Month: January 2021

Za razliku od pravog života, u vojsci ti se ne isplati da budeš nitkov

Posle najave da će u Srbiji momci možda ponovo ići u vojsku, podigla se buka oko ove odluke. Jedni napadaju, drugi brane. 

Dozvolite da vam se obratim: Služenje vojnog roka od 12 meseci bila je najbolja stvar koja mi se desila u životu.

Neki će da pljuju ovaj tekst, ali sve u njemu je istina. Služenje vojnog roka prvo je bila velika čast, pa velika obaveza, pa na kraju veliki “smor”. Tako su ga doživljavale generacije koje su služile tri godine, dve godine, godinu i po, 12 meseci… Sve dok nisu ukinuli obavezno služenje vojske. “Konačno”, povikali su. “Šta će to mom detetu”, govorili su neki novopečeni roditelji.

Ja sam bio među poslednjima koji su služili obavezni vojni rok od 12 meseci. Pokušaću da vas ubedim u ono u šta duboko verujem: Obavezni vojni rok je dobra stvar, kako za momke koji ga služe, tako i za njihove najmilije, ali i za državu u kojoj živimo. Onu koju još malo ko s ponosom u srcu naziva “otadžbina”.

Biću kratak, iskoristiću neke slike koje mi se motaju po glavi, “snimljene” u Novom Sadu, nešto posle bombardovanja.

Patriotizam

Prvi dan u kasarni i buđenje u 5.30. Izvode nas onako čupave, neobrijane, mekane i razmažene. Postrojavaju nas na pisti. Tišina, vetar, kišica.

Decembarski mrak. Pred nas izlazi stariji vodnik, zdepasti antipatični lik koji je prošao pakao na Kosovu. Kasnije sam zavoleo tog čoveka. Doživeo je veliku tragediju. Zaplakao bih zbog toga što mu se desilo. Da nisam bio u vojsci.

Okreću nas na pravu stranu. Pojma mi nemamo. Ni kuda gledamo, ni kome služimo, ni kojoj zastavi se klanjamo. Jedan vojnik istupa iz stroja, prilazi nekakvom stubu. Počinje nekakva traljava muzika. Polako kapiram da je to himna. Vojnik diže zastavu. “Koji je bre ovo k.rac? Kakvo smaranje, pa neće valjda godinu dana ovako sa ovim glupostima”, pitam se, kao i desetorica “guštera” pored mene.

Dvanaest meseci kasnije. Stojim na poslednjem dizanju zastave. Srce mi je puno ponosa, ljubavi prema otadžbini, himnu doživljavam kao deo sebe. Srcem je slušam. Ubio bih za tu zastavu, dao bih i život. Zastava i himna su veće od mene. Voleći i štiteći njih, volim i štitim svoju buduću decu. Vraćam dug svojim precima. Shvatam to kao što nikad pre i posle nisam shvatao. Prađed i čukunđed su se borili na Mojkovcu, ginuli su zbog toga. Da nisu, oni i drugi, ne bi bilo ni mene, ni ove države u kojoj živim. Koliko sam veliko i nezahvalno đubre bio, dok nisam naučio šta znače reči “patriotizam” i otadžbina”.

Dobro, pomogli su tome i oni koji su ih devalvirali devedesetih. Oni koji su pljačkali u to ime, koji su ubijali pa iznosili televizore i frižidere. Oni su ubili patriotizam u Srbiji. Ali to nije izgovor, nijednom od nas.

Znam, reći ćete da k.njam preterano, ali tako sam se osećao tog decembra. Taj osećaj bio je nešto najiskrenije i najplemenitije što sam u sebi imao celog života. Svidelo se to vama ili ne. Svidelo se to meni ili ne.

Zdravlje

U vojsku sam došao razmažen, mlitav, neozbiljan i narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja. Ili, kako sam ja to u to vreme zvao, “super sam se zezao, blejanje, pivo, video igrice, hamburgeri”. Drugog dana su nas odveli da trčimo. 400 metara, polako. Dušu sam ispustio. Kao i svi decembarci.

