Month: January 2021

Samo je nešto puklo iza naših leđa. Mahinalno sam pošao da se okrenem i video da auto leti na nas. Gledao sam smrti u oči. Bacio sam se u ogradu i pao dole. Samo me je Bog spasio, ali moj komšija Dejan koga sam voleo kao brata nije imao sreće. Video sam da ga nije bilo pored mene, a išli smo rame uz rame… Počeo sam da ga tražim, da vidim gde je, da mu pomognem… Ležao je 200 metara naniže nasred ulice. Ubio ga je kao pile…

Ovim rečima, kroz suze, Dragan Ognjanović iz Niša ispričao je za “Blic” kako je poginuo Dejan Ilić (48), kog je na trotoaru usmrtio “audi” kojim je upravljao Beograđanin Nemanja Stamenković (19). Vozač “audija” je, najverovatnije usled neprilagođene brzine, izgubio kontrolu nad vozilom, izleteo sa kolovoza, pokosio prvo dvanaestogodišnjeg Andreja Prekljušaja, koji se vraćao iz tržnog centra, a potom Dejana Ilića. Dečak je nastradao na licu mesta, dok je Ilić stravičnim povredama podlegao sat vremena kasnije u Urgentnom centru.

Ognjanović kaže da je kao i svake večeri šetao Bulevarom Medijana sa Dejanom, kada se desila tragedija koju niko nije mogao da nasluti.

– Otišli smo do „Stop šopa“, prošao je neki sivi „alfa romeo“ nenormalnom brzinom. Rekao sam mu: “Brate moj gledaj šta rade.” Kaže mi Dejan: “Da, divljaju, poludeše sa kolima“. Nastavili smo da pričamo o ribolovu, jer volimo da pecamo. Rekao sam mu: “Sledeće godine ti, ja i naš treći komšija Neško idemo na Dunav na nedelju dana da pecamo, da malo damo duši oduška”. Dejan je rekao “Važi, idemo”. Nismo stigli da završimo rečenicu, samo sam odjednom čuo da je nešto puklo iza naših leđa. Mahinalno sam se okrenuo i video da auto leti na nas, ali ne pravolinijski, nego bočno prema nama – priča kroz suze Ognjanović.

Kako dodaje, scena je bila kao na filmu.

– Kao u filmovima kada imaju scenu da auto leti, e ja sam sinoć to gledao… Gledao sam smrti u oči. Bacio sam se u ogradu i pao dole. On jadan nije stigao. Kada sam ustao počeo sam da ga tražim… Bio je 200 metara naniže nasred ulice. Trčao sam do njega da vidim da li je živ. Molio sam Boga iz sveg glasa, vikao sam, vrištao sam: “Deki brate moj, drži se, ti si jak, brate moj…” Još je davao znake života, ali mnogo je jak udarac bio… Ležao je bez patika na ulici i glava mu je bila u vodi, pa sam mu stavio nešto da mu bude jastuk pod glavu. Onda su došli policajci, Hitna pomoć… – priča direktni očevidac nesreće kroz suze.

“Audi” se nakon što je pokosio Andreja i Dejana, zakucao u neki znak koji je bio između kolvoza i trotoara i tu se zaustavio.

– To se desilo takvom brzinom da ne mogu da vam opišem. Kada sam pao i udario u ogradu osetio sam, od brzine kojom je prošao auto, kao da vetar duva. Vazdušni pritisak, ili kako da to nazovem, osetio sam na sebi. Prostrujalo je pored mene. Mislio sam da sam mrtav, pa kada sam ustao gledao sam gde se nalazim, jel sam ceo… Mislio sam da je to moj kraj… Samo me je Bog spasao, ali moj brat Dejan nije imao sreće – priča potreseni čovek.

Kada se okrenuo, kaže, video je da Dejana nema u blizini a samo sekund ranije bili su rame uz rame.

– Šetali smo, pričali, delio nas je santimetar… Kako oči sklopim meni su te slike pred očima i pratiće me dok sam živ. Izgubio sam nekog najrođenijeg, svakog dana smo bili zajedno – priča Dragan plačući.

Dragan kaže da je sa komšijom Dejanom bio jako blizak i da su se poštovali i voleli kao da su najbliži rod.

– Nas tri porodice smo se družili, kada se vidimo, mi se ne pozdravljamo nego se izljubimo, toliko smo se poštovali. Dejan je bio jedna dobra duša, neikvarena, poštena, čovek vredan, plemenit i pošten koji je svima pomagao. Uvek je bio za druženje, za pomoć, za veselje. Preksinoć smo pričali o zvučniku koji smo dali kod majstora na popravku da ga uzmemno zbog muzike, da napravimo nešto, ponovo da se veselimo, da uživamo. I sad kraj, nema dalje, tačka. Tuga, tuga, katastrofa. Tri deteta je ostavio, najmlađe ima samo šest godina – dodaje on.

“Za dva dana dva puta sam izbegao smrt”

Dragan Ognjanović kaže da je za dva dana „za dlaku“ dva puta izbegao smrt zbog nesavesnih vozača.

