Month: January 2021

Ono što je problematično jeste da članovi njegove porodice ne mogu da ga posete u bolnici

Čuveni američki voditelj Lari King hospitalizovan je pošto je testiran pozitivno na korona virus.

Kako navodi britanski list, King (87) koji je poznat po intervjuima emitovanim na CNN-u, prebačen je u bolnicu nakon što je jedan od gostiju njegove emisije hospitalizovan u Los Anđelesu.

Navodno, Lari je u prošlosti imao probleme sa zdravljem, poput srčanog udara, raka pluća i prostate, kao i dva tipa dijabetesa.

Ono što je problematično jeste da članovi njegove porodice ne mogu da ga posete u bolnici.

Podsetimo, on je nedavno doživeo veliku porodičnu tragediju, kada je u periodu od samo tri nedelje izgubio i ćerku i sina.

 – Sa tugom i slomljenim očevim srcem potvrđujem nedavni gubitak svoje dece, Endija Kinga i Čaje King. Oboje su bili dobre i ljubazne duše i beskrajno će mi nedostajati.

Endi je preminuo iznenada od srčanog udara, 28. jula, a Čaja je preminula 20. avgusta, nedugo nakon što joj je dijagnostikovan rak pluća.

Dvoje mladih koji su stradali u novogodišnjoj noći u vikendici u mjestu Tribistovo biće sahranjeno danas u Posjušju, a njihovih šestoro prijatelja u ponedjeljak, 4. januara, u Rakitnu.

Posljednje zbogom Mireli Rezo, porodica, prijatelji, sugrađani, izgovoriće danas, 3. januara 2021. u 12 časova. Sahrana će se obaviti na groblju Martića križ.

Izraze saučešća porodica prima od 11 sati u mrtvačnici, piše Večernji.ba.

Sahrana Stjepana Jukića će se takođemobaviti danas u 14 sati na groblju Martića križ. Izraze saučešća porodica prima od 13 sati u mrtvačnici.

U vikendici kod Posušja prekjuče je pronađeno osam beživotnih tijela mladih osoba koje su proslavljale Novu godinu. Pretpostavlja se da je uzrok smrti gušenje, ali službeni uzrok biće poznat nakon očevida i obdukcije tijela.

Osam preminulih pronašle su osobe iz susjedne vikendice koje su takođe slavile Novu godinu.

TROVANjE ugljen-monoksidom često može biti fatalno, što je nažalost potvrdio i najnoviji slučaj trovanja mladih kod Posušja.

Osam mladih života podleglo je posledicama trovanja dok su čekali Novu godinu tokom prijateljskog druženja u vikendici jednog od preminulih u Tribistovu. Svi preminuli su ista generacija rođena 2001. godine.

Odgovor na pitanja da li su ovi mladi ljudi mogli biti spašeni, da li su mogli preživeti i šta je sve trebalo učiniti u medicinskom kontekstu da je neko na vreme došao na vrata vikendice u kojoj je proslava održana dao je dr Nenad Karanović, anesteziolog.

– Da je neko “naleteo” u prvim trenucima, kada je benzin počeo da truje ove mlade ljude i izvodio ih napolje, životi su im mogli biti spašeni na svežem vazduhu. Da je samo neko otvorio prozore, da bi provetrio sobu u kojoj je boravio, cela ova tragična priča ne bi bila ovakva. Mediji pišu da je prozor bio otvoren, ali sigurno nedovoljno da u kontaminiranu prostoriju uđe potrebna količina vazduha za “čišćenje” ugljen-monoksida – objasnio je anesteziolog.

– Umesto kiseonika u krvi, krv je “zauzeo” ugljen-monoksid i zbog toga je mozak ostao bez kiseonika, a kao rezultat toga nastupila je smrt. Teško je reći koliko je vremena trebalo da nastupi smrt. To je individualno pitanje, a to zavisi od zdravstvenog stanja osobe, godina, kondicije … Smrt se ne dešava kod svih istovremeno. Kod starijih i bolesnih, smrt zbog trovanja ugljen-monoksidom će nastupiti pre – opisuje dr Karanović podmuklost ugljen-monoksida.

Dalje navodi da kada se u selu loži vatra uz pomoć uglja, takve prostorije uvek treba provetriti da uvek postoji cirkulacija čistog vazduha. Inače, u takvim slučajevima trovanja ugljen-monoksidom smrt nastupi u roku od nekoliko minuta.