Kroz nedelju dana trčao sam, polako, 400 metara bez problema. Kroz mesec dana trčao sam kilometar za tri i po minuta. U avgustu sam trčao 5 kilometara u punoj opremi, prilično brzo, po bilo kom standardu, bez mnogo napora. Na plus 40. Jebeni Novi Sad u avgustu. Dok sam trčao, iza mene je trčao moj vod (bio sam desetar, držao sam im obuku). Vikao sam na njih, babe iz Beograda i Novog Sada koje su isto volele “zezanje i bleju”. “Ajde bre, m.jku vam j.bem”, “ajde babe, ajde j.bo vas ko vas napravi”, urlao sam. Neki od dečaka bi se usprotivili, neki bi skoro zaplakali, neki bi me psovali u sebi, neki bi trčali dok ne pocrvene kao paprike. Nije politički korektno, je l da?

E pa, život nije politički korektan.

Kroz tri meseca, trojica su bila brža i izdržljivija od mene. Sjebalo me pivo u kantini. A svi su bili spremniji nego ikad pre u životu. Bolje su se osećali nego ikad u životu. Nikad ih devojke nisu gledale tako lepo, kad izađu u grad. Svako od njih me barem jednom častio tim pivom u kantini. Svako u svoje vreme, svako kad je shvatio da su psovke koje sam sipao bile najbolja stvar koju je neko uradio za njih. Poziv za buđenje iz odvratnog, mlitavog i beskorisnog “blejanja” i “uživanja”. Inicijacija u pravi život, izlazak iz Matriksa.

Poenta: Kad sam izašao iz vojske, bio sam najzdraviji što sam ikad bio u životu. Kao i moji vojnici. Kao i moji desetari, pre nas. Mogao sam sve. Osećao sam život, osećao sam moć. A s njom i odgovornost za svoj život, za živote drugih. Za onu otadžbinu koju sam pomenuo gore.

Rad

Verovatno najveći šok koji sam doživeo u vojsci bio je odlazak na fizički rad. Sređivali smo krug kasarne kod manastira Krušedol. Lopate, krampovi, grabulje, ašovčići… Ali ne za sve vojnike. Samo za neke. Ostali, šatorska krila u ruke i skupljaj otpad. Oni za koje nema šatorskih – čupaj rukama korov. I tako osam sati. Do ručka, koji je bio rizi-bizi u konzervi iz 1968.

Ispočetka sam mislio, kao i svaki od mojih klasića, da je ovakav fizički rad, na početku 21. veka, velika i opasna glupost. Da ničemu ne služi, i da je znak da nam je država u k.rcu. Što sam više radio, osećao sam da je to najbolja stvar koja mi se desila u životu. Osećao sam snagu, krv kako mi ključa, zadovoljstvo kad vidim plodove svog rada, ponos što sam nešto uradio sa svojih 10 prstiju. Mišići, koji su toliko dugo služili praznoj zadovoljštini, konačno su upotrebljeni za nešto istinski korisno. Srce, tako dugo zavođeno senkama lažnog uživanja, konačno je prokucalo slobodno.

Znam da sad ponovo mislite da k.njam, ali svaka ova reč je iskrena i iz srca. A oni među vama koji misle tako, šta da vam kažem… Treba vam 12 meseci u vojsci da ukapirate.

Istina

U vojsci je sve istina. Ima vas 20 u četi, treba da premestite 16 tona uglja sa jednog mesta na drugo. Zabušavanje? Može. Ali, za razliku od stvarnog života, u vojsci za zabušante nema milosti. Ako nećeš da prebacuješ ugalj, ako foliraš, svi će da znaju da nisi ni za onu stvar, da si nitkov koji će da proda drugove za boraniju, da čovek ne može da se pouzda u tebe.

