Krenula sam da ga tražim, i vidim puno ljudi i policiju na mestu gde se dogodila nesreća. Pitala sam policajca šta se desilo, a on mi je rekao da je automobil udario muškarca i ženu. Rekla sam mu da mog unuka nema već dva sata, a da se javio da dolazi kući za 20 minuta… “Ne, ne, ne, nije bilo ovde nijedno dete”, rekao mi je on…
Ovim rečima svoju tešku ispovest započela je Ljiljana Kostadinović, baba dvanaestogodišnjeg Andreja koji je poginuo sinoć u stravičnoj saobraćajnoj nesreći koju je izazvao vozač “audija” iz Beograda. U prvi mah na mestu nesreće mislilo se da su nastradali muškarac i devojka, međutim kasnije je utvrđeno da je druga žrtva zapravo dvanaestogodišnji dečak, koji se u tom trenutku vraćao iz “Stop šopa”.
Saobraćajna nesreća u Nišu
Baka dečaka kaže za “Blic” da je Andrej iz kuće izašao oko 19 sati i da je krenuo do “Stop šopa” da kupi punjač. Sa dečakom su se poslednji put čuli u 20.20 časova.
– U tržnom centru su sve radnje bile zatvorene, pa je odmah krenuo natrag kući. Moja ćerka je u tom trenutku bila u prodavnici i kada je došla kući u 20.20 i videla da još nije stigao, pozvala ga je na mobilni i to je bio poslednji put da ga je čula. “Mama, dolazim za 20 minuta”, rekao joj je tad… Toliko vremena mu je bilo potrebno da od “Stop šopa” stigne do kuće – priča Ljiljana kroz suze.
Kako kaže, i večeri pre, mališan je sam išao do tržnog centra da kupi puzle.
– Moja ćerka se zabrinula, govorila je “nešto se desilo čim njega nema”. Zvala ga je ponovo na telefon, ali bio je nedostupan. Tešila sam je da mu se sigurno ispraznila baterija i da zato ne može da se javi… Počela je da plače, da gleda kroz prozor… Govorila je “ja ako pođem da ga tražim, ja ću da se šlogiram”… Rekla sam joj da sedi kući i da čeka, a da ja idem da vidim gde je… – opisuje Liljana.
Saobraćajna nesreća u Nišu
Kako kaže, čim je krenula ja tržnom centru videla je da se dogodila neka saobraćajna nesreća, na licu mesta bilo je policije i puno ljudi.
– Prišla sam i pitala šta se desilo, ali prva informacija koju sam dobila je da je automobil udario muškarca i ženu. Policajcu sam rekla da mog unuka nema već dva sata, a da se javio da brzo stiže kući. Rekla sam mu da ima 12 godina, braon jaknu i da je u patikama, da se javio majci, ali da je već prošlo puno vremena… “Ne, ne, nije bilo nijedno dete”, rekao mi je policajac i dodao da je nastradala neka devojka stara oko 19 godina – priča Liljana.
Saobraćajna nesreća u Nišu
Ona je, kako kaže, nakon toga nastavila dalje ka “Stop šopu”, a kada je stigla i videla da ne radi, krenula je ponovo nazad do mesta nesreće.
U međuvremenu, njena ćerka prijavila je policiji nestanak dvanaestogodišnjeg sina. Policija tada još ništa nije znala o sudbini mališana.
U toku noći, Ljiljanin bivši muž, dečakov deda, pozvan je da ode da identifikuje dečaka.
– Dete je bilo svo u modricama i krvi. Neki pričaju da je taj vozač “audija” vozio 180 kilometara na sat… Komšije pričaju da je tri dana taj vozač ludovao Bulevarom napred- nazad velikom brzinom – priča Ljiljana kroz suze.
Andrej je, kaže, bio pametno i dobro dete.
– Bio je divno dete, pametno… Pravio je programe za igrice i prodavao, dobijao nagrade za programiranje, išao na takmičenja. Imao je sve petice u školi u “Duško Radović”. Bio je jedno ljupko i preosećajno dete. Dodje uveče da me poljubi pre spavanja, a pošto me je zvao maka, a ne baka, obično bi mi rekao: “Makice laku noć, volim te, volim te” i tako po šest puta – priča uplakana baka Ljiljana.
Ona dodaje da su i pre tri godine imali veliku tragediju u porodici kada je suprug njene ćerke, a Andrejev otac preminuo u snu.
– Ćerka je ostala prvo bez muža, a sada bez deteta, ona više ne želi da živi. Moramo da je pazimo, cele noći dežuramo komšinica i ja. Zvali smo noćas Hitnu pomoć, ali ona je isterala lekare, nije dozvolila da uđu… – kaže kroz suze Ljiljana.
VIŠI sud u Nišu osudio je doživotnom kaznom zatvora Ninoslava Jovanovića (46) poznatijeg kao Malčanski berberin zbog otmice i zlostavljanja maloletne devojčice iz Brzog Broda. Prvostepena presuda javno je objavljena u Višem sudu nešto posle 11 sati, uz prisustvo porodice oštećene maloletnice kao i brojnih novinara.
