoku koja će zatim dati Danijeli radni ugovor. Ta je agencija platila čak i časove jezika i neke administrativne troškove. Sve što je ostalo Danijeli Trajković bilo je da zakaže termin u nemačkoj ambasadi u Beogradu, pojavi se sa ugovorom, radnom dozvolom i sertifikatom o poznavanju jezika – i da pakuje kofere.

E tu je potrajalo. „Bila je nauka da se dobije termin. Visila sam na sajtu na kojem se rezervišu termini dan i noć, ali nikada nisam videla slobodno mesto.“ Danijela je tada, krajem avgusta, za DW ispričala da termine grabe sumnjive agencije, načičkane oko ambasade, koje ih onda za nekoliko stotina evra prodaju građanima. Tada je govorila anonimno, u strahu da ne trpi neke posledice. Ali, kaže, posle tog teksta je ambasada omogućila onima koji imaju svu dokumentaciju da i elektronskom poštom zakažu termin. „Dobila sam termin za sedam dana, a za samo dva dana su mi dali vizu. To je bilo početkom novembra, a ja sam 16. novembra već bila u Nemačkoj.“

Cenjeno osoblje iz Srbije

Tako je ova žena zajedno sa još petoro kolega iz Srbije na Univerzitetskoj klinici u Rostoku postala svojevrsna pionirka – ovde do sada nisu dovodili medicinsko osoblje iz Srbije. U pitanju je najveća klinika čitave pokrajine Meklenburg-Prednja Pomeranija. Danijela je zaposlena na odeljenju kardiohirurgije. „Veoma iskusna medicinska sestra, motivisana žena. Vrlo je dobro prihvaćena jer se ponaša prijatno prema svima“, kaže o njoj Anet Laban, šefica Uprave bolničkog osoblja klinike. „Jezik je najveća prepreka, ali se zato na njega trenutno fokusiramo.” Ako sve bude kako valja, Danijela će kroz šest meseci savladati nivo B2, naučiti šta treba i položiti ispit neophodan da bi njena diploma iz Srbije bila potpuno priznata u Nemačkoj. A onda će dobiti stalni ugovor.

Odeljenje hirurgije Univerzitetske klinike u Rostoku

Anet Laban nema ni najmanju dilemu – klinika bi zadržala svaku medicinsku sestru jer je manjak radne snage osetan. Nemačka stari, sve je više pacijenata, a sve manje mladih koji se odlučuju za struku. Ali otkud interesovanje baš za osoblje iz Srbije? „Ono što medicinske sestre rade u Srbiji je slično onome što se radi u Nemačkoj, a i kulturna matrica je slična. Ako uzmete Španiju i Italiju kao primer, tamo rodbina donosi hranu u bolnicu, kupa svoje bolesne rođake, hrani ih. Kada medicinske sestre dođu odatle, one su šokirane što recimo treba da pomognu pacijentima pri pranju. S druge strane, u Srbiji je četvorogodišnje obrazovanje vrlo dobro, veliki je udeo teorijske obuke. Doduše, nešto je manje prakse nego u Nemačkoj, ali kako je posao sličan, to se brzo izniveliše“, kaže Laban za DW. „Teško je sa onima koje su tek svršile obrazovanje i nemaju iskustva. Ali čim su radile dve, tri godine, tu nema nikakvih problema.“

Sve na točkiće

Danijela je prezadovoljna svojim, kako kaže, „novim životom“: „Prihvatili su nas fenomenalno. Kad smo došli, jedna žena je poslata iz klinike da nam pokaže grad, vodila nas je na kolače, pokazala nam je gde su nam stanovi, koji prevoz da koristimo… vodala nas je kao na ekskurziji. Nemam reči, stvarno su nam pomogli.“ Još je sveža u lučkom Rostoku na Baltičkom moru pa je pod utiscima: „Jedino, što bi rekli u mom kraju, kuburim s vetar. Nikada nisam osetila tako jak vetar. Grad je lep, okićen, širok, čist… Sad je postavljen božićni vašar, svi nešto kupuju, nose, pričaju, smeju se. Opušteniji su.“

Ista iskustva ima i na radnom mestu. „U Srbiji sam radila posao koji je ovde podeljen na četvoro ljudi. Tamo sam morala da radim sve, od papirologije, preko terapije, transfuzije, infuzije, vađenja krvi, previjanje, asistiranja doktoru, do nege i ishrane pacijenta i presvlačenja kreveta…“ Zapanjilo ju je što sada instrumente od hirurškog čelika posle korišćenja samo treba da odloži umesto da ih sama pere, dezinfikuje i steriliše – ovde to radi posebna služba. „U Srbiji sam gledala pacijente kojima je operisana kičma, a moraju da leže u krevetima koji imaju udubljenje, pa pokušavaš da im podmetneš neko ćebe… Ovde o tome ne mora da se misli. Sve je na dugme, točkiće, vrata se sama otvaraju, ne moram da ih teglim (smeh).“

Nije se pokajala što je došla i, kaže, da je do nje, ostala bi ovde bar do kraja radnog veka. „Razumete, dole, u Srbiji, osećala sam se kao potrošni materijal. Ovde se ne osećam tako. Ovde se osećam kao čovek. Vidim da se nemačke koleginice stalno smeškaju, šale, pričaju o nekim drugim stvarima, a ne o tome šta će da spreme za ručak i večeru i kako da nešto skuvaju sa najmanje materijala. Ne pričaju o štednji, računima, ne ogovaraju… Bar ja nisam primetila, možda negde tamo ćućore, možda i ovde to ljudi rade…“

I kako sada izgleda Danijelina računica? Nekih 1.700 kilometara severnije od Niša, plata je nekih 1.700 viša – oko 2.000 evra bruto. Uskoro će, kada položi ispit, biti još veća. Živi sa koleginicom iz Srbije i stan ih košta po 260 evra mesečno – sa svim troškovima. Dugove će brzo vratiti. Toliko o prihodnoj i rashodnoj strani. „Sad mi je jedina želja još da decu dovedem ovde i završila sam posao.“