Month: January 2021

Arhiđakon Stefan je prvi svetitelj koji je nastradao za hrišćansku veru, pa se ovaj praznik slavi kao sećanje na njegov život

Svetog Stefana slavi veliki broj vernika, a pošto pada na treći dan Božića, to je prva krsna slava u godini.

Sveti Stefan je prvi od sedmorice đakona koje su sveti apostoli rukopoložili, pa se zbog toga on i naziva arhiđakon Stefan – prvi među đakonima.

Arhiđakon Stefan je prvi svetitelj koji je nastradao za hrišćansku veru, pa se ovaj praznik slavi kao sećanje na njegov život.

Ovaj svetac bio je Jevrejin i rođak apostola Pavla, koji je snagom svoje vere činio mnoga čudesa.

Sveti Stefan bio je nadahnut silom Duha Svetog, kao i dvanaest velikih apostola. Njegova dobra dela, pomaganje ljudima, kao i čuda koja je izveo pominju se u Svetom pismu Novog zaveta.

Mučenje svetog Stefana koji je zapravo bio prvi mučenik za istinu njenog sina, posmatrala je i Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom. Ovaj svetac ubijen je kad je imao 30. godina, a poslednje reči su mu bile “Gospode, ne uračunaj im greh ovaj”.

Posvećeno mu je više od 40 hramova u Srbiji.

Postoji veliki broj narodnih običaja vezanih za Stevanjdan. Najrašireniji je da se iznosi božićna slama iz kuće, koja se, zbog verovanja u njenu plodotvornu moć, prvo pažljivo pometena i skupljena, ostavlja u štalu, privredne objekte, voćnjak ili među pčele, radi podsticanja roda ili napretka.

U Vojvodini, božićna slama uklanja se još tokom noći. Slamu uklanjaju žene, ćuteći – da se ne čuje kako odlazi Božić.

Kao krsnu slavu ovog svetitelja slavi i Republika Srpska, koja je i osnovana na današnji dan 1992. godine.

Folk zvezda Svetlana Ceca Ražnatović govorila je o teškoj finansijskoj situaciji u kojoj su se našle mnoge javne ličnosti zbog pandemije korona virusa, ali i o prethodnoj godini koju će pamtiti po rođenju svog unuka Željka.

“Ova godina za mene će ostati u najlepšem sećanju jer sam dobila unuka Željka. Ali na globalnom nivou ova godina ne postoji, uopšte profesija, niti narod koji nije osetio ovu katastrofu. Ja sam preležala koronu, i Bogu hvala, asipmtomatična sam bila, najlakši oblik. U okruženju sam imala ljude koji su se zaista borili za život. Jednostavno, individualno je. Sve dok struka nalaže da moramo da se čuvamo, ja sam za to da se poštuje. Ne zna se ko će kako preživeti koronu”.

S obzirom na to da se korona veoma odrazila i na muzičku industriju, Ceca je stala u zaštitu svoje profesije.

“Ne znam šta osuđuju, svi mi živimo od novca, svi radimo za novac. Imamo troškove, kao sav normalan svet. Ljudi mere estradu sa ljudima koji rade velike kapacitete, nas nema mnogo, petoro, šestoro koji su svoju karijeru doveli do nivoa da rade stadione, Ušće, ali ne rade svi na estradi tako. Mnogi ljudi rade za mnogo, mnogo manje novca. Zaista, su na rubu egzistencije. Ali tu su i glumci, nije samo estrada. Tu su i ostale branše koje su ugrožene. Ja nisam uzela nikakvu pomoć od države, niti moja firma. Desilo se mnogim ljudima koji su u kreditima, koji su uzeli stanove, automobile. Teška je situacija. To nije za podsmeh, za loše komentare. Svi plaćamo i poreze, a nula prihodi. Jako je ružno komentarisati tuđi džep. Ili da neko procenjuje ko koliko ima i zarađuje”, ispričala je pevačica u “Svitanju”.