Jovanović nije prisustvovao izricanju presude.
Postupak koji je vođen protiv Jovanovića (46), poznatijeg kao Malčanski berberin zbog toga što je svoje žrtve šišao, bio je zatvoren za javnost zbog zaštite interesa maloletnice.
Podsetimo, Više javno tužilaštvo u Nišu podiglo je krajem marta prošle godine optužnicu protiv Jovanovića, ali zbog zaštite interesa maloletne oštećene u ovom slučaju, nije saopštena pravna kvalifikaciju krivičnog dela za koje se tereti. Istraga protiv Jovanovića sprovedena je zbog krivičnih dela otmica i silovanje deteta, za šta je zaprećena kazna zatvora od deset godina do doživotnog zatvora.
Jovanović je već dva puta robijao zbog silovanja, otmice i zlostavljanja, jednom 10 a drugi put 12 godina. Poslednju žrtvu kidnapovao 20. decembra 2019. godine na putu do škole. Sa njom se krio po zemunicama, napuštenim kućama i vikendicama na Na potezu od Niša do Knjaževca. Devojčica je posle potere u kojoj su učestvovali pripadnici MUP-a i Vojske Srbije, Žandarmerija i brojna udruženja građana, lovaca i planinara, pronađena 28. decembra 2019. godine u Pasjači, kod Niša. Jovanović je sedam dana kasnije uhvaćen na seoskom groblju u svom rodnom selu Malča.
Tačno godinu dana nakon što je uhapšen na groblju u selu Malča, Ninoslavu Jovanoviću, poznatijem kao Malčanski berberin, danas će biti izrečena presuda.
Jovanović, koji je uhapšen 05. januara 2020. godine nakon 17-dnevne akcije u kojoj je učestvovalo oko 800 policajaca, pripadnika snaga bezbednost i dobrovoljaca, mogao bi da dobije doživotnu robiju.
Na prevaru uvukao devojčicu u automobil
Kako je “Blic” pisao, Jovanović devojčicu koja je tada imala 12 godina oteo 20. decembra 2019. godine u Brzom Brodu u 7.25 časova, presrevši je na putu do škole.
Prevejani manijak na prevaru je naveo dete da uđe u njegova kola “fijat punto”, koja je prethodne večeri ukrao u Malči. On je devojčici rekao da je novi električar koji radi u njnoj školi i zamolio je da mu pokaže put. Devojčica je ušla u auto, i počela je višednevna drama kakvu Srbija nije videla.
Kada je videla da ne idu u pravcu škole, devojčica se zapitala kuda su pošli, a Jovanović je pokušao lažima da iskontroliše situaciju – rekao je da je njen otac ukrao dijamant jednoj ženi iz Niške Banje i da je zbog toga oteta, te da će je navodno pustiti kada dijamant bude vraćen. Kako bi zaplašio dete, rekao joj je i da će joj ubiti roditelje ako ne bude slušala. Javnost u tom trenutku još uvek nije znala ko stoji iza otmice devojčice…
Tri dana strepnje, pa jezivo otkriće
Jovanović je, naime, posle poslednjeg izlaska iz zatvora u martu 2019. godine, nekoliko meseci bio u Malči, a onda je misteriozno nestao. Njegovi roditelji su prijavili nestanak policiji, ali budući da nije počinio nikakvo krivično delo, potraživao se kao nestala osoba. No, vreme kada je iščeznuo iz sela, Jovanović će iskoristiti da temeljno isplanira otmicu deteta, i pripremi se za sakrivanje.
O sudbini nestale devojčice, tri dana se samo nagađalo, a onda je u šumi, nedaleko od groblja u Malči pronađen ukradeni “punto”. Analiza bioloških tragova iz ukradenog automobila užasnula je sve – u vozilu su proneđeni tragovi osuđivanog silovatelja dece Jovanovića i nestale devojčice. Pronađen je i ranac devojčice, a nedaleko odatle i improvizovana zemunica koju je Jovanović pripremio ranije, a u kojoj su prve večeri zanoćili.
Počinje masovna potera
Pripadnici policije i žandarmerije pretražuju ceo rejon, petog dana zatražena je i pomoć građana – saopšteno je da se traga za Jovanovićem i objavljena je njegova fotografija.
Jedan Svrljižanin javio je policiji da je video čoveka i devojčicu koji odgovaraju opisu, kako idu prugom od Niševca prema Knježavcu. Sve policijske snage usmerene su u taj region. Otkrivene su kuće iz kojih je uzimana hrana, a u selu Orešac otkriveno je i u kojoj je kući ošišao devojčicu.
Helikopteri, dronovi, psi tragači…
Sve više policajaca i žandarma učestvuje u poteri u kojoj se koriste helikopteri, dronovi, termovizijske kamere i psi tragači. Osim priadnika MUP-a koje je pojačala i granična policija, priključuju se i oko 100 pripadnika vojske, lovci i građani.