– Prekjuče sam izbekao smrt za 10 centimetara jer je naleteo „mercedes“ na mene dok sam vozio skuter. Izleteo je ispred krivine nenormalnom brzinom i na 10 centimetara smotao ispred mene. I kada je stao, a on je bar stao, ja sam prišao i rekao: „Brate pa zašto toliko jurite ovde“, a on mi kaže: “Nisam išao ni 60 kilometara na čas”. Pa zar je malo 60 kilometara na čas u “lakat” krivini? To je bilo prekjuče, za 10 centrimetara sam izbegao smrt. Juče sam izbegao smrt za dva milimetra – kaže Dragan.

Pravoslavni vernici danas obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom, pred najradosnihi hrišćanski praznik Božić – praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Badnji dan je poslednji dan pred Božić i u narodu se smatra da je to praktično isti praznik, što dokazuje poslovica: „Oni su kao Badnji dan i Božić“, a odnosi se na vrlo bliske prijatelje koji se uvek viđaju zajedno. Naziv Badnji dan dolazi od staroslovenske reči „bdjeti“, što znači biti budan.

Badnji dan je posan dan, što znači da oni koji tvrde da su hrišćani obavezni da poste. Glavni događaj ovog dana jesu: unošenje badnjaka, badnjedanska večera i odlazak u hram na ponoćnu službu, Božić Bata.

Najprepoznatljiviji božićni simbol kod Srba jeste badnjak. To je mlado i zdravo hrastovo, cerovo, bukovo ili javorovo drvo koje domaćin ujutru, na Badnji dan, seče u šumi. Zajedno sa badnjakom u kuću se unosi i slama. Slamu unosi domaćin, a domaćica je prosipa po kući. Za njom trče deca pijučući i rasipajući slamu po celoj prostoriji, gde će biti večera za Badnji dan. Tako je bilo nekada.

Danas bi badnjak trebalo da stoji, ako je moguće, na istočnom zidu pored ikone. Ispod ikone se nalazi posuda sa malo pšenice, slame, oraha u ljusci, grančicama badnjaka i drena. Ovo su simboli duhovnosti, plodnosti i zdravlja. Danas je u gradskim stanovima teško paliti badnjak, te se to gotovo više i ne čini.

FOTO: TANJUG

Na večeri treba da budu svi članovi porodice. Po pravilu, porodica se okuplja kod roditelja, ili kod nekog drugog člana koji ima najbolje uslove stanovanja. Moguće je i da se svake godine okuplja kod drugog člana porodice ili uvek kod istog, što je stvar porodičnog dogovora. Božićni praznici su prevashodno porodični praznici i slave se u porodičnom domu.

Badnjak treba da stoji na istočnom zidu

– Na početku godine, važan praznik je i Badnji dan. Negde se veruje da naziv Badnji dan potiče od reči bdenje. Za Badnji dan se priprema večera. Na toj večeri se iznosi posna hrana i to što je moguće lepša. Bademi, orasi, lešnici, cela trpeza je posna i iznosi se sve više jela i to što više, jer to predstavlja da će godina biti uspešna i da će biti izobilja – rekla je Jovana Maretić za Pink.rs, master etnolog-antropolog, kustos preventivne zaštite. Ona je dodala da badnjak treba da stoji na istočnom zidu, gde inače treba da stoje i ikone, a u cilju spajanja narodnog i religijskog.

Suština badnjedanske večere nije u obilnoj hrani već u duhu bratske ljubavi koju iskazujemo jedni prema drugima.

FOTO: PINK.RS

Pesmom „Rođenje Tvoje“ završava se Badnji dan. Tokom noći, kuću na radost dece posećuje Božić Bata koji ostavlja blagoslov. Božić Bata koji je nepravedno zapostavljen i skoro u potpunosti zaboravljen u srpskoj tradiciji, spadao je u dobronamerna božanstva koja su posebno volela decu. Njegov nečujni i neprimetni dolazak u kuću u potpunosti odgovara jevanđeljskim rečima: „Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budan“.

O Božić Bati govore i ovi stihovi

Ide Božić, Ide Božić Bata, Nosi Kitu Zlata Da Pozlati Vrata I Oboja Poboja I Svu Kuću Do Kraja!

Sve je počelo tučom u petak uveče u iznajmljenim apartmanima između dve grupe mladića

Beograđanima P. M. (20) i M. M. (20) je određen pritvor do 30 dana jer su u subotu u centru Zlatibora oteli Ognjena M. (20) iz Užica i tražili od njegovih drugova 1.000 evra za otkup.

Osumnjičeni se terete za krivično delo otmice, a pritvor im je određen da ne bi uticali na svedoke. Inače, u ovom nesvakidašnjem incidentu na Zlatiboru učestvovalo je više od 10 ljudi.

Sve je počelo tučom u petak uveče u iznajmljenim apartmanima na Zlatiboru između dve grupe mladića iz Užica i Beograda. Užičani su prvi otišli do susednog apartmana u kom su bili Beograđani, pa su se potukli s njima, a zatim su se vratili u svoj smeštaj. Međutim, Beograđani su ubrzo upali u apartman Užičana i pretukli ih palicama.

