Month: February 2021

Turski državljanin pozirao je sa svojom trudnom suprugom za romantičnu fotografiju na vrhu litice nekoliko trenutaka pre nego što ju je navodno bacio u smrt kako bi dobio novac za životno osiguranje.

Hakan Ajsal (40) uhapšen je zbog ubistva svoje supruge Semre Ajsal (32) i njihove nerođene bebe dok su bili na odmoru u Dolini leptira u gradu Mugla u Turskoj.

Hakan je svoju suprugu, koja je u to vreme bila trudna sedam meseci, navodno gurnuo sa litice na kojoj su se fotografisali. 

Par se slikao zajedno na litici, a tužioci kažu da je “nesreća” ustvari prerasla u ubistvo koje je izvršio Hakan kako bi mogao da unovči osiguranje koje je sklopio neposredno pre Semrine smrti.

U optužnici za krivično delo “namerno ubistvo” protiv supružnika, navodi se da je “planirao ubistvo svoje žene tako što je u njeno ime prvo sklopio osiguranje uz garanciju od 400.000 turskih lira (40.865 funti) i gde je jedini korisnik bio on sam”.

Tužioci su utvrdili da je jedini razlog zbog kojeg je bračni par sedeo tri sata na litici taj što je Hakan želeo da bude siguran da nema nikoga u blizini. Takođe, navodi se da čim je Hakan shvatio da su sami gurnuo svoju suprugu sa litice i ubio je. U optužnici je navedeno da je Hakan ubrzo nakon nemilog događaja tražio isplatu osiguranja, ali je ta isplata stopirana kada su objavljene vesti o tome da je istraga u toku. 

Visoki krivični sud u Fetijeu odredio je Hakanu Ajsalu pritvor zbog ubistva sa predumišljajem.

U video intervjuu sud se čuo sa žrtvinim bratom Naimom Iolcuom koji je rekao:

– Kada smo išli u Institut za sudsku medicinu po telo, Hakan je sedeo u automobilu. Moja porodica i ja smo uništeni, ali Hakan nije izgledao ni tužan. Moja sestra je uvek bila protiv podizanja kredita. Međutim, nakon što je umrla, saznali smo da je Hakan uzeo tri kredita u ime moje sestre.

Hakan Ajsal je negirao krivicu i istakao da on nije video kako je njegova supruga pala sa litice. 

– Ustao sam i čuo moju suprugu kako vrišti iza mene kad sam se udaljio nekoliko koraka da izvadim telefon iz njene torbe. Kad sam se vratio, ona nije bila tamo. Nisam gurnuo svoju ženu – rekao je on. 

Istraga se nastavlja.

Iako se iza osmeha Anđele Dimitrijević (13) krije ogromna borba i ostavlja utisak da za nju ne postoje prepreke, život devojčice je u rukama opake spinalne mišićne atrofije tipa 2 (SMA 2), a jedina prepreka zbog koje je bolest korak ispred nje je mogućnost da dobije lek “spinrazu”.

Ljubav roditelja i najbližih i ona koju ona pruža učvršćuje i vera da će Anđela uskoro ostvariti najveći san, i iz Beograda gde živi otići u SAD i primiti lek čija je cena 540.000 evra, ali na tom putu joj je potrebna podrška.

Majka Svetlana kaže za “Blic” da su suprug i ona postali ponosni roditelji svoje jedinice u oktobru 2007. godine kada je Anđela došla na svet kao zdrava beba sa ocenom deset. Prohodala je i progovorila na vreme, ali posle druge godine života počela je da pada.

– Kada bi pala, nije mogla da ustane više bez pomoći. Nažalost, 2010. godine potvrđeno je da boluje od SMA 2. To je teška progresivna i smrtonosna bolest ukoliko se ne leči, ali ima joj leka koji može da je zaustavi i poboljša stanje. Zbog SMA otkazuje deo po deo tela i nikada se ne zna šta je sledeće i u kom momentu će progresija nastupiti. Zbog ove bolesti su ugroženi unutrašnji organi jer su mišići slabi i nemaju snagu da drže kičmu, glavu, telo i Anđela je imala i prekide disanja u toku sna. Imala je i veliku skoliozu kičme zbog čega je morala da ode na operaciju kičme da bi se oslobila pluća i poboljšalo disanje – kaže Svetlana Dimitrijević.

Nije postojao lek

Anđela je bila i inicijator te operacije 2019. godine, koja je trajala čak devet sati. Bez razmišljanja je rekla: “Idemo!”