– Već smo pomenuli nekoliko faktora od kojih to zavisi. Vreme smrti zasigurno zavisi od količine ugljen-monoksida koji se “ispušta” u prostoriju, od toga koliko je velika … Naime, ako soba ima 200 kubnih metara vazduha, u njoj je teže otrovati nego u sobi sa, recimo, samo 100 kubnih metara vazduha , odnosno koja je manja. “Prokletstvo” ugljen-monoksida je u činjenici da je gas bez mirisa, ukusa i nevidljiv. Ali ako je ugljen-monoksid “dolazio” iz generatora, ta mladost je trebalo da oseti smrad benzina ili izduvnih gasova, ako je generator radio na benzin. Očigledno to nisu osetili ili mu nisu pridavali značaj – kaže lekar.

– Da je neko ušao u tu kuću kad su tek počinjali da “spavaju” jer su ” zaspali “od ugljen-monoksida i da ih je sve izneo na svež vazduh ili da je samo otvorio prozore i napravio promaju ta deca bi danas najverovatnije bila živa – kaže Karanović. Mladima bi moglo da se pomogne pod pretpostavkom da ih je u barokomoru odveo neko ko je bio živ.

– Da, ali morali su da budu prebačeni u tu barokomoru najkasnije 45 minuta od trenutka pronalaska da bi preživeli. Naravno, pre odlaska u barokomoru, morali bi im pružiti prvu pomoć, reanimaciju, davanje kiseonika, ako je potrebno.

Jedina uteha, u ovom užasnom, jezivom događaju, koji je nažalost obeležio sve te porodice, njihove živote i čitav ovaj kraj, možda je u činjenici da deca nisu patila. Nisu imali bolnu smrt. Umrli su i nesvesni šta se oko njih događa. Osećali su se umorno, jednostavno su zaspali, a zatim se ugušili, rekao je anesteziolog.

(Slobodna Dalmacija)

Pravoslavni vernici danas obeležavaju hrišćanski praznik Oci ili Očevi, koji uvek pada u prvu nedelju pred Božić. Praznik Oci (Paterice) spada isto kao Materice i Detinjci u porodične praznike

Na Očeve, deca isto kao na Materice porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad vezuju svoje očeve za noge na isti način kao što su njih vezivali na Detinjce.

Očevi bi obično danima unapred sakrivali sve konopce, a deca bi pokušavala da ih nekako nabave, kako bi pripremljeno dočakala praznik. Na dan Očeva najsigurnije je bilo uhvatiti oca na spavanju, a vezani otac bi po buđenju “grdio” decu, i tobože ljut podelio bi im poklone kako bi ga što pre oslobodili.

Deca potom čestitaju praznik, a očevi im dele slaktiše i druge poklone i na taj način se “dreše”. Običaj je da se na Oce vezuju svi muškarci, kako ukućani, tako i oni koji su vam došli u kuću, a koji imaju decu.

Noge im se vezuju za neki predmet kao što su krevet, stolica, sto, kako ne bi mogli da ustanu. Deci pri vezivanju često pomažu majke ili bake. Nekada davno “otkup” za odvezivanje sastojao se u voću ili pripremljenom odevnom predmetu, ali sada se deca uglavnom daruju igračkama, knjigama ili novcem.

Oci, Materice i Detinjci su porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Veoma je važno da se porodica danas okupi i provede prijatne trenutke zajedno. Zato, domaćice, dajte sve od sebe u kuhinji danas!

Ovi praznici i običaji koji su u vezi s njima doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom, a porodica je temelj društva, države i Crkve.

“Božićno slavlje je nagoveštavao niz praznika koji su mu prethodili. Detinci, Materice i Oci su bili slavljeni u okviru porodice, ali su se kućne dogodovštine sa “vezivanjem” prepričavale po kafanama i na ženskim sedeljkama. Na Detince roditelji “vezuju” svoju decu parčetom kanapa, a potom se deca “dreše” poklonima.Vriska mlađe dece u bežanju pred roditeljima je obaveštavala kad se i kod koga počinjalo. Naravno, obično bi otac dao neku paru da se majci kupi poklon.