A za razliku od pravog života, u vojsci ti se ne isplati da budeš nitkov. Nije praktično. Niko neće da ti nosi veš na pranje, niko neće da sedi pored tebe na ručku, niko neće da te časti pivom u kantini.

I tu naučiš životnu lekciju koja se zove “ne isplati se biti nitkov”. Povezano sa ovim, što više momaka ide u vojsku, i odsluži je na pravi način, to manje nitkova ima na ulicama. Među radnicima. Direktorima. Lekarima. Političarima.

Volja

Bila je ta jedna rupa, koju smo zvali Rupa, u kojoj smo imali borbenu obuku. Kopali rovove, bacali bombe, pucali, sve to. Na kraju, kad bismo svi bili istrošeni i isceđeni, kad smo svi mislili samo na krevet i menzu, usledila bi komanda “juriš”. Trčiš, s puškom u rukama, uz jedno brdo, najviše u Rupi, i vičeš, koliko god jako možeš, “URAAAA!!!”

I svi, ma koliko besmisleno sve to bilo, su se trudili da budu prvi na vrhu brda. Jednom se i meni to desilo. Bio sam prvi. Dvojicu sam gurnuo niz padinu, grabio sam rukama i nogama po blatu, srce mi je iskakalo iz grudi, puška je bila sva u glibu.

Ništa mi više u životu, od tog momenta, nije bilo teško. Stajao sam tamo na Vrhu iznad Rupe. To je bio Vrh sveta.

Spremnost

Neće više biti rata? Pa ok, verovatno neće. A sad se zapitajte: da li vam ovo govori vaša nada ili vaš razum? Ima nas 7 i po milijardi, gotovo smo istrošili rezerve nafte, koja nam omogućava da imamo sve što imamo. Gotovo smo istrošili rezerve vode. Naučnici kažu da je počelo peto veliko izumiranje životinja i biljki. Resursa je sve manje, ljudi sve više. Ovo je istina. Razmislite. Ja se prvi nadam da neće više biti ratova.

A ako ipak dođe do rata, zapitajte se: Da li biste voleli da znate kako da pucate iz puške, kako da je rasklopite i sklopite, kako da je čistite, da kopate rov, da koristite pribor za sitne popravke, da imate dobru fizičku kondiciju, da brzo reagujete u teškim uslovima…

Razmislite. Rata možda neće biti dok smo mi živi. Ali posle… Posle nas ostaće naša deca. Neki od njih će biti vukovi, a neki ovce. To je nesrećna zakonitost života, otkad život postoji.

Razmislite.

Na kraju, mojim starešinama: Triksu, Joji, Orelju, Trivunu, Lazi, Marinu, Stojanovu, Zeki, Đuri, Vrani i drugima… Dolazio sam pre nekoliko godina da vam donesem Vekiju, ali zatekao sam praznu kasarnu. Jebiga. Hoću samo da vam kažem – hvala vam što ste od mene i mojih drugova napravili bolje ljude. Vaše zanimanje je najčasnije koje postoji u ovoj Srbiji.

* Ovaj tekst je pre 4 godine objavljen u drugom mediju u kojem sam radio, ali danas je aktuelniji nego tada, kao što vidite… I biće sve aktuelniji… 

KIŠA, oblaci, suze, bolni uzdasi, jauci majke i oca, braće, sestara, a onda muk, tišina, spuštanje dva kovčega u grob, bacanje ruža, zagrljaji, ponovno suze…

Isprepletali su se nestvarni zvukovi i prizori s groblja u Posušju koje je danas ispratilo svoju mladost, Mirelu Rezo i Stjepana Jukića. Oni su sa šestero prijatelja preminuli u novogodišnjoj noći u nezabeleeženoj tragediji u Tribistovu.

Mladić koji je te kobne večeri bio s njima sve do ranih sati u prvome danu godine, ali je ipak odlučio da ode ranije, i danas je bio u šoku. Njegov otac, s kojim smo razgovarali, zamolio nas je da ga „poštedimo“ pitanja.