Kada se bolest pojavila, još neko vreme hodala je kako-tako, međutim, pred polazak u školu izgubila je oslonac i više nije mogla da načini nijedan korak zbog čega je u invalidskim kolicima započela školovanje 2014. godine.

– Tada nije postao nijedan lek, ne samo kod nas, već u svetu. Da smo imali lek ona bi verovatno bila na nogama. Lek se pojavio 2016. godine u Americi, to je bila studija. Probali smo da uđemo u tu studiju, ali nije moglo, nismo njihovi državljani. Tokom 2018. godine lek “spinrazu” uvoze u Srbiju. Mislili smo da će dobiti lek, ali ga Anđela nije dobila – kaže majka.

Dimitrijevići nailaze na probleme u birokratiji i kažu da su tri godine u začaranom krugu iz koga nema izlaska. Razloge ne znaju.

– Nemamo nijedan zvaničan odgovor koji su kriterijumi za dobijanje leka, zašto i šta Anđela nije zadovoljila da bi i ona u Srbiji dobila „spinrazu“. Njeno stanje se pogoršava, ima izveštaje na kojima piše da se razmotri kao prioritet, ali ne vredi. Ne znam više šta treba da uradimo i zato smo odlučili da sakupljamo novac i da i moje dete dobije lek. Nema više vremena, zbog korone ne može na vežbe, osim što malo kod kuće radi vežbe što je za takvu bolest nedovoljno i neadekvatno. Pokušavamo da zaustavimo bolest, ali to nije moguće – očajna je ova majka.

Borac i talenat

I pored svega toga, Anđela je, ponosno ističe majka, veliki borac, heroj i neosporno veliki talenat za crtanje i pisanu reč. Najmlađa je pesnikinja u Srbiji, prvu zbirku je napisala sa sedam godina, dobila je nagradu “Zvezde Beograda”, dobitnik je nagrade za kratkometražni film, ima klub “Zvezdica”, brojna priznanja su joj uručena za crteže, čuvar je prirode, puno vremena je provodila na sajmovima knjiga, a sa drugom svojom knjigom “Kikicin pogled na svet”, koja je pisana dvojezično srpsko-nemački, posetila je i sajam u Frankfurtu. Knjiga je, osim štampe, u potpunosti njeno autorsko delo, od korica do ilustracija. Pesme i drugi radovi pokazuju da je umetnička duša, a koliko je svesna teške situacije najbolje opisuje njena pesma “Molba za lek”.

– Njena i naša borba traje 11 godina, a pored svih borbi fizičke prirode, najteža je ipak psihička. Kako kupiti lek koji košta 540.000 evra za jednu godinu. To je bez troškova klinike i puta u Ameriku. Ležem i ustajem stalno sa istim pitanjima na koje nemam odgovor i ne znam kako da objasnim detetu zašto za nju nema leka. Kako da joj dam odgovor kada ga ni sama nemam. Najviše me boli što sam u situaciji da sam morala da je pitam šta kao roditelj nisam uradila, a pitanja se samo nižu – bolna je za Svetlanu činjenica da njena devojčica ne može da dobije lek namenjen obolelima od SMA.

Koliko košta život

Porodica nema dovoljno novca da joj omogući lek, što roditelje dodatno boli. Majka se zbog toga pita: koliko košta život?

– Život nema cenu, ali nažalost, dođemo do toga da ipak ima i da je cena 540.000 evra kojih ja nemam. Oduvek sam bila optimista, ali bolest je sve teža – kaže Svetlana.

Majka je ponosna što se njena Anđela beskrajno hrabro bori na svoj način, što je i ona optimistična i jaka.

– Anđela ima informacije direktno iz Bostona. Ona slika, crta, piše pesme, romane, odličan je učenik, ali vodi borbu za život i jako je hitno i bitno da dobije taj lek. U pitanju je šest ampula koje bi dobila u kontinuitetu i za to mora da se uplati celokupan iznos. Lek ne može da se kupi u Americi i da ga dobije u Srbiji jer je takav dogovor država. Poslali smo mejlove klinikama u SAD, Belgiji, Švajcarskoj, Mađarskoj jer bi bilo povoljnije da lek dobije u okruženju, ali odgovor iz Budimpešte glasi da oni daju “zolgensmu”, a “spinrazu” još uvek ne. Iz drugih klinika u okruženju čekamo odgovore – objašnjava.