Poneko dete bi uštedelo nešto od kusura iz prodavnica, pa bi kupilo simboličan poklon. Važno je bilo pokazati pažnju. Deca bez roditelja koja su se sama starala o sebi, a takvih nije bilo malo na Dorćolu, uvek su “slučajno” prolazila pored kuća onih supružnika koji nisu imali dece. Često su oni baš te nedelje izlazili “poslom” na ulicu, praveći se da ne haju za decu oko njih. Iznenada bi im se u rukama našli komadi kanapa i počela bi trka po ulici,uz neviđenu ciku i vrisku. Najčešće bi najmlađi koji ne mogu još dovoljno brzo da pobegnu prvi bili uhvaćeni i “vezani”. Pošto nisu imali čime da se “otkupe”, poklone su dobijali ako svečano izjave da su dobri bili cele godine.

Materice su bile već ozbiljniji praznik. Tad deca vezuju svoju majku, ali znaju da zaređaju i po rodbini i komšiluku, i vezuju sve na koje naiđu. U kući Bogdanovića (poznata ribarska porodica) ni kućna pomoćnica, Slovakinja Julka, nije bila pošteđena. Izabarana deca iz doma ali i poneko drugo siroto dete bili bi odvedeni u dvor da “vezuju kranjicu” i prime poklone.

Njeno veličanstvo kraljica Marija Karađorđević je bila veoma aktivna u proslavi ovog praznika. Sledeći njen primer i najuglednije beogradske dame su bile žustre članice dobrotvornih društava, najviše “Kola srpskih sestara”, kojima je glavni praznik bio materice jer su tada delile poklone siromašnoj deci. Na Očeve su se “drešili” očevi, ali bez javnog “vezivanja”, to je bilo samo u krugu porodice. I opet su se delili pokloni i pomoć sirotinji. Bogati ljudi su toga dana davali izdašne javne poklone, jer je i to bio način iskazivanja prestiža u društvu. Kupili bi novu i lepu odeću za nekoliko desetina mališana, podelili to deci i obavezno se fotografisali. Te su slike objavljivane po novinama, “kao primer za ugled drugima”.

Odgovor na pitanja da li su ovi mladi ljudi mogli biti spašeni, da li su mogli preživeti i šta je sve trebalo učiniti u medicinskom kontekstu da je neko na vreme došao na vrata vikendice u kojoj je proslava održana, Slobodnoj Dalmaciji dao je dr Nenad Karanović anesteziolog.

Trovanje ugljen-monoksidom često može biti fatalno, što je nažalost potvrdio i najnoviji slučaj trovanja mladih kod Posušja. Osam mladih života podleglo je posledicama trovanja dok su čekali Novu godinu tokom prijateljskog druženja u vikendici jednog od preminulih u Tribistovu. Svi preminuli su ista generacija rođena 2001. godine.

Odgovor na pitanja da li su ovi mladi ljudi mogli biti spašeni, da li su mogli preživeti i šta je sve trebalo učiniti u medicinskom kontekstu da je neko na vreme došao na vrata vikendice u kojoj je proslava održana, Slobodnoj Dalmaciji dao je dr Nenad Karanović anesteziolog.

– Da je neko “naleteo” u prvim trenucima, kada je benzin počeo da truje ove mlade ljude i izvodio ih napolje, životi su im mogli biti spašeni na svežem vazduhu. Da je samo neko otvorio prozore, da bi provetrio sobu u kojoj je boravio, cela ova tragična priča ne bi bila ovakva. Mediji pišu da je prozor bio otvoren, ali sigurno nedovoljno da u kontaminiranu prostoriju uđe potrebna količina vazduha za “čišćenje” ugljen-monoksida – objasnio je anesteziolog Slobodnoj Dalmaciji.

– Umesto kiseonika u krvi, krv je “zauzeo” ugljen-monoksid i zbog toga je mozak ostao bez kiseonika, a kao rezultat toga nastupila je smrt. Teško je reći koliko je vremena trebalo da nastupi smrt. To je individualno pitanje, a to zavisi od zdravstvenog stanja osobe, godina, kondicije… Smrt se ne dešava kod svih istovremeno. Kod starijih i bolesnih, smrt zbog trovanja ugljen-monoksidom će nastupiti pre – opisuje dr Karanović podmuklost ugljen-monoksida.