Sutradan, u subotu, Beograđani P. M. i M. M. videli su u centru Zlatibora jednog od Užičana, Ognjena M. Ubacili su ga u automobil “alfa romeo”, naredivši mu da pozove prijatelje i da im poruči da odmah spreme 1.000 evra na ime štete nastale u apartmanu Beograđana. Drugovi otetog mladića su odmah obavestili Ognjenove roditelje, a njegov otac je sa prijateljem seo u auto i krenuo u poteru za Beograđanima.

Sudar, iskakanje iz vozila, prevrtanje

Tokom filmske jurnjave po Zlatiboru, Ognjenov otac je sustigao auto otmičara i zakucao se u njih. Ognjen je iskoristio taj sudar, pa je uspeo da iskoči iz “alfe”, ali otmičari su dali gas i nastavili su da beže. Međutim, Ognjenov otac nije hteo da ih ostavi na miru, već je nastavio da ih juri, pa ih je sustigao u naselju Potoci.
Tamo se u jednoj uskoj ulici opet autom zabio u njih, pri čemu je “alfa” sletela s puta i prevrnula se na bok. Ubrzo je stigla policija i uhapsila osumnjičene.

Tužilac je naložio istragu tokom koje će biti saslušani svi akteri ove drame. Ognjenov otac najverovatnije će odgovarati za izazivanje saobraćajne nezgode.

Šta ne sme izostati sa vašeg stola tokom ove večere?

Badnje veče karakteriše tradicionalna zajednička večera na kojoj se okupljaju svi članovi porodice. Međutim zbog čega se jede određena hrana? Šta ona predstavlja? Šta ne sme izostati sa vašeg stola tokom ove večere?

Mnogi etnolozi ističu značaj tradicionalnog jelovnika tokom Badnje večere. Tako, na primer, Veselin Čajkanović uviđa nekoliko osnovnih karakteristika Badnje večeri. Naime, ovaj događaj okuplja sve članove porodice, a mnogobrojni običaji se tiču i izvesnih jela koja se moraju ili ne smeju jesti, te se stiče utisak da nose izvesno simboličko značenje.

Od jela se sprema tucani pasulj, kiseo kupus, pita od oraha (ili od višanja u nekim domaćinstvima) i riba. U boljevačkom okrugu, sa ove večere ne sme da izostane ni pečena bundeva.

Sa trpeze za Badnje veče ne sme da izostane ni med, koji se jede sa orasima, a posle Badnje večeri se u kući čuva kao lek.

Tradicionalno, pre nego što otpočne večera, domaćin uzima sito sa orasima, odabere četiri oraha i svaki baci u po jedan ćošak. Ovakav običaj potiče od drevnih narodnih verovanja. Naime, orah je hrana zlim silama i lošoj energiji, te se bacanje oraha može tumačiti kao bacanje mamca, koji će sve loše oteratiiz doma, nakon čega bi večera trebalo da protekne u miru.

Međutim, pojedina tumačenja ističu da bačeni orasi odnose i na naše pretke, te da bi ih ovaj čin trebalo umiriti. Zanimljivo je da se po narodnom verovanju, orah jede samo za Badnje veče, dok se ostalih dana Božića ne diraju.

Foto: printscreen/instagram

Etnolozima je još jasnija simbolika pasulja na prazničnoj trpezi. Naime, verovanje koje nam dolazi još od indogermanskih naroda svedoči o tome da je pasulj jelo za duše pokojnika. Na taj način se, tokom Badnje večeri, uspostavlja simbolička veza sa našim precima, koji upravo preko jela dospevaju u vezu sa svojim naraštajima, dajući im snagu i podstičući prosperitet.

Sličnu ulogu na večeri igra i med, dok riba ima ritualno značenje, čije poreklo nije toliko poznato, ali koje se u srednjem veku vezivalo za simbol Isusa Hristosa. Ipak, na Badnjoj večeri simboličnu ulogu nema samo hrana, već i piće. Jedan od običaja je da se pije crno vino. Znamo da vino simboliše krv, te je ovaj običaj veoma jasan, posebno ukoliko se doda činjenica da se vino sa stola ne sme prosipati ili bacati.

Za vreme jela ne ustaje niko, ukućani čekaju jedni druge, i tek kada svi završe sa obedom, ustaje se u isti mah, te je veoma važno da tokom ovog perioda porodica bude na okupu i složna. Na taj način Badnje veče je jedan izvesni pomen precima, kojima mnogo dugujemo, ali i podsećanje na to koliko je važna porodica i sloga u njoj.

Badnji dan je najbogatiji hrišćanski praznik što se tiče naših narodnih verovanja i običaja.

Iako se Badnji dan smatra pre svega hrišćanskim praznikom narod ga je proslavljao na način koji se teško može okarakterisati kao hrišćanski.

Većina badnjih i božićnih običaja utemeljena je na saznanju da tih dana počinje nova godina i na verovanju da se baš tada odlučuje o sudbini kuće i ukućana u narednom jednogodišnjem periodu. Gotovo sve magijske ili kultne radnje o tim praznicima bile su inspirisane težnjom da se obezbede sreća i napredak u godini.