Uspeo je da progovori: “Bog i planina su ga spasili”

Naime, on je nešto ranije napustio vikendicu u kojoj su njegovi prijatelji ostali na proslavi Nove godine. Morao je da radi na stazi i pripremii sneg za skijaše na Blidinju.

Još jedan prijatelj iz kobne vikendice toga je jutra takođe trebalo da krene sa njim, ali je on u zadnji čas ipak odlučio da će da ostane.

Vlasti još rade na rasvetljavanju događaja. Poznato je da je, uz mladića koji je otišao da radi, kobnu vikendicu na Tribistovu oko 04.00 sata napustila grupa mladića i devojaka. Otišli su na spavanje u susednu vikendicu. Nešto kasnije prestala je telefonska komunikacija stradalih s rodbinom i prijateljima.

Roditelji su prvoga dana Nove godine bezuspešno pokušavali u jutarnjim satima da stupei u kontakt s decom. Nakon toga je jedan od komšija nasilno otvorio prozor i ugledao stravičan prizor.

(Večernji list)

MIlivoju su najpre umrli otac i majka, a onda se rastao i od supruge i prešao u Botunju, da se svojom bezgraničnom ljubavlju prema svojoj deci bori za njihovo bolje sutra

Za Milivoja Lazarevića (46) iz sela Botunja kod Brusa, koji živi u dotrajaloj kući staroj gotovo 100 godina, samo je jedna stvar važna – da kraj njega odraste njegovo dvoje dece koje pokušava da izvede na pravi put, uprkos nedaćama koje su se, posebno minule godine, nizale jedna za drugom, poput bisera na lančiću.

Milivoj je skroman čovek – skromno priča, skromne su i njegove želje uvek usmerene na sina Aleksandra (5) i ćerkicu Anđelu (3) koji poslednje mesece provode bez majke. Milivoj i njegova bivša supruga rastali su se jula ove godine, a ovaj samohrani otac smatra da je tako ipak – najbolje.

– Bili smo 10 godina zajedno. Pet godina nismo imali decu, a onda nam se rodio sinčić Aleksandar. Živeli smo u Beogradu do njegovog rođenja, pa smo posle toga prešli u Botunju, ovde kod mene. Onda smo ponovo živeli u Beogradu, u njenom stanu, ja sam tamo radio na građevini. Sve se desilo jedne večeri, pre šest meseci, kada nas je isterala iz stana – započinje Milivoje za Telegraf.rs.

Kako kaže, jednog dana, kada je došao sa posla, deca su mu se požalila da ništa nisu jela ceo dan.

– Izbila je svađa i posle te noći smo se rastali, ona sada živi u Beogradu, a decu ne viđa – tvrdi ovaj samohrani otac i nastavlja:

– Ovako je bolje, ipak. Radnici iz Centra za socijalni rad Brus su dolazili i dok je supruga bila sa nama, i videli su u kakvim uslovima su živela deca. Posle toga su dolazili ponovo i videli da im je sada bolje, da su deca čista, namirena, a ja sam podneo zahtev za starateljstvo – kaže naš sagovornik dodajući da Aleksandrova i Anđelina majka ni ne želi da se bori za starateljstvo nad decom.

Kako iz Centra za socijalni Brus kažu za Telegraf.rs, ovaj Centar postupao je u skladu sa Zakonom i stručnim postupkom i procedurom kada je slučaj Milivoja Lazarevića u pitanju.

Ova teška godina donela je Milivoju, pored rastanka sa suprugom, i smrt oba roditelja. Najpre je marta preminuo otac. Juna je Milivoje izgubio i majku koja je bila bolesna i o kojoj je morao da se stara u kući u Botunji gde sada živi sa svojom decom.