Pretražuje se kuća po kuća, pedalj po pedalj terena, ali od nestale devojčice ni traga ni glasa sve do 29. decembra kada je Nišlija Emil Živić, svratio sa sinom da obiđe kuću u selu Pasjača.
Videvši otvorena vrata u suterenu, krenuo je da uđe u kuću iz koje je u tom trenutku iskočio Jovanović i počeo da beži.
U kući je potom pronađena oteta devojčica, živa ali istraumirana sa modricama i ogrebotima po telu. Jovanović ponovo uspeva da umanke policijskoj poteri.
Policija intenzivno obilazi i pretražuje sela u okolini sve do 5. januara i poziva jednog meštanina Malče, koji je rekao da se oko 12 časova sreo “oči u oči” sa Jovanovićem koji je prenoćio u njegovom seniku. Taj podatak preusperio je celu poteru na ovo mesto kod Niša.
Hapšenje posle 17 dana traganja
Vešto napravljenom obruču, ovoga puta Malčanski berberin nije uspeo da umakne, uhapšen je na groblju u ovom selu u 14.20 časova. Bio je vidno iscrpljen, prljav i zarastao u višednevnu bradu.
– Zovem se Ninoslav Jovanović, došao sam na babin grob, izgovorio je Malčanski berberin, nakon što ga je uhapsila policijska patrola kojom je komandovao Slađan Radosavljević, policajac iz Ražnja, pripadnik interventne jedinice Policijske uprave u Nišu.
Istraga protiv Jovanovića pokrenuta je zbog krivičnih dela otmice i silovanja deteta za šta je zaprećena kazna zatvora od najmanje 10 godina ili kazna doživotnog zatvora.
Suđenje Jovanoviću odvijalo se iza zatvorenih vrata zbog zaštite interesa oštećene devojčice. Iz istog razloga zvanično nije saopštena ni kvalifikacija krivičnog dela.
Iza rešetaka proveo 22 godine
Inače, Jovanović je pola života proveo u zatvoru zbog različitih krivičnih dela. Čak 22 godine proveo je iza rešeteka zbog silovanja, pokušaja silovanja, ali i krađa i prevara.
Prvi put je osuđen 1996. godine na deset godina zatvora zbog silovanja i prevare. Tada je silovao jednu devojku i devojčicu staru 14 godina. Pošto se 2005. godine našao na uslovnoj slobodi, nakon od 9,5 godina robije ponovio je krivična dela – jednu dvanaestogodišnjakinju iz Niša je silovao, a drugu iz Gornje Vrežine pokušao da siluje, prethodno im ošišavši kosu makazama. U poteri za njim, i tada su korišćeni helikopter i psi tragači.
Osuđen je 2006. godine na 15 godina, ali je iz zatvora izašao početkom januara 2018. godine, posle izdržanih 12 godina, nakon što mu je Vrhovni sud smanjio kaznu po žalbi.
U oktobru iste godine opet je uhapšen pod optužbom da je uznemiravao i proganjao žene i maloletnice putem društvenih mreža. U martu 2019. godine je u Beogradu osuđen na pet meseci zatvora zbog polnog uznemiravanja žena putem društvenih mreža, dok je za druga dva dela proganjanja oslobođen optužbi. Budući da mu je u izrečenu kaznu uračunato vreme provedeno u pritvoru, automatski se našao na slobodi.
Na jednom suđenja Jovanović je priznao da ga šišanje devojčica seksualno uzbuđuje. Psihijatrijskim veštačenjem je bilo utvrđeno da nije duševno oboleo, ali da ima psihopatsku strukturu ličnosti. Ocena neuropsihijatra veštaka na suđenju 2006.godine bila je nedvosmislena: postoji velika verovatnoća da će delo da ponovi čim se bude našao na slobodi.
SINOĆ je u stravičnoj saobraćajnoj nesreći u Nišu poginuo dvanaestogodišnji dečak Andrej P, čiji je nestanak ranije te večeri prijavila majka.
Dečak je išao da kupi punjač, a kako se nije dugo vraćao majka je krenula da ga traži. Njegov nestanak je kasnije prijavila i policiji.
Iako je prvobitno javljeno da je u nesreći poginula devojka, nakon identifikacije tela ustanovljeno je da je u pitanju dečak, a zabuna je nastala zato što je mališan imao dugu kosu.
Foto: Фото: Ј. Ћосин
U nesreći je poginuo i Dejan Ilić, predsednik Povereništva sindikata “Sloga” za jug Srbije. On je nakon sudara izdahnuo u bolnici od zadobijenih povreda.,
Prema izjavama očevidaca, „audi“ se Bulevarom Medijana kretao iz pravca tržnog centra „Stop šop“ kada je skrenuo sa kolovoza i pokosio pešake.
Očevici kažu da je prizor bio stravičan da su pešaci od siline udarca preleteli preko ograde kraj puta.
Saobraćajna nesreća koja se sinoć desila u Nišu odnela je i treću žrtvu – telo dvanaestogodišnjeg dečaka za kojim je majka tragala pronađeno je u blizini mesta nesreće.
