Moja duša, moj život, mamino dete, dobrica moj i pametna glava, čekaj me zlato, živim samo da ponovo budemo zajedno”.
Ovim potresnim rečima na čitulji A. K., majka tragično nastradalog dečaka Andreja Prekljušaja (12) iz Niša, oprostila se od sina koji je poginuo 4. januara na Bulevaru Medijana kada ga je “audijem” pokosio bahati vozač Nemanja Stamenković (19) iz Beograda.
Čitulja nastradalom dečaku Andreju Prekljušaju
Dečak će biti sahranjen sutra, 8. januara 2021. godine na Novom groblju u Nišu a opelo će se održati u 10.30.časova u maloj kapeli. Čitulja nastradalog mališana postavljena je i na mestu nesreće, na kojem prolaznici već drugi dan pale sveće, u znak spomena na dve nedužne žrtve ove teške saobraćajne nesreće.
Nastradali dečak Andrej Prekljušaj
Kako je “Blic” pisao, dečak je kobne večeri u 19.15 časova otišao do obližnjeg tržnog centra “Stop šopa” da kupi punjač za mobilni telefon. Međutim, dok se vraćao ka kući došlo je do teške nesreće kada je “audi” kojim je upravljao Stamenković, izleteo sa kolovoza, prešao na trotoar i pokosio dečaka.
Nakon toga automobil je udario drugog prolaznika Dejana Ilića (48) koji je šetao sa komšijom i naneo mu povrede od kojih je preminuo sat vremena kasnije u Urgentnom centru Kliničkog centra u Nišu.
Dejan Ilić (48), otac troje dece i poverenik niške ispostave sindikata “Sloga” sahranjen je danas na groblju u Donjoj Vrežini u prisustvu rodbine i prijatelja.
Nemanja Stamenković, vozač “audija”
Vozač Nemanja Stamenković (19) iz Beograda je uhapšen zbog sumnje da je počinio teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nakon saslušanja u Osnovnom javnom tužilaštvu protiv njega je pokrenuta istraga. Tužilaštvo je predložilo da mu se odredi pritvor, a o tom predlogu odlučiće sud.
Nišlijka A. K., majka dvanaestogodišnjeg Andreja koji je poginuo 4. januara u teškoj nesreći na Bulevaru Medijana, kada je na njega “audijem” naleteo Nemanja Stamenković (19) iz Beograda, za tri godine doživela je dve teške porodična tragedije. Naime, njeg suprug, Andrejev otac, preminuo je pre tri godine u snu, a tragična pogibija dečaka, koji je nastradao na trotoaru kao žrtva bahatog vozača, zadala je nesrećnoj ženi nove, neizlečive rane na duši. Njena majka Ljiljana Kostadinović, kaže da je nakon smrti sina A. K. u teškom stanju.
– Ćerka je ostala prvo bez muža, a sada bez deteta, ona više ne želi da živi. Moramo da je pazimo, cele noći dežuramo komšinica i ja. Zvali smo noćas Hitnu pomoć, ali ona je isterala lekare, nije dozvolila da uđu… – ispričala nam je kroz suze Ljiljana, prvo jutro nakon velike tragedije.
Andrej, dečak koji je poginuo u nesreći
Dečak je kobne večeri išao do “Stop šopa” da kupi punjač za mobilni telefon. Niko nije mogao da nasluti kakva će se tragedija dogoditi, budući da je Bulevar Medijana prostrana saobraćajnica koja sa obe strane ima po tri kolovozne trake i uređene trotoare za kretanje pešaka sa obe strane kolovoza.
Nemanja Stamenković je bio za volanom “audija”
No, u 20.40 časova, vozeći neprilagođenom brzinom, “audi” kojim je upravljao Nemanja Stamenković (19) iz Beograda izleteo je sa kolovoza i naleteo prvo na dečaka, a potom i na drugog slučajnog prolaznika Dejana Ilića (48) koji je sa prijateljem izašao u večernju šetnju.