Treće dete rođeno bez ruku

A kako priča, njegova bivša supruga i on dobili su posle ćerkice Anđele, 2019. godine, još jedno dete, rođeno bez gornjih ekstremiteta koje se danas nalazi u Zvečanskoj u Beogradu.

– Do dana porođaja su nam lekari tvrdili da je sve u redu, a onda se rodilo bez ruku, sa umanjenim bubregom i dva i po kilograma. Zbog toga se sada sudimo sa tom privatnom klinikom… Morali smo i da donesemo tu tešku odluku… – drhtavim glasom, zastajkući zbog suza koje naviru i knedle u grlu pri pomenu na najbolniju temu, Milivoje zastajkuje.

Posle nekoliko sekundi skuplja hrabrosti i snage da nastavi.

– Morao sam da potpišem da se odričem bebe i više nemam pravo da ga vidim ikada više – plačući kaže naš sagovornik.

Želja da sagradi novu kuću

Ovaj samohrani otac je, u želji da svojoj deci obezbedi normalne uslove za život, baš kao što imaju njihovi vršnjaci, započeo izgradnju nove kuće, i to pre nekoliko godina, ali već neko vreme cupka u mestu jer nema novca za građevinski materijal.

Milivoje zbog zemlje koju ima, ne prima socijalnu pomoć, a mogao je da radi kad deca odu u vrtić.

– Sada vrtić ne radi i nemam kome da ih ostavim. Nije problem hrana, imamo kokoške i povrće u bašti. Samo bih voleo da završim tu kuću, da se uselimo, da deci mogu da priuštim normalne uslove za život – priča Lazarević.

Majka ih je, otkako ih je napustila, videla samo jednom, kako kaže naš sagovornik. Milivoje možda svojoj deci neće moći da obezbedi više igračaka, letovanja i zimovanja svake godine, svaki slatkiš koji požele… Ali će Anđela i Aleksandar na njegovu bezuslovu ljubav uvek moći da računaju.

Milivoje nijednom tokom našeg razgovora ništa nije tražio. Voleo bi samo da konačno sakupi potreban građevinski materijal za novu kuću koju priželjkuje da ima. I to je sve.

Direktorka ove bolnice otkrila je da li je mladić od nečega bolovao.

Dečko rođen 1999, koji je bio zdrav pre kovida ali vrlo gojazan, izgubio je bitku s koronom 31. decembra.

Sada je devojka od 23 godine najmlađi pacijent na respiratoru.

Mladić od svega 21 godinu izgubio je bitku s koronom 31. decembra, 15 minuta pred ponoć. Uprkos svim naporima, dečko koji je rođen 1999. i koji je bio na respiratoru je, nažalost, preminuo.

Ovo je rekla direktorka kovid bolnice dr Tatjana Adžić Vukičević i objasnila da li je bolovao od nekih drugih bolesti.

“Pre nego što je dobio koronu nije imao nikakve bolesti, ali je bio vrlo gojazan. Gojaznost je baš veliki problem kod kovida, a istraživanja će tek utvrditi zašto je to tako” rekla je ona.

Prema njenim rečima, u ovoj bolnici je konstantno smešteno oko 500 pacijenata a najmlađi kome je neophodan respirator je dvadesettrogodišnja devojka.

Ubica je potom ukrao vozilo i krenuo u bekstvo, ali je uhapšen u obližnjem okrugu Harison

U pucnjavi u jednoj crkvi na istoku američke savezne države Teksas, ubijen je sveštenik i ranjeno još dvoje ljudi.

Lokalni šerif je izjavio da se sveštenik suprotstavio čoveku koji se preko noći krio u crkvi od policije, prenosi AP.

Policijske snage su juče koristile obučene pse tragače i dronove u poteri za odbeglim kriminalcem po šumama oko gradića Vinona, nakon čega je usledila jurnjava automobilima, a onda se begunac sakrio u crkvi u kojoj ga je jutros otkrio lokalni sveštenik.