Nesreća, Foto: Alo.rs
Dečak je išao da kupi punjač, a kako se nije dugo vraćao majka je krenula da ga traži. Njegov nestanak je kasnije prijavila i policiji.
Prema izjavama očevidaca, „audi“ se Bulevarom Medijana kretao iz pravca tržnog centra „Stop šop“ kada je skrenuo sa kolovoza i pokosio pešake.
Očevici kažu da je prizor bio stravičan da su pešaci od siline udarca preleteli preko ograde kraj puta.
– Vozio je veoma brzo, proklizao i udario devojku koju je prebacio preko ograde niškog vodovoda. Čuo sam da je na licu mesta ostala mrtva – kazao je jedan Nišlija koji se zatekao na mestu nesreće.
Andrej Prekljušaj, 12 godina, zadnji put viđen kod “Stop šopa” u 20.20 časova, javljajte svaku informaciju“.
Ovakva objava, uz sliku nestalog dečaka iz Niša, večeras je masovno deljena društvenim mrežama, naročito u roditeljskim grupama.
Fotograija uz apel da ko ima bilo kakvu informaciju, napiše u forumu, deljena je u grupi “Mesto za roditelje iz Niša”, “Niš i oni koji ga vole”, “In Niš we don’t say”, dok je objava podeljena više stotina puta i na privatnim profilima.
Ona se bukvalno borila i izborila za život svog deteta
Jelena Milosavljević iz Surdulice je na svojoj koži osetila kako je biti žrtva zdravstvenog sistema u Srbiji. Ona je sa dvoipogodišnjim sinom kojem temperatura danima nije padala ispod 40 stepeni obijala pragove zdravstvenih ustanova u nekoliko gradova. Dete je obolelo od koronavirusa, ali najpre niko nije hteo da ga testira jer je dete. Sve što je usledilo kasnije je kao iz najcrnjih košmara – ona se bukvalno borila i izborila za život svog deteta.
Ovo je njena priča:
Nikad nisam verovala da ću i ja biti jedan od onih roditelja koji će tražiti pravdu preko fejsbuka. Doduše, i ne tražim je ovde, već ću zaista presaviti tabak i tužiti nekoga istog momenta kad mi dete ozdravi. Neka ovo bude opomena njima, da nikad više neću dozvoliti da se ovako nešto desi, i neka bude opomena za vas, šta sutra vama i vašem detetu može da se desi.
Dakle da počnemo, hronologija jedne dečije sudbine za koju će neko da odgovara.
20.12 – treći dan otkako sam pozitivna na covid i prvi dan kako Radomir dobija temperaturu 38.5. Suprug, tada još uvek negativan, vodi ga kod pedijatra i Rade do subote pije sirup augmentin. Dijagnoza – upaljeno grlo. Ne znamo da li je pozitivan jer “nije bitno da li je pozitivan, ne testiramo decu”.
26.12. suprug se testira, pozitivan je.
29.12. Utorak – nakon tri dana zatišja i naizgled ozdravljenja, u utorak popodne Rade dobija 38.8. Sa pedijatrije nas praktično vraćaju kući jer medicinska sestra više veruje digitalnom toplomeru koji je pokazao 36.6, nego detetu koje gori i koje je febrilno, što bi uočio i laik, a kamoli medicinski radnik.
Dolazimo kući, momentalno mu merimo temperaturu, 39.5. Zovem istu onu medicinsku sestru koja mi je vratila dete kući, upućujem joj par reči brižljivo odabranih, vraćamo se na pedijatriju. Konstatuju da mu je grlo i dalje upaljeno. Stavljaju mu čepić i vraćaju nas kući. U 02h te noći, Radomir dobija 40.2. Počev od tog momenta do 31.12. ujutru, dete bukvalno dižemo iz mrtvih na svaka 4 sata dok menjamo kombinacije sirupa i čepića za snižavanje temperature, sve prateći instrukcije doktora sa pedijatrije, ili iz hitne – zavisi koje je doba dana/noći.
U sredu dobija prvu dozu antibiotika Pancef, u četvrtak 31.12. ga povraća nakon druge doze. Temperatura se konstantno vraća na 40 čim prođe siromašno dejstvo sirupa protiv temperature.
Od 30. decembra uveče Rade biva nemoćan da unese makar jedan gutljaj hrane i vode.
31.12. Dan poniženja i pakla, dan zbog kog će neko zažaliti čim izvadim dete odavde.
11h – nakon 4 sata bezuspešnih pokušaja da nahranimo i napojimo dete, i temperaturi koja opet skače, kao i prolivu i povraćanju koji su počeli (kao da nam nije bilo dovoljno muke), spremamo stvari za bolnicu i idemo u Vladičin Han po uput za dečije odeljenje u Surdulici.