Izdvojili smo 20 starih narodnih običaja iz svih krajeva naše Srbije, koji se i dalje poštuju u mnogim seoskim, ali i gradskim sredinama gde za to postoje uslovi:

1. Još pre izlaska sunca na Božić se odlazilo na bunar, po takozvanu nenačetu vodu. Od te vode, kojoj su se pripisivala magijska svojstva, prvo se odlivalo za mešenje česnice, zatim za umivanje ukućana, a potom su nalivana i sva jela za božićni ručak. U narodu se verovalo da “nenačeta” voda ima i isceliteljsku moć.

2. Postoji verovanje da je dobro za Božić započeti neki posao, jer bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom čitave godine. Započinjanje posla bilo je simbolično, a posebno se počinjao posao koji prethodne godine nije išao od ruke ne bi li od Božića krenulo na bolje.

3. Ne valja bos ići po slami, jer će ukućane boleti noge, zato se odmah posle izuvanja navlače čarape na noge. U nekim delovima Srbije verovalo se da će mladić i devojka koji prespavaju na božićnoj slami tu noć sanjati osobu za koju će se udati, odnosno oženiti.

4. Na Badnji dan se ništa ne pozajmljuje iz kuće, a ako je šta ranije pozajmljeno, to se traži natrag, jer se ne valja da ono što pripada kući bude van nje na Božić.

5. Na ovaj dan žene bi trebalo da zaklapaju grebene, jer će se tako zverima zatvoriti usta. Nastavak na sledecoj strani.

6. Na Badnji dan i Božić ne valja da se vatra na ognjištu raspiruje duvanjem, da vetar ne bi otresao pšenicu i da se stoka ne nadima od trave. Umesto duvanja, vatra se raspiruje lisnatim granama.

Foto: Profimedia

7. Kada ukućani poležu, baba ili neka druga starija žena zabode nož u vrata iznutra ili stavi glogov kolac iza vata i na njega obesi malo luka da bi se ukućani sačuvali od uroka, veštica i nečistih sila.

8. U nekim porodicama krompir nisu kuvali o Božiću da ne bi dobili čireve, a kod nekih je zabranjivano kuvanje pirinča “da se marva ne bi preko godine crvljala”, ili, po drugom objašnjenju, nisu ga kuvali “da vrane ne bi odnosile piliće”. Mnogi su pripremali sarmu. Međutim, neki je nisu kuvali za božićni ručak, da marva ne bi uginula, ili da prasići ne bi bili kilavi. U severnoj Bačkoj supu su morali da jedu svi ukućani jednom kašikom, a tek posle, svako iz svog tanjira, što je trebalo da simbolizuje slogu u porodici. U nekim selima je bilo zabranjeno jedenje viljuškama da živina ne bi čeprkala slamu.

9. Na Badnji dan uveče se stoka pospe solju, žitom i projom da bi se sačuvala od čini.

10. Posle večere poređaju se sve kašike uza zid po starešinstvu, pa čija preko noći padne, taj će umreti dogodine.

11. Za badnje veče krcaju se orasi. Svaki ukućanin razbije orah da vidi kakva mu je sreća te godine. Ako je jezgro oraha zdravo i jedro, biće dobra godina onome ko ga je iskrcao, ako ne, veruje se da će poboljevati i da neće te godine imati sreće. Orasi se bacaju po uglovima sobe jer se veruje da će onda kvočka izvesti puno pilića. Posle večeri na Badnje veče se svi ljube da ovce čuvaju jaganjce.

12. Na Božić se ne valja se ni sa kim svađati jer će ljude cele godine terati baksuz. Na Kosovu se verovalo da devojka koja ne može da se uda treba na Mali Božić da prenoći u tuđoj kući, pa će odmah biti isprošena. Nastavak na sledecoj strani.

13. Običaj je u mnogim krajevima da se na Badnjoj večeri jede sa poda odn. slame koja je po podu rasuta. Badnja večera je u stvari gozba umrlim precima tj. prinošenje sakramentalne žrtve. Pokojni preci se na taj način pozivaju u kuću, u očekivanju da će pomoći. Zato im se prilazi bliže, zato im se hrana ne nudi na stolu, već dole na slami, bliže njihovom domašaju. Zato dok se jede treba da vlada mir, tihi glasovi i mistična atmosfera.

Foto: Srbija Danas

14. U Južnoj Srbiji takođe postoji verovanje, ali samo u selima, da ko prvi na Badnje veče vidi pregoreli badnjak, taj će prvi videti tele kada se krava oteli. Voda sa Badnje večere se stavlja ujutru kravama na vime da budu meke za mužu, a pasulj od Badnje večeri se zakopa u zemlju, da krtica ne kopa i uništava letinu u baštama.

15. U pojedinim mestima, deo pepela koji je nastao od badnjaka se čuva da bi ga pomešanog sa vodom pili protiv glavobolje ili kao zaštita životinja od besnila.

16. Na Badnji dan kada se svi poslovi završe, rastopi se u jednoj većoj šerpi ili tiganju mast, pa se u njoj ogledaju svi ukućani. Ko ne vidi svoju glavu, taj će dogodine umreti.