Kada je otkrio begunca, sveštenik je izvadio pištolj, ali je kriminalac uspeo da mu ga otme, zapuca, ubije sveštenika i rani još dvoje ljudi.

Ubica je potom ukrao vozilo i krenuo u bekstvo, ali je uhapšen u obližnjem okrugu Harison.

Izvor: Tanjug

ZAMENICA gradonačelnika Gline iz redova srpske manjine Branka Bakšić Mitić potvrdila je reči voditelja HRT-a da su se mnoge kuće koje su obnovljene posle Oluje srušile.

– To je tačno. Mnoge su se srušile – potvrdila je Branka Bakšić Mitić.

– Kako je to moguće? – pitao je voditelj.

– Zaista to ne znam – uz kiseo osmeh odgovorila je zamenica gradonačelnika.

Bakšić Mitić rekla je da im je sad najvažnije sve ljude smestiti, da im osiguraju krov nad glavom, da nisu više na livadi i pod improvizovanim šatorima.

– To je prioritet broj jedan. A takvih još imamo – rekla je Bakšić Mitić.

Govoreći o ljudima koji spavaju u autima, spomenula je šestočlanu porodicu iz Drenovca s četvoro dece kojoj je stigla privatno donirana kućica i sinoć su prvu noć proveli u njoj.

Ističe kako su kontejneri bolji od kamp-kućica jer su topliji. 

Poručila je da ljudi stradali u zemljotresu ne mogu čekati deset godina da im se napravi kuća, već da to treba rešiti u godinu dana, inače ih neće biti.

Najpotresniji događaj

Ispričala je i najpotresniji događaj koji je videla u Majskim Poljanama,

– Suzana je odmah mene zvala kad je otišla gore, kaže: “Moj Darko, sve je palo na njega”, ispričala je Bakšić Mitić.

– Bila sam prisutna kad su ga izvadili. To je bilo prestrašno. Nemam šta reći. Užas – dodala je u suzama.

,,Nemamo više ni gde papuče da kupimo”

Govoreći o propasti Gline, Branka Bakšić Mitić kaže da je taj grad imao sigurno 6 prodavnica obuće.

– Pre godinu dana zatvorila se i poslednja. To je toliko bilo tužno, da sam se ja rasplakala. Pa, mi više nemamo gde kupiti papuče i gumene čizme – rekla je zamenica gradonačelnika Gline.

Dočekao je pacov u kancelariji

S obzirom na to da je zamenica gradonačelnika iz redova srpske manjine u Hrvatskoj, Branka kaže da je prvog dana u kancelariji dočekao pacov u vazi, ali da ne zna da li je to bila neka poruka. 

Istakla je i problem koji ima sa nemogućnošću da koristi službena vozila kada nosi pomoć ljudima u zabačenim selima oko Gline. Kaže da su je iz gradskih vlasti uputili da pomoć koju joj prosledi udruženje ,,Ljudi za ljude” preda Hrvatskom Crvenom krstu.

– Ja sam rekla da bi ljudi donirali pomoć Crvenom krstu, da su tako hteli – izjavila je Branka i dodala da se snašla za vozilo kojim obilazi ljude.

Život bez struje u 21. veku

Bakšić Mitić je istakla da su pre rata sva sela u okolini Gline imala struju, da su ljudi sekli svoje šume za bandere i da su platili priključak, a da sada mnogi nemaju struju, te da su, oni koji su je dobili, morali ponovo da plate priključak.

Branka je istakla da je bitno da se tim ljudima, u onoj divljini, bar obezbedi da imaju ulično svetlo ispred kuće.

Baka Ljuba živa

Ona je istakla i da je baka Ljuba Obradović živa i da ima solarne panele.

Kako kaže Branka, Ljubina kuća nema znatnija oštećenja u zemljotresu.