Na dečijem u Surdulici nas prima izuzetno ljubazna i profesionalna doktorka koja crpi mnogo informacija od mene o celom toku bolesti, i obavlja detaljan pregled deteta. Zaključuje da (uveliko febrilan i dehidriran, gotovo beživotan) Rade ipak ima koronu, i piše izveštaj sa preporukom pedijatru u V.Hanu da dete uputi na pedijatriju u Vranju.
Dete kom uveliko skače temperatura, stavljamo nazad u kola i idemo u Han po uput za Vranje. Tamo se krste od ovih u Surdulici ali nam ipak daju uput.
Stižemo u Vranje, upućuju nas u dečiju covid ambulantu.
Ulazim u čekaonicu. Medicinska sestra ćaska sa poznanicom na ulazu (srele su se kad je ova prva izlazila do kola po neku kesu), a ja čekam sa beživotnim detetom koje je tako hrabro, u mom krilu, bez ijednog pitanja zašto smo ovde i kad ćemo kući (ili možda više nije imao snage ni za šta). Izlazi pacijent iz ordinacije, medicinska sestra i dalje ćaska na ulaznim vratima ambulante. U tom momentu već je oko 15h. Podižem dete i kucam na vrata ordinacije. Medicinska sestra besno prekida svoj važni razgovor sa poznanicom i viče nam da ne ulazimo. Pritisak mi već skače na 200, moje strpljenje je pregaženo, više ne vladam svojim postupcima i čekam samo još jedan njihov pogrešan korak da se pretvorim u ludaču koja će dići celu bolnicu na noge.
Nakon 10 minuta medicinska sestra odlučuje da udostoji majku sa dvoipogodišnjim detetom (dok pozitivan suprug čeka u kolima i sam besan čeka da im uđe, iako ne sme), i kreće da se dovikuje s nama iz ordinacije. I dalje smo u čekaonici. Na pitanje kada je dete rođeno i kako se zove, konstatuje da takvo dete ne postoji. “Postoji, gospodjo, upravo ga držim u krilu”. – “ne, ja nemam takvo dete ovde. Odakle ste?” I zatim čujem kritike na račun ovih iz Hana koji “po ko zna koji put šalju pacijente njima u Vranju”.
Posle deset minuta ga pozivaju da uđe.
Doktorka mu gleda grlo i zaključuje da “ovi nisu normalni, kakva korona, dete ima strašnu gnojevu anginu”. Govori kako će nas slati na ATD (za koji će se ispostaviti da je na drugom kraju grada) da ga svakako testiraju, pa da se vratimo kod nje. Ja je prekidam, pokazujem joj dete koje mi je klonulo u krilu i koje GORI i opominjem je da dete ima 40 temperaturu, da je povraćalo. Koje nije unelo u sebe gutljaj tečnosti i zalogaj hrane od sinoć. U tom momentu, Rade prekida naš razgovor i jedva uspeva da kaže “mama ukakio sam se”. Nekontrolisani proliv dok je sedeo u mom krilu, koji je došao kao kec na desetku na moje pitanje:
– da li će moje dete primiti infuziju?
– svašta, neće. Ovo je kovid bolnica.
– u redu, napišite mi uput za dečije odeljenje ovde, primiće ga i tražiću njima infuziju.
– pa ne vi ne shvatate, neće ni oni da mu daju.
U tom momentu se pretvaram u onu malopre pomenutu ludaču koju više nije briga ni za šta i ni za koga osim samo sopstveno dete i oslobađam bes koji su svi oni, “medicinski” radnici, gomilali u meni dva dana ranije.
– slušajte vi mene, ja odavde ne idem dok moje dete ne primi infuziju. Ne znam da li vam delujem neozbiljno ili, možda moje dete sve ovo umišlja. Ali ja odavde neću izaći dok mi ne kažete ko može mom detetu da da infuziju.
– niko. Nego ćeš kući pomalo na špric.
– jel vi mene ne čujete šta vam pričam?! Dete od juče nije u stanju da bilo šta proguta, da li mislite da špric nije bio jedan od pokušaja?!
– pa ne znam, stvarno ne znam, hajde idite ga testirajte pa se vratite pa ćemo da vidimo, ne brinite prepisaću mu bocke.
Šalje nas u hladnu čekaonicu da mu izmerim temperaturu pre nego što krenemo. Sa suprugom koji stoji na vratima ambulante razmatram koga da zovemo, koga da alarmiramo, spominjemo i zaštitnika prava pacijenata, i novinare i advokate, sve čega se u tom momentu seti nemoćan čovek sa malim detetom koje umesto da bude odmah hospitalizovano, od 11h do skoro 16h u tom momentu, provodi vreme u kolima i po čekaonicama tri grada na jugu Srbije. Vadimo toplomer, 40.
Opet ga kao vreću prenosimo iz bolnice do kola i idemo na ATD. Ulazimo, i sestra koja mi nije ni dala priliku da izvadim uput, počinje da maše rukama i pita me šta ću ja ovde sama bez uputa. U tom momentu ruke nekontrolisano počinju da mi se tresu – nikad to u životu nisam doživela – prekidam je, govorim joj da smesta spusti ton i počinjem da vičem ja njoj. Već je oko 16h, u 11h smo krenuli od kuće, a i ja sam bez hrane i vode od noći pre toga, kao i bez toaleta, sa klonulim detetom u rukama i više ne odgovaram za svoje postupke.