Dejan Ilić nastradao je sat vremena nakon jezive nesreće, u bolnici
Telo malog Andreja, od siline udarca preletelo je preko žičane ograde Vodovoda, visoke dva metra i on je od zadobijenih povreda preminuo na licu mesta. Ilića je automobil odbacio više desetina metara, nanevši mu povrede od kojih je preminuo sat vremena kasnije u Urgentnom centru KC u Nišu.
Nesrećna majka A.K., cele večeri tražila je sina koji nije došao kući, sluteći da mu se nešto dogodilo… U toku noći, dobili su potresnu vest da je dečak stradao u saobraćajnoj nesreći.
“Sada te tata čuva…”
Venac sa potresnom porukom posvećenom tragično nastradalom dečaku Andreju Prekljušaju (12) postavljen je juče na mestu tragedije na Bulevaru Medijana. Kraj venca, ostavljene su i dve ruže, crvena i bela, kao i sveće i upaljeno kandilo za pokoj duše tragičnih žrtava ovog udesa. Reči ispisane na vencu, kidaju dušu od bola…
– Mom Andreju, sad si među anđelima gde te tata čuva – voli te tetka, piše na vencu ostavljenom na nestu nesreće.
Na trotoaru su još vidljivi tragovi užasne nesreće: iskidan saobraćajni znak i otisci automobilskih guma koje su sa kolovoza skrenule na trotoar gde su usmrtile dvojicu nedužnih prolaznika – dečaka koji se vraćao kući iz obližnjeg tečnog centra i čoveka koji je bezbrižno šetao sa komšijom.
Više od pola veka nakon što je zaključen mir kojim je okončano krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji, etničke tenzije redovno izbijaju između Srba, Hrvata i Bošnjaka kao zaostavština ratova početkom devedesetih godina. Beograd i Zagreb su daleko od pomirenja. Nekoliko puta godišnje buknu rasprave, uz razmenu zapaljive retorike. Ali nakon što je zemljotres magnitude 6,4 prošle nedelje pogodio Hrvatsku, njihove komšije sa Balkana zanemarile su napetosti u odnosima.HEROJI NA DELU: Muškarac automobilom sleteo u Vrbas, uspeo da ispliva na jednu stranu kanjona, jedva ga spasili
– Dobili smo stotine poziva ljudi iz Srbije koji su spremni da prime one koji su ostali bez krova nad glavom. Sada prikupljamo pomoć (namirnice, ćebad i sl) za ljude u nevolji, bez obzira na njihovu etničku pripadnost – kaže Aida Ćorović, bivša poslanica i humanitarka iz Beograda.
Epicentar zemljotresa bio je u Petrinji, između Zagreba i granice sa Bosnom. Petrinja je duboko pogođena ratom. Tokom sukoba bila je pod kontrolom Srba koji su bili protiv hrvatske nezavisnosti. Na vrhuncu rata 1995. većinsko srpsko stanovništvo proterano je iz grada tokom operacije “Oluja”, u kojoj je iz Hrvatske proterano ukupno više od 250.000 Srba, što je i dalje jedna od glavnih spornih tačaka između Hrvata i Srba. Dobrovoljci i aktivisti, međutim, kažu da su sve tenzije u odnosima ostavili po strani.
– Kao posle propijene noći: ljudi u regionu postaju svesni nesreće koja je snašla “drugu stranu”. Ljudi na vlasti u bivšim jugoslovenskim republikama osvešćuju se, uprkos populističkom narativu njihove političke elite – kaže Aida Ćorović.
Ona dodaje da je “važno da ljudi ne izgube osećaj solidarnosti, jer delimo isti kulturni prostor”.
– Podele su političke, ali kad zagusti, budi se osećanje samoodržanja i ljudi se sami organizuju.
Hidajet Biščević, ambasador Hrvatske u Srbiji bio je dirnut do suza kada ga je Aida Ćorović u sredu posetila u Beogradu i ponudila pomoć.