Dalje navodi da kada se u selu loži vatra uz pomoć uglja, takve prostorije uvek treba ozračiti da uvek postoji cirkulacija čistog vazduha. Inače, u takvim slučajevima trovanja ugljen-monoksidom smrt nastupi u roku od nekoliko minuta.

– Već smo pomenuli nekoliko faktora od kojih to zavisi. Vreme smrti zasigurno zavisi od količine ugljen-monoksida koji se “ispušta” u prostoriju, od toga koliko je velik… Naime, ako soba ima 200 kubnih metara vazduha, u njoj je teže otrovati nego u sobi sa, recimo, samo 100 kubnih metara vazduha , odnosno koja je manja. “Prokletstvo” ugljen-monoksida je u činjenici da je gas bez mirisa, ukusa i nevidljiv. Ali ako je ugljen-monoksid “dolazio” iz generatora, ta mladost je trebalo da oseti smrad benzina ili izduvnih gasova, ako je generator radio na benzin. Očigledno to nisu osetili ili mu nisu pridavali značaj – kaže lekar.

“Otkako nam se desilo ono sa Dekijem, izgubio sam apetit zbog depresije. I ja, i moja Ana. Smršao sam jer ne mogu da jedem. Razmišljali smo oboje o drugom detetu, i ne znamo. Nikad se gore u životu nisam osećao. Ja osećam to kao neku rupu u duši koja je nenadoknadiva. Svi mi govore: ‘Moraš da nastaviš dalje, moraš da napraviš drugo dete…’ A onda mi razmišljamo, pa je krenula ta korona i sve ostalo. Ne zna čovek šta da radi kad mu se tako nešto desi. Ja ne znam nikoga kome se tako nešto desilo. Baš u trenutku kada je on počinjao sa mnom da priča, kada smo pravili odnos oca i sina, počeli da razgovaramo, sve sa njegovim zapitkivanjima ‘a zašto tata ovo, a zašto ono’ – tad se to desilo. Opet pomislim, ima i gorih varijanti – da je stariji, sve bi bilo teže i teže. Ili barem ono – zaspao je i nije se probudio, barem se nije mučio…“, u nastavku svoje ispovesti za Nova.rs priča glumac Srđan Žika Todorović, koji je pre tri godine doživeo veliku tragediju, kada je izgubio trogodišnjeg sina Dejana.

Razgovarale i priredile: Marija Dejanović i Jovana Veljković

Uvek je jako teško pričati na ovu temu. Međutim, supružnici vrlo često krive jedno drugo kad se dese ovako teški gubici… Kako ste ti i Ana uspeli da prevaziđete taj momenat?

– Nije bilo ni govora o tome da se zbog toga raziđemo. Život je tu da se proživi zajedno. Krivim samog sebe. Normalni i zreli ljudi za takve stvari nikada ne krive onog drugog. Pitanje je da li smo uopšte mi krivi ili je takva sudbina. Ovo je prvi put da pričam o tome javno, ali rupa u duši uvek će stajati. Ja inače pišem pesmice samo za svoju dušu, ali to ne izdajem jer sam suviše stidljiv bubnjar… Ima i ličnih stvari, onako duboko ličnih. Ima jedna pesma koja je posvećena baš Dekiju.

Kako si upoznao tvoju Anu, sa kojom si sada već dve decenije?

– To je bilo davne 1998. godine, a mi smo 21 godinu zajedno. Upoznali smo se na Adi Bojani. Do rata 1992. godine sam išao na letovanje u Hrvatsku, a onda sam sasvim slučajno provalio Adu Bojanu, koja je tada bila prazna. Niko nije ni mogao da uđe tamo jer su sve prodavali Nemcima. Nemačke agencije su imale pravo da prodaju sve bungalove. Desio se rat u Sloveniji, pa balvan revolucija i njihovi turisti su dobili preporuku da ne dolaze u Jugoslaviju. Došao sam tamo, video nešto prelepo – reka se uliva u more, peskovita plaža, surf…

Da li si odmah znao da je Ana ljubav tvog života? Može li, uopšte, to odmah da se prepozna?