Ona me smiruje rečima “evo sad ćete da udjete smirite se ne brinite se, ne tresite se” na šta joj ja odgovaram da se tresem jer sam BESNA. Ulazimo unutra, i na moje zaprepašćenje, ovako malom detetu rade antigenski test – onaj duboki bris iz nosa koji su meni radili. Drže mu glavu i noge, on neutešno plače, a ja mu naglas govorim “izvini sine, mama će da ti se oduzi za sve, neko će da plati”. Zatim ga šalju na vadjenje krvi gde ga odjednom, kao neki andjeli u belom u onim kombinezonima, okruzuju mladi ljudi koji za trenutak skidaju blato sa medicinskih radnika i njihovog “morala” od kog mi se od samog jutra povraćalo. Donose mu čokolade, sokove, ćevape, pričaju mu priče, ubedjuju ga da jede. Odbija sve. Dolazi sestra i obaveštava nas da je negativan. Krećemo nazad kod one doktorke iz covid ambulante.
Već je oko 17h, njemu je temperatura preko 40. Daje mu koktel injekciju, urbazon i diklofenak i piše mi terapiju – 5 injekcija penicilina za pet dana.
– dobro, hoćemo sada na dečije ovde u Vranju, da primi odmah jednu?
– ne ne primajte (si) vi to u Hanu.
– čekajte hoćete da mi kazete da ćete me opet terati da dete sa temperaturom 40 stavim nazad u kola u kojima smo od 11h jutros, i vodim u Han da primi injekciju i gde niko ne može da mu da infuziju?! Zašto mi ne napišete uput za dečije odeljenje ovde?
– pa znate, uh, nemojte idite u Han vi ste iz Hana.
Rade plače, boli ga guza, i samo zbog toga odustajem od namere da krenem da bacam stolice po ordinaciji i pretim tužbom.
Vraćamo se u auto i nazad Han. U kolima dok mi dete spava u krilu i gori, zovem pedijatra u Hanu. Pitam je da li može dete da primi infuziju u Hanu. Upoznata je sa svime što se izdešavalo.
– uh, pa ne znam….ne može.
– zašto?! A u hitnoj?
– ne, nema šanse, neće oni da mu daju.
Spuštam slušalicu. Stižemo u Han kod nje, mere mu temperaturu 39.3. Saopštava mi da ne sme da mu da penicilin jer 1) temperatura je previsoka, 2) ništa nije jeo ni pio skoro 24h. Daje nam uput za Surdulicu, isto ono odeljenje gde su nas poslali u 12h tog jutra.
18.30 dečije odeljenje u Surdulici, primaju nas. Čekamo doktora kog su pozvali. On stiže i sluša celu moju priču i krsti se. Na moju informaciju da ih iz Vranja psuju što šalju pacijente iz Hana kod njih, on kaže: “u pravu su”.
Detaljno pregleda Radeta i kaže da je on sigurno bio pozitivan u zadnjih deset dana. Da ima i gnojevu anginu i da moramo da ostanemo jer će da kolabira ovako dehidriran.
Sve to vreme meni dete sedi u krilu kao beživotna krpena lutka. Svestan, ali odsutan potpuno.
Sestra obaveštava doktora da moraju da testiraju i mene i Radeta na koronu.
Iz mene izleti: “molim?!”
Doktor je reagovao slično: “zašto da testiraš dete koje su testirali pre dva sata u Vranju? Zašto da testiraš majku, ona više nije pozitivna? Šta se radi ovde, ja ne znam. Bacate testove, maltretirate ženu i dete?!”
Sestra: moramo tako doktore, znate da ne možemo da primimo nikoga bez testa.
Doktor i ja: ali testiran je pre dva sata!
Sestra: moramo i ovde mi lično da ih testiramo.
Ja: i šta ako test pokaze da sam pozitivna?
Sestra: nećete moći da ostanete, mora neko drugi da dodje i bude s detetom.
Ja: suprug je pozitivan!! Nema ko drugi!
Sestra: onda idete kući svi.
Prilazi nam, na moj užas i bes radi mi bris nosa, a zatim i njemu. On plače, ja mu se naglas izvinjavam za sve i konačno, nakon 8h maltretiranja i užasa kreću mi suze niz obraze.
Sestra se vraća posle pet minuta i obaveštava nas da sam negativna. I da je, naravno, i moje dete (opet) negativno.
Doktor: pa naravno da je negativna! Prošlo je više od 14 dana od prvih simptoma!
Narednih deset minuta čučim na kolenima pored Radeta koji vrišti, guši se u suzama i moli me da ga uzmem, dok mu traže vene i bodu ga ne bi li mu stavile braunilu i sve što treba za lekove i infuziju.
Hrabro moje dete, 4 sata je ležao na meni ćuteći dok je primao infuziju i ostale lekove koji su polako počeli da ga dižu iz mrtvih.