Nabavka prasenceta ide relativno lako, ali kako, a naročito gde ga ispeći

Srbi u Americi i pored toga što su desetinama hiljada kilometara udaljeni od rodnog kraja ne mogu da se odreknu svojih običaja, ma koliko to u novoj sredini bilo čudno.

Jedan od tih je da se na Božićnoj trpezi obavezno mora naći i prase pečeno na ražnju.

Nabavka prasenceta ide relativno lako, ali kako, a naročito gde ga ispeći. Vlasnici kuća tu su u prednosti jer u garažama prave pecare na gas ili struju, a ponegde i na ugalj, naravno dok to komšijama Amerikancima ne zasmeta.

Kada se iz garaže vije dim to je već dobar razlog da revnosne komšije pozovu i vatrogasce. A u potezanju za gradske i ili državne paragrafe slavljenci često izvuku deblji kraj i vatra mora da se gasi, a sledi velika kazna.

A i vlasnicima stanova ne ponestaje ideja samo da se ispoštuje ova srpska tradicija. Sa elekričnim grejačima prasence, doduše manje, ispeče se i na terasi koja po pravilu treba da bude zaklonjena od komšijskih pogleda i podalje od komšija osetljivih na mirise.

Ipak, za prefinjene srpske ukuse, najlepše je prasence pečeno na drva ili na ugalj. Dani oko ovogodišnjeg Božića u najvećem „srpskom gradu“ u Americi – Čikagu, tradicionalno hladnom, bili su neubičajeno topli, proleće kao da je uranilo (najtoplije u poslednjih pola veka).

Bila je to dobra prilika da se pecare sa prasetom iznesu u parkove, gde se inače preko leta vikendom i praznikom sa društvom založi roštilj. Tako je jedan naš dovitljivi Srbin poranio ovogodišnjeg Badnjeg jutra i pecaru smestio u park, založio vatru, ražanj prikačio na akumulator, pojačao muziku i prepustio se uživanju u srpskoj tradiciji.

Ali, samo što je presence počelo da cvrči na vatri, došla je policija sve sa rotacijom. Tačnije policajka. Počinje prava “paljba” raznih pitanja: Šta radiš? Da li smeš da pečeš u parku? Gde si kupio prase? Kojim povodom pečeš? Uz sleganja ramenima naš (ne)sretnik naumi da gasi vatru, svestan da se u Americi “nije igrati vatrom” i da bi dok trepne mogao da dobije kaznu u vrednosti pečenih prasića za sledećih dvadeset godina.

Tek tada “progovori” policajka na tečnom srpskom i otrkije da i njeni roditelji koji su doselili u Čikago iz Vojnića na Kordunu, za Božić peku prasence. Najavila je da će u sledećoj patroli da navrati na koji zalogaj namočen u svinjskoj masti. Preporučila je da po završetku posla dobro proveri da li je vatra potpuno ugašena!

Tako su Srbi, doseljenici u Ameriku, za Božić ipak našli način da nadmudre svoje domaćine.

Trudnoća, porođaj, dojenje, pa opet sve u krug. Ovako bi se ukratko mogao opisati život hrabre Maje u poslednjih godina. Oduvek je maštala o velikoj porodici, a taj san ostvario joj se sa njenim Rašom. Odgajali su 11 dece zajedno.

Pre dve godine kada smo posetili Maja Kovačević u selu Vrdila kod Kraljeva osam dečaka i tri devojčice podizala je zajedno sa suprugom. Raša je preminuo prošle godine i Maja je sada samohrana majka. U kući u kojoj živi sa decom još uvek nema uvedenu vodu, ali se nadaju da će se taj problem rešiti kad se iskopa bunar.

Organizovana višečlana porodica pomaže majci. Nastariji sin Miloš pomaže oko kuće i cepa drva, a i ostala deca imaju svoja zaduženja.