– Da! Njen brat i ja smo se te godine družili non-stop. Rekao mi je da mu dolaze dve sestre jednojajčane bliznakinje sa Cetinja. Jedna je plava, druga je crna. Sledeći dan sam došao u kafanu gde je on radio, a Ana je bila za šankom. Raspitam se kod njenog brata, ja joj priđem i kažem: “Zdravo, Ana, daj mi jednu tekilu”. Ona se zgranula što ja uopšte znam kako se zove. Tu smo počeli da se gledamo, ali niko nije imao muda od nas za startovanje. Puno nam je pomogao njen brat. Zapravo, da nije bilo njega, ništa se ne bi desilo jer ja nisam smeo da je startujem. Njoj ne bi padalo na pamet da mene startuje. Uglavnom, bilo je to prvo leto najveće zaljubljenosti kada te ništa ne zanima nego samo to. Otišao sam za Beograd. Nisam joj se javljao četiri, pet dana. Ona je pomislila “Jao, klasika. Beograđanin je došao, zeznuo me je i neće mi se više nikad javiti”.

Pa jesi li na kraju ispao klasični Beograđanin koji voli da udara čežnju?

– Nije to bilo ništa namerno, potpuna slučajnost. Imao sam neka posla. Nisam ja u tom fazonu da joj udaram čežnju. Tek sad shvatam na koje sam je muke stavio. Kad sam joj se javio, oduševila se. Od tada sam počeo da dolazim u Nikšić, gde je studirala, i tako je to počelo. Zatim je ’99. krenulo bombardovanje, pa smo bežali. Moj tata je tad živeo u Pragu jer je njegova supruga Amerikanka zbog sankcija morala poslovno da se preseli tamo. Tamo smo proveli šest meseci. Predivan je to grad.

Kada ste odlučili da se uzmete?

– Ana i ja smo bili u fazonu “šta će nam taj papir”. Međutim, posle pet, šest godina zajedničkog života, njena porodica je počela da sumnja u mene. U Crnoj Gori je drugačija tradicija. Ako ste zajedno – venčajte se. Zapravo, to sam uradio da bi njeni i moji roditelji bili zadovoljni. Inače, nisu nas terali, ali uradili smo čisto zarad njihove sreće. Što se tiče našeg života, apsolutno se ništa nije promenilo posle tog datuma. Mi čak ni ne slavimo datum venčanja, već slavimo prvi poljubac.

Jesi li nekada došao u iskušenje da prevariš suprugu?

– Pa naravno, ko nije dolazio u iskušenje (smeh)? Ali nisam je nikad prevario. Kad sam s nekim, ja sam toj osobi veran.

Zanimljivo je da brakovi i veze sve kraće traju. Kako nešto traje dve decenije?

– Sve moje devojke su bile javne ličnosti, i to je trajalo maksimum dve, tri do četiri godine. Kad sam upoznao Anu, koja je potpuno iz nekog drugog sveta, nekako je profunkcionisalo. Ona je završila engleski kao prevodilac. Eto tako, život nas je spojio.

Tri godine pre nego što je Deki otišao, izgubio si i oca, koji ti je, kako si i sam govorio, bio jedan od najvećih prijatelja. Kada ti je Bora nakon svoje smrti bio najpotrebniji?

– Uvek mi je potreban. Za svaku težu ulogu prvo sam pročitao tekst, pa davao njemu, i onda mi je davao savete. To je bilo prvih 20 godina, a kada sam stasao u glumca, onda je bilo manje toga. Svaki scenario koji sam odigrao on je prethodno pročitao. Da nije bilo njega, nikada ne bih postao glumac. Dok sam bio u vojsci u Mostaru, on je stalno svraćao da me poseti. Kad sam posle šest meseci završio obuku, došao je kod mene i doneo mi tekst koji je igrao Dragan Nikolić u podrumu “Ateljea” i rekao da naučim najbolje koliko mogu, da se ne stidim drkanja i sperme. Njima je bilo fascinantno kako sam to odigrao, ipak je bila reč o mastrubaciji.

Svake godine letuješ u Bigovi na Crnogorskom primorju. Sta te najviše veže za kuću tvog oca?

– To je naša porodična kuća. Imam maćehu Karolinu i sestre. Imam svoj sprat. Za 16 godina, ovo je prvo leto da nisam otišao zbog korone. To je oaza u kojoj sam opušten, u kojoj u gaćama mogu da odem do kafane. Niko me ne gleda i ne smara. Zamisli da u Budvu izađem i sednem, ne bih mogao da živim.