Foto: Reuters
Foto: Reuters
– Važno je da ljudi u Hrvatskoj, bez obzira na etničku pripadnost, znaju da su dobrodošli i da imaju kada da odu i da neko misli na njih – kaže ona i dodaje da su Hrvati pomagali Srbima za vreme poplava 2014.
Janja Slijepčević iz Petrinje, veteran rata koja se borila na hrvatskoj strani, kaže da svakih 15 minuta stižu kamioni koji donose pomoć. Petrinja je pretrpela veće razaranje nego tokom rata devedesetih.
– Pomoć stiže iz Srbije, Bosne, Severne Makedonije, svih bivših republika – kaže ona i dodaje:
– Uprkos svemu što se događalo u prošlosti, ovo je dobar znak. Najnesrećniji događaj izvukao je ono najbolje iz naših naroda. Mi Balkanci smo malo čudni: dok smo u sukobu najgori smo neprijatelji, ali kada se desi ovako nešto, udružimo se i radimo zajedno. Zaista se nadam da će ovakvo raspoloženje potrajati i da ćemo kao društva nastaviti putem pomirenja – kaže ona.
Amina Kurtagić, aktivistkinja iz Sarajeva, prikuplja pomoć za Hrvatsku.
– Mi, narodi na Balkanu smo veoma osetljivi kada se nešto desi našim komšijama – kaže ona i dodaje da su ljudi spremni da se testiraju na kovid-19 samo da bi otišli u Hrvatsku da pomognu.
Branka Bakšić Mitić, zamenica gradonačelnika Gline, kod Petrinje, kaže da je pandemija sprečila isporuku dela pomoći, ali da iz Srbije i Bosne stiže novčana pomoć, koja će biti upotrebljena za kupovinu kontejnera za stanovanje.
– Treba ukloniti gomilu šuta, ljudi su zarobljeni ispod ruševina. Ima više od 300 ljudi bez krova nad glavom… Bojim se da će ljudi posle nekog vremena biti zaboravljeni – kaže ona i dodaje:
– Treba nam omprovizorni smeštaj za ljude. Hoteli u Hrvatskoj, prvoklasni, otvorili su vrata građanima, a dobili smo i ponude za smeštaj iz regiona. Ali ovo je poljoprivredni kraj. Mnogi imaju stoku koju ne žele da ostave. Zbog toga je veoma važno da im obezbedimo mobilni smeštaj.
Povređenog muškarca Hitna pomoć je prevezla u Urgentni centar a potom je obavešetena policija koja intezivno traga za napadačima
Jedan muškarac povređen je u napadu koji se desio oko 11 sati u Takovskoj ulici u Beogradu kod pošte.
Kako nezvanično saznajemo njega su napala trojica muškaraca i zadala mu ubod nožem i pobegli. Motiv napada biće utvrđen istragom koja je u toku.
Povređenog muškarca Hitna pomoć je prevezla u Urgentni centar a potom je obavešetena policija koja intezivno traga za napadačima.
– Njih trojica su ga napala na parkingu kod pošte nedaleko od crkve Svetog Marka. Ne znam oko čega su se posvađali ali je bilo mučno gledati trojica na jednog. Uboli su ga nečim i pobegli. Ne znam ko je zvao Hitnu pomoć ali oni su ubrzo stigli i odvezli ga – rekao je jedan od očevidaca.
On je dodao da je reč o mlađim muškarcima i da je jedan imao šarenu jaknu.
– Ne znam kako toj omladini ništa više nije sveto. Na današnji dan da ne mogu da miruju i to kod crkve – rekao je čitalac Kurira.
Kako smo nezvanično saznali povređeni muškarac ima jednu ubodnu ranu u predelu ruke i njemu je pomoć ukazana u Urgentnom centru.
Naša ekipa je na licu mesta, na parkingu, zatekla jednu policijsku patrolu, koja je ubrzo otišla, ali smo zato primetili više patrola Interventne jedinice 92 koja je odmah krenula u potragu u okolnim ulicama.