Kad smo Maju posetili pre dve godine u šest sati ujutru u kući Kovačevića vladao je mir i tišina. Mama Maja ustaje prva, brzo se sprema i pije kafu s nogu, a onda ide od sobe do sobe i razbuđuje svoju vojsku, njeno 11 dece. Neretko, probude se i sami i tad u sekundi nastaje haos. Svi uglas samo viču mama i nešto traže, a ima i onih koji bi da se maze. Uvek nekom nešto fali, pa tako jednima nedostaju čarape, drugima trenerka ili majica, a oni najmlađi negoduju jer žele da im se promeni pelena, pronađe duda ili napravi mleko. A za pranje zuba u toaletu maleni Kovačevići moraju da čekaju u redu.

Maja se u ulozi majke prvi put ostvarila se u 25. godini. Tad su dobili Milicu, posle koje su se rađali samo dečaci, a Maja je htela bar još jedno žensko dete. Ta želja joj se ostvarila tek sa sedmim detetom kad je rodila Ružicu. Priznaje nam da je oduvek maštala da ima veliku porodicu, iako ima samo brata.

Kovačevići ništa ne prepuštaju slučaju i na vreme moraju da misle o svemu jer organizovati život u jednom tako velikom domaćinstvu nalik je organizaciji posla u manjem preduzeću. Ipak, najgore je kad zakaže tehnika.

– Dešavalo se da nam se pokvari mašina za veš i to nas potpuno parališe jer je uključujemo dva-tri puta dnevno. Sudove peremo non-stop, a samo za jedan dan treba nam oko sedam vekni hleba i isto toliko litara mleka. Taj broj se stalno povećava – kaže Maja.

Otkriva nam i da moraju da kupe dve čokolade od 300 grama, koje su dovoljne tek toliko da se svako dete zasladi, ali ne i najede. Ipak, mali Kovačevići su vrlo skromni i umesto igračkama najviše vole da se igraju jedni sa drugima. Bude tu i koškanja, bezazlene dečje kavge i zadirkivanja, ali kad padne noć u krevet se ne ide dok se svi prvo međusobno ne izljube.

– Svaka druga porodica u Srbiji ima samo jedno dete. Mislim da uopšte nije problem u novcu, već u tome što ljudi iz svoje sebičnosti i samoživosti neće da imaju više dece. Hoće ljudi svoj mir, neće da im neko ovako kao meni stalno visi nad glavom i čupa ih po ceo dan. Ali ja to volim i moja deca su moj život – zaključuje Maja

Niko nije znao koliko im je teško sve do Kristininog osmog rođendana

“Taj prizor koji sam ja video svojim očima, bio je užasan. To me je naježilo i dovelo u situaciju da tražim pomoć.”

Ovim rečima, za Espreso počinje svoju ispovest Miroslav Zlatić, komšija samohranog oca Bogdana Lukovića (56) iz naselja Crnjevo u Ivanjici. Pored Lukovića, koji boluje od multipla skleroze od maja 1990. godine i u invalidskoj je penziji prve kategorije, Zlatić živi već nekoliko godina, ali sve do skoro nije znao s kakvim se siromaštvom hrabro bori njegov prvi komšija Boća (kako ga Zlatić zove) i njegova ćerka Kristina. Znao je da je teško, ali ni pretpostavljao nije koliko, sve do Kristininog osmog rođendana.

– Kristina je 18. januara slavila osmi rođendan. Došlo je celo odeljenje i njena učiteljica. Pošto smo prve komšije, Bogdan me je zamolio da dođem i poslužim decu, jer se on plašio da zbog nesvestice neće moći. Prihvatio sam, kao i prethodnih godina kada je slavio ćerkin rođendan. Deca su pila sok od jabuke. Bogdan je kupio dva tetrapaka ovog soka, što na 18-oro dece nije bilo dovoljno. Oni su, kada je sve popijeno, počeli s pitanjima “Čiko, ima li još soka?” Pitao sam Bogdana, ali je on samo slegnuo ramenima i rekao “Nema komšija”. Dao sam im ono što sam našao od gustih sokova, ali sam posle rođendana pitao Boću zašto nije kupio još soka od jabuke, kad zna da ga deca vole, a on mi je odgovorio “Ja sam sve ovo komšija uzeo na veresiju. Piće i torta su bili 2.500 dinara, a ja nisam imao da platim”- priča Zlatić s mukom u glasu.