Koliko ti teško pada da odlaziš tamo nakon svega što se izdešavalo?

– Jako je teško. Svaki deo kuće, svaka cigla, svaki zidić… Kad odem na plažu setim se kako smo se svi kupali zajedno. Teško je odgovoriti. Bigova je ostalo moje mesto. Mogao bih da živim tamo čitave godine.

Da li si posle Borine smrti sada više posvećen majci?

– Majka ima 79 godina, a nedavno je doživela infarkt. Idem kod nje s maskom. Ona mi prilazi, a ja kažem: “Beži od mene, da li si normalna”. Ona ima ugrađen stent na srcu i od tog infarkta spada u rizičnu grupu srčanih bolesnika. Dokle god vlada korona, ja moram da pazim kad odlazim kod nje. Nema ljubljenja i grljenja. Mislim da je prezdravila, ali ona ima epilepsiju od pre 100 godina. Pije lekove, ali najblaži je oblik. I kad je doživela infarkt, nije pala na ulici već je osećala da ne može da diše i da je nešto guši. Kad smo otišli u Urgentni centar, odmah su je operisali i ugradili stent.

Kako se snalaziš u takvim situacijama kada znaš da sada ti imaš vrstu odgovornosti prema njoj? Praktično kao da ste zamenili uloge…

– To je osećaj najbliži tome da treba da vratiš dug. Kad si bio mali, sve ono što su činili za tebe sad ti moraš za njih. Zbog infarkta se viđamo svakodnevno. Moja mama je završila baletsku školu u Zagrebu i mogla je da ostane tamo da bude prvakinja. Ali, htela je da dođe u Beograd sa Borom, iako je znala da je ovde mnogo jača konkurencija u njenom poslu u “Narodnom pozorištu”. Zapravo, žrtvovala je sebe da bih ja imao i majku i oca. Kada su se roditelji razveli, ona je mogla da me povede u Zagreb. Baš dok je bolesna sad, pričali smo o tome i prisetili se prošlosti. Baš se nekako otvorila sad pod stare dane i pričala šta je zapravo bilo. Ona je žrtvovala svoju karijeru jer je rasla bez oca. Nije želela da ja to osetim, zato je i zadržala lep odnos s Borom posle razvoda. U braku su se svađali, kako su se razveli sve je postalo divno.

U trećem delu velike životne ispovesti Srđana Žike Todorovića čitajte kako reaguje na reakcije pojedinih koji su osudili njegovo žiriranje u šou programu na TV “Pink”, zašto trenutno ne dobija glavne uloge, zašto nikad u životu nije izašao na izbore, ali i o navodnim ponudama koje je dobijao od vladajuće stranke.

Velika i nezapamćena tragedija u novogodišnjoj noći u kojoj je život izgubilo osmoro mladih iz opštine Posušje, podsetila je stanovnike Posavine na tragičan događaj u Donjoj Mahali u opštini Orašje

U približno isto vreme u zadnjim satima 2016. godine u porodičnoj kući od posledica gušenja plinom, smrtno su stradale dve 21-godišnje devojke, Marija Damjanović i njena prijateljica Magdalena Dominović iz okoline Splita.

Devojke su živele i radile u Beču, a u Donju Mahalu su došle kako bi dočekale Novu 2017. godinu. Tužna vest iz Posušja podsetila je Marijinu komšinicu Ljubicu Damjanović i u njoj probudila emocije o Mariji kao prekrasnoj i uvek nasmejanoj devojci, piše Večernji list.

“Imala je krug prijatelja i rodbine zbog kojih je i volela dolaziti kući u svoju rodnu Posavinu. Sa Splićankom, prijateljicom Magdalenom stigla je nešto pre ponoći i kod komšija uz kafu dogovarale detalje oko dočeka Nove godine sa svojim društvom i sve je bilo spremno za jedan lep provod”, prisetila se Ljubica.

Nešto iza ponoći devojke su došle na spavanje, a kako je noć bila veoma hladna, prostorija u kojoj su spavale zagrejavana je plinskom grejalicom.

“Tata ih je ujutro prvo zvao da dođu u kuću da popiju kafu, ali kako nisu odgovarale otišao je do sobe i kroz prozor video da nepomično leže. Uzalud ih je dozivao i potom je razvalio ulazna vrata. Strašno! Kad su nam javili, u prvom trenutku nisam verovao da je to istina”, govori za Večernji, najmlađi Marijin brat Josip.