Skupljen tek mali deo

Do sada je za Anđelu skupljeno samo 12 odsto novca za lek, ali je porodica jako zahvalna svima koji su stali uz nju. Ne odvajaju male i velike pomoći, sve im je bitno i svaki humani gest za Anđelin život cene. U akciju su se uključile poznate ličnosti, među kojima su muzičari, glumci, sportisti i mnogi drugi. Njen humani broj je 347 na 3030, a na pitanje šta može još uvek da čini rukama i telom uprkos bolesti, majka kaže da mora da krene od toga šta ne može.

 Nema oslonac i ne može ništa nogama. U krevetu ne može da se okrene, ne može da savije i povuče nogu. Ruke ne može da podigne, već ih drži na stolu i povlači kada piše. Do pre dve godine nije imala problem sa rukama, ali su joj mnogo oslabile. U zadnje vreme ima spazam i koči joj se vilica, a često oseća bol u rebrima i ima plitko disanje – nabraja.

Ali Anđela ima veliku nadu da će dobiti lek. Zadovoljna je što se sve pokrenulo u tom pravcu.

– Najteže i najgore bi bilo izgubiti nadu. Padnemo i ustanemo jer nema drugog načina. Verujemo i nadamo se i zaista je u pitanju ogroman novac, ali ako bi samo po jednu poruku poslao veći broj ljudi, to bi bilo dovoljno – zahvalna je Anđelina majka.

Molba za lek

Nadu u bolje sutra imam ja,

ali mi treba lek koji će da pobedi SMA.

Lek je pre tri godine došao,

ali i posle toliko vremena, do mene put nije našao.

Da ne sedim više u kolicima ovim,

da konačno mogu na nogama da stojim.

Da moje noge konačno krenu,

da vežbam na strunjači i igram odbojku na sportskom terenu.

Lek je stigao, ali ga za mene nema,

ta grozna SMA u napad se sprema.

Svaki dan mi uzme nešto od života,

Kako je samo nije sramota?!

Hoće da ubije moju nadu,

otme snove moje i sve te divne boje.

Zato moram da dobijem lek i pobedim SMA,

Da u ovoj borbi budem pobednik ja!

Ali u tome mi samo Vi možete pomoći,

Jer da mi date lek, samo Vi imate moći!

Do sada nije bilo nikakvog leka i moja nada u bolje sutra bila je daleka.

Ali i kada je lek konačno došao,

Mene je samo zaobišao.

Mnoge institucije smo obišle ja i mama,

U toj borbi nisam sama.

Ali su sva vrata zatvorena ostala,

a moja bolest je još gora postala.

Teško mi je da gledam mamine i tatine nemoći,

A ja im nažalost ne mogu pomoći.

Mogu da učim, još uvek crtam i pišem,

jedino tako im mogu pomoći,

jer su ograničene sve druge moje moći.

Ništa drugo ne mogu sama,

uvek su mi potrebni tata ili mama.

Mnoge institucije smo prošli,

ali do odgovora nikada nismo došli.

Neki nas prime lepo, neki ružno,

a vidim po maminom licu da se uvek završi tužno.

Gde god išli leka za mene nema,

uvek postoji neki razlog ili dilema.

Kažu 12 godina imam,

i lek ne mogu da primam.

Daje se deci do šest.

Ja ću sutra imati i više,

Ako ne dobijem lek, ko će onda pesme da piše?

Ja sigurno neću moći,

jer je SMA progresivna, i ona će po svoje doći.

Molim Vas da pomognete meni i date mi lek,

nemojte pomagati SMA – jer je ona dovoljno progresivna.

Borim se sa bolešću, ne moram sa vama,

Molim Vas pokažite da nisam sama.

Ja sam takođe nečije dete,

I nisam došla sa druge planete.

Nemojte mi ubiti nadu i radost za bolje sutra,

želim da živim, životu da se divim,

da se budim u ružičastim jutrima, a ne u sivim.

NEZAPAMĆEN zločin, otkriven u petak u kasnim popodnevnim satima, u stanu u zgradi u Šafarikovoj ulici sa brojem 31 u centru Novog Sada, dobija jasnije konture.

Bez znakova života pronađena je tridesetogodišnja Jelica Ž. iz Vladimiraca, a za smrt mlade žene, osumnjičena je Milica Ž., njena dve godine starija rođena sestra. Da tragedija bude još veća, sumnja se da je posle svega što se dogodilo, ona zaključala vrata i otišla do Varadinskog mosta, i skočila u Dunav.