Pevačica Mina Kostić otkrila je jednom prilikom da je njena porodica davne 1992. godine doživela veliku tragediju. Naime, njena sestra se udavila kada je imala samo 13 godina.
Mina Kostić ima čak devetoro braće i sestara koji joj, pored ćerke Anastasije, predstavljaju najveće bogatstvo.
Ipak, čitavu njenu familiju davne 1992. zadesila je strašna tragedija koja ih je zauvek zavila u crno – te godine utopila se Minina rođena sestra, što je na sve članove porodice ostavilo veliki trag. Njenu smrt i dalje ne mogu da prežale.
– Jeste, istina je, jedna mi se sestra udavila kada je imala trinaest godina… To sam jako teško podnela – rekla je Mina jednom prilikom, te istakla da je srećna što je sa braćom i sestrama u sjajnim odnosima. Takođe, nije krila koliko joj je teško pala očeva smrt 2016. godine.
– Svi smo jako vezani, jako se lepo slažemo. Čujem često da se ljudi ne slažu dobro sa bratom ili sestrom, nas je desetoro i svi se dobro slažemo. Oca sam izgubila, za njega sam bila baš vezana… I zaista, nisam bila ni svesna da će mi biti ovako teško. Niko me nije pitao kako mi je… Fale mi mnogo, žao mi je što se ocu nisam malo više posvetila – iskrena je bila Mina.
Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZ) upozorio je danas da se sutra u planinskim predelima očekuje povećanje visine snežnog pokrivača za 15 do 30 centimetra.
U ostalim delovima zemlje oblačno s kišom, a u toku noći kratkotrajna susnežica i sneg ponegde i u nižim predelima. Vetar slab, severni i severoistočni.
Najniža temperatura od 1 do 4 stepena, najviša od 4 na severu do 10 stepeni na jugoistoku.
Foto: Profimedia
I u Beogradu oblačno s kišom, u toku noći kratkotrajna susnežica i sneg. Vetar slab, severni i severoistočni. Najniža temperatura 2, najviša 4 stepena.
Na Tamišu vodostaji će biti u porastu do 10. januara i kretaće se iznad granice redovne odbrane od poplava, a na Brzavi se vrh talasa očekuje u toku naredna 24 sata i kretaće se iznad granice redovne odbrane od poplava, navodi se u upozorenju RHMZ-a.
Srbija od pre jednog veka bila je potpuno drugačija zemlja od one koju danas poznajemo
Tada se živelo skromnije, pričalo se o sada davno zaboravljenim temama i ljudima, poštovali su se neki drugi običaji… Ipak, Božić je za vernike uvek bio centralni događaj sezone. Jedina razlika je bila u tome što se, prema zvaničnom kalendaru države, on nije proslavljao 7. januara već 25. decembra!
Pre Drugog svetskog rata Srbi nisu mnogo marili za Novu godinu. Istina, ona je bila poznata, ponegde se i obeležavala, ali je bila u senci mnogo važnijeg, centralnog događaja sezone – Božića, piše Opanak.
O ovome najbolje svedoče novine od pre jednog veka koje 1. januara činjenicu da je upravo nastupila “nova godina” pominju stidljivo, nikada na naslovnoj već tek na 4-5 strani. O “dočeku Nove godine” bez kakvog se ovaj praznik danas ne može zamisliti, nema ni govora!
Postojala je još jedna razlika u odnosu na današnje vreme – pre Prvog svetskog rata, država i crkva su vreme računale po istom, julijanskom kalendaru, pa je Božić proslavljan isključivo 25. decembra!
Za ovaj praznik štampani su specijalni brojevi novina za naredna 2-3 dana, prepuni čestitki, prazničnih oglasa i reklama za moguće poklone, a štampa obično nije izlazila 25. i 26. decembra. U ovim prazničnim brojevima, Božić su narodu čestitali kralj i patrijarh, a bilo je i oglasa viđenijih građana kojima su oni upućivali najlepše želje svojim kolegama i prijateljima.