A ja sam se osećala kao da sam izdala sopstveno dete. Jer, i ja i svi mi smo dozvolili da nam rade ovo što su nama radili danas. Zato što ćutimo, neodgovorni i nestručni “ljudi” koji su položili Hipokratovu zakletvu, bez morala, etike i empatije leče našu decu.
Danas smo po prvi put osetili užas, pakao, nemoć, jer se dete razbolelo u doba korone ali – ne od korone. Ne daj bože da vas zadesi neka druga bolest osim korone, jer negu nećete dobiti, lekare nećete naći.
Danas smo doživeli da dete, koje je u 11h primio prvi lekar znajući da već danima ima previsoku temperaturu, i da nije jeo i pio, dakle takvo dete u 21.veku narednih sedam sati vozimo u kolima u tri grada, zatvaraju nam se vrata, odbijaju da ukazu pomoć, prebacuju nas iz jednog dvorišta u drugo. Doživeli smo da ga dva puta u roku od dva sata testiraju na covid, kao da ne veruju sami sebi ni prvom testu? Šta da je bio prvi put pozitivan a sada negativan, ili obrnuto? Da li bi mu radili i treći test, koji bi presudio?! Ko se ovde igra s nama?
Ušli smo u Novu godinu u bolničkoj sobi, bez tate i supruga, sami, a ovu suzu u detetovom oku nikome neću da oprostim.
U 03h se probudio i rekao mi kao iz vedra neba: “Mama, ja te mnogo volim. I tatu volim iznad oblaka, kao Zariju”.
U 04h je trazio ćevap, sok i vodu.
Konačno je uspeo da jede i pije, i zaspao.
Ne znam koliko ćemo biti u ovom sobičku veličine kutije šibica, ali obećavam ti sine, neko će da odgovara za tvoje maltretiranje i suze danas, čim izadjemo iz bolnice.
Epidemija koronavirusa pogodila je sve spore društva, naročito porodice koje su ostale bez stalnih primanja usled gubitka poslova.
Italijan Marko Karela iz okoline Firence morao je da prehrani porodicu, ali kako kad je kao konobar ostao bez posla u martu? Supruga je bila domaćica, nije ni srednju školu završila. Morala je da se stara o dvoje premale dece, piše portal ilgazzettino.it.
Nemaština i opšta svetska kriza naterali su Marka da krade. Kako se nije kretao van okoline Firence počeo je da to radi u jednoj te istoj prodavnici. Video je da tamo postoji samo jedna kamera koja pokriva kasu, te mu nije bio problem da u drugim delovima prodavnice “krstari” i uzima šta mu treba.
Na kasi je uvek bio stariji čovek koga nije pre dobro znao, ali se videlo da nije vešt u proceni kupaca i njihovog ponašanja. Marko je u međuvremenu pustio bradu i zapustio se, pa ga čovek s kase i da je to želeo, nije prepoznavao od pre.
Marko je mesecima krao malo po malo, ali uvek dovoljno da porodica izgura dan. Nosio je sa sobom ranac. Jednom prilikom nije dobro procenio situaciju i čovek s kase ga je video šta radi. Barem mu se to učinilo.
Kako nije bio siguran, čovek nije želeo da pravi problem Marku ali je onda sledeći put kroz nekoliko dana, sredinom jeseni krenuo da ga prati.
Video je u kom delu mesta živi i da je na rubu egzistencije. Video je i da gura kolica s bebom. Zato je doneo neverovatnu odluku.
Sledeći put kada je Marko došao u prodavnicu, zaključao je radnju i pozvao ga do kase. Rekao mu je da je sve video i pitao ga zašto krade.
Marko mu je ispričao za gubitak posla i to da nema novca a mora da prehrani porodicu. Kako ga je vlasnik prodavnice znao pre iz viđenja, kada je Marko izgledao daleko pristojnije i ozbiljnije, ponudio mu je pomoć.
“Davao sam mu šta mu treba, po nekoliko najvažnijih namirnica. Ali sam mu rekao da to neće doveka potrajati od mene. Obećao mi je da će u Novoj godini odmah pronaći posao”, rekao je čovek novinaru, dodajući da je posle toga Marko počeo da plače od muke, stida, sreće…
Nije poznato šta se dogodilo na početku 2021. godine, ali je svakako vlasnik prodavnice Marku i porodici ulepšao novogodišnje i božićne praznike.
Majka je prva dva meseca u pritvoru odbijala da prizna zločin i tvrdila da bi se pre ubila nego naudila svojoj porodici, svaljujući krivicu na oca
DEČAK (5) iz američke države Ilinois, kog su roditelji prebili nasmrt i zakopali u plitak grob, četiri meseca pre pogibije rekao je lekarima “mama možda nije htela da me povredi”, navodi se u dokumentima sa suđenja Džoani Kaningem (36), koja je priznala zločin, i ocu mališana Endrju Frojndu (60), optuženom za prvostepeno ubistvo.