Tragedija je otkrivena u petak, kada su, kako saznajemo, majka i mlađi brat pozvali policiju i rekli da se Milica i Jelica danima ne javljaju na telefon, i da se sa njima nisu čuli od 14. februara. Došavši pred vrata njihovog stana, policija ih je zatekla zaključana, te su otvorena uz pomoć vatrogasaca. Unutra su zatekli beživotno telo mlađe Jelice Ž., a druge sestre nije bilo. Pretražena je okolina zgrade, ali ona nije pronađena, te se krenulo u potragu za njom.

U VLADIMIRCIMA U ŠOKU

U VLADIMIRCIMA, rodnom mestu sestara, vest o njihovoj tragičnoj sudbini, sve je iznenadila i uznemirila, jer ih, kako kažu, znaju kao lepo vaspitane, vesele i dobre.

– NJihova porodica je ovde u Vladimircima vrlo ugledna i poštovana – kaže jedan meštanin, dodajući da su sestre bile za primer.

– Posle srednje škole u Šapcu, obe su otišle u Novi Sad na studije, i tamo ostale. Retko su dolazile, i nismo ih često viđali, ali bi se uvek ljubazno javile. Strašna je to tragedija, odjednom da izgube dva deteta! Majka im je prosvetni radnik, a otac radi u opštini.

Među meštanima ovog mačvanskog mesta, juče se moglo čuti da je starija sestra završila matematiku, a mlađa psihologiju, i to sa najvišim ocenama.

– Na osnovu snimaka video-nadzora, sumnja se da je M. Ž. koja je, inače, živela sa sestrom, nakon krivičnog dela izvršila samoubistvo, tako što je, sa mosta Duga, skočila u Dunav – saopštila je Policijska uprava u Novom Sadu. – U saradnji sa nadležnim tužilaštvom, policija intenzivno radi na rasvetljavanju svih okolnosti ovog događaja. Telo je preneto na obdukciju.

Prema nezvaničnim saznanjima, tragedija se dogodila 18. februara, a šta joj je prethodilo, zasada nije poznato, a Milica je posle toga, u noći između četvrtka i petka, sat i po posle ponoći skočila sa mosta u ledeni Dunav. NJeno telo još nije pronađeno. Takođe nezvanično se saznaje, da je jedna od njih navodno, pre izvesnog vremena pretila da će skočiti sa terase.

DVE PRIJAVE

POLICIJA je, prema nezvaničnim saznanjima, protiv mlađe sestre podnela dve krivične prijave. Jednu zbog nasilja u porodici, a drugu zbog proganjanja. Navodno ju je prijavio jedan mladić iz okoline Novog Sada.

U zgradi u Šafarikovoj ulici, pojedini stanari kažu da sestre nisu poznavali, a pretpostavljaju da su živele u iznajmljenom stanu, jer se stanari često menjaju. Vele da nisu čuli ništa sumnjivo, a za ubistvo mlade žene su saznali u petak uveče kada je došla policija.

SARA Asanović (27) ubijena je sa više hitaca sinoć na benzinskoj pumpi u blizini gradske Autobuske stanice u Vranju.

Ubica je utrčao u kafić gde je devojka sedela sa prijateljem i ispalio više metaka u nju, a zatim pobegao.

Izvršen je uviđaj i naložena obdukcija. Izuzete su i sigurnosne kamere na objektu koje su nezvanično saznajemo zabeležile ovaj zločin kao i počinioca.

Sara Asanović je važila za dragu i druželjubivu devojku. Svojevremeno je ponela titulu mis šarma juga Srbije i pred njom je bila svetla budućnost u svetu mode, ali zbog porodičnih problema devojka je odustala od manekenske karijere.

Spekuliše se da je dugo godina bila u vezi sa turskim državljaninom, da nije živela nekoliko godina u Vranju, jer se udala van grada.

– Sara je bila dobra devojka, njen otac je maltretirao, bilo je tu reči i o porodičnom nasilju, jer se on nije mirio sa tim da devojka treba da se bavim manekenstvom. Ona je onda živela kod bake u Gornjoj čaršiji – pričaju njeni prijatelji.

Sara je bila čest gost gradskih kafića, druželjubiva devojka koju su svi poznavali, te se juče na mestu zločina okupio veliki broj mladih ljudi. Kako smo čuli, svi su joj zamerali pogrešan izbor partnera.

O motivima se u istrazi još uvek samo nagađa, prve pretpostavke pokazuju da je u pitanju zločin iz strasti.

Ispred porodične kuće Asanovića, u 23. ulici u Vranju, juče su bila parkirana kola Hitne medicinske pomoći. Komšije kažu da nesrećni otac i majka verovatno ne znaju šta se dogodilo. Sara ima i brata koji godinama živi u inostranstvu.