Uvođenje novog, gregorijanskog kalendara dogodilo se odmah posle Prvog svetskog rata, 1919. godine. Кako Srpska pravoslavna crkva nikada nije priznala ovaj kalendar ona je nastavila da obeležava praznike na dotadašnji način, pa je ova godina postala prva kada se dogodilo da se Nova godina u Srbiji slavila pre Božića. Ovo se zadržalo sve do današnjih dana.
Da razjasnimo, Božić pre 1919. jeste bio 13 dana posle gregorijanske proslave (kao i danas), ali je “crkveni” i “državni” kalendar Srbije bio jedinstven pa je datum bila isključivo 25. decembra (danas ga proslavljamo 25. decembra po julijanskom kalendaru koji koristi SPC i 7. januara po gregorijanskom kalendaru koji koristi država Srbija).
Sudeći po novinskim naslovima i oglasima iz onog doba, ovo je izazvalo priličnu zabunu. Negde u to doba i proslave Novih godina postaju sve češće, dok se Božić i dalje pominje, ali stidljivije. Međutim, 13 dana razlike nastale zamenom kalendara ostale su “problem” sve do današnjih dana.
Iako su od tada praznična izdanja štampana isključivo za 6. 7. i 8. januar, među oglasima je moguće pronaći reklame za doček “nove” nove godine, “srpske” nove godine, kao i za oba Božića.
Vremenom se proslava Božića potpuno pomerila na 7. januar dok je doček Nove godine do današnjih dana ostao “dupli”.
Vernici i Srpska pravoslavna crkva proslavljaju danas Božić, rođenje Isusa Hrista
Pravoslavni vernici, čija crkva poštuje stari julijanski kalendar, Božić, rođenje Isusa Hrista, proslavljaju 7. januara. Prethodi mu božićni post, koji traje od 28. novembra do 6. januara, a osnovni ciljevi tog posta su: proslavljanje Boga i njegovih svetih i očišćenje duše i tela od telesnih i duševnih strasti. Post podrazumeva molitve i činjenje dobročinstava, uzdržavanje od loših misli, želja i dela, kao i uzdržavanje od mrsne hrane.
Na božićnoj trpezi nalazi se česnica, koja ima simbolično značenje i podseća na noć kada su mudraci došli na poklonjenje. Marija im je ponudila hleb i otuda običaj da se na božićnoj trpezi obavezno nađe česnica.
Dren i deo iveraka koji se stavlja u česnicu simbolizuje zdravlje, a zlatnik ili novčić blagostanje. Pečenica vodi poreklo iz vremena mnogoboštva, a naša crkva je običaj prihvatila i blagoslovila. Kod Srba je to najčešće pečeno prase, u nekim krajevima to može biti i mlado jagnje i naziva se veselica.
Česnica je pogača koja se pravi od brašna vode i masti, bez kvasca. Najčešće je mesi najstarija ukućanka prvog dana Božića, pre izlaska sunca. Zatim se okreće polivajući se vinom i lomi se na onoliko delova koliko ima ukućana. U testo za česnicu se ubaci novčić, dren, i deo iverka sa Badnjaka, pa onaj koga zapadnu prilikom lomljenja će, prema verovanju, imati novca, zdravlja i sreće tokom cele godine.
Položajnik donosi sreću u kuću
Na dan Božića žene peku česnicu koja može biti slana ili slatka u zavisnosti od porodičnog nasleđa i podneblja. Ujutru se ide u crkvu na službu i pričest i jede se prvi mrsni doručak. Božić je porodični praznik, pa se na dan Božića ne ide u goste. Izuzetak je jedino položajnik.