17. U nekim ovčarskim krajevima, čobanin na Badnji dan nosi pod jezikom kamičak, jer će se vuku tako skameniti vilice ako se približi stadu, pa neće moći da kolje ovce.

18. Ne valja na Badnje veče zaspati dok badnjak ne pregori, jer će ukućani umirati bez predžnaka ili neviđeno.

9. I badnjak se seče na poseban način – sekirom ukoso sa istočne strane. Loš je znak ako se badnjak pri pada osloni na drvo do sebe umesto da padne direktno na zemlju. Običaj je da se ostavi nešto na mestu na kojem je nekad stajalo stablo. Tako se, u Šumadiji, na panj ostavlja polovina pogače, dok se druga polovina pojede pri povratku kući, dok se u nekim delovima istočne Srbije i Kosova, oko badnjaka obavija muška košulja.

20. Narodna meteorološka predviđanja na Badnji dan

– Ako na Badnji dan bude oblačno, biće rodna godina.

– Ako se na Badnji dan nakupi dosta pepela na badnjaku koji gori na ognjištu, veruje se da će zima biti jaka sa dosta snega.

– Ako varnice iz badnjaka iskaču same iako niko ne džara po vatri, veruje se da će biti dosta meda.

“Morao sam da napišem nešto. O njemu, o toj nevinoj mladosti… o strahoti… Ovo je moj dug dobroti…”, kaže reditelj Radoš Bajić koji ne može da sakrije tugu i bes zbog smrti mladog medicinskog tehničara Marka Bjelice (41) iz KBC “Bežanijska kosa” koji je preminuo od korona virusa.

On je tim povodom napisao tekst, svoju ispovest, koji prenosimo u celost:

“Ne brinite gospodine Bajiću, na pravom ste mestu. Naši lekari su vrhunski stručnjaci za Koronu. Konfuzan, zbunjen i zatečen vešću da nakon pregleda, rendgenskog snimka pluća i laboratorijskih analiza moram odmah da legnem u bolnicu – u muvingu medicinskog osoblja i lekara koji su bili oko mene, jedva sam razaznao ko mi upućuje ove ohrabrujuće reči.

Bila je to momčina, za glavu viša od mene, sa ramenima na kojima bi mu pozavidio Džoni Vajsmiler, u punoj anticovid opremi i skafanderu preko lica ispod kojeg su se mogle razaznati samo njegove blage oči.

Bio je to Marko Bjelica, medicinski tehničar i šef održavanja KBC „Bežanijska kosa“.

Narednih dana redovno me je obilazio. Raspitivao se za moje zdravlje i hrabrio me. Jednog dana, na vratima moje sobe pojavio se sa lepo upakovanim zamotuljkom u kojem je bila plastična kutija:

„Moja majka leži na spratu ispod, pa sam joj doneo palačinke. Doneo sam dve i za vas gospodine Bajiću, sa prirodnim džemom su, od dunja“.

Bio sam zblanut i fasciniran u isto vreme. Toliko pažnje i dobrote…

Onda ga par dana nije bilo. Da bi se četiri dana pred moj izlazak iz bolnice, onako stasit i ogroman pojavio na vratima moje sobe. Ali sada bez medicinskog skafandera, već u majci, trenerci i sa običnom maskom preko lica?

– Gospodine Bajiću, sad smo komšije… Ja sam u drugoj sobi pored vaše.

 *Marko Bjelica, Foto: Privatna arhiva

Bio sam zbunjen, ne poznajem čoveka?

– U kojoj drugoj sobi? Ko si ti, ja te ne prepoznajem? Podseti me molim te?

– Pa, ja sam. Marko Bjelica. I mene je podkačilo, juče sam dobio temperaturu 39…

I tu priča kreće prema strašnom tragičnom kraju. Tri dana posle – ja sam izašao iz bolnice.

Svratio sam u njegovu sobu da ga pozdravim. To već nije bio onaj čovek, oronuo, sa crnim kolutovima oko očiju, izgoreo od temperature koja ga danima i noćima mlavila…

– Ne daj se Marko, biće dobro. Izdrži..

– Hoću gospodine Bajiću, izdržaću. Videćemo se na kafi kad izađem…

I tu je kraj.

Tri dana kasnije diskretno sam se raspitao – kako je Marko? Vest da je već na respiratoru me je strašno uznemirila.

Od tog dana Marko mi ne izlazi iz glave. Vidim ga na vratima svoje sobe, sa kesom i palačinkama koje mi je doneo. Molio sam se Bogu za njega. Svaki dan. Do pre sat vremena.

Kada me je kao maljem dotukla vest na Blicovom sajtu – da Marko Bjelica, zdrav kao dren, prav kao strela, nije izdržao.

Da je prokleti virus u svoju zastrašujuću knjigu smrti upisao i njega koji je jedva da je dogurano do četrdesete.

Strašno. Samo muk. I užasna nepravda. Više ne postoji ni jedna reč. Samo zastrašujuća tišina…”

Podsetimo, reditelj Radoš Bajić lečio se sredinom decembra od korona virusa u KBC “Bažanijska kosa”, u kojoj je mladni tehničar radio i preminuo.