Marija i Magdalena su prijateljice iz školskih klupa, bile su u istom razredu u Beču i bile najbolje drugarice. Neraskidivo prijateljstvo završilo je zajedničkom smrću, na način koji niko u Posavini ne pamti. Marija je sahranjena na Groblju Karaula u Donjoj Mahali, a na poslednji počinak uz porodicu ispratilo ju je više od 2.000 komšija, prijatelja i poznanika porodice Damjanović.

“Marija je budila život u svima nama. Iz nje je zračila neverovatna toplina koja je svima nama davala snagu i podizala nam raspoloženje. Došla je iz Beča da doživimo još jedan lep doček Nove godine, da nam ulepša dane i ulije snagu za nove životne pobede”, kroz suze su govorili Marijana Oršolić, Matea Bernatović i Josip Jurić, njeni prijatelji uz koje je, s prijateljicom Magdalenom, provela poslednje sate svog mladog života.

Jedan zadatak mnogo muka. A da li će vas namučiti ovaj matematički zadatak?

Matematički zadatak objavljen je na stranici “Genius Puzzles”, ono što je najviše mušilo ljude pa su samim tim i grešili u rešavanju bilo je (ne)poznavanje prvenstva matematičkih operacija.

Da li deljenje ima prioritet, šta se radi sa brojevima u zagradi, na kom mestu je množenje? Možda će vam i zasita izgledati lako na prvi pogled, ali tokom rešavanja zadatka možda naiđete na ove “problemčiće”.

Pravo je vreme da se prisetite skoro pa osnovnog znanja iz matematike. Rešenje je u snimku, a šta vi kažete bez gledanja videa- koji je rezultat?

IVAN Miličević, Stipe Romić, Mirela Rezo, Žana Pavković, Mia Soldo, Stipe Pavković, Marija Pavković i Stjepan Jukić.

Ovo su imena osmoro mladih koji su zauvek zaklopili oči u novogodišnjoj noći, u vikendici u mestu Tribistovu, u podnožju planinskoga vrha Radovana. Otišli su da se druže i raduju, ne znajući da će zauvek ostaviti ucveljene najmilije.

Posušje i Rakitno su zavijeni u crno, svi su u šoku i neverici. Niko ne može da shvati da ih nema više, a tek su zakoračili u život.

Ljudi širom regiona opraštaju se od tragično prekinute mladosti.

na društvenim mrežama dele postove čije reči slamaju srca. Prenosimo jedan od njih.

Sahrana Mirele Rezo biće održana sutra u 12.00 časova, a dva časa kasnije biće sahranjen Stjepan Jukić, potvrđeno je iz Župe u Posušju.

Dan kasnije, Žana, Marija i Stipe Pavković, Ivan Miličević, Mia Soldo i Stipe Romić bite sahranjeni u Rakitnu.

Najlepše dekorisana kuća u Jagodini

Kuća, ograda i drveće Jelene i Nikole Radivojević iz Kočinog sela nadomak Jagodine svake večeri podsećaju na dom iz bajke.

Tu su i jeleni, medvedići i druge figure raznih boja i oblika. Kada se upali na hiljade lampica novogodišnje rasvete, ko god prođe pored njihove kuće, ne može, a da ne stane da se fotografiše ispred ovog bajkolikog prizora.

U kući žive Jelena i Nikola Radivojević sa njegovim roditeljima i četvoro dece.

“Krenulo je tako što je meni to bilo lepo i htela sam da okitim, a imala sam slobodnog vremena, ali nisam verovala da će toliko privući pažnju u narodu i da će tako izgledati”, istakla je Jelena koja procenjuje da ima sigurno više od 5.000 lampica koje krase njihov dom.

Kitili su više od 10 dana da bi kuća izgledala ovako, ali Jelena ističe da je dovoljno i 5 dana za one koji imaju više vremena.

Radivojevići nemaju nameru da se na ovome zaustave, već planiraju da sledeće godine bude još više i lepše okićeno.

Njihov dom je postao prava turistička atrakcija, a mnogi vozači se ispred ove kuće zaustavljaju kako bi joj se divili i slikali selfi!