Položajnik je prva osoba koja uđe u kuću, na dan Božića i obično je to dete ili osoba bliska porodici. On ulazi u kuću, stupa desnom nogom preko praga, pozdravlja ukućane i čestita Božić rečima “Hristos se rodi”, a ukućani odgovaraju “Vaistinu se rodi”. Zatim položajnik pali grančicu badnjaka i počinje da izgovara želje za domaćine i kuću “Koliko iskrica toliko srećica. Koliko varnica toliko zdravlja i parica…” Domaćin deli česnicu i svakom ukućaninu i položajniku namenjuje jedan deo. Onaj kome zapadne deo sa novčićem, smatra se, biće posebno srećan te godine.
Božićno seoce / Foto: Grad Beograd
Za položajnika i džaranje u vatru misli se da predstavljaju mudrace s istoka i njihovo tumačenje po zvezdama jer kao što su oni svoje tumačenje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i položajnik, tumačujući po varnicama iz vatre, izjavljuje svoje želje domaćinu i njegovom domu.
Postoji i tumačenje prema kojem je položajnik inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvažnijim trenucima u životu njegovih potomaka – o Božiću, slavi, o rođenju, svadbi ili kad se u porodici dogodi smrtni slučaj. Prva dužnost položajnika (u nekim krajevima ga zovu i radovan) jeste da poželi sreću, zdravlje i napredak domaćinovom domu. Zato on, čim uđe u kuću, a pri tome dobro pazi da prag prekorači desnom nogom, prilazi vatri i krajem badnjaka džara vatru da izbiju varnice.
Domaćin i položajnik, posle mirbožanja, što znači da prislanjaju obraz uz obraz – a ređe se ljube – razmenjuju pozdrav: “Hristos se rodi” – “Vaistinu se rodi!” Onda položajnik daruje ognjište, to jest na kraj ognjišta s istočne strane stavi novac, malo posedi, popije kuvanu rakiju, ili sok ako je dete, i posle pozdrava odlazi. Na odlasku se položajnik daruje čarapama ili peškirom, jabukom ili kolačem koji je ispečen zajedno sa česnicom. Položajnik je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
Oblači se najsvečanije odelo
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Isusa Hrista, sina Božijeg, spasitelja sveta i praznuje tri dana. Pripreme za Božić počinju četrdeset dana pre 7. januara, kada počinje Božićni post, koji predstavlja pročišćenje duha i tela pred najradosniji događaj u pravoslavlju.
Prvog dana Božićnog jutra, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima i puca se iz pušaka i prangija. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju.
Po povratku iz crkve, ukućani se međusobno ljube čestitajući jedni drugima praznik.
Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović
Još pre izlaska sunca na Božić, odlazilo se na izvor ili bunar po takozvanu nenačetu vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala lekovita svojstva, koristilo se za umivanje ukućana, a potom su nalivana u sva jela za božićni ručak. U narodu se verovalo da nenačeta voda ima i isceliteljsku moć. Nenačetom vodom treba okupati decu, kao zaštitu od nečistih sila.
Na Božić se ljudi pozdravljaju rečima: “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju sa: “Vaistinu se rodi!”. Ukoliko se šalje čestitka na njoj treba da piše: “Mir Božji, Hristos se rodi”.
Kada sam oktobra 1994. godine došla na svet, lekari su mojim roditeljima rekli da sam bolesna i da moram da ostanem u bolnici. Nisu im rekli od čega sam bolesna, već su ih bez objašnjenja vratili kući. Kada su se roditelji vratili po mene, rečeno im je da sam umrla.
BEL BARBUFOTO: FACEBOOK
Tako svoju priču počinje Bel Barbu (26), koja danas živi u Juti. Međutim, ona je zapravo rođena u Rumuniji. Ispostavilo se da je kao beba prodata jednoj porodici iz Amerike. Bel sada uz pomoć dobrotvorne organizacije Operation Underground Railroad priča svoju priču kako bi podigla svest o trgovini ljudima.