Badnjak će i ovog Božića biti u domu Vučinića, u selu Vuča na Kosovu i Metohiji, zahvaljujući malom Marku (13), koji iako je izgubio celu porodicu ne napušta porodični dom.

Marka ne zatičemo u porodičnoj kući gde je mu je živela porodica. Svetla su ugašena, odžak se ne dimi, a u blizini ognjišta grobovi njegovih najmilijih koji svakodnevno podsećaju na tragediju kakvu ovaj kraj ne pamti. Bez oca Gojka (46), majke Dragice (37), sestre Marije (14) i brata Andrije (7) Marko je ostao 11. aprila 2014. – automobilom su sleteli u Ibar i udavili se. Od tada Marko nastavlja život sam, potpuno siguran da sa Kosova i Metohije neće otići.

Vrata od kuće tetke Gorice u Sočanici otvara nam Marko, ali teška srca priča ono što mu je na duši.

Ne plaši se sam u kući

– Volim što sam ostao ovde. Ovde je moj dom, moja škola, drugari, familija – nabraja Marko šta ga još veže za ovaj deo Srbije. – Lepo mi je. Svi brinu o meni. Sedmi sam razred, volim matematiku i odličan sam đak, imam puno drugova sa kojim najviše volim da igram fudbal i navijam za Zvezdu – nastavlja Marko.

Iako praznične dane provodi sa tetkinom porodicom u Sočanici, Marko redovno obilazi svoj dom.

– Idem redovno kući. Založim šporet, počistim, provetrim sobe i ne plašim se kada sam ostanem da prenoćim. I na Badnji dan ću uneti badnjak u moju kuću. Sa bratom i tečom ići ću u šumu po badnjak. Odem i u crkvu, zapalim sveće – priča dečak.

O nesreći ne govori

Teča Radojko prekida ga na tren i pita ga da li hoće da pođe sa njim do kuće u Vuči.

– Neću. Ne mogu ja – kratko odgovori Marko i umesto odgovara kako podnosi sve što mu se dogodilo – muk. Vilica zadrhta i kreću suze.

Ni teča Radojko ne može da zadrži suze.

– Samo on zna kako sve ovo podnosi. Sve zna, ali izbegava da priča o nesreći. Nećemo dozvoliti da se to ognjište ugasi. Pazićemo na Marka i na tu kuću što je ostala. I nedavno smo uz pomoć donatora stavili oluke, zamenili vrata. On će tamo kad-tad da se vrati, moramo da brinemo o kući da ne propadne. Ali teško nam je svima.

Za Markovu budućnost

Za Markovog staratelja određen je brat od tetke Milan Nikolić i njegova supruga Sanja, koji, poput Marka, kažu da im ništa nije teško.

– Obaveza staratelja je velika i odgovorna, ali nije mi ništa teško. Zajedno održavamo i Markovo i naše imanje. Njih sam najviše voleo, bili smo najbliži, kao jedna kuća. Što nemamo mi, imaju oni, što nemaju oni, imamo mi. Zato je Marko i vezan za nas – priča Milan, koji po čitav dan radi u šumi trudeći se da svom sinu, ali i Marku obezbedi normalne uslove za odrastanje.

Na Markovim njivama i danas se seju kukuruz, krompir, kupus…

– Sve ono što su mu radili pokojni roditelji, radimo i mi – dodaje Milan.

Zato o strahu za život na Kosmetu, kažu, nemaju vremena da razmišljaju.

– Brinemo o svojim brigama, a političari neka brinu o granicama i visokoj politici. Mi znamo da moramo da se izborimo za opstanak i da na tuđu pomoć ne možemo da se oslonimo.

A vreme leti.

– O Markovoj budućnosti svi moramo da brinemo, jer kada napuni 18 godina, prestaće mu sva dosadašnja primanja. Zato nijedan dinar sa njegovog računa ne diramo. Na njegovom imanju popisali smo sve što smo zatekli, novac se čuva u banci, a ako mu ne prinovimo nešto, nećemo mu ni uzeti. Izgubio je sve, ali kada sutra ode na svoje imanje, mora da ima sve da bi započeo novi život – kaže teča Radojko.

Voli ulogu strica

Marko je preokupiran dvogodišnjim Nikolom, sinom brata od tetke – Milana, koji je i dobio starateljstvo nad njim.

– I ja najviše volim Nikolu, a i on mene. Ja sam mu stric – objašnjava nam Marko dok se smeje i igra sa njim.

Tugu ne pokazuje ili je samo uspešno prikriva. Ponaša se kao da je svu nesreću koja ga je snašla potisnuo. I svima će reći da je dobro i da mu ništa ne treba.

Marko sa porodicom Nikolić: teča Radojko, brat Milan, snaja Sanja i Nikola

Baka Radmila živi sama u planinskom selu udaljenom od Leskovca tridesetak kilometara i, osim poštara niko je više ne posećuje, iako je u tom selu rođena i živi već 89 godina. Svi su je ili napustili ili umrli, a poslednja joj je želja da zagrli jedinog sina i već 15 godina gleda kroz prozor nadajući da će videti kako se penje puteljkom uz brdo.