Mali Ejdžej Frojnd žestoko je propatio za vreme svog kratkog života od ruke monstruoznih roditelja koji su ga redovno tukli, i na kraju ubili u aprilu prošle godine. Policija je u januaru 2019. primila dojavu o maltretiranju deteta i zatekla ga prekrivenog modricama, plikovima i posekotinama. Tada je mališan medicinarima rekao da je moguće kako mu to nisu namerno uradili i da ga je “možda neko udario kaišem”.
Dečak je navodno ubijen zato što je lagao o vršenju velike nužde u pantalone, takođe se navodi u objavljenim dokumentima sa suđenja. Par je prvo prijavio kako im je sin nestao i uputio emotivan apel za pomoć.
Ispostavilo se da su ga zakopali na desetak kilometara od kuće uvijenog u plastičnu kesu. Obdukcija je otkrila da su uzrok smrti udarci tupim predmetom u predelu glave, a kako tvrdi tužilac pre ubistva su ga naterali da stoji ispod hladnog tuša za kaznu. Otac je policiji obajsnio kako je to bila “blaža kazna, kako ga ne bi tukli”, piše Dejli Mejl.
Majka je prva dva meseca u pritvoru odbijala da prizna zločin i tvrdila da bi se pre ubila nego naudila svojoj porodici, svaljujući krivicu na oca.
Na suđenju je takođe navedeno da je par sa sinom živeo u jezivim uslovima u kući punoj đubreta, koja je zaudarala na pseći izmet.
Džoani Kaningem posle nagodbe sa tužilaštvom preti 20 do 60 godina u zatvoru, a presuda će biti izrečena 19. marta, dok će Endrju Frojnd izaći pred sud 27. februara.
Ivan Vdovin odlučio je da snimi film o ovoj devojčici
Ivan Vdovin iz Rusije planira da snimi dokumentarac o beduin devojčici koju roditelji moraju da prodaju za 50 ovaca kada bude napunila 11 godina, tačnije kada bude dobila prvu menstruaciju.
– Leta 2016. godine proveo sam mesec dana u pustinji na samoj granici Izraela i Palestine sa svojom filmskom ekipom. Ovde sam upoznao Arafata, beduina koji živi u dolini Vadi Kelt sa svojom porodicom. Arafat je bio naš vodič, gotovo deo ekipe. Dovodio nam je decu za potrebe snimanja, pokazivao najbolja mesta za snimanje životinja, a čak nas je i vodio na neka rizična mesta kako bismo ih usnimili. Postepeno smo bili sve bliskiji da bi nas na kraju upoznao sa svojom porodicom. Arafat je imao troje dece i dve žene. Najstariji sin je imao 10 godina, mlađi tri, a devojčica Zakura pet godina. Zakura je srećno pozirala i uživala kad god bismo došli u posetu. Ona je ujedno bila i jedina ženska osoba s kojom smo mogli da komuniciramo tokom našeg boravka tamo – objasnio je Vdovin za britanski “Metro”.
Ivan je izjavio da njen otac trguje svojim detetom za stoku, kao i da će morati da je proda čim bude dobila menstruaciju i to u periodu kad bude imala 11 ili 12 godina.
– Zakurin otac je odlučio da je proda za 50 ovaca. Smatra da je to dovoljno za njegovo dete, s obzirom na to da će osoba koje se bude oženila njome biti mnogo starija od nje, kao i da će morati da se brine o njoj. Nakon udaje ove devojčice, devojke i žene prestaju da komuniciraju sa spoljnim svetom. Njen društveni krug biće ograničen na supruga, njegove sestre, majku i decu. Ubrzo nakon venčanja, ona će morati i da zatrudni. Sve ovo se dešava na samo sat vremena od Jerusalima – objasnio je on.
Nakon tri nedelje “druženja”, beduin Arafat tražio je od Ivana da “ozbiljno razgovaraju”.
– Seli smo na pesak pored njegove kuće i ozbiljnim glasom me je pitao da li mi se sviđa njegova ćerka. Bio sam iznenađen. Rekao mi je da je vodim u Moskvu i da je ženim ako budem želeo. Kada sam ga upitao zašto bih to radio, rekao mi je da je njena sudbina i budućnost unapred određena, da je sada slobodna, a da će uskoro postati nečije vlasništvo. Rekao je da je voli kao otac, ali mora da je spase njihove tradicije. Dodao je da sam ja dobar čovek i da će imati normalan život ako ode sa mnom. Zahvalio sam mu se, ali nisam mogao da mu ispunim ovu želju – objasnio je on za “Metro”.
Vdovin je obećao da će se vratiti i snimiti dokumentarac o Zakurinom životu, sa čime se sve ona kao dete suočava u nadi da će je taj film dovesti do mogućnosti da se otrgne iz tih kandži, obrazuje i ne postane devojčica-nevesta mnogo starijem muškarcu.
On trenutno prikuplja novac za dokumentarac koji će nazvati “Zakura, beduin devojčica” i nada se da će film biti prikazan sledeće godine.