Tada je prvi put shvatio u koliko teškim uslovima živi ova dvočlana porodica, što se nakon nekoliko dana, kada im je ponovo bio u poseti, samo potvrdilo.

– Jedno jutro sam otišao kod Bogdana na kafu, a on i ćerkica su u tom trenutku doručkovali. U tanjirima jogurt i proja. Drugo jutro, ista priča. Treće jutro on opet zove na kafu, ja dolazim, kad ono isti doručak. Ja komšijski, kroz šalu kažem “Jel’ to omiljeno jelo, ili vam je prešlo u naviku?”. Kaže mi on “E moj komšija, imao sam još dva kilograma projinog brašna i više nemam – priča Miroslav.

Kako kaže, dešavalo se da mu ponekad Bogdan traži po 200 dinara, da bi kupio hleb i mleko, pod izgovorom da je zaboravio novčanik. Tek mu je skoro priznao da u tim trenucima nije imao ni dinara kod sebe i da je čekao penziju kako bi mu vratio dug. 

“Nisam ja zaboravio novčanik, nego me sramota više da u prodavnici uzimam na veresiju,” prepričava Miroslav Bogdanove reči. 

Bogdan i njegova osmogodišnja ćerka Kristina žive s 15.000 dinara invalidske penzije mesečno. U iznajmljenom stanu, za koji kiriju nisu platili od septembra. Pored egzistencijalnih troškova, Bogdan svakog meseca mora da izdvoji novac za vitamine, injekcije i lekove koji su mu neophodni kako bi bolest držao pod kontrolom. Ipak, Miroslav za svog prvog komšiju kaže da se bori kao da pored sebe ima i ženu i majku i sestru.

– Niko njegovu ćerku Kristinu nije video ni neokupanu, ni neočešljanu, ni neošišanu. Nema veze što je ta garderoba na njoj polovna, uvek je čista – kaže Miroslav i dodaje da pored njega, Bogdanu pomažu i ostale komšije i rodbina. 

Nakon što je Miroslav za Espreso iskreno pričao o mukama s kojima se njegov prvi komšija Boća susreće, a na čiju inicijativu je javnost saznala za ovaj slučaj, pričali smo i sa Bogdanom Lukovićem, skromnim, požrtvovanim, samohranim ocem, koji ima samo jednu želju – da njegova Kristina bude dobro.

– Najbitnije mi je da imamo krov nad glavom, a najviše me ubije kada dođe prvi, a ja nemam od čega da platim kiriju. Samo se plašim za Kristinu, želim da ona poraste i ojača. Ona je meni život, ona mi daje snagu u ovoj mojoj bolesti, ja bih odavno pao na kolica da mi nije nje – počinje Bogdan svoju priču.

Kaže da je išao i u Opštinu i u Socijalno, ali mu je tamo rečeno da dobija ono što mu sleduje po Zakonu.

– Boli me što sam se mnogo zadužio i što nisam od septembra platio kiriju. Primam 15.000 dinara i taj Zakon me ubija. Ne osećam se dobro, ovo vreme utiče na mene. Ranije sam mogao da vratim dugove, a što sam stariji bolest je sve jača i ne mogu – iskren je Bogdan.

Već tri godine, otkako je imao moždani udar, Bogdan nije stabilan i često se dešava da izgubi ravnotežu. Nedavno mu je bila prepisana banja, a kako nikome nije mogao da ostavi Kristinu na čuvanje, Bogdan ju je vodio sa sobom. U svemu što u životu radi i podnosi, vodi se isključivo time da Kristinu izvede na pravi put. 