BEL BARBUFOTO: FACEBOOK
– Ušavši u dvorište hotela u Rimu, 5000 milja od kuće u SAD-u, bila sam prestravljena. Šta ako je sve bila greška? Tada su stigli, moja prava porodica, od koje su me oteli pri rođenju. Odrastajući u Americi, nisam izgledala nimalo kao moji plavokosi roditelji. Ali kad sam imala osam godina objasnili su mi da su me usvojili kao malu bebu, to je bio ogroman šok. Rekli su da se prezivam Barbu, da sam rođena u Rumuniji i da me roditelji nisu želeli. Zbunjena i postiđena, krila sam to od svih, ali bol nikad nije nestala – ispričala je.
Bel sa svojim usvojiteljima nije u kontaktu od 2013. godine, kada je upisala studije javnog zdravstva na Univerzitetu Brajam Jang u Ajdahu. Od tada, potpuno su otuđeni a Bel nikada nije prestala da se pita odakle tačno dolazi.
– 2019. godine sam na Fejsbuku našla grupu koja pomaže usvojenim Rumunima da stupe u kontakt sa biološkom porodicom. Bila sam nervozna, ali sam ostavila svoje podatke i na moje iznenađenje, odgovori su stigli skoro odmah. Sara, žena koja je vodila grupu, prepoznala je moje retko prezime i 48 sati kasnije došla je do mog brata Mojsija (20). Sara je prevodila poruke koje smo razmenjivali i saznala sam da imam i sestru Simonu (33) i brata Florijana (29). Saznala sam i da moja majka Margari i otac Zambila sada žive blizu Rima. Nakon tri nedelje dopisivanja, čula sam se i telefonom sa svojom porodicom i rasplakala se kad sam videla mamu. Stalno je ponavljala da joj je žao i da su pokušavali da me nađu i molili se za mene svakog dana. Tek kasnije, kada su mi prevoditelji poslali prepisku, shvatila sam šta se desilo. Bili su jako siromašni kad je mama zatrudnela. Živeli su u šatorima, pravili cigle što je neverovatno naporno – kaže Bel.
Lekari su im rekli da je Bel bolesna, a nisu precizirali kako tačno. Nekoliko dana kasnije, kada su se roditelji vratili po nju, rečeno im je da je devojčica umrla.
– Dok su odlazili, medicinska sestra potrčala je za njima da im kaže istinu, da su me odveli i prodali. Moji roditelji iskoristili su poslednji novac koji su imali za benzin i odvezli se u svako sirotište kako bi me našli. Ali, novca je ponestalo, a nakon godinu dana nisu više znali gde da traže. Dok sam obrađivala ono što se dogodilo, jedva sam disala, bol mojih roditelja bio je nezamisliv. Kad sam rekla prijateljima, bili su potpuno šokirani, jer sam uvek malo pričala o svom privatnom životu – rekla je.
Nastavila je da se raspituje o trgovini ljudima kroz organizaciju Operation Underground Railroad. Rekli su joj da novorođenčad vrede na desetine hiljada dolara bandama, koje lažiraju rodne listove i prodaju bebe agencijama za usvajanje.
Dobrotvorna organizacija je organizovala DNK testove koji su dokazali da su porodica i u decembru prošle godine Bel je otišla u Rim, gde njeni roditelji žive već 19 godina.
– Kad sam zakoračila u dvorište i pala majci u zagrljaj, to je bio najeuforičniji osećaj. Znala sam da sam kod kuće. Preko prevoditelja, mama mi je rekla da nikad nije prestala da se nada da će me videti. Te večeri sam satima jecala i četiri sam dana provela grleći oca i hvatajući majku za ruku. Njihova ljubav prema meni bila je tako jaka i osećala sam jaku vezu s njima. Oprostiti se je bilo užasno – prisetila se.
Zbog korone i ograničenih sredstava nije uspela da otputuje u Italiju, ali planira da to uradi čim se pruži prilika. Dotle, kaže, na vezi je sa roditeljima svakodnevno, a kroz rad sa dobrotvornom organizacijom širi svest o brojnim sličnim slučajevima.T.G.