Onlajn nastava u Donjem Klasniću

Deca u Donjem Klasniću nemaju signal i kad je onlajn nastava, majka ih stavi u automobil i odveze na brdo, kako bi deca pratila onlajn nastavu.

Poslednjih pet dana nije spavala ni šest sati

Bakšić Mitić rekla je i kako je pregovarala nekoliko dana oko kućica iz Poreča, a da na kraju nijedna nije došla u Glinu jer ih navodno nisu hteli pustiti.

Bakšić Mitić kaže kako misli da u poslednjih pet dana nije spavala ni šest sati. Na putu iz Gline za Zagreb je uspela ugovoriti pet kućica koje već kreću prema Glini. Ljudi između ostalog, kaže, traže donje rublje, gumene čizme, starački domovi nemaju deterdženta…

Pomoć potrebna ljudima

Na kraju je napomenula kako su recimo u Majskim Poljanama gde žive Srbi, Hrvati i Romi uništene kuće ljudima.

– Tamo su ljudi kojima je potrebna pomoć, a ne Srbi, Hrvati i Romi – zaključila je Bakšić Mitić. 

ZORANA BEŠLIĆ, razredna petoro od osmoro mladih koji su preminuli u nezapamćenoj tragediji kod Posušja na dočeku Nove godine, oprostila se od njih dirljivim statusom na fejsbuku.

Bešlić je bila razrednica Mireli Rozo, Žani Pavković, Mariji Pavković, Miji Soldo i Stipi Romiću.

Njen status prenosimo u celosti, a Bešlićeva je za hrvatske medije rekla kako se radilo o deci za koje ima reći samo reči hvale, kao i za porodice iz kojih dolaze.

“Razredna, kod nas pada sneg. Autobus kasni. Nećemo stići na prvi.”

“Razredna, autobus se pokvario, malo ćemo zakasniti.”

“Opravdaće moja mama to.”

“Oprostite na smetnji razredna.”

“Razredna, nemojte se brinuti. Sve će biti dobro.”

Još do neki dan stizale su njihove poruke. U martu je prekinuta nastava zbog pandemije. Nisam im uspela reći sve što sam nameravala. A misliš biće vremena. Jutros između novogodišnjih čestitki i lepih želja, kao mačevi počele su da stižu poruke o tragediji. Sve u nadi da nije istina, ne može biti. Ne! Ne! Ne!

Šta napisati drhtavih ruku, kako srce skupiti u dlanove kad puca u milion komadića? Kako izreći reči utehe kad ti je grlo stegnuto, a ježiš se od same pomisli na to što se dogodilo?

8 mladih života otišlo je u nepovrat. 5 od njih sam bila razredna. Ko bi rekao kad smo radili Jesenjina da ću upravo vama reći: “Doviđenja, dragi doviđenja.”

Ko bi rekao kad su pisali pismeni zadatak u martu na temu: “Evo me moj svete, na raskršću i mom i tvome” da će svi oni snovi iz školskih zadataka, ideali, vizije budućnosti o završenom studiranju, zasnivanju porodice, o sreći…raspuknuti se kao balončići od sapunice. Bila su to divna deca. Cure kao vile, lepe i vesele, fino vaspitane, osmeh koji te razoruža svaki put kad uđeš u učionicu: Mirela, Žana, Marija, Mia, ceo red do prozora – zajedno u životu i smrti i Stipe, momak iz zadnje klupe, duša od čovjeka.

“Oprostite na smetnji razredna”

“Sve će biti dobro razredna”.

O, ne smetaš dušo draga, nikad nisi smetala.

Sve će biti dobro. Volela bih znati da hoće, ali krhko je moje znanje.

Porodici i prijateljima najiskrenije saučešće, a vama duše moje drage pokoj večni i počivali u miru Božjem, anđeli! Vaša razredna”, napisala je Zorana Bešlić.

Danas će u Posušju biti pokopani Mirela Rezo i Stjepan Jukić, dok će Žana, Marija i Stipe Pavković, Ivan Miličević, Mia Soldo i Stipe Romić biti pokopani u ponedeljak u mjestu Rakitnu pored Posušja.