Novinarka JugMedije Emilija Mladenović posetila je baku Radmilu i napisala prelepu i tužnu reportažu koju prenosimo u celosti.

Najvažniji događaj za nju je dolazak poštara koji svrati jednom mesečnom da joj donese poljoprivrednu penziju i kome sa radošću skuva kafu, kako bi bar na pola sata imala sa kim da porazgovara a da to nisu životinje.

Dok nam pokazuje stare, izbledele fotografije, iz njene ispovesti saznajemo da joj je suprug preminuo pre dve godine, da joj deset godina pre toga preminula ćerka i unuka, a da joj je sin otišao za Rusiju i da ne zna ni kako je, ni kada će doći.

– Ostao mi je samo on ali ga nisam videla 15 godina i ne znam ni kako je, da li je dobro, da li nije mogao da dođe jer nije dobio papire. Ne krivim ga, samo da mi je živ i zdrav, ali volela bih da ga pre nego što umrem vidim bar još jednom. Ne znam ni zašto me crna zemlja više ne uzme, ovo nije život, a u grob ne mogu živa – priča ova starica dok nas usput moli da joj ne objavljujemo prezime i ne slikamo lice jer ne želi da drugi znaju za njenu bol ili da još jedna unuka koja živi sa zetom pročita ovo, pa se postidi svoje bake.

Na naše pitanje zašto je ona prestala da dolazi, baka Radmila nam odgovara da je ne krivi, mlada je, školuje se, otac je sigurno vodi kod druge bake u Beogradu, šta će ona da dolazi u ovu pustinju, gde samo vukove može da sretne.

– Ne krivim je, nije ni njoj lako, ostala je bez majke i sestre, možda je ja samo podsećam na njih dve. Zet me je u početku posećivao ali ni njega nema više, poslednji put sam ih videla pre osam godina. Ma i da dođe, moje dete mi ne može vratiti – nastavlja da priča svoju sudbinu ova starica.

Da u njenoj duši nije tako kako kaže, da ne mari, pokazuju slike koje su okačene na zidovima i njen osmeh kada nam pokazuje svoju jedinu unuku i sina, s ponosom govoreći kako je ona “lepa na ujku“.

Priseća se kako su se ranije svi okupljali kada dođe jaunar i njihova krsna slava Sveti Jovan

– Bude puna kuća, pa od miline i radosti ja ustanem u četiri ujutru i počnem da mesim hleb, spremam doručak, ručak, a devojčice su najviše volele moj slatki hleb, koji kažu nisu nikada u gradu jele – priča starica i u tom trenutku joj naviru prve suze.

Setila se kako joj je unuka poginula u saobraćajnoj nesreći, udario je kamion kada je krenula na posao, pa je posle toga njenoj majci a staričinoj ćerci, od bola i tuge prestalo da kuca srce.

– Nema ništa gore na ovome svetu nego kada roditelj nadživi svoje dete. Eto, mom Miloradu se posrećilo, otišao je na večni počinak, a zašto mene Bog još čuva, đavo će ga znati.

Ničega se kaže više ne boji, pa i da je pojedu vukovi, koji dolaze često do kapije, čuje ih i vidi sa prozora, pojeli su joj do sada nekoliko kokošaka i jednu kozu, ali ni za to ne mari.

Jede jednom dnevno, za sebe ima dovoljno, kada joj nešto zafali donese joj poštar koji joj i račune za struju plaća.

– Dobro, vredno dete, i on se muči, dolazi ovde ladom nivom jer ne može drugačije, pogotovo kada napada sneg, a ja svaki put hoću da mu dam po koji dinar što mi toliko čini ali on mi veli: “Ne treba, bako, da ste Vi živi i zdravi”, e moj sinko, mislim ja, dosta sam živela i ovo je mnogo.

Ništa joj kaže, ne treba, čeka dan kada će se pridružiti svojoj unuci, ćerki i mužu, a do tada, ostaće željna, kaže, da samo još jednom vidi sina ili da čuje kako je, da li se snašao, oženio i da vidi unuku, ali sve više gubi nadu da će doći, mada nam priznaje da kada zalaju psi i dalje trči do prozora da vidi da ne dolaze baš oni.

Dok nas ispraća do kapije pokazuje nam ostatke ljuljaške koju je deda pre 40 godina napravio za svoje unuke.

– Eto, tu su se ljuljale obe, sada je propala od kiše, sunca, snega, a i šta će mi više, nikome ni ona, kao i ja, ne treba tako stara i propala – kaže na kraju razgovora ova baka koju život nije nimalo mazio.

Evo šta, prema srpskim običajima, valja raditi na Badnji dan i Badnje veče…

Badnjim danom počinje božićno praznovanje. Slavi se dan uoči Božića i ujedno je poslednji i najstroži dan Božićnog posta. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvo, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićne svetkovine.

Badnji dan nazvan je po sečenoj grani hrasta – badnjaku, svetom drvetu Slovena.

Na Badnji dan, prema verovanjima, ništa ne treba da se iznosi iz kuće, a obeduje se na slami.