Lamija Adilović (23) iz Sarajeva već godinama bije bitku s najgorim neprijateljem – rakom. Kroz traumatično iskustvo prolazila je na samom kraju osnovne škole, a danas sebe smatra zdravom i srećnom djevojkom.

Ujanuaru 2013. godine bila je na zimskom raspustu, kada je primijetila izraslinu na nozi.

– Doktorka je govorila da je to masno tkivo i iako sam je više puta posjećivala i pitala šta je to, isto mi je govorila. Rekla mi je da ne jedem masno i ne pijem gazirano i mislila da će tako riješiti problem. Međutim, ta izraslina se nije povlačila, čak se širila i rasla, postajala neke nenormalne veličine – objašnjava devojka za Sors.

Zatim je upućena na pregled kod fizijatra, gdje je ljekarka odmah shvatila o čemu se radi.

– Ostala je šokirana kada je videla kolika je izraslina i rekla da to treba da se riješi. Ultrazvuk je pokazao tri velika limfna čvora i jedan mali. Bolest je došla do trećeg stadijuma, ni doktori nisu imali nadu da ću prežvjeti, već su počeli da pripremaju moju porodicu za ono najgore – kaže ona.

Nažalost, Lamija je čula te riječi, jer je imala hroničnu insomniju zbog jakih bolova.

– Bila sam nepokretna i nalazila se u izolaciji, gdje niko nije mogao da me posjeti. Čula sam doktore kako govore da će početi da pripremaju moju porodicu za taj neki oproštaj od mene, pa su dozvolili da tu noć mama prespava sa mnom u sobi, kasnije jedna sestra, pa prekosutra druga sestra – objašnjava Lamija.

Dodaje da ne može tačno da se seti osjećaja koji je imala kao 15-godišnje dijete koje čuje ovakve vijesti, ali zna da je bilo nešto strašno u pitanju. U isto vrijeme, te riječi navele su je da se bori i čvrsto je odlučila da neće dozvoliti da dođe do oproštaja.

– Nekim čudom, nalazi su postali bolji, učila sam ponovo da stojim i hodam, da samostalno sjedim – dodaje djevojka.

“Bolničko osoblje me je spremalo za maturu”

Kada je Lamija čula za strašnu dijagnozu i otpočela lečenje bila je na samom kraju osnovne škole. Školski drugovi i nastavnici imali su razumjevanja za njeno zdravstveno stanje, ali kako je liječenje postalo intenzivnije, morala je da napusti nastavu i prekine sa školovanjem.

– Otišla sam samo na maturu iz bolnice, bolničko osoblje me je spremalo za maturu. Dozvolili su mi da idem, nabavila sam periku, kupila sebi haljinu i cipele. Jedva sam hodala, ali sam uspjela da odem – kaže ona za Sors.

Problemi su počeli pri upisu u srednju školu kada joj je rečeno da neće biti upisana u željenu školu, jer nije u mogućnosti da polaže maturski ispit. Odmah je uključeno i Ministarstvo obrazovanja, a Lamija nije ni slutila šta je čeka u školi.

– Na početku sam doživjela veoma ružne situacije i komentare od strane i profesora i učenika. Govorili su mi da izmišljam te stvari, da ja zapravo nisam svesna šta znači rak, da treba da me bude stid što govorim tako nešto, da treba da poštujem ljude koji boluju od te bolesti… – objašnjava djevojka.

Luna Fener, devojčica koja je rođena sa velikim tamnim belegom koji joj prekriva lice poput Betmenove maske, uspešno je operisana, ali je pred njom još dosta operacija. Njena majka Kerol Fener (36) sada je prvi put medijima otkrila kako je i zašto odlučila da šestomesečnu ćerku podvrgne operacijama i da zbog njih ode sa detetom iz Floride čak u Rusiju.

Naime, ona je to učinila kada je shvatila koliko ljudi umeju da budu okrutni, a to je saznala dok je sa detetom bila u crkvi. Užasan komentar za svoje dete ova majka je čula upravo od jedne majke.

– Bili smo u crkvi i žena pored nas rekla je svojoj ćerki da ne gleda Lunu jer je ona čudovište. Tog dana sam odlučila da ćemo je operisati – rekla je za “Dejli mejl”.

Ona i njen suprug Tijago su tada krenuli u potragu za lekarima koji mogu da pomognu maloj Luni. Pomoć su potražili i preko interneta.

Međutim, takve operacije su u SAD izuzetno skupe, oko 500.000 dolara i zdravstveno osiguranje ih ne pokriva. Osim toga, i nakon njih bi na detetovom licu ostali ožiljci.