Radiša Trajković Đani u velikom intervjuu osvrnuo se na kolege i razne situacije iz života.

Naime, on je otkrio da je pevač Mitar Mirić propao, jer je kako on kaže, budala.

– Zato što je budala! Sad kad smo pali zajedno, prvo priča sa mnom super, a onda me napada kao što se ne javljam. Kao da sam mu ja kriv i da sam ja zvao policiju. On ima dobre pesme, to stoji – izjavio je Đani za “Scandal” koji se ujedno prisetio događaja kada je proletos zajedno sa Mitrom uhapšen u hotelu kada su pili za vreme policijskog časa.

DVE monahinje Sanklitija i Bosiljka koje tihuju u manastiru Preobraženja Gospodnjeg na Somini u Hercegovim lukama – Banjanima, nikšićkoj opštini, metohu manastira Kosijerevo, odsečene su od sveta zbog velikog snega koji je za kratko vreme napadao blizu jednog metara!

Ovu informaciju objavila je grupa Banjani i Oputne Rudine,  a „Novostima“ je potvrdio i urednik te grupe Željko Šapurić.

– Čuo sam se sa monahinjama putem mobilnog telefona i saopštile su mi da su dobro i pune raspoloženja. Kazale su mi da veliki snegovi za njih nisu ništa novo i poručile da će se za Badnji dan uputiti peške do manastira Kosijerevo i prtinom do Kosijereva prevaliti dvadeset pet kilometra kako bi proslavile najradosniji dan – Roždestvo Hristovo – kaže za „Novosti“ Šapurić.

– Očekujemo da nadležne komunalne službe iz Nikšića dođu u Sominu, očiste put kako bi se život našim sestrama koliko-toliko normalizovao.

– Nismo same, sa nama je Bog. A ko onda može protiv nas? Niko! – poručuju iz zavejanog kraja Sanklitija i Bosiljka.

Često se može primetiti kod turista da ne prate pravila manastira

Manastir Ostrog jedan od najposećenijih U Crnoj Gori i šire. U njemu svaki vernik treba da pristupa čista srca u molitvi, nadi, moć isceljenja Svetog Vasilija Ostroškog.

Veoma je bitno kako pristupamo svetinji, kako smo obučeni. Odeća nam govori poštovanje prema svetinji.

Žene treba da su povezane sa maramom, ne otkrivenih nogu i ruku, a muškarci duge pantalone i majice dugih rukava.

Često se može primetiti kod turista da ne prate pravila manastira, a veoma je bitno kako pristupamo i fizičkim izgledom i dušom samoj svetinji.

Na Ostrog možete poneti lične stvari i stvari svojih bližnjih, gde se ostavljaju da prenoće pored moštiju Svetog Vasilija Ostroškog. Nakon prenoćenja stvari su blagoslovene. To je kao da vas je lično Sveti Vasilije blagoslovio.

Kako da znamo da li smo Bogom blagosloveni?

Jednostavno osetićete spokoj, mir, radost u vašem srcu, svaki teret, bol u vama je nestao, kao da ste se ponovo rodili. Ali, ako ne osetite ništa od ovoga, znači da niste pristupili svetinji čista srca, treba još jače i usrdnije da se molite. Sve što je čisto i iskreno pošteno se vrati.

Poklonici dobre volje, nose i darove monasima, to može biti, kafa, šećer, ulje i drugi darovi. Iz manastira možete kupiti osvećenu vodicu i ulje ili pak zapaliti sveću za zdravlje ili za mrtve bližnjih.

Ono što nikako ne smete je da uzmete nešto iz manastira, pa čak ni kamenčić.

U manastiru su desila bezbrojna isceljenja, koje monasi redovno zapisuju i čuvaju kao podsetnik čudotvornih moći ove svetinje.