– Ona je još uvek mala za samostalnost, borim se samo da nju izbavim. Bitno mi je da se školuje, da sutra može sama o sebi da brine. Ja se iz srca zahvaljujem svim ljudima koji su nam pomogli, a ako budem zdrav i normalan, pričaću Kristini o tome kad poraste. Najviše se ipak zahvaljujem komšiji Miroslavu, on zbog nas ostavlja sve poslove i dolazi da pomogne kad god je potrebno – kaže Bogdan i nekoliko puta naglašava da ne može da nađe reči kojima bi izrazio zahvalnost prema svim ljudima koji su pomogli njemu i njegovoj ćerki i ističe da bi voleo da nađe način da im se oduži.

Kako ga je bolela glava, ostavili smo ga da odmara i druži se sa komšijom i rođacima koji su u tom trenutku bili kod njega u poseti, u nadi da će ovaj iskreni i brižan otac uspeti da svoju ćerku učini srećnom, kao što je i do sada činio, uprkos bolesti i siromaštvu kojim je bio pritisnut. 

Nakon pisanja Večernjih novosti o slučaju Bogdana i njegove ćerke Kristine,  pristigli su paketi hrane, odeće obuće, školskog pribora, ali i novca na njihovu adresu. Bogdana je ipak posebno obradovao poziv dr Nemanje Aleksića, pravnika iz Novog Sada, koji je obećao da će advokatska kancelarija “Aleksić sa saradnicima” iz ovog grada sa 15.000 dinara mesečno stipendirati Kristinino školovanje, sve dok ono bude trajalo. 

Stambeno pitanje porodice Luković i dalje je nerešeno, a postoji mogućnost da zbog neplaćene kirije ostanu bez krova nad glavom. Takođe, mesečna primanja nisu dovoljna čak ni za osnovne, egzistencijalne potrebe. Zbog toga svi ljudi dobre volje mogu pomoći, u skladu sa svojim mogućnostima, porodici koja se lavovski bori kako bi opstala. 

Devojčica koju je G. I. seksualno uznemiravao dve godine i sa njom imao oralni seks, dete je razvedenih roditelja…..

G. I. (65) iz Leskovca osuđen je na godinu dana zatvora zbog krivičnog dela nedozvoljene polne radnje nad detetom od 11 godina, za koje je zaprećena kazna i do 8 godina zatvora, a prema izjavi devojčice ovaj Leskovčanin je sa njom imao i oralni seks u trajanju od dve godine.

G. I, inače otac troje odrasle dece, po zanimanju komercijalista sa višom Trgovinskom školom, dalji je rođak svoje seksualne žrtve.

On je nad devojčicom, prema njenim iskazima, počeo da vrši nedozvoljene polne radnje i upražnjava s njom oralni seks od njene 9. godine, tokom pune dve godine, sve dok njena baka nije otkrila zločin, zatekavši ga kako devojčicu drži na kolenu, pridržavajući je jednom rukom, dok mu je druga ruka bila u njenom međunožju. Istovremeno je kroz prozor videla kako njenu unuku osuđenik ljubi u usta, gurajući joj jezik u usta, i liže joj obraze.

Bilo je to krajem 2015. godine. Preneražena baka i rođaka je ušla u kuću, otrgla dete iz kandži seksualno nastranog čoveka od tada 61 godinu i rekla: “Sram te bilo, šta to radiš?”. Istrgla je unuku iz njegovog zagrljala i odvela kući, u komšiluk.

Devojčica je usput molila baku da ne kaže ocu jer se bojala njegove reakcije. Međutim, baka nije mogla da izdrži, pa je kasnije 5 do 6 dana od te nemile scene sve ispričala sinu, a on odmah slučaj prijavio policiji i Centru za socijalni rad.