Kerol, koja je iz Brazila i preselila se na Floridu kada se udala za svog drugog muža nakon prvog braka bez dece, rekla je da je Luna njena “čudesna beba” jer je dugo pokušavala da ostane u drugom stanju. Međutim, sada je morala da nađe rešenje kako bi njena ćerka imala normalan život.

– Otišla sam u Boston, Čikago i Njujork pokušavajući da nađem rešenje za nju – rekla je Kerol.

Rešenje se pojavilo samo, kada je jedan ruski lekar video Lunu preko interneta i stupio u vezu sa Kerol.

Pokazao joj je rezultate operacija svojih prethodnih pacijenata i Kerol i Tijago su na kraju odlučili da odu u Rusiju sa Lunom na mnogo manje agresivne procedure i osam operacija umesto čak 80 koliko bi ih imala u SAD.

Tamo je Luna već podvrgnuta prvoj operaciji, za koju je rečeno da je bila uspešna.

Ipak, porodica mora da plati i naredne operacije, pa je otvorila nalog na stranici za prikupljanje sredstava “GoFundMe”.

Kako je rekla i dalje se suočava sa užasnim komentarima upućenim Luni.

Neko joj je preko Instagrama napisao da je Luna užasna i da bi najbolje bilo da je ubiju.

– Za mene je Instagram bio i dobar i loš istovremeno. Ponekad bih se zbog njega soećala bolje, a ali bih nekad i plakala po čitav dan – rekla je ona.

Ali Kerol je odlučna da izleči Lunu i zbog opasnosti da joj se razvije karcinom ako mladež ne bude uklonjen, ali i maltretiranja sa kojim bi se njena ćerka sigurno suočavala kasnije u životu.

Jovan Veselinović (18) nestao je 17. februara u 23 sata na Bulevaru Nemanjića u Nišu i od tada mu se gubi svaki trag.

Policija, porodica, prijatelji, ali i cela Srbija već tri dana traga za ovim mladićem. Apeli za pomoć šire se na sve strane, ali Jovana i dalje nema.

Kako se saznaje, pretražene su obale Nišave, svaki kutak, svaka zgrada, ulaz i napušten podrum gde bi mogao eventualno da bude. Nije isključeno da je van Niša tako da je alarmirana i policija u drugim gradovima.

Zabrinjava to što već nekoliko dana nema nikakvih tragova i naznaka gde bi mogao da bude.

Jovanovi prijatelji kažu da će ga tražiti dok ne dobiju bilo kakvu informaciju o njemu.

Policija je u prethodna tri dana dobijala raznorazne dojave o tome gde bi Jovan mogao da se nalazi. U policiji kažu da to dodatno otežava posao, jer se svaka dojava proverava.

Sada se oglasio i Levijatan koji je preneo objavu Jovanove majke, pozivajući sve da pomognu i naglašavajući da je ovo ključnih 48 sati za potragu.

Na snimku je Jovanova majka koja je imala potresan apel za sve nas:

– Ljudi, pomozite mi da nađem dete, ja sam Jovanova mama, nema ga već četvrti dan, nemamo traga o njemu, ne želim niko da prođe ovo, nijedan sekund. Ne znam da li mi je dete živo ili je izgubljeno i šta se sa njim dešava- Kao Boga vas molim, ako imate malo srca u sebi, nek pođe niz ulicu da traži. Ako primeti dete koje liči na mog sina neka ga zaustavi, on je možda deorijetisan, pitajte ga da li je to on. On je miran nije opasan, pomozite mi da nađem živo dete, molim vas kao majka, žena, kao roditelj, molim vas pomozite mi – jecajući govori Jovanova majka

NA BENZINSKOJ pumpi u Vranju večeras je ubijena Sara A. (27), saznao je reporter “Novosti” na licu mesta.

Reč je o mladoj i lepoj devojci poznatoj u gradu, koja se, kažu, bavila manekenstvom u jednom periodu.

Na pumpi kod stanice okupio se veliki broj građana i svi su u šoku, jer je ovo izuzetno prometan deo grada.

Podsetimo, kako su za “Novosti” ispričali radnici pumpe na kojoj se odigrao jezivi zločin, jeste da je devojka sedela sa nekim mladićem u delu gde je kafić, a da je ubica uleteo, ispalio nekoliko metaka u nju i pobegao.

Istraga za sada ukazuje na to da je u pitanju zločin iz strasti, ali još niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da li je u devojku pucao bivši partner, kako se spekuliše.