Čim svane, loži se vatra i peče se pečenica, pripremljena prethodnog dana, na Tucindan. Na Badnji dan se posti, a uglavnom se jedu riba, pasulj, kupus i suvo voće.

Žene u kući mese božićne kolače, torte i pripremaju prigodnu trpezu za Božić.

Prema običajima, ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka objavljuje se polazak u šumu po badnjak, po koji idu muškarci iz porodice. Bira se obično mlad i prav cerić, a može i hrast. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i Božić, uzima sekiru i seče badnjak.

Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći u tri snažna udarca.

Ono što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem. Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada.

Kad se badnjak donese, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče, a onda se unese u kuću. Kasnije se u večernjim satima pali na kućnom ognjištu, kao simbol toplote koja greje i zbližava ukućane.

Na Badnje veče bi trebalo da ukažemo poštovanje i pozdravimo rođenje Isusa.

Uveče, uoči Božića, badnjak se unosi u kuću. Prvo se celiva i maže medom, a nakon toga se pali i počinje “džaranje”. To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena, najčešće uz reči “koliko iskrica toliko srećica, koliko varnica toliko parica, zdravlja…”. To izgovara i položajnik koji ujutro na Božić prvi uđe u kuću domaćina i “džara” vatru.

Pečenica se unosi na ražnju. Uglavnom je dvojica nose, i jedan od njih prvo prelazi desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad rečima: “Dobro veče! Čestiti Božić, srećno Badnje veče!”

Domaćica i drugi ženski članovi porodice posipaju pečenicu i domaćina zobi i pšenicom, odgovarajući: “Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!”

Prema verovanjima, na Badnje veče bi trebalo da praštate i mirite se, a na Badnji dan da vratite pozajmljeno.

POKLONI POD BADNJAKOM

Sa badnjakom se u kuću unosi i slama koja se posipa po celoj kući ili u prostoriji gde je postavljena trpeza. Slama simbolizuje onu iz pećine u kojoj se rodio Hrist i ona se posipa kako bi domovi ličili na Vitlejemsku pećinu. Ispod badnjaka ili u slamu, prema srpskim običajima, valja se ostaviti nešto poklona i slatkiša za decu.

Prema starom srpskom običaju, stariji kada unose slamu kvocaju, a za njima idu decu i pijuču. Domaćin nakon toga obilazi sve delove kuće bacajući u ćoškove po jedan orah. Kvocanje i pijukanje ima posebno simboličko značenje.

“Kao što kvočka pod krilima prikuplja svoje piliće i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je Hristos došao da sve ljude sabere u jedno i ukrepi svojom ljubavlju, i kao što se pilići hrane žitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: Ko je gladan neka dođe k meni i ja ću ga nahraniti, i koje žedan neka dođe k meni da pije vode žive”.

VEČERA NA BADNJE VEČE

Nakon unošenja badnjaka i slame svi ukućani stanu oko stola na kome je večera i pomole se Bogu, čestitaju jedni drugima Badnje veče i sednu za trpezu.

Večera mora biti posna, a najčešće se priprema prebranac, a uz to se postavlja kiseli kupus, salata, turšija, suve šljive, smokve, jabuke, bademi, lešnici, orasi…

Kako se navodi u “Godišnjim običajima Srba”, od svih praznika tokom godine, kao i tako raznovrsnih i lepih običaja koji ih prate, Badnji dan i Badnje veče se izdvajaju po načinu svetkovanja, živopisnosti obrednih radnji i značenjima koja sadrži.

Keli Amar, konobarica iz restorana “Miami squeeze” na Floridi ostala je bez teksta kada je prvog januara ujutro došla na posao.

Mučeći se sa silnim računima i time što mesecima restoran nije radio kako treba zbog epidemije koronavirusa, Keli se našla rubu egzistencije i svaki dolar joj je značio.

Kada je čula da će gazda da od Nove godine otvorio “Miami squeeze” njenoj sreći nije bilo kraja. Ipak, to je samo bio blagi oblik sreće naspram onog što će tek doživeti u startu 2021. godine.

Na doručak, kafu i kolače došla je regularna mušterija, žena od pedesetak godina koja je uobičavala da tu svraća dva puta nedeljno. Prilikom poručivanja rekla je Keli kako je jedva čekala i ona da restoran ponovo krene da radi kao pre.

Kada je završila s obrokom, račun od 71 dolara platila je 2.021 dolar! Simbolično, zar ne?

Toliko je žena zapravo ostavila novca za Keli kako bi obema Nova godina krenula radosno.

“Srećna Nova godina! Puno zagrljaja i poljubaca, obožavam da dolazim ovde”, napisala je žena.

Keli u prvi mah ništa nije razumela  mislila je da je žena pogrešila, a onda je videla posvetu na računu i izašla napolje.

“Počela sam da se tresem i vrištim od sreće. Moji gorući problemi u životu odjednom su bili kao rukom odnešeni. Nestali su! Plakala sam. Morala sam da popijem čašu vode da dođem k sebi”, rekla je Keli Amar novinarima, dodajući da je žena samo želela da učini dobro delo i da svi prvog dana 2021. godine budu radosni i srećni.