Tek tada je počelo da se odmotava dugačko klupko pa je ceo jedan tim, sastavljen od stručnjaka, radeći na slučaju došao do saznanja da je G. I. devojčicu dve godine seksualno zlostavljao. Ovaj tim je ocenio da devojčica u toj životnoj dobi nije u potpunosti bila svesna šta se događa, ali je znala da nešto nije u redu zbog toga što je muškarac sa 60 i kusur godina ponavljao da ne sme nikome da priča jer se za to ide u „apsu“.

Optuženi G. I. do kraja suđenja nije priznao krivicu, već se branio time da ga je devojčica volela kao oca i da su se prilikom pozdravljanja ljubili u oba obraza, što se, kako je naveo, desilo i 24. novembra 2015. godine jer je, navodno, dete bilo oduševljeno kada joj je on pokazao kako radi mišolovka, pa da je baka devojčice pogrešno izvela zaključak.

Devojčica koju je G. I. seksualno uznemiravao dve godine i sa njom imao oralni seks, dete je razvedenih roditelja. Bivši supružnici su u prvi mah sarađivali, tražeći pravdu.

Ipak, majka je na ročištu majka tvrdila da je njena kći sklona lažima i da je u neku ruku sama kriva što joj se to desilo, ukoliko joj se desilo.

Kako se vama čini ovo – ima li smisla da kači takve stvari u javnost?

Malo ko se seća, ali pre nego što je upoznao tadašnju Jelenu Ristić, danas Đoković, najbolji teniser sveta Novak je imao još jednu vezu.

On je bio u “šemi” sa Lidijom Popović, rasnom srpskom lepoticom, a od tada su izgubili kontakt.

Međutim, Lidija nikada nije zapravo izašla iz žiže interesovanja javnosti, posebno zbog fotografija i snimaka koje kači po društvenim mrežama.

“Lejdi Li” je veoma uspešna kao di-džej, navodno zarađuje i po 30 hiljada evra za jedan nastup, a o njoj su mediji u regionu masovno pisali prethodnih dana.

Lidija Popović ne voli mnogo da govori o svojoj vezi sa Novakom, tek je otkrila da “nije papučar” i da je “pravi džentlmen”, a nije se oglašavala čak ni zbog toga što je njihov odnos ponovo postao aktuelan u medijima.

Svakodnevno deli fotografije i snimke, a poslednji je posebno izazvao pažnju, pošto je predstavila bikini i duboki dekolte…

Snimak na koji niko nije mogao da ostane ravnodušan širi se društvenim mrežama po Srbiji. Na njemu se vidi kako dete vrišti i plače dok ga odvode radnici Centra za socijalni rad

Naime, prema rečima porodice kod koje je Nikola odrastao, njega je majka ostavila sa nekoliko meseci, kada su ga oni i usvojili. Nikola sada ima pet godina i kako tvrdi porodica, majka ga nijednom nije pozvala za sve to vreme.

“I sada nakon smrti Nikolinog tate, pojavljuje se majka, sada kada su deca jedini naslednici, odjednom ga sada želi. I nažalost, o nastavku njegovog života odlučuju ljudi iz Centra za socijalni rad koji toliko rade profesionalno, da im ne bi dao dozvolu da odlučuju ni o udomljavanju pasa”, ogorčen je Dejan.

On tvrdi da je majka dečaka ostavila u živim ranama, kao i da ga je navodno sa svega 3-4 meseca bacala o pod.

Pogledajte video: 

(Espreso.rs / Kurir.rs)

Snimak iživljavanja nad štenetom je pre dva dana zgrozio celu Srbiju.

Štene mešanca staro svega 3-4 meseca, koga je 6. januara nasred Deligradske ulice, bez ikakvog razloga, brutalno išutirao za sada još nepoznati počinilac, udomljeno je od strane jedne porodice iz Beograda. Štene je dobilo ime Božana.