Pre tačno godinu dana borila se za život s bebom u stomaku. Doktori su rekli: „Samo dva odsto šanse imaju da prežive“

Od toga trenutka krenula je njena borba. Najznačajnija u životu. Banjalučanka Dragana Pajić, pobedila je ta „dva odsto“, rodila ćerkicu na svoj rođendan – 8. aprila 2020. godine.

Prošle godine, u istom ovom periodu ležala je na bolničkom krevetu, sa bebom u stomaku – u komi, nakon teške operacije glave, a danas stoji na svojim nogama i u svojim rukama drži svoju devetomesečnu ćerkicu Ana Matronu, prenosi Srpskainfo.

Iako fotografija nasmejane, mlade i lepe majke i njene bebe izgleda kao nešto najlepše što naše oči mogu videti, Dragana otkriva da njen put do toga nije bio nimalo jednostavan. Naprotiv.

– Godina prođe, dan nikada… Mnogo misli, reči – htela bih reći, napisati, ali prosto shvatiš da su tri dovoljne… Život je borba. Hvala puno svima koji su bili uz mene i bili mi podrška, a opet hvala i onima koji nisu, i oni su me nečemu naučili… Imam svoj vetar u leđa – Ana Matronu, zato nisam ljuta ni na koga, i na tome se svaki dan zahvaljujem Gospodu i svim svecima… A možda u meni i nema mesta za ljutnju i mržnju, možda sam samo baš ja ta osoba koju je Bog izabrao da mora podneti sve prepreke, uspone i padove… Ponosim se i želim da istrajem i uspem… Volja me čini srećnom… Sa ovim i završavam priču na ovu temu… Sve što je prošlo, otišlo – treba da ide, a ja moram nastaviti dalje, hrabrije, jače, snažnije jer me moj vetar treba…“

Ovim emotivnim rečima Dragana je na svom Fejsbuk profilu podelila dve fotografije, a razlika između njih je svega godinu dana. Iako je samo 365 dana između ta dva događaja, Dragana priznaje da njoj taj period izgleda kao cela vječnost. Toliko toga je postigla za tako kratak period.

Borba za dva života

– Teško mi je i da se prisećam svega toga, a opet sa time živim svaki novi dan. Ne želim to da zaboravim, čak ni da mogu. Ipak, to je nešto što me učinilo jačom, snažnijom, ponosnijom, na samu sebe, ali i srećnijom. U tom periodu sam postala majka – priča Dragana. Njena najveća životna borba, priseća se, počela je 9. januara prošle godine.

Nesnošljivi bolovi u glavi, padanje u nesvest, dolazak Hitne pomoći… Nakon nekoliko sati Dragana je ležala na operacionom stolu u Beogradu – u šestom mesecu trudnoće doživela je pucanje aneurizme na mozgu (oteklina ili „balončić” na krvnoj žili u mozgu).

– Suprug je pozvao Hitnu pomoć, odvezli su me na Neurohirurgiju UKC RS, gde me je primila doktorka Vesna Ivanišević. Nakon dva CT-a glave, odmah je kontaktirala doktorku profesorku Danicu Grujičić, u dva sata posle ponoći i poslala me je sanitetom za Beograd. S nama je bio i doktor Slavko Rolih zbog praćenja stanja bebe u stomaku. Tamo me je dočekala doktorka Grujičić, a operisali su me doktor Vladimir Baščarević i Mihajlo Miličević – priča Dragana.

Iako su prognoze doktora tada o njenom i zdravstvenom stanju njene nerođene bebe bile skoro pa nikakve, priča je, ipak, na kraju imala “hepi end”. Mama i njena beba u stomaku su preživele.

Pet dana kome

Iako im doktori ni nakon operacije nisu davali obećavajuće vesti, govoreći da su dani pred njima i dalje kritični, majka i nerođena beba su se hrabro borile i dalje.

Dragana je nakon operacije, od 10. do 15. januara bila u komi, probudila se i 24. januara iz Beograda se vratila u Banjaluku. Nakon neurološke stabilizacije poslali su je na ginekologiju UKC RS zbog čuvanja trudnoće. I dani provedeni tu su bili teški, ali i zbunjujući za nju. Dok je čekala porođaj, ona je bila ubeđena da se već porodila, da ima sina. Vremenom, saznala je pravu istinu i pomirila se s tim da je to bio samo “plod njene mašte”, posledica teške operacije.