Razlog zbog čega je porodica dodelila ovakvo ime psu koga su spasili sa ulice, jeste jer je ona “božićno čudo”, jer je bez većih posledica preživela napad svirepog muškarca.

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE/GLAS JAVNOSTI

Kako su rekli iz JKP “Veterina Beograd”, štene je na sreću prošlo sa lakšim povredama i traumom na glavi, te nije imalo ozbiljnijih povreda koje bi mogle da mu ugroze život iako je udarac bio svirep i toliko jak da je štene odletelo metar dalje i prestalo da diše.

– Moglo je svašta da se desi nakon udarca, pogotovu jer je ona štene staro svega nekoliko meseci. Na sreću prošla je sa delimično lakšim povredama, a sa porodicom koja ju je usvojila dolaziće kod nas narednih meseci na redovne preglede – naveli su iz JKP “Veterina Beograd”.

FOTO: PRINTSCREEN YOUTUBE/GLAS JAVNOSTI

Na snimku sa sigurnosnih kamera vidi se kako stariji muškarac prilazi i krvnički šutira štene. Životinja je od siline udarca odletela metar dalje i ostala da leži nepomično, a nasilnik je nonšalantno nastavio svojim putem, kao da se ništa nije dogodilo. Pre nego što je muškarac prišao životinji, ona je stajala sa strane trotoara i ni na jedan način ga nije ugrozila, a nakon što je izgubila svest usled udarca, u pomoć su joj pritekle komšije i prolaznici koji su odmah pozvali policiju i službu Hitne pomoći za pse iz JKP “Veterine Beograd”.

Identifikovan nasilnik

Kako nezvanično saznaju mediji, policija je identifikovala nasilnika koji je svirepo šutnuo štene, međutim za njim se još traga.

Maksimalna kazna koja mu preti je dve godine zatvora zbog krivičnog dela zlostavljenja, povrede, mučenja ili ubistva životinje.

Zaposleni ogorčeni, šefovi imaju “razumno” opravdanje za odluku

Šefovi u kineskoj kompaniji “Anpu Electric Science and Technology” u Dongguanu doneli su odluku da zaposlene koji više od jednom dnevno idu u toalet kažnjavaju sa po 300 dinara (za svaki prekomerni odlazak tamo).

Na ovo su se odlučili pošto su pred kraj prošle godine utvrdili da zaposleni previše “hvataju krivine” tokom radnog vremena.

“Niko im ne traži da plaćaju taj iznos na licu mesta, već će im biti skinut sa ukupnog iznosa bonusa za taj mesec. Svaki odlazak biće sankcionisan od jednog dnevno biće sankcionisan.

Nismo želeli da posegnemo za ovom merom, ali smo nedeljama unazad posmatrali neke ljude koji su po nekoliko puta u toku smene tako sebi uzimali slobodno vreme”, rekao je Čao, menadžer pomenute kompanije za Guangdong televiziju.

“Činjenica je da su postali lenji i da je ovo bio jedini način da ih motivišemo da rade kao pre”, dodao je on.

Najveća bizarnost u priči je što radnici sada moraju da se, čim dođu na posao, unapred prijave za korišćenje toaleta ako znaju da će ići više od jednom u toku smene.

“Oni su nas primorali na ovo. Neki radnici su previše u toaletu i to je postalo očigledno. Štete produktivnosti kompanije”, rekao je Čao za portal 163.com.

Na popularnoj kineskoj platformi Weibo ljudi su izrazili ogorčenost odlukom.

“U kom smo to veku? Sloboda odlazaka u toalet postala je luksuz”, napisao je jedan momak za koga neki sumnjaju da je jedan od kažnjenih radnika.

S druge strane, kineski portali naglašavaju da je preterivanje u broju odlazaka u toalet u tamošnjim kompanijama postala široko rasprostranjena pojava koja je baš uzela maha.