– Tu me je primila doktorka profesorka Vesna Ećim Zlojutro na Odeljenju patologije, gde me vodila doktorka Branka Čančarević. Takođe bih napomenula doktorku fizijatra Goranku Bjelobabu, koja mi je zaista mnogo pomogla svojom sposobnošću i uz pomoć fizioterapeuta Kristine, Katarine, Marka, Bogdane, Sanele, Maje, skroz nepokretnu me podigla na noge. Učila me da hodam u devetom mesecu trudnoće – priča Dragana za BL portal.

Porod na rođendan

I tako dan za danom – osvanuo je i onaj najvažniji – 8. april, Draganin rođendan i dan kada je na svet donela Matronu – obe su bile odlično. Dragana ovaj trenutak opisuje kao najsrećniji u životu. Dodaje da se svaka muka isplatila i zaboravila onog trenutka kada je videla svoje dete.

U najtežoj životnoj borbi velika podrška bilo joj je i kompletno osoblje prvog sprata Patologije UKC RS.

– Medicinske sestre su bile mnogo više od toga. Pružale su mi fizičku, ali i psihičku podršku – zahvalna je Dragana, koja se u ovoj priči pobede života nad smrću mnogo zahvaljuje i osoblju sa trećeg sprata UKC RS na čelu sa doktorom Vladimirom Perendijom.

– Posebno sam zahvalna doktoru Saši Saviću koji je doneo na svet moju najveću životnu radost, moju Matronu. On mi je bio podrška na sve moguće načine. Zaista nema reči s kojima se tim ljudima mogu zahvaliti – poručila je Dragana, a njenim rečima prepunim zahvale i ljubavi pridružuju se njen suprug Saša i ćerkica Ana Matrona, koja je ime dobili po svetici Matroni, koja je inače zaštitnica žena.

– I kada sam izašla iz bolnice i došla kući s tek rođenom bebom, tu nije bio kraj mojoj borbi. Ona je tek, čini mi se, počinjala. Nisam imala osećaj niti bilo kakve funkcije u levoj nozi i levoj ruci. To mi je takođe teško palo, jer nisam mogla da vodim računa o svome detetu, onako kako bih želela – emotivna je Dragana.

„Molim Boga da ih sve čuva“

Dodaje da su joj u tome pomogli i dan-danas joj bezuslovno pomažu njen suprug Saša, majka, braća, sestre, snaje, njihova deca… Svi bliži članovi porodice. Ne postoje, kaže reči, kojima bi mogla da im se zahvali. Moli Boga da ih sve čuva i da im danas-sutra, na neki način, vrati bar deo onoga što su oni uradili za nju kada joj je bilo najpotrebnije.

– Išla sam na vežbe u Trapiste. I njihovom osoblju takođe dugujem veliku zahvalnost, jer sada mogu da držim svoje dete i da se samostalno krećem. Ojačala sam ruku i nogu, na kojoj trenutno držim ortozu. Još uvek to nije baš najbolje, ali ja ću nastaviti i dalje da se borim, da radim, vežbam i trudim se, kako bih svome detetu bila najbolja majka – kazuje Dragana. Osim najbližih članova porodice i prijatelja, Dragani su pomogli i drugi ljudi, s kojima nije u rodbinskim vezama.

S iskrenim osmehom na licu, Dragana priznaje da je, uprkos svemu, sada zaista srećna žena.

– Svu tu sreću čini Ana Matrona i to mi daje snagu za dalji oporavak – govori ova ponosna majka, dodajući da je pred njom još mnogo borbe da bi se u potpunosti izlečila. Ipak, ona obećava da će istrajati u svemu.

Dečak (12) pucao je i ubio jednog od provalnika koji su upali u stan u Severnoj Karolini, saopštila je lokalna policija.

Policijski službenici iz stanice Goldsboro reagovali su na dojavu o pucnjavi u ulici Saut Vilijam u subotu nešto pre 1 ujutru.

Saopštili su kako su dve maskirane osobe provalile u stan, i to prilikom tražile novac i upucale jednu stariju osobu. U toj pucnjavi povređena je Linda Elis (73). Jedan član porodice ju je identifikovao kao baku dečaka koji je pucao.

Dvanaestogodišnji dečak je pucao na provalnike, koji su potom pobegli, piše NBC njuz. Policija je saopštila da je pronašla jednog od lopova, Kalila Heringa (19), blizu obližnje raskrsnice sa ranom od metka.

Hering i Elisova odvedeni su u bolnicu, gde je Hering proglašen mrtvim. Baka Elis je hospitalizovana sa povredama koje nisu opasne po život.

Drugi provalnik je za sada još uvek u bekstvu, saopštili su iz policije.

Ne očekuje se da će protiv dečaka biti podignuta optužnica.